Tabloid je pozvan

Stravičan nepotizam na Medicinskom fakultetu uništava sve, čak i Akademiju nauka

Porodični klanovi i njihovi članovi

Kuda ide medicinska nauka u Srbiji, na kojoj stranputici se nalaze Univerzitet i Akademija, dokle će naši najbolji lekari, koji nisu članovi čitavih porodičnih klanova i dinastija, bežati u inostranstvo, da li je već kasno da se preduzme nešto protiv njihove apsolutističke vladavine? U nastojanju da obavesti najširu javnost o ovako alarmantnom stanju, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Slobodan Marinković, uputio je pismo Magazinu Tabloid koje objavljujemo u celosti

Prof. dr Slobodan Marinković

Od Drugog svetskog rata do danas, Medicinskim fakultetom u Beogradu vlada nekoliko dinastija, čiji su članovi najpre bili u Titovoj Komunističkoj partiji, a zatim u Miloševićevom SPS-u, Mirjaninom JUL-u, Tadićevoj Demokratskoj stranci i, konačno, u Vučićevoj Srpskoj naprednoj stranci. Često su iste osobe bile članovi svih ovih rukovodećih partija sukcesivno! Toliko o opštoj i političkoj moralnosti profesora Medicinskog fakulteta, naročito članova dinastija. Ova sprega medicine i vlasti opstaje decenijama, zbog čega niko nikada nije ništa preduzeo u vezi loše situacije na Fakultetu.

Nepotizam na našem Fakultetu dostigao je stravične razmere! Otprilike trećina članova Medicinskog fakulteta pripada određenim porodicama i raznim rođačkim grupama, i to na svim nivoima: od studenata medicine, do tehničara, medicinskih sestara, službenika, asistenata, docenata i profesora. Dešava se da i tri generacije profesora i drugog nastavnog kadra potiču iz istih porodica i rade istovremeno na Fakultetu. Ali, tome nije kraj! Članovi dinastija imaju ključne funkcije gotovo na svim klinikama i institutima, kao i na samom Fakultetu. Sem toga, pojedinci su na važnim funkcijama u organima Univerziteta, uključujući Rektorat, a u većini slučajeva oni su i članovi takozvane Akademije nauka. Neki zauzimaju važne funkcije i u drugim zdravstvenim organizacijama, kao i u Ministarstvu za nauku i u ostalim institucijama vlasti. Njihova moć je, praktično, neograničena u svim režimima!

U principu, svako ima pravo, pa i dete nekog profesora, da studira medicinu, a i da se zaposli na samom Fakultetu. Međutim, abnormalno je da se gotovo sva deca profesora upisuju na ovaj Fakultet, da iz prve polože prijemni ispit, da završavaju studije s prosečnom ocenom 10,0 ili 9,9, da se odmah potom zapošljavaju na Fakultetu, da u startu imaju veliki broj radova u naučnim časopisima, da prvi dobijaju specijalizaciju koju žele, da svetlosnom brzinom završavaju master studije i doktorate, da uvek dobijaju najbolje stipendije za stručno usavršavanje u inostranstvu (i to na elitnim klinikama), da svetlosnom brzinom bivaju unapređeni u asistente, docente i profesore, da često putuju po svetu (povremeno o trošku Fakulteta), da gotovo po pravilu postaju direktori klinika i instituta i, naravno, dekani Medicinskog fakulteta.

Da sve ovo nisu laži i moje insinuacije, pokazuju primeri u vezi trenutne situacije. Tako, otac prof. dr Nebojše Lalića, sadašnjeg dekana Medicinskog fakulteta (u dva mandata!), takođe je bio profesor ovog Fakulteta i radio je na istoj klinici na kojoj je zaposlen i njegov sin-dekan. Naravno, Lalić je član Akademije nauka. Inače, dok je bio prodekan za međunarodnu razmenu, a i u periodu svog "dekanstva," Lalić je potrošio desetine hiljada evra fakultetskog novca za svoja putešestvija po inostranstvu, zbog čega bi morale hitno da reaguju odgovarajuće finansijske inspekcije ove države!

Otac prethodnog dekana, tj. prof. dr Vladimira Bumbaširevića, takođe je bio profesor Medicinskog fakulteta, zatim dugogodišnji direktor jedne klinike, kao i član Akademije. Njegov sin Vladimir, nakon funkcije dekana Fakulteta, bio je direktor instituta na kojem radi, postao je član Akademije, a zatim je izabran za rektora Univerziteta i ostao je na toj funkciji dva mandata, tj. do današnjeg dana. Vladimirov sin se pre nekoliko godina zaposlio na Medicinskom fakultetu (treća generacija dinastije)!

Otac prof. dr Vladimira Kostića takođe je bio profesor, zatim dugogodišnji direktor jedne klinike, kao i dekan Medicinskog fakulteta. Sam Vladimir Kostić je dugo godina bio direktor "svoje" klinike, a zatim je postao akademik, pa dekan Medicinskog fakulteta, potom jedan od važnih funkcionera u Ministarstvu za nauku (gde je glavni izvor novca za naučne projekte), zatim predsednik najvišeg organa (Saveta) Univerziteta i, najzad, predsednik Akademije nauka. Inače, Vladimirova sestra radi na jednoj klinici Medicinskog fakulteta, a njegov sin je zaposlen na drugoj klinici (opet tri generacije jedne dinastije)!

Zbog članova dinastija, ali i njihovih prijatelja na Fakultetu koji dobijaju deo kolača, "obični" profesori imaju male šanse da budu izabrani na neku veću funkciju u raznim institucijama Fakulteta, na samom Fakultetu i na Univerzitetu ili da postanu članovi Akademije. Svako napredovanje u struci ili u statusu skopčano je sa mukotrpnim radom i neizvesnošću. Nijedan predlog drugih profesora u interesu Fakulteta ne može da prođe ako ne odgovara dinastijama. Čitav Medicinski fakultet funkcioniše prema njihovim željama. Podrazumeva se da razne dinastije međusobno tesno sarađuju, naročito u raspodeli najviših funkcija, novca i beneficija. Zaključak je jasan: članovi dinastija decenijama vladaju Medicinskim fakultetom, ali i Univerzitetom u Beogradu i Akademijom nauka.

A, upravo je Medicinsko odeljenje Akademije nauka (SANU) posebna priča. Ovo Odeljenje, pretežno zbog vladavine dinastija, postalo je nacionalna sramota u državi Srbiji. Naime, u tom odeljenju ima profesora koji ne bi postali članovi ni Akademije u Namibiji (osim nekoliko izuzetaka, kojima pripada i dotični Vladimir Kostić). Da ovo potkrepim samo jednim primerom. Naime, kada je sadašnji rektor Univerziteta, spomenuti Vladimir Bumbaširević, postao član Srpske Akademije nauka, tadašnje novine "Glas javnosti" objavile su podatak da je on u trenutku izbora imao 13 radova u stranim časopisima (kada sam, na primer, ja imao 40 članaka, dakle tri puta više), koji su citirani svega 30 puta (dok je moj broj citata tada iznosio gotovo 300, dakle deset puta toliko).

Ovde više nije potreban nikakav komentar! Ostaju samo tri pitanja. Prvo, kuda idu naša medicina, Univerzitet i Akademija? Drugo, dokle će naši najbolji lekari, koji nisu članovi dinastija, bežati u inostranstvo? Treće, hoće li bar sadašnji režim preduzeti nešto protiv apsolutističke vladavine ovih večitih dinastija? Odgovore svi čekamo s nestrpljenjem, a ja lično očekujem pokušaj osvete ovih moćnika!

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta)