Preko pune linije

Šta suludi diktator ostavlja svome „otačastvu": pljačke, pogromi, smrt i nestanak

TRAGOVIMA ZGAŽENE ZEMLJE

Ukupna šteta desetogodišnje diktature Aleksandra Vučića i njegove partijsko-kriminalne organizacije pod imenom Srpska napredna stranka, prešla je sumu od 150 milijardi dolara (prema izvorima iz Kluba poverilaca u Parizu i Londonu), a znatno je veća ukoliko se na to dodaju još nepopisane pljačke iz budžeta, deviznih rezervi, robnih rezervi, pljačke penzija i plata, a posebno, pljačke evropskih fondova, te redovna „ugradnja" u sve kreditne realizacije tokom tog perioda. Tri velika poverioca Vučićeve mafijaško-partijske porodice, Svetska banka za obnovu i razvoj, Međunarodni monetarni fond (MMF) i kineske državne banke i kompanije, odbile su u poslednjih mesec dana sve molbe vladajućeg režma u Srbiji, za reprogram dugova. Odlaganja očigledno neće biti. Kina potražuje čitavih četiri milijarde dolara, odmah ili što pre, a dve najveće svetske bankarske korporacije izbegavaju bilo kakve pregovore. Ipak, uprkos svemu, pljačka Srbije i dalje traje. Pregledom samo manjeg dela nezapamćenog državno-partijskog kriminala, vidi se ne samo sadistička narav Vučićevog režima, već i njegova sadomazohistička psihologija i teški oblici sociopatije. Ali, nikakva mentalna bolest ne bi trebalo da ga opravda na javnom suđenju za veleizdaju i zločine protiv Srbije, srpskog naroda i svih građana ove temeljno opljačkane i ponižene zemlje.

Luka Mitrović

Ko se danas rodio u Srbiji, ukoliko proživi prosečan ljudski vek, dočekaće ostvarenje proročanstva dalekovidog Mitra Tarabića: „Svi Srbi će na kraju da stanu ispod jedne šljive". Izgovorene pre čitav vek i po, te reči slavnog Tarabića iz užičkog sela Kremne, danas, u novom veku, novog milenijuma, deluju sasvim realno.

Naime, prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji je živelo 7.186.862 stanovnika. Deceniju kasnije, tekuće 2022., stanovnika u Srbiji ima nešto malo preko 6.300.000. Mada je popis produžen za nekoliko dana, mala je mogućnost da taj broj bude znatnije veći. Zvanični podaci neće moći da sakriju zastrašujuću činjenicu: nakon deset godina naprednjačkog ludila, Srbija ima čitavih 800.000 stanovnika manje!

Ovim tempom i ovakvom računicom, za 80 godina, onaj ko je danas rođen i doživi tu starost, biće jedan od poslednjih živih ljudi u zemlji koja se nekada zvala Srbija. Biće izgubljen kao Hazar u pustinjama Bliskog istoka.

Kako su građani Srbije stigli dovde? Kako su Srbi kao jedan od najstarijih naroda evropskog kontinenta, stigli dovde? Gde je nestao ponos, moral, stav, gde se izgubila slavna nacija, njen slobodarski duh i kolektivna snaga? Gde je danas njena kultura kojom se dičila i koja je ugrađena u temelje evropske civilizacije?

Da li je moguće da je Srbija upala u nepovratni proces samouništenja, bez moći da se odupre vladajućem mafijaškom režimu, koji je za samo deset godina osakatio i narod i državu, bolje, veštije i efikasnije, nego svi pređašnji političko-kriminalni predatori, pa čak i surovije nego najgori okupatori?

Istina je, Srbija ubrzano nestaje pod teretom otvorenog divljaštva, nasilja koje se vrši nad građanima, ali i zbog prosečno visoke starosne dobi, velikog broja svih hroničnih bolesti, vrlo visoke stope gladnih i potpunog odsustva bilo kakve socijalne brige o najugroženijim slojevima društva.

Čak i prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je u prošloj 2021 i tekućoj 2022. godini, doživela najveći broj smrtnih slučajeva u poslednjih 75 godina! Taj podatak su kao kuriozitet u savremenoj Evropi, prenele sve značajnije svetske novinske agencije.

Prosečan stanovnik Srbije, okupiran je već punu deceniju naprednjačkim režimom i hipnotisan prizorima svakodnevne ludnice u režiji samozvanog vođe. Aleksandar Vučić i njegovo mafijaško preduzeće, slomili su duh svakom pojedincu u državi. Njegov obračun sa Srbijom i Srbima kao „etnosom", postao je lični. Jer kako drukčije objasniti sadistički odnos prema državi u kojoj je on tragičnim sticajem okolnosti, postao njen predsednik. Izvorište te mržnje već izučavaju i oni koji su ga na monstruozan način doveli na vrh države. Jer, čak ni najgori zlotvori Srbije nisu ni sanjali koliko će dobro taj njihov „projekat" da zajaše na grbaču svakog građanina ove zemlje i sa koliko divljačke strasti će krenuti u masovnu pljačku i fizičku likvidaciju svega što mu stoji na tom putu.

Zato je Srbija danas bolesna, saterana u ćošak, uplašena, nemoćna, pred svetom kompromitovana i osramoćena. Ljudi umiru od tkozvanih bolesti siromaštva, oni još uvek zdravi, radno i reproduktivno sposobni, masovno odlaze u inostranstvo, da ne bi doživeli da ih psihički i finansijski slomi kriminalno okruženja, da ne bi bili opljačkani, da ne bi bili nemoćni i bolesni u odsustvu društvene brige i socijalne zaštite, da ne bi bili meta kriminalcima, da ne bi morali da gledaju izbezumljenog diktatora koji balavi na njih svakodnevno sa svih tv kanala...

U takvoj atmosferi, i dalje traje besomučna režimska pljačka, preko leđa građana udaraju pendreci raznih Vučićevih „zaštitara", dok ordinarni ludaci, nepismeni klovnovi, uličarska ološ i profesionalne prostitutke dolaze „na rad" u ministarske kabinete, na mesta direktora javnih preduzeća, raznih državnih sekretara pa čak i na komandne funkcije u vojnim, policijskim, zdravstvenim institucijama, pa čak i u kulturno-prosvetnim ustanovama gde javno propovedaju prostakluk kao način života.

A, na vrhu lopovske piramide, samodržac i njegova mafija operišu isključivo sa milionima i milijardama. Kako u praksi izgleda ta biblijska pljačka Srbije i njenih građana? I ko su „likvidatori" koji taj posao obavljaju za Aleksandra Vučića i njegove strane i domaće inspiratore i saučesnike u zločinu?

Primera ima na svakom koraku i u svakoj od „epizoda" u poslednjoj deceniji. Samo u toku 2018/2019. godine, iz Srbije je izneto skoro mijardu evra na of šor račune zaštićenh pojedinaca i njihovih kompanija. Jedan od mafijaških „blagajnika" Vučićevog režima operiše sa cifrom od 930 miliona evra u pomenutoj „sezoni" otimačine, dok železnica stoji, autobusi se raspadaju, tramvaji iskaču iz šina a Savom ispod staklenih čardaka i raznih „promenada", doslovno teče kanalizacija.

U sred Vučićevog „zlatnog doba", opljačkano je iz Bora i Majdanpeka, prema tvrdnji stručnjaka Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu, preko 900 kilograma čistog zlata (vrednog na tržištu plemenitih metala preko 37 miliona dolara), i to samo u periodu od 1. januara 2014. do 1. aprila 2017. godine. Pljačka je nastavljena i nakon 2017. i traje do današnjih dana.

Operiše se u krugovima stručnjaka za cene plemenitog metala, da je ukupna suma opljačkanog zlata vredna blizu 200 miliona evra, koje je opljačkano. Vučić je posao pljačke zlata iz Bora i Majdanpeka „nasledio" još od vlade Borisa Tadića, koji ni onda nije znao pa shodno tome, ni danas ne bi znao da objasni gde je nestalo čak tri tone zlata 2010. godine, ko ih je opljakao. Ali, ima i onih koji znaju da je tim novcem finansirana izgradnja 37 stambenih objekata na obali Ženevskog jezera.

Švajcarska država istraživala je poreklo tog novca i nakon dolaska Aleksandra Vučića na vlast, kad je ta „investicija" pokrivena navodno višim državnim interesima. Zapravo je Vučić zbog tih i takvih kriminalnih poslova prethodnih vlasti, učvrstio svoje pozicije, izbegao da procesuira odgovorne, jer je na taj način imao u rukama ogroman ucenjivački potencijal i odrešene ruke da i sam, neuporedivo više od prethodnika, nastavi pljačku državnih resursa. Uzgred je sebi na taj način stvorio slobodan „politički teren" i uveo ličnu diktaturu.

Vučić je u tom smislu aktivni suučesnik „demokratske pljačke", koju je nasledio u usavršio, podigao na najviši nivo, a rezultat je čitavih 150 milijardi evra štete, kao da je bila u ratu poslednjih deset godina.

Sa notornim još neosuđenim kriminalcem kakav je bio dugogodišnji direktor RTB Bor, Blagoje Spaskovski, nastavio je pljačku zlata i drugih plemenitih metala i plansko uništavanje ovog privrednog giganta, sve do trenutka kad je doveo kineske kompanije da dokusure šta je ostalo od njega. Može se reći da je zadatak likvidacije istoka Srbije završen posao i da je Vučić, na radost evroatlanske koalicije, „očistio teren od remetilačkog faktora" na granicama NATO država, Rumunije i Bugarske.

Ista metoda primenjuje se u svim pograničnim područjima (na jugu Bujanovac i Preševo, skoro bez Srba, na zapadu Srbije tek će doći do obračuna sa narodom oko Rio Tinta koji ne odustaje).

Svaku gigantsku pljačku Vučićevog režima prati i masovno otpuštanje radnika, uništavanje postojeće infrastrukture, a na kraju i uvoz stranih prljavih tehnologija uz kriminalno uništavanje prirode, biljnog i životinjskog sveta, zagađenje vazduha, vode, trovanje stanovništva...

U slučaju neviđene pljačke Bora i Majdanpeka, gde su nestajale tone zelena, srebra, platine, zlata i paladijuma, nikada nijedna istraga nije došla do „glave" mafijaške hobotnice. I Vučić i njegov epigon Spaskovski, bili su takođe samo „doglavnici" velike međunarodne pljačke, čija istraga nikada nije zatvorena, a vodi je Europol.

Neposredno nakon što je kinaska kompanija "Ziđin" preuzela 63 odsto vlasništva u RTB Bor, eksploatacija zlata je krenula intenzivnije. U taj posao Kinezi nisu investirali gotovo ništa, već su, uz postojeće resurse, uveli surovu disciplinu, koja je rezultirala time da se gotovo svake nedelje u "Zlatari" obavlja postupak prerade "anodnog mulja" u zlato. Kad god se Vučić pred kamerama zakleo na „čelično prijateljstvo" sa Kinom i njegovim „drugom" Si Đi Pingom, u Kinu je umesto čelika išlo zlato iz Srbije. O tom „zlatnom dobu" je reč.

Sličan zločin nad građanima i državom, Vučić je izveo sa planiranom „najvećom u Evropi" fabrikom guma u Zrenjaninu. Naime, ovaj bezumni diktator dao je kineskoj kompaniji „Ling Long" preko 83 miliona evra iz budžeta Srbije za zapošljavanje 1.200 radnika, što je 70.000 evra po radniku. Jasno je da to nisu bile nikakve "subvencije" nego običankriminal i pljačka Srbije koje „vođina" mafija obavlja za debelu proviziju, uprkos ogromnoj ekološkoj šteti koja preti da ceo Banat pretvori u „dolinu smrti".

Srećom u nesreći, kraj oktobra i početak novembra meseca 2022. godine, suočio je Vučića sa „čeličnim zagrljajem" Kine koja je njegovu molbu za reprogram duga od čak četiri milijarde dolara, dajući mu kratak rok, najdalje početkom sledeće godine, da taj novac vrati.

Zbog već pobunjenog naroda u Banatu, zbog skoro sigurnog bankrota Vučićeve mafije, kineski „Ling Long" ovih dana pokupio je svoje radnike i tehniku sa gradilišta u Zrenjaninu i neće se tako skoro pojaviti. Možda, ukoliko bude sreće po ovaj izrazito poloprivredni kraj, nikada više.

Slučaj pljačke starog srpskog, jugoslovenskog, pa zašto ne kazati, i svojevremeno evropskog prehrambenog giganta kakav je bio PKB, detaljno je opisivan na stranicama ovog magazina. Ali, na „slučaju" PKB, vidi se zločinački kontinuitet, čije su personifikacije Dragan Đilas i Aleksandar Vučić, navodno „zavađene strane" a zapravo je reč o dve savršeno precizno upregnute mazge koje godinama obavljaju svoje mafijaške poslove za potrebe domaćih i stranih „dubokih država" i njihovih frakcija. Podsetimo da je početna prodajna cena PKB-a bila oko 100 miliona evra, četiri puta niža od realne vrednosti.

Može se reći da je u pitanju jedna od četiri najveće pljačke u istoriji Srbije. Ali, samo do dolaska Aleksandra Vučića u poziciju da potuče i sopstvene „rekorde" u grandioznom spektaklu otimačine svega što je ikada vredelo u Srbiji. Vučić jeste bio i ostao pokrovitelj Đilasovih pljački nakon dolaska na vlast 2012. godine, a na taj način je i postao i njegov još neosuđeni saučesnik. Ne samo kad je PKB u pitanju.

Kakve je prirode ta bahata pljačka Srbije, govori i podatak da je nekada slavni i međunarodno priznati proizvođač vakcina u doba Jugoslavije, Institut „Torlak", samo za punjenje, pakovanje vakcina i sređivanje fasada, potrošio čak 38 miliona evra! A, svoje vakcine više ne proizvodi. Nego ih uvozi (u oktobru 2022., na primer, veliki kontigent iz Bugarske!). Bivša ministarka zdravlja, Slavica Đukić Dejanović, imala je još „genijalniju" ideju, da „Torlak" prodaju a novac podele po partijskom ključu u koaliciji!

Ovakve i slične plajčke epskih razmera u zadnjih deset godina, proizvele su blizu dest hiljada novih milionera (nova SNS klasa), više od stotinu dolarskih multilionera, sa adresama u Srbiji a računima u svetskim prestonicama kocke, razvrata i finansijskog kriminala.

Vučićeva „nova elita" danas ima i petoricu dolarskih milijardera, a za njih ni čuveni američki magazin „Forbs" koji pravi top listu svetskih bogataša, još nije čuo! Sve govori da od Srbije, ukoliko ne dođe do ozbiljnog prevrata, neće ostati ni kamen na kamenu.

Vučić je imao i svoje podmukle metode pljačke građana, koje je sprovodio mizernim džeparenjem najsiromašnijih. Tako je jedna od najvećih pljački Srbije izvedena višegodišnjom, drskom isplatom „minimalnih zarada", koje su, čak i tako male, ostale nedostižni ideal za veći deo srpske sirotinje koja veruje da je zaposlena, mada je ustvari podvedena u belo roblje i najsuroviju eksploataciju.

U sred Evrope XXI veka, čitav jedan narod ide u kolonama, istina bez bukagija na nogama, da zaradi nadnicu manju od afričkih nadničara u najsiromašnijim delovima tog kontinenta.

Nikada niko od nadležnih kontrolnih ustanova nije postavio pitanje: na osnovu čega te lihvarske kompanije isplaćuju minimalnu zaradu a ostvaruju ogroman ekstra-profit?

Kad je PKB prodat arapskoj kompaniji Al Dahra, njeni vlasnici su pri samoj kupovini odmah zaradili čitavih 106 miliona evra. I nakon te i takve kriminalne prodaje, Vučić se „u ime države" isprsio da poljoprivredno zemljište PKB-a otkupljuje budžetskom sredstvima, po dvadeset puta većoj ceni! Sa avio kompanijom Er Srbija, gubitak je bio u sličnim razmerama.

Pljačka stoleća, odigrala se i na poslu gasifikacije srpskih gradova i sela.

Iz ovakvih iskustava se ne može ništa drugo zaključiti nego da se radi o opasnom kriminalcu koji je dobio zadatak da Srbiju poništi kao državu, kako ubijanjem njenog stanovništva, tako i likvidacijom njene privrede i njenih prirodnih resursa.

Možda se taj mafijaški model ubijanja Srbije ponajbolje video na slučaju otimačine strateški važnog, referentnog vodoprivrednog Instituta „Jaroslav Černi" u Beogradu, kad je mafijaška poslovna grupacija „Milenijum" ucenila kompletno rukovodstvo (sa „ponudom koja se ne odbija") i doslovno ga prevela u svoj tabor. I tu se kao na dlanu vidi da je na delu ozbiljna, planirana, sistemska, horizontala i vertikalna pljačka Srbije. Naravno, dirigovana iz zločinačkih krugova, spoljnih i unutrašnjih.

Dobar primer tog lopovskog mehanizma, nalazi se u načinu „poslovanja" projekta Beograd na vodi, gde je navodni „strateški partner" , umesto 3,5 milijarde evra koliko je vrednost ugovora uložio tek deseti deo te sume i to kroz kreditne „povoljnosti" koje je Vučićevo kriminalno preduzeće dobilo, na teret građana Srbije.

Pljačka robnih rezervi, su takođe jedan od ozbiljnih metoda otimačine, doslovno iz usta svakog građanina Srbije. Tek kad je 2021-2022, došlo do toga da „lopov pokrade lopova", tačnije rečeno, kad je jedna kriminalna družina koju je režim štitio opljačkala robne rezerve od kojih je profit trebala da dobije Vučićeva mafijaška elita, saznalo se kako je to funkcionisalo čitavu deceniju, a kako izgleda i godinama ranije. Naime, grupa upravnika skladišta žitarica, u navedenom periodu, opljačkala je žitarica u vrednosti od 20 miliona evra, a „prvi među jednakima" u ovom lopovluku, Aleksandar Vučić, požurio je da osumnjičenima odredi pritvor, jer se lično osetio pokradenim. Tim povodom, „Euronews" (Euronjuz) je pisao između i ostalog i ovo: „Iznenađenje je bilo to što su uhapšeni, javna je tajna šta se radi sa robnim rezervama u Srbiji".

A Srbija, tačnije njeni potonji kriminalni režimi, nisu samo žito krali, preprodavali i zarađivali milione od takve pljačke, nego su, da bi olakšali sebi „posao", prodavali i čitave silose, davali ih u najam lokalnim i regionalnim mafijama. Te mafije su „čuvale" državno žito po visokim cenama. Kao koze u kupusu. Za deset godina, ta „mafija iz silosa" postala je prebogata, a Vučić i njegovi preprodavci državnog žita, „ošišali" su budžet Srbije za oko stotinu miliona evra! Neke od njemu omiljenih kradljivaca žita, „veliki vođa" je kaznio samo ukorom, te im je dao rok „od mesec dana" da vrate ukradeno.

A, da li je normalno da nekome ko je pokrao ili preprodao toliku državnu imovinu dobije rok od mesec dana da istu robu vrati bez ikakvih sankcija i da mu se i dalje dozvoli da se bavi istim poslom, bez vraćanja ekstra profita koji su ostvarili korišćenjem budžetskih sredstava svih građana, proceniće neko sasvim drugo pravosuđe, ako ga ikada bude u Srbiji. Jer je i ta mafija znantno veća nego što se iz sadašnje perspektive vidi. Zbog nje je država (čitaj:Vučić) iz budžeta delila nepovratna sredstva za izgradnju skladišnih kapaciteta, dakle, doslovno poklanjala nove silose i plaćala im za skladištenje, preciznije rečeno, za pljačku žita i kukuruza vrednog desetine miliona evra.

Konačno, treba reći i to da je pljačka javnih (državnih) preduzeća trajala duže od trideset godina, a da je u poslednjoj (Vučićevoj) deceniji, potukla sve rekorde i ulazi sa 150 milijardi evra u ukupan bilans naprednjačkog lopovluka. Ni to nije bilo dovoljno, pa se Vučićev režim okomio na EPS, staru partijsku „kravu muzaru", opljačkanu, uništenu, ali na svetskom tržištu propalih giganata, još uvek vrednu. Dakle, nova gigantska pljačka na vidiku!

Naime, izvori ovog magazina iz SAD, govore da je već registrovana firma u Majamiju, sa samo dva zaposlena čoveka. Predstavništvo te američke firme u Srbiji ima 48 zaposlenih. Ta firma se sprema da pod drugim imenom kupi EPS po bagatelnoj ceni. Firmu kontrolišu samo dva čoveka: kum Nikola Petrović i odbegli (i službeno nikada smenjeni) predsednik Fudbalskog saveza Srbije, Slaviša Kokeza, kome su „gresi" oprošteni, a pružena mu je na ovaj način i nova prilika da svoj kriminalni talent ponovo pokaže.

Zbog svega toga, u sindikatima EPS ovih jesenjih dana 2022. godine, traje pravi „krstaški rat", a tokom izbora za predsenika sindikata izašlo je toliko prljavog veša da bi deset tužilaca imalo ozbiljnog posla. Zbog sasvim izvesne prodaje EPS, opet na kriminalan način, sindikalci biju bitku za prevlast u novim okolnostima.

„Ispod radara" je prošla jedna takođe „energetska priča", vezana za firmu UGT Renewabel LCC, kojoj je kroz međudržavni sporazum SAD i Srbije dato pravo da radi solarne panele za dve milijarde dolara kredita od kinseke Exim banke, koje će građani Srbije i njihova deca i unuci vraćati. Čovek koji je zastupao ovu američku firmu u prvim pregovorima sa Vučićem, bio je Robert Berman, predstavljen tada i kao njen vlasnik.

Berman je godinama ranije radio u porodičnoj firmi koja je bila franšiza jedne kineske državne kompanije za proizvodnju baterija, stonih lampi, abažura i sličnih proizvoda. Nakon toga, 2009. godine, Berman osniva Kompaniju pod imenom Urban Tehnology LLC Cikago za promet turbinama za vetroparkove i solarne panele. Tu je ostavrio svoje velike „čikaške veze" sa opskurnim srpskim biznismenom, izvesnim Nikolom Krnetom, koga je Vrhovni sud Delavera u jednoj optužnici naveo kao direktora Bermanove kompanije, koja govori da su njih dvojica doslovno „zavrnuli" za veliki novac jednog uticajnog američkog biznismena. Ipak, istraga je utvrdila da Berman sa tim formalno nema ništa te da je od 2015. godine, pomenuti Krneta bio direktor te firme. U postupak se umešao i advokat iz Čikaga, Goran Rajšić, koji je radio za Bermana i Krnetu. Kompanija Green Urbans Tehnology nakon te afere osniva ćerku firmu pod imenom „Sun Afrika", u Angoli, gde je Rajšić vodio „podružnicu". Ubrzo, umesto Krnete, ponovo na mesto direktora dolazi Robert Berman. Tu dolaze u kontakt sa Vučićevom mafijom i Berman dobija posao sa solarnim panelima vredan dve milijarde evra u Srbiji, plaćen kineskim kreditom.

Da bi slika bila kompletnije, treba reći da sa njima radi i izvesni Veljko Trkulja te Nebojša Arsenijević, navodno, potpredsednik kompanije za razvoj poslovanja (sa ogrankom u Srbiji).

Ovde je značajna činjenica da je pomenuti Goran Rajšić, školski drug i prijatelj medijskog tajkuna, Željka Mitrovića.

A 1.

Smrt iz zemlje, vode i vazduha

Fabrika vode u Zrenjaninu (vrednosti 15 miliona evra) oteta prisilnim stečajem da bi zatim bila privatizovana za 3,5 miliona evra; Otpadne vode koje širom Srbije završavaju u našim rekama za šta niko nije snosio odgovornost; Masovna seča šuma - dok neke manje zemlje sade godišnje preko 20 miliona stabala, u Srbiji se godišnje poseče 3,3 miliona m3 drveća (izvor informacije, Hajnrih Bel Štiftung), mnogo više nego što se pošumi. Deponije kojih ima oko 7.000 širom Srbije dok se umesto centara za preradu otpada planiraju spalionice koje će dodatno zagađivati vazduh;

Glosa

Dana 1. novembra 2020. godine, cena kilograma šećera u Švajcarskoj, iznosila je u dinarskoj protivvrednosti, 60 dinara. U Srbiji je istog dana ta cena bila više od 110 dinara. A, tako je i sa stotinama drugih, osnovnih prehrambenih proizvoda.