Pogled iz Moskve

U SAD su pokrenuli neviđeni progon legendarnog biznismena

Zašto se Ilon Mask ne sviđa Vašingtonu?

U poslednje vreme američki mediji, koji su donedavno gotovo do nebesa uzdizali milijardera Ilona Maska kao ikonu američkog preduzetništva, odjednom su se složno okomili na njega.Nedavno su se u Nujork tajmsu, vodećim američkim novinama, pojavila dva velika teksta u kojima se Mask žestoko napada. Njihovi naslovi govore sami za sebe: „Ilon Mask je postao agent geopolitičkog haosa" i „Ilon Mask nije genije koji je stvorio sam sebe i kakvim ga prikazuju mediji".

Piše: Andrej Sokolov

Maska su direktno počeli da optužuju za to da navodno ugrožava nacionalnu bezbednost SAD, a kako prenosi agencija Blumberg, vlasti se već spremaju da provere poslovanje njegove kompanije.

„U Bajdenovoj administraciji razmatraju potrebu za proverom preduzeća Ilona Maska zbog pretnje nacionalnoj bezbednosti, uključujući i ugovor sa Tviterom i satelitsku mrežu Starlink SpaceX", piše Blumberg.

Svoju poslovnu aktivnost Ilon Mask je počeo sa bratom Kimbalom - zajedno su osnovali kompaniju Zip2, koja se bavila razvijanjem elektronskih kartica i poslovnih imenika za medije. Godine 1999. od novca dobijenog prodajom Zip2, osnovali su kompaniju X.com, za pružanje finansijskih usluga i plaćanje na internetu. Spajanje kompanije X.com sa kompanijom Confinity dovelo je do stvaranja sistema za plaćanje PayPal, koji je 2002. godine kupljen na eBay-u za 1,5 milijardi dolara.

Ilon Mask je 2002. osnovao Space Exploration Technologies (Spaces X) - kompaniju koja je proglasila da joj je cilj da istraživanje svemira učini dostupnijim. Njegova prva raketa Falcon 1 lansirana je 2006, a mnogo veća raketa Falcon 9 - 2010. godine. Ove rakete bile su projektovane tako da koštaju mnogo manje u odnosu na konkurentske svemirske letelice.

Nacionalna agencija SAD za aeronautiku i istraživanje svemira (NASA) sklopila je ugovor sa kompanijom Ilona Maska u okviru programa za prevoz tereta, a kasnije i astronauta na Međunarodnu svemirsku stanicu, uz pomoć privatnih svemirskih letelica.

SpaceX je 2012. godine lansirao raketu Falcon 9 koja je na Međunarodnu svemirsku stanicu isporučila teretni svemirski brod Dragon sa opremom, hranom i stvarima za posadu ukupne težine oko 500 kilograma. To je bio prvi put da letelica privatne kompanija sleti na Međunarodnu svemirsku stanicu.

Kasnije je SpaceX lansirao mnoge satelite u nisku Zemljinu orbitu, uključujući i Starlink, kao deo programa za pružanje usluga širokopojasnog interneta, a 30. maja 2020. godine poslao je na Međunarodnu svemirsku stanicu prvu letelicu za višekratnu upotrebu sa ljudskom posadom Crew Dragon sa dva astronauta. SpaceX, takođe, testira prototip svemirskog broda Starship, koji je namenjen za prevoz tereta i ljudi na Mesec i Mars.

Ilon Mask je 2003. godine postao jedan od glavnih investitora kompanije Tesla Motors, a kasnije ju je preimenovao u Tesla - kompanija za proizvodnju električnih automobila. Mask je i kopredsedavajući neprofitne organizcaije OprenAI. Ova kompanija za istraživanja počela je da radi 2015. godine, a njena misija je razvoj veštačke inteligencije za dobrobit čovečanstva. On je, takođe, generalni direktor kompanije Neuralink, koja razvija tehnologiju koja omogućava da se ljudsko telo poveže sa kompjuterom.

Osim toga, Ilon Mask je osnovao kompaniju The Boring Company, koja se bavi stvaranjem transportnog sistema na osnovu specijalnih tunela za brže kretanje automobila i robe. Ovo preduzeće trenutno gradi Vegas Loop, sistem javnog prevoza u kongresnom centru u Las Vegasu. Mask je 2013. objavio projekat ultrabrzog putničkog voza Hyperloop (Hiperpetlja) koji se kreće kroz tunel sa razređenim vazduhom. Prema projektu, kapsula sa 28 putnika prelazi rastojanje od 350 milja (560 km) između Los Anđelesa i San Franciska za 35 minuta, sa maksimalnom brzinom od 760 milja (1220 km).

Prema Forbsovoj verziji, danas je Mask jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Na ovogodišnjoj Forbsovoj listi najbogatijih ljudi bio je na vrhu. Njegovo bogatstvo je tokom godine poraslo za 45% i iznosilo je 219 milijardi dolara.

Zašto se baš sada Ilon Mask, nekadašnja „ikona" američkog biznisa i najbogatiji čovek na svetu, toliko ne dopada aktuelnim američkim vlastima da su organizovali pravi progon?

Prvo, on je odjednom odbio da finansira rad svog sistema satelita Starlink, koji je obezeđivao ukrajinsku vojsku brzim internetom, što im je omogućilo da precizno gađaju rusku vojsku.

„Ova operacija koštala je SpaceX 80 miliona dolara i do kraja godine premašiće 100 miliona dolara", objavio je na svom Tviteru Mask. Ali na to je odmah reagovao Pentagon, a usledili su ljutiti prekori iz Kijeva. „Starlink je ključni sistem veze između dronova i ukrajinske vojske. Zašto ga baš sad isključuju? Izabrali su veoma loš momenat", izjavio je analitičar Centra za strateška i međunarodna istraživanja u Vašingtonu Set Džons. Mask nije izdržao pritisak i bio je prinuđen da promeni odluku, pa je kroz nekoliko dana pristup njegovim satelitima u Ukrajini bio ponovo uspostavljen. „Prokletstvo, sam ću to platiti", rekao je milijarder.

Ali, Maska u SAD ne optužuju samo za to.

On je javno predložio svoj program za rešavanje sukoba u Ukrajini, što je takođe izazvalo bes u Vašingtonu i Kijevu. Prema ovom planu Krim je ruski, a zatražio je i da Ukrajina proglasi neutralan status, što je protiv svih planova Bele kuće, koja je rešila da ratuje sa Rusijom „do poslednjeg Ukrajinca".

Samo onaj ko je bio lenj u SAD nije nazvao Maska „Putinovim agentom".

Ali samouvereni milijarder otišao je još dalje - kupio je Tviter - jednu od glavnih „truba" demokratske informativne mašine, koja je odigrala najvažniju ulogu tokom prošlih predsedničkih izbora kada je, obezbeđujući pobedu Bajdenu, „zabranila" Trampa. A Mask je objavio i da će otpustiti ceo top-menadžment Tvitera, odnosno one koji su izvršili političku cenzuru na ovoj mreži, objavivši da će sada Tviter biti „slobodan".

Još jedna optužba na Maskov račun je njegovo mešanje u sukob SAD sa Kinom oko Tajvana. Milijarder je predložio način da se smiri napetost: da se Kini preda kontrola nad Tajvanom, što se takođe oštro razilazi sa zvaničnom politikom SAD i njihovih saveznika, i već je izazvalo oštru kritiku tajvanskih političara.

U telefonskom intervjuu za Njujork tajms, Džao Tjan Lin, član Demokratske progresivne partije i komiteta za spoljne poslove i odbranu tajvanske zakonodavne skupštine, pozvao je Maska da povuče svoju izjavu. „Ako to ne uradi, iskreno ću savetovati ne samo Tajvanu nego i svim potrošačima iz liberalno-demokratskih zemalja da bojkotuju komapniju Tesla i njene proizvode", rekao je on.

Uz to, Mask je i ranije imao mnogo drugih „grehova", s tačke gledišta američkih liberala, koji danas vladaju u Vašingtonu. Tako je, prošle godine, u intervjuu za Everyday Astronaut milijarder nazvao ruske raketne motore „čudesnim". On je izjavio da se prilikom stvaranja motora Raptor inspiriše i ruskim tehnološkim rešenjima. I to je rečeno na fonu Bajdenovih reči da navodno u Rusiji, osim nafte i atomskog oružja, ničega nema.

Osim toga, Mask je putovao u Moskvu (to je savršena pobuna u ovom trenutku u SAD!), gde je govoreći putem video-veze na forumu „Novo znanje" rekao da se divi dostignućima SSSR-a i Rusije. „Mislim da u Rusiji ima mnogo energije i talenata. Mislim da treba da bude više dijaloga i komunikacije između Rusije i SAD...", rekao je Mask.

„Čini mi se da je to vredno pažnje. Ostvarujemo kontkate da bismo imali više komunikacije između SAD i Rusije. I smatram da je Rusija jaka u sferi tehnologije. Divim se ruskim dostignućima, dostignućima SSSR-a u raketnoj nauci. To je veoma impresivno", nastavio je.

Vašington je sve to izdržao do sada, ali kada je Mask uzeo liberalima tako važan propagandistički resurs kao što je Tviter, čaša strpljenja se prelila.

„Gospodin Mask je poslednjih meseci postao novi haotični igrač na svetskoj političkoj sceni", piše Njujork tajms. „Dok mnogi rukovodioci-milijarderi vole da tvitnu svoja dva centa o svetskim poslovima, niko ne može da se približi uticaju i sposobnostima g. Maska da stvara probleme. Ponekad je ulazio u situacije čak i nakon što mu je savetovano da to ne radi, a već je ostavio mnogo nereda iza sebe."

„Kompanije g. Maska", piše Njujork tajms u drugom članku, „i njegovo bogatstvo, izgrađeni su milijardama dolara subvencija koje je dobio za proizvodnju električnih automobila Tesla, i još milijardi u vidu ugovora sa NASA-om za prevoz američkih astronauta u svemir, lansiranje satelita i pružanje usluga brzog interneta što je povezano sa njegovom flotom od oko 3.000 satelita. Ono što čini g. Maska posebno moćnim i potencijalno opasnijim od tajkuna iz industrijskog doba, to je njegova sposobnost da promoviše svoje poslovne i političke ideje putem tvitova. Efekat takve instant-komunikacije poboljšan je njegovim solidnim razumevanjem medija i tržišne dinamike u ovoj eri akcija memova, dnevnog trgovanja, trenutnih komunikacija i dezinformacija", ističu ove novine, ukazujući u čemu je tačno opasnost Maska za današnje establišment u Vašingtonu.

Ali zašto je Ilon Mask, ovo stvorenje iz „američkog sna", zauzeo takvu poziciju koja danas izaziva bes u Vašingtonu? Uostalom, dobro je poznato da je zahvaljujući izdašnim poklonima iz državnog budžeta, pa i od strane Pentagona, on stvorio svoju vrtoglavu karijeru u biznisu. Zašto pljuje baš u izvor iz kojeg je i sam ranije šakama vadio vodu, to jest dolare?

Ima onih koji smatraju da, konfrontirajući se sa demokratama, Mask flertuje sa republikanskom publikom, smatrajući da su upravo republikanci favoriti na međuizborima izborima za Kongres, te da će posle toga doći na vlast u SAD.

Za sada se može samo nagađati. Ipak, već sada je jasno da je ovaj najbogatiji biznismen postao, za trenutne vlasti u Vašingtonu, prava glavobolja. To je još jedan dokaz dubokih podela u vladajućoj američkoj eliti.

U Vašingtonu priznaju da će u mogućem konfliktu sa Rusijom i Kinom oni izgubiti

Da li Amerika slabi?

Dilomatija SAD, nekada dominantna u svetu, danas očigledno gubi. To prepoznaje evropsko izdanje američkog „Politika" u članku pod naslovm „Razočaranje i nemoć: u borbi za svetski uticaj diplomatija je najveća slabost Amerike."„Nekada se podrazumevalo da je američka ambasada u većini zemalja bila najveća, najistaknutija, najuticajnija", izjavio je za ove novine Erik Rubin, predsednik američke diplomatske službe Saveza diplomata i bivši ambasador SAD u Bugarskoj. „Sada u mnogim zemljama sveta nije tako. U velikom broju zemalja u razvoju to je - Kina."

Piše: Vladimir Mališev

U poslednjih deset godina Kina je povećala svoje izdatke za diplomatiju i čak nadmašila SAD po broju diplomatskih službi u svetu. Po svemu sudeći, broj kineskih diplomata se povećao i oni su mnogo bolje pripremljeni i uporniji od svojih prethodnika, uključujući i multilateralne organizacije kao što su Ujedinjene nacije. U međuvremenu, troškovi SAD za diplomatiju praktično se nisu promenili, kao i broj diplomatskih službi SAD, dok su finansiranje, bezbednost i drugi faktori ograničili diplomatsko prisustvo Amerike u inostranstvu.

Pre tri godine Vašington je bio zadivljen kada je saznao da je Kina stvorila najveću mrežu diplomatskih predstavništava, veću od SAD, preuzevši vodeće mesto na ovoj međunarodnoj rang-listi. „Sa 276 predstavništava u celom svetu, Kina je za tri predstavništva po prvi put nadmašila SAD", javlja Institut Lovi, australijski analitički centar. Posebno je pomoglo to što je Kina uspešno podstakla zemlje poput Paname da se okrenu protiv Tajvana, u korist Pekinga.

Visoki kineski zvaničnik nedavno je izjavio da u zemlji sada ima više od 280 diplomatskih predstavništava, dok poslednji statistički podaci Stejt departmenta govore da ih u SAD ima 275.

Pritom, kineske diplomate se fokusiraju na dva regiona koja u politici SAD često zaboravljaju - na Afriku i Latinsku Ameriku, dodeljujući im značajna sredstva. Čak i u „zadnjem dvorištu" SAD, u Latinskoj Americi, Kina već u potpunosti vlada.

Fransisko Santos Kalderon, bivši ambasador Kolumbije u SAD primećuje da Kina u poslednje vreme predstavlja glavnog trgovinskog partnera za niz latinoameričkih zemalja. „Nema nikakvih realnih dokaza za to da SAD vode politiku prema Latinskoj Americi", rekao je on. „Postoje izjave, postoje saopštenja. Ali politika? Nje nema."

„Politiko" pokušava da objasni to činjenicom da je Amerika previše dugo puštala da joj diplomatski mišići atrofiraju, više se oslanjajući na svoju vojnu snagu kao polugu uticaja. U poslednjih 10 godina, godišnje finansiranje Stejt departmenta, Agencije SAD za međunarodni razvoj i sa njima povezanih funkcija, praktično se nije promenilo i iznosi oko 55 milijardi dolara. (Ovde ne ulazi finansiranje po hitnom postupku, delimično izazvano pandemijom i ratom u Ukrajini, ali uključuje sada ukinutu budžetsku kategoriju pod nazivom „Operacije za slučaj nepredviđenih okolnosti u inostranstvu".) Za razliku od toga, budžet za nacionalnu odbranu SAD, koji je pre pet godina bio oko 650 milijardi dolara, sledeće godine može dostići i oko 850 milijardi dolara.

„Politiko" skreće pažnju i na bolju profesionalnu pripremljenost kineskih diplomata. „Kineske diplomate", piše ovo izdanje, „izgleda da provode više vremena u zemlji, a u nekim slučajevima dobijaju bolju obuku od njihovih američkih kolega." Kineske diplomate ostaju u jednoj državi četiri godine, u poređenju sa tri godine koliko ostaju američke diplomate. Visoke kineske diplomate nekada ostaju i duže od četiri godine u jednoj zemlji. Mnoge visoke kineske diplomate strudirale su na američkim univerzitetima ili šalju svoju decu da na njima studiraju.

Kineske diplomate imaju još jednu prednost nad američkim kolegama: ne moraju tako mnogo da brinu o svojoj bezbednosti.

Status Amerike, kao dominantne svetske sile, znači da američke diplomate često imaju „mete na leđima", ukazuje „Politiko", faktički priznajući da u mnogim zemljama Amerikance toliko mrze da za njih postaje opasno da rade u diplomatskoj službi u inostranstvu.

„Bezbednosna pravila", pišu ove novine, „otežavaju njihov kretanje po zemlji u kojoj službuju ili čak otvaranje diplomatskih objekata, a ambasade SAD ponekad predstavljaju prave utvrđene zone, udaljene od gradskih centara. Kineski diplomatski predstavnici obično imaju mnogo veću slobodu kretanja."

Kako ispraviti ovu, za SAD trenutno nepovoljnu situaciju? Stejt department, ne gubeći nadu u revanš, planira da to učini stvaranjem tzv. kineske kuće, odnosno međuresornih timova koji će podržavati američki biznis u inostranstvu. Oni su se pojavili i pre nego što je Bajden postao predsednik, ali i njegovi pomoćnici ih razmatraju kao važne mehanizme. Aktivnije SAD mogu više da ponude drugim zemljama i da ih odvrate od „može biti predatorskog uticaja Kine", tvrde zvaničnici SAD.

Iako danas SAD više nisu onaj dominantni igrač kakav su bile posle okončanja hladnog rata, bez obzira na to oni ostaju ključna svetska sila, smatra bivši državni seksreta SAD Vilijam Barns.

Svake godine SAD, podseća on, troši na odbranu više nego sledećih sedam zemalja po veličini vojnog budžeta i to zajedno.

Oni imaju više saveznika i potencijalnih partnera nego bilo koja druga prijateljska ili neprijateljska država. Ekonomija, uprkos riziku od pregrevanja i očigledne društvene nejednakosti, ostaje najveća, najinovativnija na svetu, najsposobnija da se prilagodi tekućim promenama

Energetika, koja je nekada bila Ahilova peta, sada omogućava Sjedinjenim Državama značajne koristi. Nove tehnologije otkrile su ogromna ležišta prirodnog gasa za proizvodnju; progres u oblasti čiste i obnovljive energije se ubrzava. Danas je izazov iskoristiti ove prednosti tokom preostalog perioda istorije, u kojem će SAD još uvek imati prednosti nad drugim zemljama, ažurirati svetski poredak u skladu sa novim realnostima. Zauzvrat, to će zahtevati restauraciju izgubljene umetnosti diplomatije, zaključuje Barns.

U Pekingu skeptično gledaju na takve napore Vašingtona. U junu su kineske novine Global Times, glasnogovornik zvaničnog Pekinga, citirale mišljenje analitičara o tome da ako SAD „pokušaju da nateraju (druge) zemlje da izaberu stranu, osuđene su da „udare o zid", jer su zemlje site američkih pokušaja da politizuju ekonomska pitanja i raspiruju ideološku konfrontaciju."

Uz to, rastuća slabost SAD, koje neumitno gube ulogu svetskog hegemona na međunarodnoj sceni, sada se pojavljuje ne samo na diplomatskom planu i ne samo u vezi sa Kinom. O tome je sa zabrinutošću pisao ugledni američki časopis Foreign Affairs u članku pod naslovom „Može li Amerika da pobedi u novom svetskom ratu". Ameriku, piše u ovom članku, ugrožava istovremeni konflikt sa Kinom i Rusijom, koji će, kako smatraju autori, Vašington izgubiti.

Autor članka konstatuje da je situacija u svetu 2022. godine eskalirala: Rusija je počela vojnu operaciju u Ukrajini, Kina je izvela vojne vežbe velikih razmera u blizini Tajvana, a nakon posete američkih zvaničnika. Pritom, u Vašingtonu priznaju približavanje Moskve i Pekinga.

U takvim uslovima, kako piše u članku, postoji rizik od uvlačenja SAD u dugotrajni oružani sukob sa Rusijom i Kinom istovremeno - zbog Ukrajine i Tajvana. Ali vojno planiranje Pentagona ne dozvoljava rat na dva fronta: značajan deo američke vojne tehnike zastareva, rezerve oružja se smanjuju zbog pomoći Ukrajini. Pri takvom scenariju, ako Vašington ne počne modernizaciju vojske, Amerika će izgubiti mogući rat u Evropi i na Tihom okeanu, sa tugom primećuje autor članka u časopisu Foreign Affairs.

Kao što je objavljeno u Independentu, po narudžbi Kongresa SAD, grupa eksperata u oblasti nacionalne bezbednosti, predvođena bivšim pomoćnikom minitra odbrane Erikom Edelmanom i bivšim načelnikom štaba Glavne komande SAD Gerijem Rafhedom, sprovela je istraživanje i istakla: „Oružane snage SAD mogu pretrpeti neprihvatljivo velike gubitke žive sile i gubitke najvažnije kapitalne imovine u svom sledećem konfliktu. Moguće je da će SAD morati da ulože ogromne napore da bi pobedile - ili izgubile - u ratu protiv Kine ili Rusije. SAD posebno rizikuju da dožive poraz u slučaju da njihova vojska bude morala da se bori na dva ili više frontova istovremeno. Američka vojna nadmoć više nije zagarantovana, a posledice za američke interese i američku bezbednost su ozbiljne."

Nesporna superiornost, kakvu je SAD imala na kraju hladnog rata, više ne postoji - do takvog zaključka je došla grupa eksperata, koja je razgovarala sa ključnim zvaničnicima resora odbrane i analizirala tajna dokumenta.

Vašington se suočava sa ozbiljnim izazovima za svoje interese u Aziji, Evropi i na Bliskom istoku. Tome još dodajemo da trenutni konflikt u Ukrajini, na čije raspaljivanje SAD neobuzdano troši svoje vojne resurse, dodatno doprinosi njihovom slabljenju.

Proces pretvaranja Ukrajine u anti-Rusiju ne može da se objasni samo Banderom

Treći svetski rat - opet se radi o nama

Kijev nije odjednom postao američki lakej. Podsetimo se istorije: težnja SAD da zgrabi komad Rusije potiče još iz 1918. godine, kada je Vudro Vilson poslao više od 7.000 vojnika u Sibir da se bore protiv boljševičke revolucije. Delovanje američkog ekspedicionog korpusa, koji je tokom 18 meseci bio u Rusiji, odavno je nestalo iz udžbenika istorije u SAD, ali mi to razumemo. Nisu uspeli tada, propali su u vreme Staljina, zašto da ne probaju sada?

Piše: Elena Pustovojtova

Postoji mnogo dokaza o tome da zapadne elite ne samo da smatraju da Rusija mora biti podeljena na manje geografske jedinice, već i da ruski narod mora biti srećan zbog toga. Zašto? Još posle Drugog svetskog rata kod nas su se pojavili oni koji „iskreno veruju da obični Rusi žele da vide svoju zemlju podeljenu na male države koje ostaju otvorene za nezasitu eksploataciju zapadnih naftnih giganata, rudarskih korporacija i naravno Pentagona", piše američki Information Clearing House.

„Uzimajući u obzir veličinu i raznolikost (Rusije), decentralizovani politički sistem i ekonomija slobodnog tržišta, najverovatnije bi omogućili oslobađanje kreativnog potencijala ruskog naroda i orgomnih prirodnih resursa Rusije. Labava ruska konfederacija, koja se sastoji od evropskog dela, Sibira i dalekoistočnog dela, takođe bi lakše razvijla tesne ekonomske odnose sa svojim susedima. Svaki od udruženih delova (nosilaca prava) moći će da iskoristi svoj lokalni kreativni potencijal koji je vekovima sputavala teška birokratska ruka Moskve. Sa svoje strane, decentralizovana Rusija bila bi manje podložna imperijalnoj mobilizaciji" - Zbignjev Bžežinski, „Geostrategija za Evroaziju", Foreign Affairs, 1997.

Ali „krstaški pohod" počeo je još ranije: potpredsednik u vreme Džordža Buša Mlađeg, Dik Čejni, maštao je ne samo o raspadu Sovjetskog Saveza, već i same Rusije „da ona nikad više ne bi mogla da predstavlja pretnju za ostali svet... Zapad mora da završi projekat koji je započet 1991. godine... Ali sve dok imperija Moskve ne bude svrgnuta, region i svet neće biti bezbedni." Ovo je citat iz njegovog članka „Dekolonizovati Rusiju" objavjenom u časopisu The Atlantic.

„Dekolonizovati" Ukrajinu već im je uspelo. Da naprave od Rusije bezubu, zavisnu naciju koja ne može da zaštiti svoje interese, granice ili suverenitet - nije.

Za to će morati da razjedine narod, da ga liše jedinstvene vizije budućnosti zemlje. Konfederativna Rusija, podeljena na veliki broj malih delova, omogućila bi SAD da zadrži svoju dominantnu ulogu u regionu, bez pretnje da odupiranja mešanju. Jer „za Ameriku glavnu geopolitičku nagradu predstavlja Evroazija... I globalna dominacija Amerike direktno zavisi od toga koliko dugo i koliko efikasno će zadržati svoju nadmoć na evroazijskom kontinentu". (Bžežinski, „Velika šahovska tabla - američka nadmoć i njeni geostrateški imperativi", str. 30)

Ukrajina je na ovoj tabli postala pion. To još više odgovara Vašingtonu koji pred našim očima kolonizuje najprosperitetniji i najnaseljeniji region sveta - Evroaziju.

Rusija, prema Bžežinskom, mora da bude uništena kao jedinstvena država, a njeni ogromni resursi treba da budu predati na korišćenje globalnim transnacionalnim kompanijama koje će ih koristiti za cementiranje američke diktature, preusmeravajući je sa istoka na zapad.

U tome je smisao života „prema pravilima", s kojim Moskva treba da se pomiri, postavši gasna i rudarska platforma Amerike.

Pre tri decenije, sličan razvoj događaja iznenadio bi prosvećenu javnost i izazvao optužbe za teorije zavere. Ali, nedavno objavljena Strategija nacionalne bezbednosti SAD, sa izveštajem Kongresa pod naslovom „Obnavljanje takmičenja velikih država: posledice za odbranu - pitanja za Kongres", potvrđuju spremnost SAD da uguši svako protivljenje na putu njihove ekspanzije u Centralnu Aziju: „Cilj SAD za sprečavanje pojave regionalnih hegemona u Evroaziji je politički izbor koji odražava dva mišljenja: 1. da će, uzimajući u obzir broj ljudi, resursa i ekonomsku aktivnost u Evroaziji, regionalni hegemon u Evroaziji imati koncentraciju moći koja je dovoljno velika da bi mogla da ugrozi životno važne interese SAD; i 2. da Evroazija nije pouzdano samoregulišuća, u smislu sprečavanja pojave regionalnih hegemona, što znači da ne treba računati na to da će evroazijske zemlje moći da spreče pojavu regionalnih hegemona svojim sopstvenim delovanjem, te da će im možda biti potrebna pomoć jedne ili nekoliko zemalja izvan Evroazije, da bi to moglo pouzdano da se uradi."

Probajte, sada, da nađete nove razlike u postavljanju ciljeva zvanične spoljne politike SAD od dobro poznate doktrine Vulfovica, čije ostvarenje je ostavilo krvavu ranu u Iraku: „Naš prvi cilj je da sprečimo ponovnu pojavu novog rivala, na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili bilo gde drugo, koji predstavlja pretnju tog nivoa koju je nekada predstavljao Sovjetski Savez. To je dominantna ideja koja se nalazi u osnovi nove strategije regionalne odbrane i zahteva da nastojimo da sprečimo dominaciju bilo koje neprijateljske države u regionu, čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za stvaranje globalne moći."

Možete se čuditi cinizmu američkih političara, koji lišavaju ne samo zemlju, već i ceo evroazijski kontinent mogućnosti da živi po svojim zakonima. Ali upravo zato što je „vreme iznenađenja" očigledno prošlo, a došlo vreme za delovanje, Vašington i postaje krajnje opasan za svet, ne samo za Rusiju.

Da bi odbranile svoje pravo da dominiraju u Centralnoj Aziji, SAD će bilo kojeg konkurenta u regionu smatrati kao pretnju svojoj nacionanoj bezbednosti. Rusija i Kina su primer za to. Da bi ostvarili svoje ciljeve, Amerikanci su spremni da žrtvuju mnoge, ne samo živote miliona Ukrajinaca, koji prolivaj krv da bi se ubrojali u „glavne američke lakeje". Slepi mravi u politici SAD ne žele da gledaju malo unapred, gde se već jasno nazire znak propasti ukrajinske državnosti, te monete za razmenu u Trećem svetskom ratu, koji od 1991. godine Zapad vodi protiv Rusije.

Konačni cilj SAD je da ne dopusti da se u Evropi i Evroaziji pojave bilo kakve alternative evroatlantskoj integraciji. Eto zašto uništavanje Rusije predstavlja jedan od tih strateških ciljeva, i kako govori prof. Njujorškog univerziteta, jedan od najvećih autoriteta u svetu za pitanja globalnih finansija, koji je predvideo globalnu finansijsku krizu 2007. godine, Nurijel Rubini, „novi svetski rat praktično je u punom jeku, naravno u Ukrajini i u sajber prostoru".

Suparništvo između Moskve i Vašingtona završićete se tek posle Trećeg svetskog rata. Samo onda kada jedna od suprotstavljenih strana bude potčinjena, nastaće novi svet. Da li će se on potčiniti diktaturi SAD ili će postati multipolarni, sada se rešava u Ukrajini.

Neću pogrešiti ako kažem da nam danas ukrajinska „braća" više nisu potrebna. Neću navoditi brojne primere zločina koje Ukrajinci čine u zoni specijalne vojne operacije, reći ću samo da su nemački fašisti od ukrajinskih nacista veoma daleko. Zato treba uvek pamtiti kako su lako Ukrajinci postali slepo oruđe u planovima Vašingtona za potčinjavanje Evroazije, kontrolisanje ogromnih rezervi nafte i gasa u Rusiji, okruživanje Kine vojnim bazama i uspostavljanje američke dominacije u epicentru najprosperitetnijeg tržišta u ovom veku.

O perspektivama pretvaranja Evrope u marginalni centar moći

Transatlantska solidarnost je napukla

Zima još ne kuca na vrata Evropljanima i Amerikancima, taocima isplanirane, od strane NATO-a, „majke svih bitaka" protiv Rusije, a u javnom prostoru već trepere prvi nagoveštaji razuma.

Sa obe strane Atlantika, gotovo sinhronizovano, pojavili su se, za sada još stidljivo, neistomišljenici. Obeležili su ih stidljivi pozivi da se ispravi strateški kurs kolektivnog Zapada za slabljenje i rasparčavanje Rusije, umesto rata do gorkog kraja i poslednjeg Ukrajinca.

U osnovi ovog alternativnog mišljenja ne dolazi do izražaja pacifizam, već samo gola, cinična kalkulacija.

Piše: Vladimir Mihejev

Ekonomija EU nakon prve runde

Posle uvođenja blokade ruskog prirodnog gasa i defakto odbijanja Norveške, Alžira i Katara da kompenzuju količine Gaspromove nafte i gasa koje je uvozila EU, ostao je, u gordoj samoći, samo jedan snabdevač - Sjedinjene Američke Države. Udeo američkog tečnog gasa (LNG) u evropskom uvozu ove godine već je porastao gotovo tri puta - sa 20% na 60%.

Nije moguće da u Evropi ne shvataju razmere predstojećeg ekonomskog, a za njim i socijalnog cunamija. Biće dve posledice iznuđivačkih cena koje naplaćuju kompanije sa one strane Atlantika koje prodaju tečni gas. Prvo, uzimajući u obzir da u sadašnjim tržišnim uslovima profit naftno-gasnog sektora SAD iznosi 200%, a akcije glavnih energetskih kompanija, koje su skočile za trećinu od početka godine, pokazuju stabilan trend rasta, neizbežno će započeti prelivanje investicija u američku ekonomiju.

Drugo, porast cene energenata dovešće do povećanja cene i gubitka konkurentnosti izvoznih proizvoda evropskih kompanija. To znači da će proces deindustrijalizacije Evrope krenuti brzim tempom.

Prošlog leta je u Francuskoj bankrotiralo 9000 kompanija. Francuska banka Societe Generale gotovo da je na izdisaju. Nije bolja situacija ni u švajcarskoj Credit Suisse i nemačkoj Deutsche Bank. Ako se ponovi ono što se desilo sa Lehman Brothers-om, Evropa bi mogla završiti u pepelu.

Nije slučajno što ekscentrični, ali ne i glupi, bivši ministar finansija Grčke Janis Varufakis odranije upozorava da je ekonomskih krah EU neminovan.

Galski duh

„Mračni nemački genije" (A. Blok), odlikuje se, po svemu sudeći, bezbrižnom sporosti. Upravo zato su predstavnici „galskog duha" prvi ocenili perspektive pretvaranje Evrope u marginalni i drugorazredni centar moći. To se dogodilo nakon što su francuski analitičari izračunali verovatnu završnicu zimske, a zatim prolećno-letnje kampanje koju NATO zemlje vode protiv Rusije na ukrajinskoj „sceni". Izračunali i ozbiljno se zabrinuli.

Ministar ekonomije, finansija, industrijskog i digitalnog suvereniteta Francuske Bruno le Mer (isti onaj koji je obećao da će uz pomoć sankcija rastrgnuti na komadiće rusku ekonomiju), govoreći u Narodnoj skupštini (Donji dom francuskog parlamenta), pozvao je da se ne dozvoli „ekonomska dominacija SAD" nad Evropom.

Kakva nepravda, ogorčen je predsednik Francuske Emanuel Makron: „Američki gas košta na unutrašnjem tržištu 3-4 puta manje od cene koja se nudi evropskim kupcima. To su dvojni standardi." Makron je izjavio da ima nameru da „pokrene ovo pitanje tokom posete SAD-u u decembru". Neće li biti kasno da se početkom zime razgovara na temu „dvojnih standrada"? U EU je, zbog akutne nestašice energenata, skoro svaka deseta čeličana već zatvorena, svaka peta fabrika đubriva, 27% fabrika za proizvodnju silicijuma i ferolegura i polovina fabrika za proizvodnju aluminijuma.

Simptomatično je što je u oktobru javnosti predstavljen izveštaj pod nazivom „Škola ekonomskog ratovanja" koji je pripremio univerzitet povezanim sa francuskom obaveštajnom i kontraobaveštajnom službom.

Osvrćući se na agresivne akcije sila engleskog govornog područja, Britanije i SAD, protiv francuskih kompanija Alstom i Naval Group, autori analitičkog izveštaja na 100 strana, bez oklevanja odgovaraju na pitanje „Ko je neprijatelj". Prema njihovom mišljenju, neprijatelji Francuske nalaze se u Vašingtonu i Londonu, a ne u Pekingu i Moskvi.

Disidenti na Kapitolu

Otkrovenje ovih Francuza dokaz je konfuzije u transatlantskom bloku i loša je vest za kijevski režim. A možda najveća „podmukla izdaja" može da se desi u slučaju da raskol u zemlji demokrata, u vašingtonskom „komitetu", počne da se produbljava.

Grupa od 30 članova donjeg doma Kongresa SAD poslala je Beloj kući kolektivno pismo. Kongresmeni su pozvali predsednika Bajdena da dopuni ekonomsku i vojnu podršku Ukrajini „aktivnim diplomatskim naporima i da udvostruči napore za traženje realnog okvira sporazuma za prekid vatre". Dalje se u pismu navodi: „Alternativu diplomatiji predstavlja dugotrajni rat sa neizbežnim posledicama i katastrofalnim i nesagledivim rizicima".

Povod za pojavu grupe nesaglasnih unutar Demokratske partije, kako piše Vašington post, bilo je to što se „katastrofalne posledice rata sve više osećaju daleko od Ukrajine, uključujući rast cena hrane i gasa u SAD i oštar rast cena pšenice, đubriva i goriva."

A Volstrit žurnal je izdvojio važnu tačku iz apela neistomišljenika: oni smatraju neophodnim da se ispitaju mogućnosti pružanja bezbednosnih garancija svim stranama u sukobu, kao i da se nastavi energičan dijalog s Rusijom kako bi se ublažio niz sankcija.

Ovaj postupak dela demokrata gotovo da se poklopio sa izjavom Kevina Makaratija kojeg republikanci predlažu za mesto predsedavajućeg Predstavničkog doma. Ovaj kongresmen iz Kalifornije, zajedno sa saradnicima, još u maju je glasao protiv davanja kijevskom režimu paketa pomoći od 40 milijardi dolara. Ovih dana on je izjavio da Amerikanci koji se „nalaze u uslovima recesije, ne žele da Ukrajini ispišu ček sa neoznačenim iznosom... oni jednostavno to neće uraditi."

Indikativan je i naslov u Fajnenšel tajmsu: „Ukrajinski zvaničnici su „šokirani" time što republikanci prete da će biti uzdržaniji povodom pomoći (Ukrajini)".

Poziciju disidenata na Kapitolu diktira, a to nije manje važno, umor njihovih birača.

U poređenju s martom, skorašnja anketa pokazuje da se za 9% povećao broj onih koji glasaju za republikance i koji smatraju da SAD previše velikodušno pomaže kijevskom režimu, i taj broj sada iznosi 32%. Istovremeno, istraživanje centra Pew Research je pokazalo da se broj Amerikanaca koje brinu događaji u Ukrajini smanjio sa 55% na 38% u septembru.

The American Thinker, koji ne skriva svoje simpatije prema republikancima, tvrdi u naslovu: „U Ukrajini su nas demokrate uvukle u besmislen, opasan rat". Logika ovog izdanja je, sudeći po stilu, pozajmljena iz jednostavnog rezonovanja običnog Amerikanca: „Bajden govori da ćemo podržavati Ukrajinu „onoliko koliko bude potrebno". Toliko, koliko je potrebno, da bismo uradili - šta? Koji je cilj? I kakva će biti cena toga? Da li to uključuje i beskonačno nagomilavanje novih dugova? Večnu inflaciju? Benzin za 10 dolara? Putin ima 6000 nuklearnih bojevih glava i raketne sisteme za njihovo lansiranje. Njega teraju u ćošak, bockaju i guraju. Možda bi trebalo da se bavimo svojim poslovima, dok nije postalo prekasno? Sve je to ludilo."

Na kraju, treba pomenuti i mišljenje američkog politikologa Patrika Bjukenena koji je bio glavni savetnik tri američka predsednika: Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Ronalda Regana: „U realnosti, Ukrajina je bila deo Rusije tokom celog 19. i gotovo celog 20. veka, i njome je rukovođeno iz Moskve. Ta situacija nikada nije izazivala zabrinutost u SAD, koja se nalazi 5000 milja udaljena od tih zemalja." I dalje: „Naš životno važan interes - da ne dozvolimo rat sa preovlađujućim nuklearnim oružjem Rusije - može uskoro da dođe u sukob sa strateškim vojnim ciljevima."

Kenedi je 1962. izabrao „kompromis"

Zanimljive su česte reference u komentarima političara i štampe na Karipsku krizu, kada je (uobičajena fraza koja se ponavlja u varijacijama) „svet tokom 13 dana bio na granici Trećeg svetskog rata".

Američko izdanje National Interest, na primer, piše: „Predsednik Bajden je u pravu kada upozorava na moguću eskalaciju ukrajinske krize u Armagedon. Nije bilo velike opasnosti od nuklearne katastrofe još od vremena Karipske krize u oktobru 1962. godine."

Podsećamo da je razlog zbog kojeg je Sovjetski Savez 14. oktobra 1962. godine na Kubi razmestio 40 raketa srednjeg dometa (oko 3600 km) R-12 sa nuklearnim bojevim glavama bilo to što su prethodno, 1961. godine, američke balističke rakete srednjeg dometa PGM-19 „Jupiter" raspoređene na pet lansirnih mesta u blizini turskog grada Izmira. Rakete „Jupiter" imale su domet 2500 km sa vremenom leta od oko 10 minuta, što je davalao SAD mogućnost da nanese iznenadni prvi udar na glavne industrijske centre, uključujući i Moskvu.

Popularna američka blogerka Kejtlin Džonston, nezavisna u svojim razmatranjima, citira izvode iz člnaka objavljenog 2013. godine u časopisu Atlantik, pod nazivom „Istina o kubanskoj raketnoj krizi". Autor tog članka, Bendžamin Švarc, smatrao je da je strah Moskve o verovatnom američkom prvom razornom udaru bio osnovan. U vreme Berlinske krize predsednik Džon Kenedi razmatrao je takav scenario.

Kriza je rešena sporazumom o međusobnom povlačenju. „Jupiteri" su povučeni iz Turske, kao i iz Italije, a sovjetske rakete sa Kube. U američkoj istoriji, finale 13-dnevnog balansiranja na ivici nuklearnog Armagedona predstavljeno je kao pobeda: „Zenica u zenicu, i Rusija je prva trepnula." Ili se koristi krilatica dražvnog sekretara SAD Dina Raska: „Gledali smo se u oči, a onaj drugi je samo trepnuo". U stvari, bilo je sasvim drugačije.

Kako smatra Kejtlin Džonston, važnije je istaći drugi detalj tog tajnog dogovora: „Kenedi je svoj pristanak uslovio traženjem garancija od Moskve da će njegova odluka biti držana u tajnosti, jer je i tada, kao i sada, postojao ogroman politički pritisak da njegovo ponašanje ne bude smatrano kao „povlačenje" ili tako da „izgleda slab pred neprijateljem."

Danas, piše Kejtlin Džonston, mora da se shvati da mnogi njeni sunarodnici vide samo dva izlaza iz sukoba u Ukrajini: ili pobediti Rusiju, ili kapitulirati. U stvari, zaključuje Amerikanka, „oni uopšte ne znaju da postoji i treća varijanta - pregovori, kompromis i deeskalacija, da ne govorimo o tome da je on (taj put) istorijski bio održiv i uspešan.

Po običaju, kada se stvari tiču nekadašnjih (Britanija) i sada živih metropola (SAD), pojava neistomišljenika unutar vladajućih klanova uopšte nije rezultat starozavetnog plemstva probuđenog iz letargičnog sna. Radi se o tome da su pragmatičari unutar vladajuće elite bili u stanju da preciznije izračunaju ravnotežu gubitaka i koristi. I zato su smatrali da konačna cena globalne avanture koju su započeli, nije u potpunosti opravdana.

Moramo priznati da je Makijaveli bio u pravu. U svojim „Raspravama o prvoj dekadi Tita Livija", i u traktatu „Vladalac", lukavi dostojanstvenik koji je obavljao funkciju sekretara druge kancelarije, koja je bila zadužena za diplomatske odnose Firentinske republike, tvrdio je: „Ljudi čine dobro samo iz nužde; kada imaju veću slobodu izbora i mogućnost da se ponašaju kako hoće, tada odmah nastaje najveća zbrka i nered."

Jednom kada „vašingtonski komitet" bude lišen „slobode izbora", moraće da obuzda apetite američkog vojno-industrijskog kompleksa kao vodećeg pokretača i onoga ko ima korist od sadašnjeg oružanog konflikta u Evropi i da se vrati diplomatiji.

Na taj način, jedan od ciljeva za Rusiju može da bude da prinudi Zapad na mir i zdrav razum, ali samo, prirodno, pod svojim uslovima.