Kontranapad
Zadušnice na fudbalskom groblju
Tomislava Karadžića
Igraćemo sambu u Srbiji
Rezultatski debakl Srpskog
fudbala nakon poraza od Belgije i Makedonije u Kvalifikacijama za Svetsko
prvenstvo u Riju 2016 godine, koje su pre odigravanja kroz izjave
reprezentativaca i rukovodstva unete sa šest bodova na saldo prvoplasirane
Srbije u svojoj grupi nakon prva dva kola, uz tuču koju su mladi
reprezentativci priredili u susretu sa Englezima u Kruševcu, otvaraju ponovo
pitanje statusa i kredibilnosti rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije, ali i
stručnih kadrovskih rešenja na čelu reprezentacije Srbije
Miroslav Vislavski
Oni koji su sa velikom pompom
dočekali Sinišu Mihajlovića, kao novi trofej Tomislava Karadžića, praštajući mu
smaknuća prethodnika poput Miroslava Đukića, Radomira Antića i Vladimira
Petrovića, na najpogrdniji način se obraćaju legendarnom bombarderu. Sada mu
vide sve mane koje ga degradiraju u stručnom, moralnom, intelektualnom, karakternom
planu. Kao da Sinišu Mihajlovića nismo znali kao izuzetnog fudbalera, topdžiju
sa Marakane, borca bez mane, drznika u igri, prostaka u obračunu...
Znali smo ga veoma dobro i
kao trenera koji se još traži pod fudbalskim nebom, nikako kao svršenog i
iskusnog koji zna šta može uz ono šta hoće. Biti veliki igrač, ne znači biti
veliki trener. A Srbiji je trebao u ovom periodu posrnuća nacionalnog tima i uzburkanog
stanja u Kući fudbala, upravo trener iskustva, šmeker, diplomata, znalac...Onaj
koji umesto biča i toljage, koristi veštinu dijaloga i pamet, onaj koji okuplja
i povezuje, a ne onaj koji rasteruje. Red i autoritet se i ovom metodom
postižu, a ne isključivo oštrinom i prekim sudom. Još kad neko poseduje harizmu
poput Mihajlovića, gde li mu je kraj? Ali, čini se da je dockan za takva
razmišljanja. Srbija neće biti u zemlji sambe 2016. godine.
Ko su odgovorni? Siniša
Mihajlović ili Tomislav Karadžić sa svojom učmalom i uljuljkanom svitom
glodara? Ko treba da bude smenjen i zašto? Svi su se ostrvili na Sinišu
Mihajlovića, po neko i na Tomislava Karadžića. Ono što prve reakcije pokazuju,
to je da ni jedan ni drugi mnogo ne haju za histeriju naknadno pametnih
novinara i njihovih redakcija. Karadžić se, kako red nalaže brzo oglasio I uzeo
u zaštitu Sinišu Mihajlovića. A šta bi drugo? Pa on ga je odabrao, namestio,
ugovorio sa njim vrednost posla...Tako je on to uvek radio. Zašto bi se menjao,
kada ga Skupština jednoglasno bira na novi mandat!
Stajući u zaštitu Siniši
Mihajloviću, Karadžić na taj način štiti svoj predsednički mandat. Nikako neće
da prizna da je krajnje vreme da se preseli među zaslužne i svoje mesto
oslobodi nekom drugom. Njegovi pogrešni potezi su pogubni za sadašnjost i
budućnost Srpskog fudbala. Uprkos svemu, Karadžić saopštava da je fudbalski
savez jedinstven u stanovištu da se Mihajlović zaštiti i sačuva. Ako se on
sačuva, izvesno je da se ni Karadžić neće pomerati. Ali, po neka iskakanja
poput Toletovog sledbenika predsednika FSV Ratka Borovnice, koji traži selektorov
hitan odlazak, su indikativna ako se govori o jedinstvu rukovodstva!
Sa druge strane, aktuelna
situacija je omogućila uvređenim i poniženim kao što je donedavni Toletov pajtos,
Milovan Đorić, da dižu glas. Taj čovek kao da nema nikakve krivice napada svog
doskorašnjeg saveznika i "žali" Sinišu Mihalovića, "dobrog
momka"!? Ukazuje da su "komunistički kadrovi" doveli do ove
situacije. Ponaša se po onoj: "Pljuj kurvi u lice, a ona ti kaže da pada
kiša". Ili, Bata Buturović likuje, jer je upozoravao na brojne
neregularnosti i prljavštine u Srpskom fudbalu, potencirajući nevinost FK
Vojvodina u nameštanju rezultata!? Pa kome se u Srbiji sudi zbog sumnji da je
nameštao rezultat i korumpirao sudiju? Ljudi moji, ko je ovde lud, a ko
pametan?
U svoj baruštini koju predstavlja
Srpski fudbal, Tomislav Karadžić je "najveći krokodil". Osim u vreme
kada je bio predsednik FK Partizan, koji je u njegovom predsedničkom mandatu
bio šampion države, nema drugih naslova u njegovoj karijeri.
On je dovoljno samoljubiv da
poveruje kako je Partizan zahvaljujući njegovom predsednikovanju bio šampion
države. Ostali naslovi koje je ovaj klub osvajao u istorijskom periodu svoje
dominacije nakon raspada SFRJ i sigurnog poniranja najvećeg rivala Crvene
zvezde nakon Evropske titule u Bariju 1991, Tomislav Karadžić gotovo da ne
priznaje.
Kada se pominje deo njegove
karijere u subotičkom Spartaku, u kome je gradio svoj fudbalski autoritet, onda
se može govoriti o mitologizaciji rezultata koji su bili pod njegovim rukovođenjem.
Plavi golubovi su ulazili i ispadali iz elitne lige sa Karadžićem i to se
smatralo podvigom. A zapravo, Subotica je bila u latentnom fudbalskom podbačaju
u odnosu na fudbalsku tradiciju grada u kome je osnovan FK Bačka još 1901
godine...
Iole ozbiljniji poznavaoci
fudbala će se složiti da Fudbalski savez Vojvodine nikada nije imao značajnije
nadležnosti u odlučivanju. Starao se o takmičenju na nivou Vojvođanske lige i
nije imao naročiti uticaj kada se radilo o najznačajnijim odlukama u našem
fudbalu. Vojvođanski savez sa Karadžićem se marketinški dobro pozicionirao u
okviru skromnih nadležnosti. Tome su poseban doprinos davali površni i
korumpirani novinari sa dubokim gepektom u kolima, koji su pisali slavopojke o
pripremama i održavanju sednica predsedništva Saveza. One su održavane uvek u
nekom drugom mestu u Vojvodini, gde se po pravilu „dobro krkalo" nakon polučasovnih
sednica na kojima je bilo po dvadeset - trideset tačaka dnevnog reda!
Često je umeo da se hvali kako je
jedan od najuspešnijih privrednika, da je bio rukovodilac u Jugokoži i Željezničaru,
nekada velikim preduzećima u Socijalističkoj Jugoslaviji, ali nikada nije dao
objašnjenje kako je dozvolio sunovrat Mesne industrije „29 Novembar". Šta
više, posle mnogih godina i velike propasti kroz koju prolazimo, ističe da nije
napustio mesnog giganta svojom voljom. Za neverovati da je negde i nekada
posrnuo u odnosu na svoje zamisli i svoju volju. Prilagodio se pragmatskim
vremenima, šurovao sa režimom devedesetih, posebno u vreme sankcija kada je
umeo da odradi naftu „u interesu države" i stvorio bogatstvo sa kompanijom
„Gloria".
U ludim, demokratskim deobama, privatizovao
je firmu Podrum Palić koja je bila jedan od najistaknutijih proizvođača vina,
drugih pića i napitaka, kupivši je od Đorđevića Si end Si, u ono vreme poznatog
proizvođača soka Sinalko. Međutim, kao racionalan i pragmatičan privrednik,
brzo se oslobodio bremena. Imao je svoje sledbenike, narodskog Momu Rajića „Spasa",
koji se motao i po zatvorima a da se ne zna čijom zaslugom. Da li svojim
glupostima ili nabačenim poslovima... U krugu Karadžićevih alkonaslednika
(možda i alko partnera) su: Dragan Simović, zvani Gajba, vlasnik Subotičkog Simeksa
i Crvenačke Špiritane, a tu je i Goran Knežević "Knez", vlasnik Čokanske
vinarije...To su njegovi učenici i štićenici koje je uvlačio i u fudbalske
vode. "Spasa" nije spasio njegov mentor. "Knez" i "Gajba"
su na čekanju.
Dugo radeći u privredi, Karadžić
je imao potrebu da to na neki način verifikuje društvenim priznanjem.
Izdejstvovao je nagradu Privredne komore Vojvodine koja se već pola veka
dodeljuje najuspešnijim pojedincima i kompanijama. Svake godine trinaest
nagrada dodeli se preduzećima, a šest pojedincima. Pre pet godina je sa drugima
poneo takvu nagradu, koju je u biografskim podacima na sajtu FSS predstavio kao
"menadžer godine", što je lažna predstava. Uzgred, ne mali broj
nosilaca ove nagrade su neslavno završavali, bilo kao firme, bilo kao
pojedinci. Kriterijumi za dodelu nagrade su prilično fleksibilni!
Sve do Svetskog prvenstva u
Južnoj Africi 2010. godine, Karadžić je kao predsednik FSV, formacijski bio
među potpredsednicima nacionalnog saveza, tako da je njegova uloga uz Miljana
Miljanića ili Zvezdana Terzića, bila u drugom planu. Ipak, u stvaranju
sopstvenog imidža velikog fudbalskog autoriteta, vešto je koristio pridev „zamenik",
pa su mnogi pomislili da je znatno duže čelnik državne fudbalske organizacije.
Dakle u mandatu 2008. do 2012. godine, napravio je potez karijere, kada je za
selektora angažovao Radomira Antića. U tom periodu je vladala divna atmosfera
oko nacionalnog tima i kada smo imali odličan ambijent za Reprezentaciju.
Jednako je bilo i u vreme kada je Tole zamenjivao obolelog Miljana pred Svetsko
prvenstvo u Nemačkoj 2006 godine, a nacionalni tim vodio Ilija Petković.
Arogantni i sujetni Crnogorac je nakon prvog neočekivanog rezultata sa Ganom u
Južnoj Africi, našao dobar povod da raskine štetni ugovor koji je na svoju ruku
potpisao sa Antićem. Iza toga je usledio i otkaz koji je uručen selektoru. U
tom periodu Antić je uživao najveći rejting u svetu među Srpskim trenerima.
Epilog je Odluka Arbitražnog suda za sport u Lozani, kojom je FSS dužan da
nadoknadi Radomiru Antiću štetu u iznosu od 2,5 miliona evra! U međuvremenu je
imao promašaj sa Vladimirom Petrovićem Pižonom, koji je za nijansu ostao bez
plasmana na Evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini. Njegovim satrapima to
nije bio dovoljan razlog da mu zahvale i pošalju ga u penziju, već su zbili
redove u mafijaškom kolu i obezbedili mu novo poverenje na izborima 2012!
Angažman novog selektora je više
koristio Karadžiću. Sa Sinišom Mihajlovićem, a naknadno i Savom Miloševićem na
mestu direktora svih selekcija, dao je Toletu dodatni kredit u javnosti. I
jedan i drugi su velika imena našeg fudbala. Neiskazani u novim ulogama. I dok
Mihajlović tvrdokorno bez i malo diplomatskog i pedagoškog refleksa podriva
simpatije koje su mu poklonjene još u igračkim danima, Milošević je svojom prevrtljivošću
i pristankom na truli kompromis zarad sopstvenog statusa, stvorio veliki broj
protivnika u javnosti koja je kritički bila okrenuta prema Karadžiću i njegovim
klimoglavcima, a koja je sa odobravanjem primala oštre kritike rekordera u
reprezentativnim nastupima, koje je adresirao na račun rukovodstva FSS. Njihov
ulazak u ekipu Tomislava Karadžića ih je diskreditovao za budućnost. Izvesno je
da će njihov dalji rad biti praćen i komentarisan sa podozrenjem i nevericom.