Dežurna

Srbija na evropskom koridoru života ili

U “Velikoj Albaniji”

Svet se uveliko nalazi u fazi priprema za održavanje velike međunarodne mirovne konferencije u okviru koje će se globalne sile dogovoriti o novoj podeli svera uticaja i tek nakon toga će se uspostaviti novo balansno stanje. U tom smislu se spominje 2024. godina kao optimalni termin za održavanje jednog ovakvog skupa. Do tada će se voditi žestoki ratovi kako u Ukrajini, tako i na još nekim neuralgičnim tačkama. Ujedno, paralelno sa vojnim sukobima razbuktaće se ogroman diplomatski rat u kojem će svaka od sukobljenih strana gledati da izbija adute iz ruku protivnika. Republika Srbija je uvučena u diplomatski rat u kojem politički zapad pokušava da Rusiji izbije iz ruku adut Kosova i Metohije kao preteče svih kršenja međunarodnog prava. U tom smislu obe strane računaju na konstruktivnu ulogu Aleksandra Vučića čime ga dovode u situaciju da će morati da bira između sopstvene slobode i kapitala sa jedne i i nacionalnog interesa sa druge strane, smatra kolumnista dr ing Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Nedavno je u Sočiju održan trilateralni sastanak između Rusije, Azerbejdžana i Jermenije, a sa ciljem da se nađe održivo rešenje za probleme u tom regionu. Na stolu se nalazi okvirni plan po kojem bi delovi Nagorno Karabaha koji su trenutno pod jermenskom kontrolom pripali i zvanično njima.

Zauzvrat bi Jermenija morala da obezbedi neku vrstu eksteritorijalnosti za koridor kojim bi se povezala teritorija Azerbejdžana sa Nahčivanskom Autonomnom Republikom.

Ova pitanja su dosta bolna za obe strane tako da se Putin nalazi u dosta nezahvalnoj ulozi posrednika. U ovom konkretnom slučaju on mora da balasnira između savezništva sa Turskom koja snažno stoji iza interesa Bakua, dok sa druge strane mora i da sačuva jermensku poziciju jer je poznato da savezništva sa Turcima nikada nisu uklesana u kamenu.

Naravno, interes Sjedinjenih Američkih Država nije da se postigne dogovor uz rusko posredovanje otuda se na svaki način podgrevaju stari animoziteti i kalupe u aktuelni trenutak. Tako Džozef Bajden postaje prvi predsednik u istoriji SAD koji je javno priznao genocid nad Jermenima, a podsećanja radi reč je o zločinu iz 1915. godine koji se dogodio tokom raspada Osmanskog Carstva i u kome je stradalo više stotina hiljada ljudi (jermenski izvori navode brojku oko 1,5 miliona ubijenih, dok sa druge strane turski izvori govore o broju između 250.000 i 500.000 žrtava).

Kao glavni vinovnici ovog zločina navode se lokalni Azeri koji su poput Jermena u tom periodu bili deo Osmanskog Carstva pa je toliki animozitet između dva naroda. Istovremeno vlast u Bakuu dobija veliku podršku od čitavog političkog zapada koji pokušava da naftom i zemnim gasom iz Azerbejdžana privremeno zameni ruske izvore.

Zato ne treba da čudi što se azerbejdžanski lider, Aliev stalno premišlja da li da pregovara uz posredstvo Rusije ili da uz pomoć zapada pokuša da vojno reši spor sa Jermenijom. No, imajući u vidu da je u sporni region došlo više hiljada ruskih vojnika uz pristanak i Jermenije i Azerbejdžana deluje da će ipak na kraju biti postignut sporazum.

Druga neuralgična tačka oko koje se istovremeno vode i oružani sukobi i diplomatski rat je Sirija. Decenijski plan Sjedinjenih Američkih Država je da obezbede slobodan koridor kojim bi se države poput Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata i drugih država Persijskog zaliva kopneno povezale sa Sredozemniom morem.

Na taj način je trebala da bude obezbeđena ruta za izgradnju velikog gasovoda kojim bi se zemni gas iz ovog reona sproveo do juga Evrope. Postoje karikature još iz perioda SSSR u kojima je prikazano kako Moskva sprečava Vašington da preuzme Siriju što samo govori koliko traje nadmetanje oko ove države. Konačno, tokom 2015. godine kada je Asadov režim bio pred konačnim slomom Putin je pokrenuo vojnu intervenciju i sprečio poraz.

Od tada tamo traje rat svih protiv svih. Izrael, Iran, Turska, SAD, Rusija svako pojedinačno ima svoju vojnu misiju u različitim delovima Sirije. Trenutno, deluje da je realan dogovor Moskve, Istambula i Teherana kojim bi se pokušalo zatvaranje konflikta u svetlu novih dogovora vezano za veliko gasno čvorište u Turskoj. Naime, ako se bude realizovao dogovor Putina i Erdogana tada bi ruski i iranski gas mogao da preko Sirije ide ka jugu Evrope izbegavajući morske teritorije koje se nalaze u ekonomskoj zoni koju kontrolišu Grčka i Kipar.

Naravno, interes Vašingtona nije da se u Siriji diplomatskim putem bez njihovog učešća rat završi, pa otuda treba očekivati da će biti uspostavljeni razni novi ekstremistički pokreti koji će na terenu pokretati verske konflikte i pokušavati da naprave islamsku državu. Ujedno, treba očekivati i ponovno pokretanje Kurda uz obećanje da će im konačno biti rešeno državno pitanje. Ono što takođe ne treba da čudi je i nedavna Bajdenova izjava kako će SAD uskoro osloboditi Iran kao i naknadno pojašnjenje da će taj proces ići tako što će se sam narod osloboditi kroz demonstracije koje su trenutno u toku.

Ovde dolazimo i do pitanja statusa Kosova i Metohije. Političkom zapadu je jako važno da to pitanje reše na taj način da Srbija pristane na međunarodni ugovor sa tzv. Republikom Kosovo, a koji će biti dogovoren uz posredstvo Brisela i Vašingtona. Na ovaj način bi se Putinu izbio ključni argument iz ruku i u velikoj meri bi se poništili svi efekti dogovora oko Nagorno Karabaha i Sirije, kao i vojnih uspeha u Ukrajini. Takođe, obezbedilo bi se da Kijev dobije značajnu političku moć i principijelnu poziciju (koju još uvek ima i Srbija pa se otuda radi da ona bude oduzeta) jer bi oni odbili da naprave dogovor sa Krimom, Donbasom, Hersonom i Zaporožjem o tome da se prihvata da su ove oblasti deo Rusije, pa makar i bez formalnog priznavanja.

Imajući u vidu značaj diplomatske pobede oko Kosova, politički zapad je po prvi put nakon 1995. godine spremio i štap i šargarepu. Pa tako Vučić dobija jasne poruke o tome da će mu biti dozvoljeno da zadrži vlast u deceniji koja je pred nama, da njegova ekipa zadrži sav kapital i da može dodatnim privatizacijama i krađama još i da ga uveća, a ujedno nude se i određeni benefiti koje bi mogli da osete i svi građani Srbije, makar kratkoročno.

Sve podseća na situaciju nakon Dejtona kada su upumpane velike pare sa zapada u Miloševićev režim i kada je odjednom sve živnulo i osetio se realan boljitak za građane. Sa druge strane, ako odbije Vučić će doživeti realnu političku odmazdu pre svega od Vašingtona, a poznato je da oni znaju da budu vrlo nezgodni prema svojim dužnicima. Istovremeno, Rusija čini sve da status Kosova i Metohije održi u okvirima Rezolucije 1244, a to znači da se ipak Savet bezbednosti UN time zadržava kao ključni arbitar. Naravno, pošto su i Rusi značajno uložili u Vučića lično i njegov režim i oni su pripremili svoj štap i svoju šargarepu kako bi obezbedili sopstvene akcije i interese.

Praktično, Vučić se lično nalazi u poziciji lutke na konopcima gde jedan kraj drže Rusi, a drugi Amerikanci. Svako gleda da ga pokrene u pravcu koji njima odgovara i svako jasno vidi kada ona druga strana nadjačava. Ovakva situacija naravno nije održiva i vrlo brzo nas čeka ili Vučićeva odluka da se dogovori sa jednima, a drugima kaže „istorijsko ne" ili otvaranje političkih procesa u kojima on više neće biti nikakav faktor u državi. Tako da je sasvim izvesno da ćemo u 2023. imati potpuno jasnu svrstanost Srbije ili uz zapad ili uz Rusiju i Kinu.

Ovde dolazimo do potrebe za dobrim vaganjem i promišljanjem šta nam valja činiti i šta bi za nas kao narod i državu bilo bolje. Ukoliko se svrstamo potpuno uz zapad sasvim sigurno Vučić i njegova mafija ostaju na vlasti u narednoj deceniji i dobijaju sav „demokratski" legitimitet za nastavak pljačke, ali i za ozbiljne represije prema svim neistomišljenicima. Bez ikakvog problema će se svaka pobuna naroda na ulici tada tretirati kao mešanje Rusije u unutrašnje pitanje jedne suverene države i nije isključeno da tada NATO čak i vojno pomogne da Vučićev režim bude sačuvan jer će se time navodno braniti demokratija i suverenitet naspram Putinove tiranije i pokušaja da rat prebaci i u druge delove sveta. Takođe, potpisivanjem sporazuma sa tzv. Republikom Kosovo mi kao nacija gubimo onu zavetnu komponentu čime ćemo suštinski prestati da postojimo.

Ujedno, i geopolitički gubimo adut koji nas održava za velikim stolom pa i za onim koji će biti te 2024. kada se bude dogovaralo kako će izgledati novi svet. Sudbina koja bi nam u tom slučaju bila namenjena jeste da budemo severna pokrajina Velike Albanije. Sa druge strane, ponuda evroazijskih zemalja je da Bugarska, Srbija, Mađarska i Austrija budu glavni koridor kojim bi Evropa bila povezana sa Azijom. Energenti, robe i drugi resursi bi prolazili našim regionom čime bismo bili u poziciji da se na konto toga ozbiljno razvijamo.

Ovaj evropski koridor života je ostao kao jedino moguć jer su svi drugi putevi bukvalno hermetički zatvoreni od strane Sjedinjenih Američkih Država. Baltičke države, Poljska, zapad Ukrajine, Rumunija, Grčka, Hrvatska i Albanija su bukvalno gvozdeni zid mnogo deblji nego u doba hladnog rata. Tih 500 kilometara Bugarsko - Turske granice su trenutno jedini kopneni prolaz između istoka i zapada koji još nije potpuno zatvoren.

Ujedno, reka Dunav kao i nepunih 400 kilometara morske obale u Bugarskoj postaju jedine alternative praktično svim drugim plovnim putevima. Ovime postaje jasno da će se veliki diplomatski i politički rat voditi oko Bugarske, otuda se zapadu još više žuri da preko Vučića zatvori Srbiju kako bi se pojačao bugarski optpor prema Rusima i Turcima.

Sve u svemu nalazimo pred sudbonosnim odlukama šta i kako dalje. Ako želimo da sačuvamo naciju moramo naći način da zadržimo sve adute koji će nas dovesti do toga da se na toj budućoj mirovnoj konferenciji o nama uopšte razgovara.

To znači da ne smemo dozvoliti Vučiću da te adute potroši na ličnu zaštitu čime se vraćamo na neophodnost obaranja ovog mafijaškog režima koji zbog ucenjenosti ne može da uradi ništa za opšte dobro. Dakle, na svima nama je da uradimo ono što moramo i možemo, svako naknadno kukanje neće biti od bilo kakve koristi.