Nedavna smrt jednog osuđenika u KPZ Zabela može da posluži istražnim organima da raspetljaju klupko ilegalne trgovine narkoticima u srpskim zatvorima, ako to nekoga u pravosuđu uopšte sme da interesuje.
Igor Milanović
Smrt osuđenika Aleksandra Matića marta meseca u KPZ Zabeli još nije rasvetljena. U međuvremenu se redakciji „Tabloida" obratio jedan od očevidaca poslednjih dana i sati pokojnog Matića koji za sada želi da ostane anoniman (ime i prebivalište su poznati redakciji).
Posle 15 i po godina provedenih u izolaciji, Matić je uspeo uz pomoć veza da bude prebačen na nešto humanije mesto - u bolnicu pomenutog zatvora. Prvo su tu na rad prebačena dva stražara iz VII Paviljona u kome je bio i Matić: Savić je postao nadzornik u Bolnici, a njegov prijatelj, osuđenim licima poznat samo po nadimku Sreja, postaje njegov zamenik. Kada je Savić otišao na novu dužnost Sreja postaje v.d. nadzornika i ponaša se kao da je i sam kriminalac.
Matić je prvo jedno kratko vreme bio u „izolaciji" u Bolnici (odeljenje kao i svako drugo, levo od stepeništa na prvom spratu), a zatim prelazi u „normalno" odeljenje na desnom krilu prvog sprata, u prvu sobu desno od rešetke.
Matić u Bolnici intenzivno trenira. Svoj nagli fizički napredak dugovao je korišćenju anaboličkih steroida, hemikalijma koje pomažu povećanju mišićne mase, ali koje u Srbiji smeju da se koriste jedino uz lekarski nadzor. U zatvorima su apsolutno zabranjeni, jer između ostalog povećavaju agresivnost kod korisnika.
Steroide je Matić nabavljao preko Sreje, koji je u ceo posao uključio tehničara zatvorske bolnice Dalibora. Dalibor je, kako je Sreja tvrdio, imao odlične veze u Hitnoj pomoći Požarevca koja je po pozivu i po potrebi ulazila i u zatvorski krug, a preko čijih radnika su se unosili steroidi.
Oko četiri meseca po prvoj isporuci steroida stižu i amfetamini, hemijske supstance koje se na ilegalnom tržištu narkotika najčešće koriste kao stimulansi (na primer tablete Speed). Matić preko Sreje kreće u trgovinu ovim supstancama među osuđenicima, od kojih su mnogi narkomani i spremni dobro da plate samo da bi se snabdeli nekim stimulativnim sredstvom sa sličnim efektom kao kokain.
Matić je organizovao nabavku hemikalija, Dalibor je preko Hitne pomoći organizovao njihov unos i zajedno sa Srejom ih prodavao ostalim osuđenicima.
Jednog dana su se na stepeništu bolnice svađali Matić i Sreja. Osuđenik je vikao na stražara: „Odakle tebi tako skupocen sat? Odakle Daliboru nov auto? Vi uzimate pare od moje robe, a meni ništa ne plaćate!"
Sreja je pokušavao da mu objasni kako to nije tačno, već da postoje određeni problemi oko snabdevanja. Matić je već neko vreme sumnjao da ga stražar i tehničar potkradaju i da sami preuzimaju trgovinu narkoticima.
Ubrzo posle toga zdravstveno stanje Matića se naglo pogoršalo. Sve je teže trenirao, kao da nije imao snage. Onda je počeo neprestano da štuca. Išao je na preglede kod lekara, ali štucanje se ponavljalo u sve kraćim razmacima.
Noć pred smrt Matić je sa društvom sedeo u TV Sali i gledao neki film. Odjednom je počeo da štuca, a zatim je prijateljima rekao da ide na spavanje, jer se loše oseća. Oko pola sata kasnije celo odeljenje je probudilo udaranje u rešetke i dozivanje straže Matićevog cimera.
Dotrčao je dežurni medicinski tehničar koji je kratko rekao da Matiću nije ništa i da je u pitanju obična slabost, a zatim mu u levu slabinu dao neku injekciju. Matić je bio potpuno beo u licu, jedino su mu usne bile plave kao indigo. I laiku je bilo jasno da ima srčane probleme, ali tehničar se nije uzbuđivao. Otišao je ostavivši umirućeg osuđenika bez nadzora. Ubrzo je Matić prestao da daje znake života.
Naš sagovornik tvrdi da je Matić ubijen, kako ne bi od Sreje i Dalibora mogao da naplati predata im opojna sredstva. Sa njim nije bilo šale. On je svog prijatelja ubio 1999. zato što je ovaj pokušao da od njega sakrije mobilni telefon koji su našli tokom zajedničke pljačke jednog stana. Posle toga je ubio dva inspektora beogradske policije, a jednog ranio, kada su došli da ga ispitaju u vezi prethodnog ubistva.
Porodica Matića je od početka sumnjala na nasilnu smrt. Posebno im je bilo čudno da tehničar pacijentu, koji očigledno ima srčane tegobe, daje injekciju u slabinu. Sumnjivo je i to što je trajno štucanje najčešće signal trovanja, a sud je posle smrti odbio zahtev porodice da se obave analize koje bi to potvrdile ili demantovale. Matić je bio jedan od onih koji su preko poznanika na slobodi mogli da nabave ono što se traži. Sreja i Dalibor su unosili opijate i zatim ih prodavali osuđenicima, ali su ubrzo shvatili kako im je Matić nepotreban, a bio bi i nezgodan svedok.
A 1. Od droge do Koka Kole
Narkotici se u zatvorima prodaju isključivo po odobrenju uprave, koja i na ovaj način zarađuje. U zatvoru Nova Skela kod Beograda, upravnik Milan Pavlović ima još jedan izvor prihoda - enormno visoke cene artikala u zatvorskoj kantini: Koka kola od 2 L košta 160 dinara, čaša pavlake je 57 din, jogurt od 0,5 L košta 86 din, litar Lenora je 250 din, 400 grama obične salame košta 230 din, pakovanje od 4 toalet papira je 110 din, hemijska olovka je 59 din, 100 grama kafe 130 din, upaljač je 98 din, sapun 100 din, salama „Zlatiborac" od 100 gr košta 110 din, pašteta Argeta 80 din, 400 gr Fete je 300 din, pola litra mleka 98 din, 250 gr kafe Nes košta 740 din, 100 gr slanine je 270 din, 300 gr mlevene plazme 300 din, a najjeftiniji TV aparat košta 40.000 dinara.
Osuđenici više ne dobijaju ni osnovna sredstva za održavanje higijene u sobama. Nekada je svaka soba dobijala pola litra tečnosti za pranje, a sada je i to ukinuto.