Turska

Edrogan uništava Tursku, Bliski istok i Balkan

Ko će staviti sultanu svilen gajtan

Redžep Tajip Erdogan se upire da balansira svoju politiku i da postigne zacrtane ciljeve na svim frontovima na koje se nameračio. Na prvom mestu je pohod za uništenje turskog građanskog društva. Na tom mu je zadatku dosta dobro krenulo, ali je svestan da još ima Turaka, skoro pedeset odsto, koji mu se manje više opiru. Zna da ne može sve da ih pohapsi, ali takođe zna da i nije potrebno da pola zemlje čami u zatvorima ukoliko je cilj da se uplaši većina stanovnika. Njega ne zabrinjavaju turski radnici, a još manje seljaci, raja kojoj kavga rada nije. Smetaju mu profesionalci, novinari, sudije, lekari, pukovnici i svi ostali koji su naklonjeni kojekakvim građanskim idealima. To je normalno stanje u današnjoj Turskoj. Bezmalo svaki kriticizam vladinih predstavnika ili njene politike okarakteriše se kao „pretnja nacionalnoj bezbednosti", „teroristička propaganda", „kleveta" ili tome slično, zaključak je novinara Milana Balinde, dugogodišnjeg novinara američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Od krvavog pokušaja državnog udara iz jula meseca 2016. turske vlasti su lansirale duboku i široku čistku svih onih koji gromoglasno ne podržavaju predsednika Erdogana, pa i onih koji „mudro ćute". Pokrenute su kriminalističke istrage protiv 150 hiljada ljudi pod optužbom da su povezani sa „Fetulahovom terorističkom organizacijom" za koju vlada tvrdi da je inspirator i organizator državnog udara! Više od 50 hiljada još je po zatvorima. Dodatno su uhapšeni na hiljade ljudi i optuženi da su povezani sa oružanom kurdskom PKK, ili nekom drugom zabranjenom, organizacijom. Više od 100 hiljada zaposlenih u javnom sektoru, uključujući i četvrtinu iz pravnog sistema i na stotine akademika, otpušteni su sa posla. Za takve akcije koristi se moć „vanrednog stanja". Najmanje sto novinara je u zatvorima, više od bilo koje zemlje na svetu.

U međuvremenu, ukoliko već nisu iza rešetaka, veliki broj obrazovanih iz državnog sektora pokušava da napusti zemlju. Klasičan odliv mozgova. Ne bi se preteralo kad bi se konstatovalo da se celokupno tursko građansko društvo nalazi pod napadom. Pri kraju 2016. godine, nekih 375 ne-vladinih organizacija prisiljene su da prekinu sa delovanjem. Neke od tih ne-vladinih organizacija brinuli su o milionima izbeglica u zemlji, neke o napuštenim kučićima i mačićima, ali su sve smetale administraciji u Ankari koju predvodi Erdogan, predsednik na putu da postane sultan obnovljene Otomanske imperije. Taj sultan u nastajanju poveo je rat na mnogim frontovima i siguran je da će na svim pobediti. Počevši od 20. januara turske vojne snage i policija započele su intervenciju protiv Kurda koji drže teritoriju zvanu Afrin na severozapadu Sirije. Turski napadi uzrok su pogibije na stotine civila te zone. Erdogan je rekao da će „korak po korak, očistiti celu granicu", ali je operacija nazvana „Maslinova grančica" već kreirala međunarodni haos.

Krajni cilj Erdogana, ili je to makar do skoro bio glavni cilj, je da se sa vlasti ukloni sirijski predsednik Asad, što je bio i američki cilj, i da skrši namere Kurda da formiraju svoju zonu na severu Sirije. Ankara se plaši velikog broja Kurda koji žive u Turskoj. Inače, Erdoganu smeta Asad jer on, budući sultan Turske imperije, hoće da zavlada Bliskim istokom i Asad može da mu se nađe na putu. Amerikancima smeta Asad jer on šuruje sa Rusima, a Rusi ga podržavaju zato što u toj zemlji imaju jedinu mornaričku bazu na Mediteranu.

U međuvremenu turska vlast brani svoju spoljnu politiku i na domaćem terenu; najmanje 300 ljudi uhapšeno je jer su se na društvenim mrežama suprotstavili operaciji Maslinova grančica. Optuženi su za „terorističku propagandu". Takođe je uhapšeno jedanaest starijih članova Turskog medicinskog društva, uključujući i sekretara, jer su pozvali na „trenutan mir" i osudili prelazak turskih snaga preko granice. Bilo kako bilo, negde oko polovine stanovnika Turske prezire Erdogana i ne prihvata voljno njegovu vlast.

Neki analitičari tvrde da novi turski front u Siriji nije samo lokalni konflikt, već da može da vodi ka široj pobuni Kurda sa ciljem da se prekroje mape regiona. Zapad je zatečen jer još nije odlučio šta bi želeo da postigne na Bliskom istoku. Zapad se protivi svakoj novoj podeli tog dela sveta, ali jedini razlog za to je „pitanje principa". Govoreći o „principima", dok se Zapad odluči da sprovede, ili odbrani, neke od svojih principa, biće isuviše kasno.

Aspiracije Kurda mogu da uzrokuju „ujedinjene" Iraka, Irana i Turske u zajdničkoj odbrani od buduće Kurdske republike. Zapad bi da zaštiti jedinstveni Irak, da u praksi rasparča Siriju, da ne dira u Tursku, a sa Iranom bi tek da vidi šta bi se dogodilo.

Iz ugla Zapada Kurdi su dobrodošli saveznici kada su potrebni i neprijatelji kada nisu. Moskva je, čini se, jedina koja zna šta hoće i kako bi htela to da postigne. U međuvremenu sedi i uživa gledajući sukob dve članice NATO pakta, preko svojih „isturenih odeljenja", i dolivajući ulje na vatru kada je to potrebno.

Od kako je došao na vlast 2003. godine Erdogan se često sukobljavao sa Vašingtonom, Evropskom Unijom i Izraelom (koji je pre Erdoganu bio saveznik). Napetost između Turske i Amerike raste zbog Sirije, mada obe zemlje žele da odstrane Bašara Asada, ali imaju različite strategije kako to da urade. Takođe, Vašington u borbu protiv džihadista Islamske države gurnuo Kurde, a Ankari se to ni malo ne dopada, jer Erdogan smatra da su mu Kurdi veća opasnost od džihadista. Turci, koji su dobuili zeleno svetlo iz Moskve, su se nadali lakoj pobedi u sukobu sa Kurdima u zoni Afran. Rusi su povukli svoje snage iz zone i dozvolile Turcima da koriste vazdušni prostor u cilju bombardovanja pozicija Kurda. Ideja Ankare, makar su to tako najavili, je da drži 30 kilometara duž granice sa Sirijom, a na sirijskoj strani, kao sigurnosnu zonu. Već je opšte poznata žilavost Kurda u borbi sa bilo Turcima, bilo, Irčanima, bilo džihadistima, te ukoliko im Amerika pruži potrebnu pomoć Turcima neće biti lako da održe tu zonu.

Američko-turska kriza otkrila je Erdogenovu ahilovu petu - masivni deficit njegove zemlje. Turska je sada primorana da krpi rupu u budžetu deviznim rezervama Centralne banke. Zbog političke nesigurnosti zemlje koju je uzrokovala Erdoganovo delovanje presušuju prilivi novca, a budući da rezerve Centralne banke nisu velike, Turska je na ivici da postane finansijski nelikvidna. Ni turisti ni strani kapital ne osećaju se komotno dok se neka zemlja nalazi u previranjima.

Veliki kapital nije sklon da ulazi na tržište zemalja koji neprestano blate Sjedinjene Države. A sredinom februara Erdogan je pripretio Americi jednim „Otomanskim šamarom" ukoliko ne napuste zonu Mabij u Siriji, mesto gde američki specijalci treniraju kurdske borce. Erdogan je pretio vojnu konfrontaciju sa američkim snagama zbog pomoći Kurdima koju Vašington pruža. Takve bravure hrabrošću odbija strani kapital, a ni više cene nafte ne ide u prilog turskoj ekonomiji jer ta zemlja ne raspolaže svojim izvorima energije. Ukoliko Erdogan ne stiša svoje anti-američke strasti moguće je da turska lira počne znatno da pada.

Inače, „otomanski šamar" je, po tvrđenju agencije Rojters, polu-legendarni udarac iz borilačkih veštinama koji podrazumeva jak udarac dlanom ruke koji može da nokautira protivnika i čak i da izazove naprslinu na lobanji, kao i smrt. U jednom pro-Erdoganovoj turskoj publikaciji objavljena je ilustracija na kojoj Erdogan sa fesom na glavi udara šamar Trampu. Osim toga, novinske agencije su citirale turskog ministra inostranih poslova koji je izjavio da Vašington podržava kurdske snage u Siriji jer dele iste „marksističke, komunističke, ateističke" ideologije.

Americi takođe može da se ne dopadne to što je Turska namerna da kupi od Rusije rakete S-400, a da stvar bude gora kupila bi ih preko jedne ruske firme koja se već nalazi na američkoj crnoj listi, pod sankcijama. Bilo kako bilo, Erdogan se ponaša kao da je već sultan nove Otomanske imperije, a to on nije. Možda će i postati neka vrsta sultana, ali Turska neće biti imperija. Redžep Tajip Erdogan ne misli tako.

On insistira da je današnja Turska naslednik Otomanske imperije. Već desetinama godina turski zvaničnici poriču da se genocid nad Jermenima ikad dogodio, ali ako jeste da za to nije kriva Turska republika jer se sve to dogodilo u doba Imperije, preminule države. Takvim objašnjenima nije se postavljalo pitanje da li se genocid dogodio ili nije, već ko je za to odgovoran. Međutim, taj argument sve više bledi jer Erdogan insistira da je Turska naslednica Otomana.

Početkom februara Tajms of London citirao je turskog predsednika da je „moderna Turska nastavak Otomanske imperije" što je u direktnoj suprotnosti sa ideologijom osnivača republike Kemala Ataturka koji se zalagao da se imperijalno vreme zaboravi jer je bilo nazadno. Insistirajući da je Turska nastavak Otomana, Erdogan indirektno prihvata da je današnja Turska odgovorna za delovanje Otomanske imperije. Pa i za genocid nad Jermenima. Da bi potvrdio svoju privrženost Imperiji Erdogan je početkom februara prisustvovao ceremoniji obeležavanja stogodišnjice smrti sultana Adulhamida II, zvanog Crveni Sultan.

Potomci jednog od poslednjih sultana takođe su dobili tursko državljanstvo i na taj se način prekinuo skoro jedan vek izgnanstva. Abdulhamid II vladao je od 1876. do 1909, a genocid Jermena događao se od 1894. do 1896. Red Sultan je izdao naredbu da se ubiju 300 hiljada Jermena. Masakr je poznat i pod imenom Hamidijanov masakr. Predsednik Erdogan potvrđujući da je današnja Turska nastavak Otomanske imperije otvara mogućnost da se njegova tvrdnja koristi kao dokaz pred Svetskim sudom kada se bude raspravljalo o genocidu nad Jermenima. Probleme sa takvim arogantnim i bahatim ponašanjem Erdogan potcenjuje jer je uveren da će iz svega toga isplivati kao pobednik. On je na čelu jake političke partije i sa njom uvodi strahovladu nakon što je izveo veliku čistku u vojsci i to ne samo posle pokušaja puča već i godinama unazad. Međutim, vojska je deo tradicije da brani demokratski sistem i sekularnost države i Erdogan neće nikad biti siguran koliko će potrajati njegova diktatura.

Amerika, sa svoje strane, morala bi da nauči nešto od Rusa i kako oni postupaju sa turskim predsednikom. Bilateralni odnosi između dve zemlje članice NATO saveza veoma su zategnuti. Nedavna ispitivanja javnog mnenja pokazala su da turski građani smatraju Ameriku svojim neprijateljem, a Ruse prijateljskom zemljom. Ipak Rusija, koja je uzdrmala tursku bezbednost na svim mogućim poljima, ekonomskim, političkim i vojnim, tokom prethodne dve godine, ima punu podršku predsednika Erdogana. Za razliku od Amerike koja ima malobrojne predstavnike u zoni Afrin, Moskva je otvorila manju vojnu bazu tamo. Kurdi su, tvrdi se tokom poslednjih nekoliko nedelja koristili ruske protivtenkovske projektile 9M113 Konkurs protiv turskih ciljeva u Afrinu, ali turski provladini mediji krive Ameriku. Te su projektile dobili iz Rusije kao deo saradnje između Kurda i Moskve. Kada je Rusija neko vreme zatvorila sirijski vazdušni prostor za turske avione, nakon što su im bili ciljani avioni 2015. i 2018,Turska je bila primorana da poštuje zabranu. Čak i kad su Asadiove trupe koje su saveznici Rusije prošlog januara napale turski vojni konvoj, Ankara je krivicu pripisala kurdskim snagama, što ne bi bio slučaj da su američki saveznici tako nešto uradili.

Kada je Turska oborila ruski bombarder novembra meseca 2015, što je dovelo do diplomatske krize, Putin se nije uzdržavao da kazni Tursku. Rusija je zabranila uvoz iz Turske i presekla reku ruskih turista što je uzdrmalo Erdogovanu ekonomiju. Uskoro su se nakon toga predsednik Putin i Erdogan susreli u Sent Petersburgu i turski predsednik je ruskog kolegu oslovio sa „moj dragi prijatelj". Tri puta. Zaključak se nameće da se Vašington bolešljivo ophodi sa Turcima i za uzvrat biva neprekidno napadana kao neprijatelj. Rusija to radi drugačije i očigledno je da postiže bolje rezultate.

U Turskoj su izbori zakazani za sledeću godinu i očekuje se da će Erdogan svoju politiku bazirati na anti-američkim stavovima. Vašington ne može da očekuje bolje ophođenje Erdogana prema njima dok god ga blagonaklono pušta da priča šta god se njemu učini da bi bilo dobro za sopstveno biračko telo. Amerika ima mnogo načina da pritisne turskog predsednika, makar onako kako to radi Rusija, ali Vašington ne bi hteo da to proba zbog dobrih odnosa u NATO savezu. Američki problem je što oni odluke donose i sprovode mnogo sporije nego što se to radi u Moskvi u kojoj na kraju ipak i pre svega odlučuje jedan čovek.

Erdogan bi takođe da sve odlučuje sam. Bazira svoje odluke na svom religioznom, islamskom, verovanju. A to što još nije sasvim islamizovao Tursku duguje se pre svega činjenici da turski predsednik ipak ima jaku opoziciju. Upravo na slabljenju te opozicije, i ne samo partijske već one u narodu, je ono na čemu Erdogan pre svega radi. Hapsi i levo i desno i svakoga koga hoće, a pre svega turske „intelektualne knezove". Sredinom februara na doživotnu robiju osuđeno je šestoro ljudi, tri novinara među njima. Optužba je bila da su bili učesnici neuspelog državnog udara iz 2016. Tužilac je insistirao tokom mesec dana suđenja da su optuženi slali „prikrivene poruke" tokom svojih nastupa u TV emisijama i u novinskim kolumnama. Na taj način, tvrdio je tužilac, održavali su kontakt Gulenovom mrežom koja je bila vođa državnog udara. Sa 73 novinara koji se nalaze iza rešetaka, po tvrđenju Komiteta za zaštiru novinara, Turska se nalazi prva na listi broja zatvorenih novinara, ispred Kine i Egipta. Dopisnik nemačkog Di Velta takođe je uhapšen, 14. februara 2017, nakon što se pojavio na razgovor u istambulskoj policiji. Dopisnik koji nikada nije bio formalno optužen proveo je u pritvoru, deo u samici, 366 dana pre nego što je pušten sredinom februara.

Istovremeno, turski predsednik Erdogan tokom susreta sa francuskim kolegom je isticao da je njegova zemlja već umorna „čekajući ispred vrata" i da je blokirana u pregovorima o pristupanju Evropskoj Uniji. Da bi postala članica Unije Turska bi morala da ispuni 35 poglavlja reformi svoje zemlje da bi se usaglasila sa evropskim standardima. Osuđivanje novinara na doživotnu robiju nije standardna praksa ni u jednoj zemlji članice Unije, kao ni hapšenja istaknutih intelektualaca. Erdogenove žalbe na ponašanje EU su samo maskarada, jer on lično nema nameru da uvede svoju zemlju u Evropu i da prihvati standarde Zapada. Erdogan bi da ima najviše moguće koristi od ogromnog tržišta Unije, ali su mu evropski zakoni i evropsko ponašanje strani.

Francuski predsednik Makron je prilikom susreta naveo mogućnost da se dijalog između Unije i Turske fokusira ne na ulazak ove zemlje u članstvo već na „kooperaciju i partnerstvo". Kako stvari stoje, Turska nema ni malo šansi da postane član Unije iz prostog razloga što ta zemlja dolazi iz neke druge istorijske i političke sfere i nije spremna da takvo stanje promeni. Nedavna poseta Parizu bilo je prvo Erdogovano putovanje van zemlje nakon pokušaja državnog udara.

Britanski Gardian prepričava vic koji ima svoj optimističku i pesimističku verziju: optimista veruje da će se Turska pridružiti Evropskoj Uniji tokom predsedavanja Albanije, a pesimistički da će Albanija ući u Uniju tokom predsedavanja Turske. U oba slučaja: nikad!

Evropa ima još jedan problem sa Turskom, a to je njeno uglavnom destruktivno mešanje u politiku i život Zapadnog Balkana. Geopolitika se vratila u međunarodne odnose, a to je jasno uočljivo na Zapadnom Balkanu gde su vlade, a i populacija, opsednuti granicama i teritorijama. Na Balkanu uspeh se ne meri toliko ekonomskim rastom, koliko nacionalnim ponosom. Na Zapadnom Balkanu Drugi svetski rat završen je pre više decenija, ali Prvi još nije. I dalje se u tom delu sveta crtaju granice i raspravlja koja je zemlja vlasnik kog brda. Rusija preko pravoslavne Crkve sprovodi svoj uticaj na Zapadnom Balkanu, a Turska preko muslimana. Evropa će morati da se suoči sa geopolitičkom politikom ukoliko Moskva i Ankara usaglase svoja delovanja. Takođe, Briselu nisu potrebni špijuni u Moskvi da bi znali da će Rusija uraditi bilo šta da bi sprečila da Makedonija uđe u NATO. Ne zbog strateške važnosti Makedonije, već zbog simbolične vrednosti. Bilo kako bilo, ako se Evropa pokaže spora u svojim reagovanjima na tok događaja na Zapadnom Balkanu, njena strategija u tom delu sveta doživeće neuspeh, ako već i nije.

A 1. Pamuk ne ide u Sarajevo

Sarajevo je planiralo, a onda promenilo mišljenje da proglasi turskog pisca i Nobelovca Orhana Pamuka počasnim građaninom tog grada. Pamuk je nameravao da poseti Sarajevo ovog proleća dok radi na scenariju za jedan film o ratu u Bosni. Predložen je za počasnog građanina komisija je jednoglasno glasala da se to i dogodi, Pamuk je dobio svih sedam glasova članova komisije. Onda je stigao poziv iz Turske, pa se glasalo ponovi i četvoro su glasali protiv. Troje je ostalo pri svojoj prvobitnoj odluci.

Obrazloženje komisije je na kraju bilo da Orhan Pamuk nije ništa, ili skoro ništa, uradio za grad Sarajevo. Neki članovi komisije iz vladajuće partije rekli su da su bili zabrinuti da se turska vlast ne naljuti zbog odluke da se Pamuk nagradi. Sarajevo je poslalo poruku turskom Nobelovcu da nije dobrodošao u taj grad. Inače, kao što je poznato, Bakir Izetbegović koji vodi vladajuću stranku je blizak sa turskim predsednikom Erdoganom.

Promena odluke oko Pamuka kritikovana je i iz opozicione Socijaldemokratske partije: „... Ova politička bura je privremena i sigurno je da će proći, ali će takvo zadivljujuće pisanje nastaviti da postoji dugo nakon što će ovakvi politički projekti padnu u zaborav..."