Kataklizma
Transatlantsko
tržište, ili anšlus Evrope
Na pomolu novi
super-NATO
Unija silnih i
bednih je uvek bila velika strategijska greška, koja sutra može da se pretvori
u najveću veleizdaju svih vremena, bar kako smatraju i pišu neki politički
nepodobni intelektualci u Francuskoj, povodom početka pregovora o transatlanskom
tržišnom partnerstvu. Brak između starice Evrope i obesnog Ujka Sama, o kome se
veoma malo piše, ali na čijoj se realizaciji radi punom parom, je brak iz
interesa, s jedne strane, i kapitulacija na dobrovoljnoj bazi, sa druge.
Ponekada izgleda kao da atlantisti na vlasti, petokolonaši i debelokošci iz
Brisela, hoće po svaku cenu da svoje sugrađane pretvore u nove crvenokošce.
Jedno je sigurno: kada iz strategijskih razloga svi evropski standardi postanu
isti kao američke norme, svet je otišô pod led. Bar ovaj naš, evropski.
Mile Urošević
(dopisnik iz Pariza)
Transatlantska unija
tržišta nije ništa drugo nego kreacija jedne velike Amerike, od Kalifornije do
Sofije. Na principu štokholmskog sindroma, ovu novu prepravku mondijalističke
geografije podržavaju svi zvaničnici propalih evropskih sile u dugovima. I to
već odavno. Godinama se već radi u hladu, narodu iza leđa, da bi se tek
sredinom prošlog meseca obelodanio, kao fol, neki početak pregovora. Cela ova
komedija je potpomognuta izdresiranim i čak korumpiranim medijima, kao i zlonamernim
lobijima u samoj Evropskoj uniji. Najpre su svi ćutali, dok stvar nije oživela,
da bi sada navalili da na sva usta hvale ideju unije tržišta kao spasonosno
rešenje za krizu.
Uvek će se naći neki
dobro plasirani pametnjaković koji će na već isproban način ubediti publiku u
sve blagodeti buduće unije. Teorema globalizacije se već odavno opravdava aksiomima
o neprikosnovenoj demokratiji i o jednakosti među ljudima. Tra-la-la i
bla-bla-bla. Neokolonijalizam ili (kako neko to lepo napisa), SADizam se uvek
krije iza slogana "uzvišnih demokratskih vrednosti", koje su sveto
pismo mondijalizma.
Sve ovo neodoljivo
podseća na ideju više rase iz doba onog prvog Novog svetskog poretka od pre
osam decenija, a koji je nestao tek nakon velikog ratnog požara. Zbog sveta
toga Transatlantsko tržište može da izgleda, kako je neko primetio: kao neki
jalov brak homića: za seks i orgije može i da prođe, al tu nema ni ploda ni
poroda. To je samo jedna savremena budalaština, koja nas može odvesti daleko,
čak na onaj svet.
Pogotovo ako se zna
da se Rusija protivi ovim novim blokovskim podelama, a NATO iz sve snage
podržava i opravdava uniju velikim globalnim opasnostima od islama. Utopija o
simbiozi dva politički, mentalno i ekonomski potpuno različita sveta prostom
narodu se prikazuje kao logična i nasušna potreba da se Zapad ekonomski
suprotstavi Kini, Koreji, Indiji, Brazilu i ostalim zemljama u naglom razvoju.
Uz to, unija dve
najveće sile sveta je garancija i za demokratiju, koja je religija mondjalizma,
ikona u koju se svi kunu i pod čijim okriljem terorišu svet kako im je volja.
Čak ni sam pokojni Džugašvili
ne bi našao bolje adute. Kako to lepo
zvuči kada neko kaže: "Samo sloga svet spasava!". "Zajedno
smo jači!" "Nas i Amera skoro milijarda!" " Uđimo u biznis
težak 4 hiljada milijardi dolara, koji zapošljava 250 miliona ljudi sa obe
strane Atlantika." Reći će vam sve ovo i zakleti se da će biti posla preko
glave, a standard će svima biti američki. Nećemo znati kako da potrošimo tolike
pare. Šije mi ga Obama.
Ne treba biti mnogo
školovan da bi se shvatilo ko je žrtveni jarac u ovoj modernoj basni-lagariji.
Napredak na ovaj način mnogo liči na suptilni povratak u srednji vek, sa
socijalnim pravima koja su važila u doba rimske imperije. Američki liberalizam
je pravljen za Ameriku, ali je neuklopljiv u evropsku socijalu, osim kao dominatna
sila. Svet nije jedna država u kojoj važi samo jedan zakon, a ni Obama nije
Aleksandar Makedonski. On bi da bude veliki brat. Po zakonima koji vladaju s
one strane bare, kako u finansijama, energetici, uslužnim delatnostima a
pogotovo u sistemu socijalne zaštite, koja je u Americi dupla nula, čovek je
samo kupac. Orvel je bio u pravu.
Dugo čuvana tajna
Kažu da su najveće
prevare uvek strogo poverljive tajne, koje se iznose na videlo tek kada je
skoro sve spremno. Sredinom februara Husein Barak Obama je nagovestio
početak pregovora sa Evropskom unijom o investicijama, harmonizaciji, reglemontaciji,
carini i javnim radovima da bi za tri godine unija postala tužna
stvarnost. Projekat transatlantskog tržišta nije nova ideja sadašnjih
lidera, nego obelodanjena zavera na kojoj se radi preko dve decenije.
Preciznije; od kreacije ujedinjene Evrope i dolaska na vlast loze Bušovih, tate
i sina Evropa je trn u oku Ujka Sema. Bez ikakve javne konsultacije građana.
Evropski parlament
je usvojio ideju još 2004, ali se o tome gotovo ništa nije znalo u javnosti.
Drugovi Baroso i Van Rompej, kao i gospođa Ešton, prave se
da nisu imali pojma o tome sve dok specijalna ekipa za razvoj i
zapošljavanje pri savetu Evrope, nije dala svoj pristanak za početak pregovora.
Drugim rečima: prvo se dogovore, pa onda pregovaraju. Tako se već zna šta će
biti dogovoreno. Pre svega, slobodan pristup na evropsko trežište svim genetski
izmenjenim biljkama, kao i pilićima u hloru, govedini sa hormonima i ostali
specijalitetima kaubojske kuhinje. Da svi budemo lepi, debeli...
Takođe su na
meti sve zaštite ličnih i intimnih podataka koje treba ukinuti kako bi Google, Facebook
i Amazon mogli da posluju onako kako njima odgovara. Da bi kapitalistička
džungla na asfaltu bila potpuna, ista sloboda se traži i za sanitarne i
ekološke norme, koje su, po mišljenju Jenkija, preterano stroge u Evropi.
Agencije za notaciju država su i izmišljene da bi najpre finansijski, potom i
ekonomski razbile Evropu, a i kriza je napravljena namerno, da bi se pilula
bratske pomoći Amerike lakše progutala, tvrde oni koji su najskeptičniji prema
ideji transatlantske unije.
Francuska je posebno
zabrinuta zbog socijalne i zdravstvene zaštite koja je na snazi u SAD.
Treba naglasiti da su Francuzi bolesno privrženi svojim zakonima o socijalnoj
zaštiti, koja je u krvi ostvarena i koja je još uvek najizdašnija na svetu.
Francuzi su oduvek Ameriku gledali iz visine i često kritikovali njenu
nebrigu o siromašnima. Dilema je šekspirovska. Svako udruživanje sa Jenkijima je
nezamislivo a ipak mora da se ostvari. Zbog toga Oland ćuti ko riba.
Doduše, nova ministarka informacija Francuske Nikoleta Brik
je šapatom izjavila da unija nije tajna i da se ne priprema iza leđa narodu te da je svako mogao da iznese svoje mišljenje
preko formulara na internetu. Ova anketa se nažalost završila par dana kasnije,
prvog marta, a da za nju gotovo niko pre toga nije čuo. Šteta. Da je
cela afera jedna šana najbolje govori podatak o jednoj nepoželjnoj knjizi.
Francuski
politikolog Ricardo Cherenti je napisao knjigu u kojoj detaljno opisuje
opasnosti I nelogičnosti buduće unije za slobodnu razmenu sa Amerikom. Svoje delo je poslao svim
postojećim medijima. Nijedne nisu objavile ni slovo. Možda zbog poštovanja
prema vlastima. Ali je i opozicija ostala nema! Njima verovatno ova ideja unije
odgovara. Oni su je i smislili dok su bili na vlasti a oni imaju I šta da ulože
u novi bankarski poredak koji je na vidiku. Ipak najčudniji je stav Marine Le Pen. Za divno čudo sve jača partija ekstremne
desnice se sve manje izjašnjava na ovu temu. Možda smatraju da će nova pravila unije na američki način, zaustaviti
priliv stranaca. Amerika je poznata kao protekcionistička država.
Nacionalistima je to najvažnija stavka. Jedino se ekstremna levica na
čelu sa Žan Lukom Melanšonom , gromoglasno oglasila. Najveći deo
komentara ovoga teksta je upravo skinut sa raznih intervencija tog levičarskog
kandidata na poslednjim predsedničkim izborima.
Koska je bačena
Dugo nismo mogli da shvatimo o čemu se
zapravo radi u evropskoj politici. Nije nam bilo jasno kada i kako je iz čista
mira nastala ovolika kriza. Sada stvari postaju malo jasnije, i dugo čuvana
tajna polako izlazi na videlo. Amerika je godinama štelovala Evropu, izmišljala
kojekakva bodovanja i ocenjivanja, gurala Evropu u dugove da bi sada mogla da
joj pruži ruku i povuče je u svoju igru. Ako više ništa ne možemo da
uradimo, sada bar znamo o čemu se radi i zbog koga smo pali na ovako
niske grane. Francuska je već uveliko ekonomski rob najvećih svetskih
prevaranata, tvrde. Kao dokaz iznose da su državne granice odavno izbrisane, pa
je bivša država slobode sada samo jedna od pokrajina novog svetskog
poretka. Već 40 godina Francuska nema pravo na štampanje novca da bi se
sprečila inflacija. Zakon poznat kao Rotšild-Pompidu. Tako je počelo prezaduživanje
koje je danas skoro 1.700 milijardi evra. Od kreacije evra država nema prava ni
na svoju centralnu banku. Čak ni pariska berza nije francuska, jer ju je otkupio
New York Exchange, pa je sada američka. Zlatne rezerve su prodate za
vreme Sarkozija, da bi spasio dolar, dok sami Amerikanci u to spasavanje nisu
uložili ni karat svoga zlata.
Nijedna zemlja Evrope više nije nezavisna,
pa ne može ni sopstveni budžet da izglasa bez odobrenja Brisela i onih koji se
kriju iza ove autoritativne organizacije. Sve ovo je dovelo do toga da je
celokupna francuska baština rasprodata ili je na putu da se otuđi. Amerikanci,
Arapi i Kinezi se otimaju oko najpoznatijih brendova i najlepših delova ove
prelepe države. Atlantisti od Evrope prave Tunguziju, a od Francuske Nedođiju.
Čak i nakon referenduma, koji se završio odbijanjem većine Francuza da se
potpiše Lisabonski sporazum, tadašnji predsednik Sarkozi je ignorisao mišljenje
naroda i potpisao papir koji, između ostalog, poništava i pravo na veto. Sve je
znači još tada bilo u planu, jer ako je zabranjen veto, niko ne može da se
suprotstavi ulasku Evrope u Ameriku. Kao dokaz da je anšlus isplaniran
pre 1992. godine, navodi se postojanje lobi organizacije, Transatlantic Policy
Network, koja je oformirana (kao slučajno) u isto vreme kada je potpisan Mastrihtski
ugovor. Zvanični zadatak ovog lobija je prikupljanje podataka i definicija
budućih odnosa Evropske unije i američkog tržišta. Nezvanično nam verovatno
rade o glavi ili bar o džepovima. Nakon zajedničkog tržišta logično treba da
dođe zajednička valuta, pa ustav i granice i ko zna šta još zajedničko koje
neće biti evropsko a još manje francusko, tvrde opozicionari američkog plana za
bratstvo i jedinstvo bez granica. Koska je bačena u ovom ratu bez rata.
Rubikon se danas zove Atlantik a novi Cezar je čovek
u senci.
Ko je čovek vredan 5000 milijardi
Treba znati
da je, iako malo poznata,TPN vrlo uticajna mafija koja je zvanično i legalno predstavljena u Briselu preko svoje
filijale EPC (European Policy Centre). Ovu fondaciju vodi finasijski
Atila i jedan od najžešćih vladara iz senke, Irac Peter Sutherland o kome
smo već pisali u Tabloidu. Sama
organizacija Transatlantic Policy Network je jedna virtualna svetska hidra
koja je pustila svoje pipke s obe strane okeana i zapošljava poznate glave
američkog kongresa i uticajne face
evropskog parlamenta. Najuticajniji je svakako sam Predsednik EPC-a, Peter Sutherland.
Njegova vizit-karta
mora da je bar u formatu A4. Prosudite. Pre nego sto je postao čovek koji treba da Evropu žednu prevede preko Atlanskog okeana, gospodin Sutherland
je bio predsednik čuvenog finansijskog giganta Goldman
Sachs International, još od 1995. Ova
firma se neslavno proslavila kao kapisla svetske finansijske krize. Naravno
nikome ne smeta to što su svi stručnjaci za propast sveta uspeli da se
plasiraju na sva strategijski važna mesta svetske ekonomije; od predsednika
evropske banke do bivšeg italijanskog premijera kao i sadašnjeg predsednika EPC,
sve je to ista škola. Osim što je član Trilaterale (2001-2010) , mali
meca Peter Sutherland je takođe radio i kao član upravnog komiteta grupe
Bilderberg a bio je i director čuvene banke Royal Bank of
Scotland, tek da se ne dosađuje.
Od 1985. do 1989, radi kao komesar
u Briselu gde je zadužen za regulisanje makro tržišne konkurencije.
Nakon briselskog mandata od 1989 do 1993, šljaka kao diša Allied
Irish Banke, dok čeka da se isprazni neko bolje mesto. Kad je
odradio banku, postao je glavni šef svetske trgovinske organizacije General Agreement on Tariffs
and Trade ili skraćeno GATT, a direktor
svetske komercijalne organizacije, the World Trade Organization, WTO bio
je od 1993 do 1995. godine.
Predsednik British Petroleuma, firme
za bušenje morskog dna, bio je od 1997-2009, pre nego što je BP zagadio
Meksički zaliv. Ali ni to nije sve. Pošto dan ima 24 sata, a kako bogatom nikad
dosta, Peter Suterland je tako našao vremena da svoju mudrost i energiju
iznajmi za debele pare firmama Investor AB i Ericsson. Vredan
čovek. Jer, dok vi spavate ispred TVa ili roštiljate po vikendicama, gosn'
Peter razbija glavu i pravi pare u svojoj start-up kompaniji Alibaba.
I dok se milioni ljudi sa diplomama žale
kako ne mogu da se zaposle ni kao noćni čuvari, naš mali meca je ubo šljaku
visokog savetnika za harmonizaciju normi i zakona koji nas uskoro očekuju
kao jedini važeći u celoj Evropi. Pa i za nas, naravno, pod uslovom da se zapevanja
I naricanje naših državnika ispred zatvorenih vrata EU, ne završe prosipanjem lavora
kroz prozor, već da nas kao saučesnike, u neko dogledno vreme prime u
svoju mafiju. Poznati senator Garry Littman, koji je i potpredsednik
Američke privredne komore za Evropu i Aziju, kaže da je najvažnije da se ujednače
radne i socijalne konvencije i tržišne zakonske odredbe koja su po njemu
isuviše različita u ovom momentu i lud vidi šta to znači. Profesor Hamilton sa
Univerziteta John Hopkins, sa svoje strane tvrdi da bi incijativa Angele
Merkel transatlansku ekonomiju stavila na čelo globalizacije kako bi se
sprečilo Evropsko-Američko rivalstvo na tržištima kao što su Kina,
Indija, Koreja i ostale zemlje u razvoju. Merkelova smatra kreiranje
jedinstvenog transatlanskog tržišta najbitnijom reformom svog mandata. Ne
toliko zbog trgovine koja sačinjava samo 20% transatlanske privrede već zbog
slobodnih investicija koje predstavljaju glavninu dogovora.Sa svoje strane
američki senat je već prihvatio rezoluciju kojom se odobrava koncept
jedinstvenog transatlanskog tržišta i to jednoglasno. Čudno bi bilo da je
drugačije.
Ljudska prava, dobar vic
Utopisti tvrde da plan aneksije Evrope
može da se spreči pod uslovom da narodi EU shvati pravu opasnost koju im
činovnici i plaćenici mondijalizma predstavljaju kao blagodet i ako na sledećim
evropskim izborima 2014. godine glasno i jasno kažu ne pobornicima predaje
kontinenta bez zrna baruta.
Sledeći sastav Evropskog Parlamenta ne bi smeo
da bude kao ovaj, predstavnik nezasitih svetskih bankara i korumpiranih
finansijskih lobija već mora da štiti interese svojih članica, slobodnih država
koje su dobrovoljno i sa poverenjem ušle u sastav unije.
Ovo proklamiraju pobornici otpora prema transatlanskom
paktu Na meti su takođe i tajni fondovi unije, milionske sume koje je Brisel
odvojio za borbu protiv evroskeptika, kojih je sve više u samoj EU. Na
meti su pre svega neukrotivi Internet kao i nezavisne medije: novine i
izdavačke kuće politički nepodobne. Unija više nikoga ne privlači, sem onih
koje ona hlebom i kavijarom hrani i onih koji još nisu kušali gorki briselski
lebac.
Poznati francuski intelektualac i bivši
vladin savetnik, Raymond Soubie, javno se čudi da još uvek nije izbio
neki veliki rat. Razloga za ovakvo čuđenje ima dosta a glavni je neverovatna prezaduženost
svih država sveta. Francuski, Italijanski pa čak i Nemački dugovi su ogromni.
Amerika sama duguje preko 14. 000 milijardi!!! Dug koji kao prva sila sveta
nema nameru da ikada vrati. Kratko, jasno!
Ne bi se ni bilo koja druga država potčinila
kojekakvim špekulantima da ima snagu u megatonama koju imaju SAD i da vlada
svetom već više od sto godina . I malo dete zna da u pregovorima jakih sa slabima, sila
zakon ne moli.
Ona ima svoj
zakonik, još pre dušanovog. Danas velike sile idu na kvarnjaka, đonom direkt u donji veš. Ne kriju svoje kvarne planove.
Uskoro će unija postati samo jedan evroatlanski
blok integrisan u mehanizam globalnog sela i svaka nacionalna struktura biće smlevena i progutana od strane transatlanske
federacije. Kada se opljačkaju zemlje u razvoju,
koje će sa svoje strane da zaviju u
crno sve svoje štediše, dolazi na red konkretna reorganizacija tržišta putem
pametnih bombi sa 10. 000 metara visine dok na zemlji nastupa peta kolona koja
treba da završi posao. Uvek isti scenario u svim kaubojskim filmovima. Dasa
vadi kolt, blagajnik vadi pare i nema više diskusije. Irak, Libija, Obala
Slonovače, Egipat i ostale zemlje u
razvoju su moderne ilustracije ovog klasičnog scenarija. Razna
arapska proleća, narandžaste i somotske
revolucije nemaju drugog povoda niti preciznijeg objašnjenja od puste želje silnika da dođu jeftino do skupih resursa i da žive na grbači malih naroda. I kada
vam opet neko bude pričao o ljudskim pravima,
reci te da mu je dobar vic, ali da nije smešan jer u toj igri često bude puno ljudskih leševa.