Natrag
Feljton
Američka prevara veka: kako je stvoren alibi za obračun vlade u Vašingtonu sa celim svetom (2)
Službena verzija planirane diverzije
Izuzetnim istraživačkim delom, pod naslovom "11.09. Deset godina kasnije-rušenje jedne zgrade sazdane na laži" (naslov nemačkog originala: "Zehn Jahre danach-Der Einsturz eines Lugengebandes"), autori Matijas Brekers i Kristijan K. Valter, dokazuju da je prava istina o rušenju takozvanih kula bliznakinja u Njujorku u septembru 2001. godine, sakrivena. Brekers i Valter argumentovano obaraju izveštaj komisije za utvrđivanje činjenica o događajima koji su tog dana zadesili Ameriku, smatrajući da je to samo "hipoteza koja se ne zasniva na čvrstim i nedvosmislenim dokazima", i da je reč o mnoštvu besmislica, protivrečnosti i zataškavanju samog događaja. Iz prvog izdanja nemačkog originala, izdatog u Frankfurtu 2011. godine (u prevodu Milana Malenovića), magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove ovog publicističkog podviga za koji je Zidojče cajtung napisao: "Knjiga koja podstiče ne razmišljanje".
Matijas Brekers
Kristijan K. Valter
Tačne veze 11. septembra detaljno su istražili FBI i Komisija koju je imenovala vlada Sjedinjenih Država. Izveštaj ove Komisije u potpunosti objašnjava kako terorističke udare, tako i njihovu predistoriju. Pogledajmo ovaj prikaz detaljno. Tačku po tačku...
Nezavisna Komisija o događajima od 11. septembra koju je osnovala američka vlada, podnela je u julu 2004. godine. Izveštaj koji sadrži utemeljen i sveobuhvatan prikaz svih činjenica i pozadine 11. septembra. Da se to zaista odigralo na taj način, mi ne bismo morali da napišemo ovu knjigu koja na svakoj strani dokazuje upravo suprotno - da Komisija za 11. septembar nije istražila sve činjenice i pozadinu terorističkih napada i nije pružila sveobuhvatan prikaz tog događaja.
To što vlast posle neke velike katastrofe imenuje komisiju zaduženu za istragu uzroka i prikladnih protivmera koje bi trebalo preduzeti, spada u uobičajen postupak svake odgovor- ne države. Bilo da se radi o prirodnoj katastrofi, o političkom ili finansijskom skandalu ili nekoj velikoj nesreći - Komisija ili telo koje vlada postavlja ispituje slučaj, saslušava dostupne svedoke, i rezultate istrage objavljuje u takozvanoj Beloj knjizi koja služi kao osnov za uspostavljanje budućih zaštitnih mera. Po ovoj proceduri postupali su i neki američki senatori, kada su nekoliko nedelja posle napada pripremili odluku o osnivanju nezavisne komisije za 11. septembar, i u te svrhe podneli zakonski predlog u decembru 2001. godine.
Svako bi pomislio da je tu reč o običnoj formalnosti ali Bušova administracija se suprotstavila. Prema rečima koje je potpredsednik Dik Čejni uputio šefu demokratske frakcije u Kongresu, Tomu Dešliju, takva istraga predstavljala bi "vrlo opasno skretanje sa pravog puta onih koji danas na prvoj liniji fronta rade na našem uzvraćanju... Imamo pune ruke posla".
Šef opozicije, Dešli, već je u oktobru dobio pismo u kome mu anonimni autor poručuje da, ako je to ikako moguće (glava 37.), insistira na razjašnjenju zločina i spreči donošenje patriotskog zakona. Na to je, do guše angažovani potpredsednik Čejni, zapretio demokratama da će ih u javnosti prikazati kao ljude koji izdajnički sprečavaju ,,rat protiv terora" zato što i dalje insistiraju na istrazi.
Porodice žrtava su ovo sprečavanje javne istrage dožive- le kao udarac pesnicom u lice. Da nije bilo njihovog velikog negodovanja i neumornih zahteva, ova komisija ne bi nikada bila formirana. Predsednik Buš je tek godinu dana kasnije, 20. septembra 2002, najavio osnivanje jedne nezavisne komisije koju je protiv svoje volje morao da podrži. Gde leže stvarni Bušovi prioriteti pokazao je dokument od 31 stranice, podnet istog dana Kongresu pod naslovom „Nacionalna strategija bezbednosti Sjedinjenih Država", u kome su principi američke spoljne politike koji su važili prethodnih pedeset godina, iz osnove promenjeni u doktrinu „preventivnog rata" (preventive war) Sjedinjenih Država, usmerenog protiv „država za koje se veruje da mogu biti pretnja za bezbednost SAD" (glava 3.).
Čudovišnost ovog grubog kršenja međunarodnog i ratnog prava u dnevnim vestima, međutim, dobila je drugorazrednu ulogu. Glavna vest bila je druga promena kursa, naime, Buš je zbog pritiska porodica žrtava odustao od protivljenja istrazi događaja od 11. septembra. Tek mnogo kasnije, saznalo se da je autor strateškog dokumenta, Filip Zelikov (3. glava), koji je januara 2003. naimenovan za izvršnog direktora, ali ne Ministarstva rata već ,,nezavisne" Komisije o 11. septembru.
Pre svega, morao se odrediti šef Komisije, pa je izbor Bele kuće pao na Henrija Kisindžera. To što bivši ministar spoljnih poslova i savetnik za bezbednost ne može da putuje u mnoge zemlje sveta, jer bi tamo kao ratni zločinac odmah bio uhapšen, nije predstavljalo smetnju njegovom postavljenju, kao ni činjenica da je on 11. septembra 1973. orkestrirao krvavi puč u Čileu i ubistvo predsednika Salvadora Aljendea. Utoliko se „starom krvavom Henriju" ne može poreći stručnost u zapodevanju i zataškavanju terora svih vrsta. Ipak, njegovo predsedavanje Komisijom za 11. septembar doživelo je neuspeh, ali ne zbog prošlosti već zbog sadašnjosti. Kisindžer je odbio da obelodani imena ljudi koji koriste usluge njegove konsultantske firme, što je bio uslov za predsedavanje Komisijom. Lori van Ojken, koja je izgubila muža u STC-u i koja je sa četiri druge udovice iz kraja - takozvane „džerzijske devojke" - pripadala najangažovanijim porodicama, suočila je Henrija Kisindžera sa tim problemom, prilikom susreta u njegovoj kancelariji:
„Moram Vas pitati: da li imate klijente iz Saudijske Arabije? Imate li nekog klijenta koji se zove Bin Laden? U sali je zavladala mrtva tišina.
Kisindžer, koji je upravo sebi sipao kafu, bio je vidno prestrašen Lorinim pitanjem, pa je prevrnuo šolju i njen sadržaj prosuo na sto. Tog časa činilo se da će izgubiti ravnotežu i pasti na pod."
Bilo je očigledno da je izgubio tlo pod nogama. Sledećeg jutra Kisindžer je poslao faks u Belu kuću u kome se odriče svog položaja.
„...Smestili su nam da ne uspemo"
Ako pratimo „necenzurisanu istoriju istrage o 11. septembru" koju je veteran Njujork tajmsa objavio pod naslovom „Komisija 2008", postaje nam jasno da Bušova administracija, osnivanjem ove komisije nije htela da razjasni taj zločin, već da od sebe što je više moguće otkloni svaku štetu.
Za to su bili odgovorni Tomas Kin, bivši republikanski guverner Nju Džerzija i Li H. Hamilton, bivši demokratski kongresmen, te su postavljeni za predsednika, odnosno pot- predsednika Komisije.
Hamilton je lični ,,Dikov" i ,,Donov" prijatelj, to jest prijatelj potpredsednika Čejnija i ministra odbrane Donalda Ramsfelda - a od deset drugih članova Komisije, njih devet je bilo u bliskoj vezi sa avio-industrijom i industrijom naoružanja. Republikanac Fred Filding radi u advokatskoj kancelariji koja zastupa kompaniju Junajted erlajnz; Džon Leman, bivši ministar mornarice, ima velike investicije u fabrici oružja Bal korporejšn, koja tesno sarađuje sa Pentagonom; Slejd Gorton kao advokat ima bliske veze sa Boingom; kancelarija Džejmsa Tomsona obavlja logistički posao za Ameriken erlajnz. Iz Demokratske partije u Komisiju su ušli Tim Remer, predstavnik koncerna za oružje Lokid- Martin, Džejmi Gorelik, direktorka junajted tehnolodžiza, jednog od najvećih dobavljača Pentagona i Ričard Ben Venist, predstavnik Boinga i Junajted erlajnza koji je na sudu zastupao jednog od najvećih krijumčara droge u SAD i glavnog pilota CIA iransko-kontraške flote, Berija Sila. Li Hamilton, potpredsednik Komisije, bio je nekada član odbora za ispitivanje iransko-kontraške afere, koji je uz pomoć svojih ,,saradnika", Čejnija i Ramsfelda, prikrio aferu sa švercom oružja i droge (uz žrtvovanog piona, Olivera Norta) u koju su bili upleteni Buš stariji i Ronald Regan.
Uz to je januara 2003, kao izvršni direktor i operativni šef čitave istrage, došao bliski saradnik i kolega savetnice za nacionalnu bezbednost, Kondolize Rajs, već pominjani Filip Zelikov. Ovo postavljenje ukazuje na to da ne može biti govora o nezavisnom ispitivanju; samo onaj ko postavi kozu da čuva kupus može za ispitivanje katastrofe nacionalne bezbednosti postaviti prijatelja savetnice za nacionalnu bezbednost.
Bušova odluka o iznosu budžeta za sprovođenje istrage (tri miliona dolara) pokazala je da se tu radi o farsi. Poređenja radi, odbor za istraživanje afere Klinton-Levinski, nekoliko godina ranije, dobio je za istragu trideset osam miliona dolara; za utvrđivanje istine o rušenju aviona u Kolumbiji izdvojeno je sto pedeset dva miliona, a za katastrofu Čelindžera, sto sedamdeset pet miliona dolara. Posle brojnih protesta, Bela kuća je smešno mali budžet za istragu zločina veka, marta 2003. podigla na svotu od petnaest miliona dolara!
U ovom trenutku, članovi Komisije i tim za otkrivanje isti- ne koji je odredio izvršni direktor, Filip Zelikov, konačno su započeli sa radom - ne znajući da su njihovi napori uzaludni jer je scenario njihovog završnog izveštaja u stvari već bio napisan; i da je Filip Zelikov njegov autor. Detaljan nacrt u kome je on već u martu 2003. utvrdio šta će izveštaj o 11. septembru sadržati a šta neće, po savetu Kina i Hamiltona skrivan je od drugih članova Komisije i svih saradnika.
Kada su saradnici posle godinu dana saznali za sadržaj dosijea, među njima je počela da kruži parodija na naslov legendarne komisije za istragu Kenedijevog ubistva: Izveštaj Vorenove komisije, preliminarni nacrt. Satirični naslov jedne od glava ovog izveštaja: „...Jedan metak; još nemamo dokaz, ali smo sigurni da je bio jedan" aluzija je na prećutni zadatak koji je Zelikov postavio: „...Osama bin Laden i A1 Kaida: još nemamo dokaz, ali smo sigurni da su to oni uradili."
Ma koliko često opisivali cinične komentare običnog naroda, na kraju ipak prevladavaju preteći govori njihovih vođa. Vorenova komisija ušla je u istoriju kao primer komisije koja je izbegla objašnjenja i uspešno zataškala okolnosti smrti Džona Kenedija, jer ju je - i pored nesumnjivog dokaza o postojanju više strelaca - objasnila „magičnim metkom" samo jednog atentatora, Lija Harvija Osvalda. Metak se naziva magičnim zato što je njime istovremeno ubijen predsednik Sjedinjenih Država i ranjen guverner koji je sedeo pored njega.
Do saznanja potkrepljenih činjenicama nije ni došlo; rezultati su već utvrđeni u preliminarnim, „osnovnim crtama", a njihov autor, Zelikov, energično se potrudio da se tokom narednih meseci divergentne činjenice i nepodobni svedoci uopšte i ne pojave na sceni. To se desilo i sa saznanjima koja su upućivala na neki drugi pravac, osim na Bin Ladena i Al Kaidu. Tražene podatke službe kontrole leta, ili dokumente Ministarstva odbrane, Komisija ili nije mogla da dobije ili su proglašeni nepostojećim;7 navodno glavnog svedoka zavere A1 Kaide, Halida Šeika Muhameda (HŠM), nije mogao da sasluša nijedan član Komisije.
Saradnicima Komisije nije bilo dozvoljeno da ispituju „saudijske veze" - otmičara Halida al-Mithara i Salema al-Hazmija zbog „velikih troškova". Do saslušanja članova administracije i visokih vojnih starešina nije došlo zbog „nedostatka vremena". Posle zakletve predsednika Buša odustalo se od preispitivanja njegove tvrdnje da je pre i tokom 11. septembra u Beloj kući ćaskao sa nekolicinom izabranih članova Komisije i svojim potpredsednikom, Dikom Čejnijem. I tako se desilo da Nacionalna komisija o terorističkim napadima na Sjedinjene Države ne objasni veliku zaveru koja je dovela do masovnog stradanja 11. septembra, već da stvori veliku teoriju zavere, čime je dodatno podržana hipoteza, nastala u prvim minutima posle napada, o odgovornosti Bin Ladena. Profesor Zelikov je izneo koherentne dokaze u svom ,,preventivnom" nacrtu o istini o ovom događaju, ali nije predvideo jednu stvar.
„Smestili su nam da ne uspemo", napisali su Kin i Hamilton, već u prvoj glavi svoje knjige o radu u Komisiji.9 I nagovestili su da im je misao o ostavci padala na pamet pre nego što se Komisija u decembru 2002. prvi put sastala. Ono što dolazi posle te izjave mora se oceniti kao potiskivanje ove zlokobne slutnje, jer na kraju knjige obojica autora rezultate svoje istrage ocenjuju kao uspešne. Izveštaj koji „većina Amerikanaca može da prihvati" završava se njihovim rečima.
To može delimično biti istina - mada nema govora o nekom jasnom ispitivanju javnog mnjenja11 - ali delimično prihvatljiva priča nije objašnjenje počinjenog zločina; priča koju većina prihvata bez argumentovanih rezultata, sklepana od činjenica i fikcije nije otkriće zavere već samo jedna u nizu teorija zavere. Stvarno ispitivanje zločina stoleća tek predstoji.
Zelikov, kreator istorije
Kada u opisu koji je Milerov centar na Univerzitetu u Virdžiniji dao za oblast akademskog zanimanja profesora Filipa Zelikova naiđemo na reč- searing, koja se može prevesti kao „udaranje pečata" ili „udaranje žiga", mi moramo na trenutak pred time da skinemo kapu koju nemamo. Tako treba. Ono što se odnosi na oblikovanje događaja i konstruisanje „stavova javnosti" niko - nijedan autor, nijedan intelektualac ni političar našeg doba - nije bolje radio od ovog eksperta za stvaranje i održavanje javnih mitova.
Kao izvršni direktor Komisije za 11. septembar, kao režiser utvrđenih istina, kao spiritus rector Komisije i kao glavni autor Izveštaja o 11. septembru, Zelikov je položaj profesora istorije i političkog savetnika ostavio za sobom: on nije samo čitao i predavao istoriju, on je istoriju i stvarao! A, ako bismo ovu knjigu hteli da shvatimo kao delo upereno protiv Zelikova, onda bi u njenom pogovoru, „Spomenik Diku i Donu", trebalo naći malo mesta i za Fila, i to ne samo zato što je u stvaranju mita o 11. septembru imao odlučujuću ulogu, već pre svega zato što je unapred predvideo ovaj događaj. Zajedno sa bivšim direktorom CIA, Džonom Dojčom, Filip Zelikov je 1999. objavio knjigu pod naslovom Katastrofični terorizam: elementi nacionalne politike, u kojoj kao mogućnost opisuje ono što će se dogoditi dve godine kasnije.
„...Ono što je za Holivud i repertoar Toma Klensija bio košmarni scenario, za terorizam je postao realna mogućnost...Uspešan napad izvršen oružjem za masovno uništenje mogao bi da ubije na hiljade, ili čak na desetine hiljada ljudi. Da je bomba koja je 1993. eksplodirala ispod Svetskog trgovinskog centra bila nuklearna...Haos i razaranje do čega bi ta eksplozija dovela u velikoj meri prevazišli bi mogućnosti našeg opisivanja...Čin katastrofalnog terorizma koji bi uništio hiljade, odnosno stotine hiljada ljudi i oduzeo sredstva potrebna za život, bio bi vododelnica u američkoj istoriji...Ustavom zagarantovane slobode bile bi ograničene, Sjedinjene Države bi, kako bi se zaštitile od daljih napada, dovele u pitanje granice dozvoljenog u oblasti nadzora nad građanima, hapšenja osumnjičenih i primene smrtonosne sile. Ovo bi dovelo do veće upotrebe sile jer bi drugi teroristi pokušali da ponove svoj 'veliki uspeh' ili da se osvete napadom na odgovorne ličnosti Sjedinjenih Država. Ovakav događaj bi, poput Perl Harbura, našu sadašnjost i budućnost podelio na 'pre' i 'posle' ...".
Da li bi, kao u slučaju Perl Harbura, trebalo da prođe više od pola veka dok se ne dođe do prave istine o „iznenadnom napadu" - o kome je američka administracija bila unapred obaveštena zahvaljujući dešifrovanju japanskih radio-poruka - to sada ne možemo da procenimo. Ipak, jasno je da je ono što je Zelikov 1999. opisao kao mogućnost, dve godine kasnije postalo stvarnost - ne samo kao rezultat destruktivnog terorizma, već i kao rezultat njegove posledice, to jest ograničenja građanskih sloboda (Patriotski zakon) i povećane upotrebe sile u znak odmazde Sjedinjenih Država (Rat protiv terorizma). A što se tiče onoga ,,pre" i onoga ,,posle", profesor Zelikov se s pravom može označiti kao mozak 11. septembra, jer ne samo što je predvideo i naslutio taj događaj - i u svojim člancima tražio od Pentagona više od sto miliona dolara za program prevencije-on je taj događaj kasnije pretvorio u fikciju i dao mu mitske razmere - stvorio je legendu o propustima i greškama koje su omogućile devetnaestorici studenata naoružanih skalpelima u dva aviona da razore tri oblakodera, a da policija, tajne službe i vojska ništa nisu mogle da učine ni pre ni posle tog događaja.
Sve što je u ovom pogledu došlo na njegov radni sto - od saznanja o potencijalnoj opasnosti od Muhameda Ate, preko propusta FBI do njegovog sopstvenog saradnika koji je sprečio saslušavanje svedoka u vezi sa saudijskom tajnom službom, otmičara Mithara i Hazmija - on je stavio izvan vidokruga istrage. Pri tome, fraza „prava istina", korišćena za istragu o 11. septembru, od početka vodi u pogrešnom pravcu jer je profesor pre početka istrage već napravio osnovnu skicu završnog izveštaja.
(Nastaviće se)
A 1.
Službena "istina"
(Zvanično stanovište na desetogodišnjicu 11. septembra 2001, sastavljeno na osnovu udžbenika istorije i Izveštaja Komisije vlade Sjedinjenih Država)
"...Po naređenju šefa A1 Kaide Osame bin Ladena, koji se nalazio u Avganistanu, i njegovog glavnog planera Halida Šeika Muhameda, radikalni teroristi, njih devetnaest, 11. septembra 2001, između osam i trideset i deset i tri minuta oteli su četiri putnička aviona i usmerili ih na dve Kule bliznakinje njujorškog Svetskog trgovinskog centra i Pentagon u Vašingtonu, dok je jedan avion pao na njivu blizu Šenksvila u Pensilvaniji. Svih devetnaest atentatora samoubica, van svake sumnje, bili su pripadnici A1 Kaide.
Četiri aviona koja su poletela iz Bostona (Ameriken erlajnz 11 i Junajted erlajnz 175), iz Njujorka (Junajted 93) i Vašingtona (Ameriken 77) američki borbeni avioni nisu presreli jer vojska nije pravovremeno obaveštena o otmici. Da je odmah otkrivena prva otmica (AA 11), vojsci bi ostalo devet minuta da reaguje; u slučaju trećeg aviona (AA 77) ostalo bi im četiri minuta. Ostale dve letelice (UA 93 i UA 175) prijavljene su kao otete tek pošto su se srušile. Brojne vežbe održavane 11. septembra nisu usporile reakciju američke vazdušne odbrane već su je, naprotiv, ubrzale. Pravila službe su poštovana. Svi nadležni kontrolori i vojni zastupnici postupali su brzo i odgovorno; nije postojao nijedan propust zbog kojeg bi neko od njih morao da odgovara.
Strane vlade i njihove tajne službe nisu bile uključene u planiranje i izvođenje terorističkih napada. Nije postojao nijedan nagoveštaj ili saznanje o postojanju ovog plana koji je bio izvan moći predstavljanja svih američkih državnih organa i američkih tajnih službi. Obe kule Svetskog trgovinskog centra srušile su se zbog razaranja nanetih udarom aviona, kao i zbog izbijanja požara u njima. Zgrada 7 kompleksa Svetskog trgovinskog centra je usled obrušavanja toliko oštećena da se popodne istog dana sasvim urušila...".