RTV Svetac…

Slučaj televizijskog službenika „MM"

Milomir Marić je televizijski fenomen. Po prirodi duhovit, lucidan,šarmantan i večito nasmejan, on je večito protiv i uvek za. Svoje obrazovanje i očiglednu načitanost  (hiljadu puta je pronašao „dlaku u knjizi" ali mu se ipak nije ogadila) vešto plasira kroz ironiju, humor sa satiričnim elementima ne libeći se da sasvim neočekivano gurne prst u oko nadobudnom sagovorniku ili pak stane na žulj - da se dotični „gost" često češe i tamo gde ga ne svrbi. Marić je sve samo ne naivan iako se uporno takvim predstavlja. Odličan je plivač u svim vodama, kako u barama naše dnevne politike,tako i u mutnim virovima od  diplomatskog do kriminalizovanog miljea. Nije se libio da ide iz  krajnosti u krajnost. Od buntovnika bez razloga  u magazinu sa pedigreom „Duga",preko „skandalozone" knjige „Deca komunzima" i pomalo voajerske uloge u BK Televiziji…pa sve do dolaska na televiziju u zapećku (TV Happy). Korak po korak, mic po mic, uspeo je ono što je za mnoge novokomponovane partijske urednike bilo nezamislivo i neizvodljivo bez brda novca - da skrene pažnju javnosti na TV Happy i potpunog autsajdera pretvori u nezaobilazan tv faktor. Daleko od toga da nije imao (i još uvek ima) promašenih meta. Nekada sjajna ideja na papiru (i u glavi) u svojoj realizaciji doživi debakl,ili blaže rečeno - ostaje nedovršena,nedorečena kao neki poluproizvod. Zamislite da ste dobili recept za savršeno kulinarsko jelo i date ga potčinjenima da ga pripremi. A oni, ili „zaborave" da ubace neki neophodan začin,ili se ne drže redosleda pripremanja jela ili, što je najgore su loši kuvari. Pa, iako su stavili sve sastojke iz recepta i čak se strogo držali redosleda pripreme - jednostavno nemaju osećaj za kulinarske čarolije,već to čine mehanički (kao isprogramirani roboti) i od vrhunskog kulinarskog jela na kraju dobijemo splačinu. Bljak.

  No, to nije povod za ovaj tekst. Povod su dve emisije koje on lično priprema i vodi „Goli život" i „Ćirilica". Dok je u prvoj („Goli život") pokazao da ume i da odabere prave, aktuelne ili pak namerno „zabranjene" odnosno „zaboravljene" sagovornike i da ih pažljivo sasluša ne prekidajući im ni rečenicu ni misao - u „Ćirilici" se ponaša sasvim obrnuto/suprotno. Paradoks je što obe ove emisije nisu njegova novinarska izmišljotina/ideja ,već „pozajmljene" ideje drugih tv stvaralaca. „Goli život" neodoljivo podseća na rane radove Vanje Bulića („Crni biseri"/"Biseri") a „Ćirilica" je pandan „Latinici"sa HTV-a.