Natrag
Francuska
Sunovrat stare Evrope: program "Erazmus mundus"- školovanje novih idiota koji će uništiti svet
Prazno u glavi, puno u džepu
Većini običnih (siromašnih) građana, nije mnogo poznat misteriozni EU program za muku i nauku mladih, zvani Erazmus Mundus (skraćeno EM). Neko je to preveo kao "rog za sveću" u domenu visokog obrazovanja, što je lajt verzija ove zavere. Iako privlačna i mnogo hvaljena ideja bratstva i jedinstva moždanih vijuga, EM je ipak jedan pakt protiv inteligencije, koga su smislili bivši hipici i sadašnji mondijalisti. Uvoz mozgova finansira Veliki brat zadužen za EU, pa tako za male pare dovlači na svoje jasle sve potencijane Tesle i Teslikinje sutrašnjice. Ujedno se na tom nakovnju kuju novi mladi mafijaši i političari, za lokalne izdaje i svetske prevare. Šta je, zapravo, EM i kakvi su mu ciljevi? Na to pitanje pokušali su da odgovore neki od onih intelektualaca koji su u ovoj svetskoj borbi za opstanak samo nepodobni posmatrači, a o tome za Tabloid piše Mile Urošević, dopisnik iz Pariza
Mile Urošević
(dopisnik iz Pariza)
Krajem juna ove godine, u Narodnoj biblioteci Srbije, sastali su se drug ministar, Srđan Verbić lično, i ser Majkl Devenport dvolično, ispratili srećne dobitnike nagradne igre Erazmus Mundus.
Bivšeg engleskog ambasadora i studentskog dobročinitelja Majkla nam je, inače, u te svrhe poklonila engleska boginja za EU, lejdi Keti Ešton, glavom i bradom. Ranije je ser Devenport bio odgovoran za Rusiju, Južni Kavkaz i Centralnu Aziju pri ministarstvu spoljnih poslova Velike Britanije i bivših im kolonija, poznatih kao Komonvelt. Ovaj Džejms Bond bis govori sve slovenske jezike i zna sve, ama baš sve o Srbima. Našu prošlost i sadašnjost, kao i našu budućnost. Doduše, i mi tu imamo neku ideju, šta nam se kuva u dedinjskom kazanu po receptu briselske kuhinje.
Do sada su nekih 1.500 mladih studenata već obišli svet o trošku EU i videli šta nas čeka kad Evropa uđe u Srbiju, (a ne obrnuto). Ove godine će još 200 talentovanih vunderkindova uzeti put pod noge za bolje sutra (njihovo), i za našu nasilnu integraciju u evropsku mafiju.
Na pragu nove školske godine jedan matematički problem muči globalističku oligarhiju: kako sabrati i raspodeliti neophodna sredstva da se lepa bajka za uniformizaciju sveta nastavi po zamišljenom programu? Gde naći neophodnih 15 milijardi evra za narednih 7 godina trgovine ljudskim organima za razmišljanje? Kriza zabrinjava ne samo našu, već i svu francusku privilegovanu studentariju.
Nedavno je poznati francuski modijalista i bivši savetnik Miterana, Žak Atali, izjavio da bi Erazmus Mundus mogao da pukne zbog nedostatka love i prevelike svoje popularnosti. Oh, la-la, mon Dje! Katastrofa! Zar da se ukinu sve mladalačke žurke i pijanke, seksačenja i travo-duvanije po metropolama Starog kontineta?Zar da klinci ostanu bez tih par hijada evra mesečno, koja su im obećana još nad kolevkom? Kakva šteta, a tako se lepo vole i druže deca naših gospodara, ti mladi genijalci koji ponekad mogu da budu i mali kretenčići idiotskog smera, pogotovo ako su tatini sinovi i mamine maze. A takvih je dosta veliki broj, tvrde oni koji su već jeli erasmusov lebac.
U jednom od članaka posvećenih ovoj temi podvlači se surova realnost koju nam vešto kriju podvodači Erasmusovci. Mladi su željni sveta i avanture koliko su žedni znanja. Tako im se uz učenje stranog jezika i stručnog usavršavanja usputno prodaju asimilacije visoke kulture zapada, ideje i tehnike nomadstva, parazitizma, pa čak i pederizma i lezbejluka! Delux čergarenje, sa indeksom umesto pasoša, jedan su vid usavršavanje međunarodne umetnosti izdaje i bežanije sa brodova koji tonu.
U samoj lađi francuskoj, koja je počela da pušta vodu na sve strane od kada je Oland zgrabio kormilo, mnogi nazovi-novinari, kao na primer Mouloud Achour ili njegov saveznik i nazovi intelektualac Feliks Markuardt, otvoreno pozivaju Francuze da zbrišu u inostranstvo i napuste trulu državu bez nade u bolje sutra. Mnogi zaista i beže glavom bez obzira i s punom kesom ispod miške. Sve je bolje od patriotizma. Za to vreme profesionalci mame nove talente. Ambasada Francuske i Francuski institut u Srbiji su na primer tako odlučili da, onako iz milošte i bez ikakvih zadnjih misli, udele po stipendiju za bivše maturante Matematičke gimnazije koji želi da nastavi svoje studije u Francuskoj kao stipendisti francuske vlade. Za šnajdere i zidare su sva mesta već popunjena. Fakulteti tamo sve više liče na korporacije za lov na mozgove i prevaspitavanje buduće elite. Onaj koga Zapad iškoluje imaće uvek po neku malu obavezu prema svom prosvetitelju.
Lova, pa ceo svet
Najčudnije je da sve ovo više nikoga ne čudi. Otkad je veka, uvek je bilo tako ili bar slično. U vreme Velike buržoaske revolucije, francuski revolucionar Isak le Chapelier je isposlovao zakon koji nosi njegovo ime i kojim se zabranjuju korporacije. Zabrana se odnosi na sva udruženja za zajedničku profesionalnu praksu koja sebi daju posebni status i interne privilegije, ( zanatske esnafe ili zemljoradnička udruženja, naprimer). Time se garantovalo pravo na rad i to u bilo kojoj struci. To je sloboda, a jedini uslov za slobodu je, naravno, lova. Ko ima pare, može da otvori firmu. Nikakve diploma ni odobrenja nisu potrebna, čak ni za lekare.
Ovaj malo poznati zakon se ipak nije odnosio na industrijalce i jače bratije. Deo "sloboda" u paroli "sloboda, jednakost, bratstvo" je tako jasno pokazao da je kapitalističkog porekla, naj ideja desnice, dok su "bratstvo" i "jedinstvo" levičarski fazoni. Da bi se usprotivili slobodi rada, koja je, u stvari, sloboda iskorišćavanja, francuski stolari su 1800 godine osnovali udruženje za zaštitu prava radnika. Tako se rodio prvi (nelegalni) sindikat. Godine 1884. on je i zvanično priznat, kao i sve druge korporacije, udruženja mafijaškog tipa koja su požurila da uspostave svoje zakone, privilegije i ekskluzivitete. Sve je na ovom svetu mafijaškog porekla, a naročito politika. Setimo se samo da je Irska mafija dala prve političke partije u Americi i da su mnogi mafijaški običaji ozakonjeni kao zvanični zakoni ove superagresivne države. Nije ni čudo da je veliki francuski državnik Klemanso rekao da je Amerika jedina država na svetu koja je iz varvarstva prešla u dekadenciju, bez ikakvog prolaza kroz civilizaciju. Ideja kupovine mozgova je zapravo njihova tvorevina koju EU kopira na svoj način. Što znači da su stipendije manje, ali ipak veoma interesantne za mnoge studentose beskintose.
Stipendije su vrlo rastegljive i idu od 300 do 1.000 evra mesečno za masters studente, a do 2.800 evra za doktorate ili one koji imaju i ugovor o radu. Na ovo dodajte troškove prevoza od 4.000 do 7.500 evra godišnje, kao i pokrivenu školarinu ili zdravstveno osiguranje. Deda Mraz ne bi bolji poklon smislio za guzonjino dete. Da se ne bi baš videlo kome je namenjena ova dobrotvorna akcija postoje uslovi za prijem u principu jednaki za sve. Da bi se kandidovao za jasle Erazmusa, nije dovoljno reći:- ja imam talenat. Svaki kandidat mora da sakupi tešku papirologiju i da ima poverenje u žiri. Pre svega treba da priloži : svoj CV i sliku, zatim pismo motivacije, kopiju pasoša, dokaz o upisu na matični fakultet, prepis ocena, sertifikat o znanju jezika, ugovor o učenju odnosno plan rada, kopije prethodne diplome i kao šlag na tortu ono što je najbitnije: makar jedno pismo preporuke! Dve takve ćage su još bolje, a sa tri, bording karta je već u džepu. Pažnja: Ako ipak sve to priložite a nemate profil, znajte da vam uvek mogu biti zatražena i druga dodatna dokumenta. Tako su bar stvari jasne.
Prva nit paukove mreže
Logika privilegovanih je prosta. Oni su tamo, gore, visoko, a ostali su negde dole, ne vide se dobro. I sad bi ti donji primitivci da se nametnu na neka retka dobra radna mesta. E pa neće moći u ovo vreme krize i zato postoje lanci i katanci, razne mreže i buržuj-burgije za bušenje po svim raspoloživim vezama. Erasmus i slična doškolovanja su tu da se stvaraju sopstvene mreže u koje treba da se upeca neka foteljica. Nema tajne, poslovni uspeh se zaslužuje teškim psihološkim akcijama po žurkama, koktel partijama. Postoje uputstva za montiranje sopstvenog teftera. Pravilo je univerzalno.
Kada se identifikuje meta (gazda veće firme, uticajni političar, zvanični novinar ili neka fufa koja im je bliska, odma se po licu razvlači širok osmeh, gura šaka u šaku dok se iz potaje poteže vizit kartica. Idealno je da se neki drugar nađe da sa kamerom ovekoveči rukovanje. Za press-book i foto album, zlu ne trebalo. To je samo ulazak u radar, prva nit paukove mreže. "Bela značka", ili kartica za pristup VIP kikiriki sevdalinkama je krajnji cilj doškolovavanja na putu lične integracije u sistem "ja tebi, ti meni".
Ima i onih koji sumnjaju u ovakvu iskrenost ispovesti bivšeg erasmuzovca. Citiramo:
-Iako je ideja odlaska na odsluženje studenskog roka u inostranstvu sama po sebi fenomenalna, u realnosti ona je često katastrofalna.
Erazmus student provodi svoje vreme u velikim metropolama koje nemaju ništa zajedničkog sa ostalim delovima države. Takav student uglavnom opšti sa drugim erazmusovcima i to na engleskom jeziku. On je pomalo legionar amfiteatra, pomalo gasterbajter na probnom odlasku preko granice.
Umesto da uče drugi jezik, otkrivaju običaje i tradicije zemlje u interakciji sa lokalnim stanovništvom, mladi stranci se drže među sobom, zajedno istražuju najbolja mesta u gradu za đuskanje, da se nešto baci u kljun ili kresne. Jednog bliskog dana cela planeta će tako da govori isti jezik, imaće istu valutu, istu kulturu i svi ćemo biti istog seksa i mišljenja. Odnosno, bez seksa i mišljenja.
Jednog dana ćemo tako svi postati isti ? Standardizovani, i nomadizovani, svi idioti i većinom pederi. Otuda pitanje: ko su ovi mladi Erazmusovci ? Koliko ih je i kojoj klasi pripadaju ? Naravno da ne pripadaju onoj dole. Možda joj pripada samo mali deo od 3 miliona do sada školovanih evropskih talenata. Njihova sudbina je da ostanu gde su: malo ovde, malo u prošlosti. Budućnost pripada onima koji imaju deblju zaleđinu, i diplomu nekog svetskog univerziteta.