Razaranja

Kako je neslavno propao prvi projekat sanacije arheološkog nalazišta Vinča-Belo brdo

VINČANSKA BARUNICA CASTELLI I NJENI KAVALJERI

Šta je sve tokom prvih 110 godina istraživanja urađeno na zaštiti arheološkog nalazišta Vinča? Ko je trebao time da se bavi a nije i šta je umesto toga rađeno? Ko je dežurni „šarmer" redom svih političara svih režima sa ciljem muže budžetskih para za istraživanje praznog u šupljem? Šta je sve prethodilo izradi projekta sanacije lokaliteta Vinča iz 2012. godine? Zbog čega je muzej grada Beograda naručio taj projekat i koliko je taj projekat trebao da košta, šta je sve bilo potrebno uraditi i ko je sve i zbog čega minirao realizaciju projekta? Šta se sve dešavalo nakon toga

Stanislav Živkov

Kako bi se nekome prodala magla ili još bolje po narodski rečeno, muda za bubrege, potrebno je izvršiti više predradnji među koje svakako spade i šarmiranje, kako je to u Glembajevima lepo opisao genijalni Miroslav Krleža. A može se zaista šarmirati svako i na svakom mestu. O tome je pre 31 godinu divno pisala Tanja Torbarina u Globusu: Kako bi šarmirao Miloševića i postigao istorijski srpsko muslimanski sporazum, Adil Zuli Fukara Pašić je obukao prozirne velove i pred Miloševićem zaigrao trbušni ples. Ali problem je nastao kada su se našli sami jer kada je Miki muslimanu video kikija Pitao ga je: dobro Zulac, kakav ti je ovo kulac?

Inače Krleža je u Glembajevima napisao i ovo: ako bi se na jednom mestu sakupila sva gospoda koju je barunica Castelli šarmirala, ne bi mogli stati u ovu sobu. A slično verovatno važi i za još jednog šarmera i to pod svim režimima, koji decenijama neometano arči neverovatne količine para, a svašta, koješta i makar šta, a sve pod radom na arheološkom istraživanju navodno kapitalnog prehisterijskog nalazišta Vinča Belo brdo.

I vrapci na grani i ševe u žbunju već odavno znaju da je taj veliki šarmer ni manje ni više nego prof dr Nenad Tasić rukovodilac nepostojećeg naučno istraživačkog projekta arheoloških istraživanja koji guta pare kao kosmička crna rupa, i neformalnog privatnog projekta pod radnim nazivom "pare su da se spičkaju" koji je daleko funkcionalniji i neometano isisava pare sa svih strana.

A naravno kao svinja na masnu krpu svi nemogući i mogući i režimski i opozicioni mediji naveliko će se rastalambasiti kad god treba da se objavi neko Tasićevo kukumavčenje sa ciljem dalje kuknjave za parama. Podsećanja radi ovo nečega šta je Tasić nakukao novinarima Politike pre deset godina pod gromoglasnim naslovom "Zapostavljeni lokalitet Vinče" koji je izišao 16. decembra 2012.

Pa onda mrtav hladan Tasić kaže: Možda zvuči neverovatno, ali Vinčanci su živeli dve hiljade godina bez rata, a pri tome ne navodi na osnovu čega je uopšte došao do tako kapitalnog zaključka i nastavlja u istom stilu da privuče široke neuke mase. Kada najmanje očekujemo, Vinča nas iznenadi nekom figurinom koja „istrči".

Nedavno je pronađena peć u jednom ćošku lokaliteta, koji se raspada. Peć ima ukrase, što je retkost. Vinčanska kultura se, napominje, ne vidi poput grčke i rimske zaostavštine, ali joj se u svetu svi dive. Međutim, kod nas je slučaj takav da je teško objasniti našim političarima od kakve je važnosti arheološko nalazište Belo brdo za državu. Ovde se ne vide kapiteli, lukovi, mermerni stubovi. Političarima je jasno šta je Caričin grad, Gamzigrad, Feliks Romulijana, Medijana, Sirmijum..., sve su to lokaliteti koji dobijaju posebnu pažnju, dok je nalazište u Vinči zapostavljeno. A mi, ovde, u Vinči, imamo jednu čudesnu priču o neolitu i vremenu kada je ona bila centar Evrope.

Bilo je to u doba kada su znanje, kreativnost i međusobna tolerancija bile glavne vrednosti, a Vinča sinonim za sreću i prosperitet. Osim upotrebe metala, nijedan veliki iskorak nije se desio posle neolitskog Vinčanca. Pre sedam i po hiljada godina ovaj drevni narod pravio je savršenu keramiku bez grnčarskog vitla, prvi su đubrili zemlju, a imali su i gradske kuće dobro zaštićene od hladnoće, toplote i vlage. Mladi su se rano odvajali od porodice i formirali svoje. I ono što je najbitnije, a gotovo neverovatno: živeli su dve hiljade godina bez rata...

Elem onda se ovde zaista mora postaviti pitanje na koji to način Dr Tasić šarmira sve moguće političare kako bi izmuzli pare za nastavak svog Nerada, da li je i on koji put obukao prozirne velove i zaigrao trbušni ples recimo pred Koštunica dr Vojislavom, ili je organizovana poneka pijanka i banket sa degustacijom dima od kanabisa i ostalim propratnim programom? Sve u svemu Tasić je u spomenutom tekstu još izjavio nekoliko kapitalnosti: recimo je ustvrdio kako je istorija pod našim nogama, a pri tome zaboravio da to važi za apsolutno svaki kvadratni centimatar površine planete.

Dalje je lupio kao Maksim po divizijii potom ostao živ: To što mi imamo ovde da ponudimo je za sladokusce, pri čemu je jedino zaboravio da kaže da sladokusci dolaze da vide nešto konkretno i da nešto dobro pojedu i popiju a ne da im se prodaju magla, muda za bubrege i da se hrane vazduhom. Naravno nije objasnio i kako se to prezentira šuplje u praznom, možda da se specijalni vazduh iznad Vinče pakuje u bočice u obliku glave dr Tasića koji je dalje nastavio u istom stilu:

Za sto godina istraživanja Vinče priredili smo jednu, po svim ocenama, izuzetnu izložbu u Galeriji SANU, koju je videlo 60.000 posetilaca. Ali, na njoj se nije pojavio niko iz Ministarstva kulture. Imali smo 80 školskih poseta i isto toliko radionica. Posle toga je priređeno još pet izložbi. Ni tada, a ni kasnije, niko iz Ministarstva kulture nije se pojavio. Mi smo, dok je Nebojša Bradić bio ministar, morali za njega da pravimo reprizu otvaranja da bi se umolio da dođe. Daleko bilo da se pojavio neki predsednik vlade ili predsednik države. Idu oni na „Zlatni opanak", redovno, na Mokru Goru, u Guču... sve je to za njih mnogo bitnije.

Opet, s druge strane, ja ih razumem: oni će biti tu najviše tri i po godine. Dok se osveste godine će proleteti. Ali, šta će biti sa ovim lokalitetom koji stoji sedam i po hiljada godina? Ministar kulture služi da se kao lav bori za budžet. Bar tako ja vidim. Da od države dobije najviše što može. A ovde se ministar kulture povlači pred raznoraznim izdacima - za vojsku, policiju, Kosmet, Vojvodinu... Sve drugo je bitnije od kulture. To je jako kratkovido gledanje. Kultura je osnova, kao i obrazovanje.

Zašto se samo govori o izgubljenim bitkama, o Kosovskom boju, Maričkoj bici...? To je lepo uz piće i logorsku vatru. No, od toga vajde nema. Šta mi arheolozi stvaramo sve vreme? Šta to pronalazimo? Sve ovo što vidite u muzeju na arheološkom nalazištu Belo brdo u Vinči, to su informacije koje smo nakupili u proteklih četrnaest godina. Sada zamislite koliko tek toga ima, recimo, u Leskovačkom muzeju?! Koliko tek na jugu Srbije ima božanstvenih arheoloških nalazišta koje porede sa Vinčom. Pa i sa najvećim lokalitetima u Grčkoj. Time se stvara nova turistička ponuda države.

Kada bi bilo pameti, sreće i znanja, u vinčanski i leskovački muzej naša deca bi išla na ekskurziju. U ovoj zemlji, osim manastira, Viminacijuma, Mokre Gore i Srebrnog jezera, nema ništa više da se vidi. Je l' to Srbija? I na kraju navodi da je od 1998, jedanaest arheologa doktoriralo na temama o Vinči! A kada se pogleda šta se sve zapravo radilo na zaštiti i istraživanju lokaliteta urađeno je i mnogo i malo.

Jedine aktivnosti koje su urađene u poslednjih 110 godina za zaštitu arheološkog nalazišta u Vinči su, osim rešenja i odluka o zaštiti, predlog i realizacija eksproprijacije 11 parcela za potrebe izgradnje arheološkog parka 1980. godine koja nikada nije do kraja sprovedena, niti su vlasnici isplaćeni, zatim izgradnja obalo utvrde 1986. godine (zbog izgradnje brane na Đerdapu). U ovim aktivnostima nije učestvovao Republički zavod, iako je 1979. godine Vinča proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Kao upravljač nepokretnog kulturnog dobra se vodi Muzej grada Beograda, zbog sprovođenja arheoloških istraživanja i organizacije prezentacije. Republički zavod je samo davao uslove i saglasnosti za obnovu, dogradnju kuća na privatnim parcelama, na kojima se prostire nalazište, a divlja gradnja nije bila ometana.

A jedino šta se uopšte vidi na samom lokalitetu je Stalna postavka Muzeja grada Beograda „Vinča - fragmenti za rekonstrukciju prošlosti" koja je otvorena je na arheološkom nalazištu u Vinči, u okviru „Dana evropske baštine", a u polovnoj baraci prenetoj nakon završetka radova sa nekog gradilišta u Beogradu. Pa da je hteo, Muzej grada Beograda je odavno mogao da u nekom od svih svojih prostora napravi veliku stalnu postavku usred grada, a ne da se retko namernici lomataju u prigradsku pripizdinu da bi videli šuplje prikazano u praznom!

Tako i ova Izložba nastala u saradnji Muzeja grada Beograda i arheologa koji su istraživali na lokalitetu Belo brdo u Vinči na atraktivan i naučno popularan način predstavlja posude i figurine iz perioda 5.200-4.200. godine stare ere, iz doba neolita, bakarnog i bronzanog doba, otkrivenih od 1978. do 2010. godine. Stalna postavka Muzeja grada Beograda na lokalitetu u Vinči izgleda impresivno i potvrđuje izuzetan značaj koji Vinča ima za Beograd i ceo Balkan, kao i za shvatanje kulture čitave Evrope.

Vinča je blago koje Beograd svrstava u najstarija mesta u svetu po kontinuitetu trajanja i naseljenosti, pa zato predstavlja i veliku obavezu za grad i Srbiju da se lokalitet dodatno obezbedi i istraživanja nastave. Tokom „Dana evropske baštine" sve zainteresovane posetioce do Vinče će prevoziti Turistička organizacija Beograda, i to je lepa prilika da se upoznamo sa istorijom i kulturom našeg grada - istakao je zamenik gradskog sekretara za kulturu Aleksandar Peković koji očito pojma nije imao o čemu govori pošto je tzv Vinčanska kultura samo jedna od više stotina srodnih kultura koje su se istovremeno bez ikakve međusobne veze javljale na čitavoj površini planete zemlje, a to što niko nigde kod nas o tome pojma nema rezultat je činjenice da je najglasniji u vinčologiji upravo dr Tasić koji kao švaba tralala samo laprda jedno te isto i svojim studentima priča jedne te iste stvari, a baš bi bilo zanimljivo kada bi se našao neko da priupita dr Tasića da li recimo zna gde su se javile sledeće kulture i da li o njima drži nastavi studentima: Clovis kultura, Folsom tradicionalna kultura, Plano kultura, Cody kompleks, Paleo arktička tradicionalna kultura, Watson Brake kultura ili Poverty Point kultura. Naravno uvek se naglašava kako je većina predmeta prvi put prikazana javnosti, a posebno se izdvajaju figurina trudne vinčanske žene, majers pitos - velika posuda za skladištenje hrane sa bogatom dekoracijom, i „Svadbeni set iz Vinče", grupa keramičkih posuda koje su se upotrebljavale prilikom velikih gozbi.

Posetiocima je posebno zanimljiva slikovito izvedena delimična rekonstrukcija unutrašnjosti vinčanske kuće sa kuhinjskim delom, u kome se nalaze razne posude i peć. Uglavnom pošto se po svom dobrom običaju Republički zavod za urnisanje spomenika kulture ko zna koji put po redu proslavio svojin neradom i nečinjenjem, 2012. godine Muzej grada Beograda poručio i izradio projekat sanacije klizišta 2012. godine i tada je Republički zavod, zbog nečinjenja, doveden u nepriliku.

Očekivalo se da Zavod da saglasnost na projekat, za koji nisu bili izdati uslovi i Arhitektonsko odeljenje je u 2013. godini odbilo da prihvati takav projekt jer je predviđao visoke bedeme od zemlje, koji bi potpuno pokrili karakteristične vinčanske kulturne profile visine do 8 metara. Karakteristična slika Miloja Vasića ispred visokih profila bi zauvek nestala, a u isto to vreme Zavod nije dao ni saglasnost na sanaciju klizišta. Naime na arheološkom lokalitetu Belo brdo u Vinči tokom zadnjih nekoliko decenija dolazi do kliženja terena, odnosno pojave klizišta. Kako stariji meštani kažu, klizište se pojavilo daleke 1941. godine.

Od tog momenta ono se stalno po malo pokretalo, dok, u okviru uređenja priobalja brane "Đerdap" nije urađena hidrotehnička priobalna kamena građevina, oblika trapeza. Posle toga nije bilo većih kliženja na arheološkom lokalitetu „Vinča". Pokretale su se uglavnom strme kosine, koje su ostale dosta više od gornje ravni površine hidrotehničke građevine, odnosno obalo utvrde. Ove kosine sačinjene su od laporovite prašine (les) koja je nestabilna na uticaj atmosferalija.

Pojava deformacija litica koje su ostale više od površine terena, tj. ravni gornje površine vrha hidrotehničke građevine, uticale su da dođe do ispucalosti blokova, a time je dovedena u pitanje njihova stabilnost, što ugrožava rad na arheološkom lokalitetu.

Zbog toga je bilo neophodno obaviti saniranje postojeće kosine reke Dunav na arheološkom lokalitetu „Vinča", a za deo kosine koji nije saniran prvom sanacijom. Da bi se definisao uzrok nastanka pucanja i odredio litološki sastav terena, kao i položaj kliznog sloja, obavljeni su geotehnički istražni radovi. Oni su obuhvatili izradu 7 sondažnih bušotina dubine 5,0 m1 do 18,00 m1, ukupne dužine 75,00 m1. Iz sondažnih bušotina je uzet izvestan broj poremećenih i neporemećenih uzoraka za laboratorijsko definisanje fizičkih i mehaničkih karakteristika pojedinih litoloških slojeva terena.

Na osnovu terenskih i laboratorijskih istraživanja ustanovljeno je da je teren na kome se nalazi lokacija za arheološka istraživanja sastavljen od: Pokrivača terena, u namenskom smislu arheološkog sloja, koji je u geološkom - litološkom smislu sačinjen od oko 17% peskova, oko 67% prašinastih tvorevina i 16% glinovite komponente. Debljina sloja je 6,0 m1 - 8,0 m1. Ispod pokrivača nalazi se humusni sloj (h) debljine 0,20 m1 do 0,50 m1. Humus je autohtono tlo. On predstavlja granicu između arheološkog sloja i površine nekadašnjeg terena. Ima povećan sadržaj organskih materija.

Uzrok klizišta nastalog oko 1941 god. na arheološkoj lokaciji „Vinča", je erozija, dejstvo kornelijusovih sila. Međutim ovi uticaji nestabilnosti odstranjeni su izradom obalo utvrde, koja je locirana uz samu obalu Dunava i sagrađena oko 1985. godine, u okviru regulacije obala Dunava, zbog izrade Đerdapske brane. Građevina je građena od lomljenog kamena, trapezastog oblika i sa brdske strane ispunjena dunavskim peskom. Pesak ima, stabilizirajuće dejstvo na klizište, jer deluje kao kontra-terert pritiscima tla sa desne obale reke Dunava.

Opisana sanacija je vrlo uspela jer ona štiti obalu Dunava do visine paralelne hidrotehničke građevine, oko 75,0 mnv. Stabilnost obale Dunava pre i posle sanacije (izrada hidrotehničke građevine) proverena je geostatičkim proračunom koji je nedvosmisleno je dao da je sanacija do kote 75,0 mnv uspela. Gornji deo iznad obaloutvrde nije saniran pa se javlja nestabilnost, gornjih delova, desne obale Dunava do visina između približno 75 mnv do visina kosina približno 84,0 mnv. Uzrok kliženja kosina Dunava iznad hidrotehničke građevine su druge prirode, nego što je bilo pri prvoj sanaciji.

Pri prvoj sanaciji obala je sanirana zaštićivnjem od dejstva erozije, sufozije, i zaštićena je od dejstva Kornelijusovih sila, dok kod druge sanacije treba zaštititi kosine Dunava od nestabilnosti usled dejstva površinskih voda, odnosno atmosferalija. Stoga je prvim projektom bilo predviđeno saniranje dela između 75 i 84 m nadmorske visine. Posle razmatranja više mogućnosti saniranja viših delova obale Dunava, odlučeno je da sanaciju gornjih delova kosine obavi sa objektom sačinjenim od armiranog tla. Objekat ili potporna (zaštitna) konstrucija sačinjena je iz dva dela.

Prvi deo je potporna konstrukcija od lomljenog kamena, od profila I do pr. II, (). Potporna konstrukcija od pr. I do pr. II, ne radi se od armiranog tla, već od lomljenog kamena. Ova promena sistema potporne konstrukcije, radi, se zbog toga, što se na delu od pr. I do pr. II, javilo aktivno klizište, čije su deformacije znatne i potrebno ga je stabilizovati. Pored klizišta između prostora označenog profilom od I do II, prostor je dosta skučen, pa se ne može izvesti potporna konstrukcija od tla i geosintetike. Klizište na potezu od profila I do II proširuje za 4,00 m1 i nadvišuje za oko 2,50 m1. Dužina nove potporne konstrukcije od lomljenog kamena je 24,8 m1. Ovo je bilo neophodno uraditi jer se iznad postojeće trapezaste hidrotehničke konstrukcije od lomljenog kamena pojavilo klizište većeg obima i inteziteta. Zato je bilo neophodno da se postojeća hidrotehnička građevina nadvisi i proširi, kako bi se onemogućilo dalje deformisanje i pokretanje mase tla.

Drugi deo prostora štiti se potpornom konstrukcijom od tla i geosintetike (plastike) kao armature. Potporna konstrukcija od tla i geosintetičke armature, oblika je trapeza. Gornja horizontalna strana trapeza je širine 3,00 m1, a visina poprečnog preseka konstrukcije je oko 5m1, dve kose strane nasipa date su pod uglom od 22 stepena od vertikale.

Dužina potporne konstrukcije je 276 metara . Već 2012. godine bilo je jasno da realizacija ovog projekta neće biti brza, jer je pre svega radi početka realizacije projekta bilo potrebno da se pod hitno arheološki istraži manja površina raspucalih blokova sa arheološkim slojevima kako bi se uklanjanjem tih kubika zemljurine moglo pristupiti početku samih radova na projektu sanacije. Međutim poput neurohirurga koji sam sebi operiše mozak, Nenad Tasić je namerno minirao ovaj segment projekta i to tako što je rekao da on može da istraži najviše 20 cm arheološkog sloja godine iz čega proizilazi bi mu samo za tako malu kvadraturu trebalo najmanje 40 godina prčkanja.

Osim toga znalo se da ovaj Idejni projekat treba overiti, zatim uraditi Glavni projekat sanacije i njega overiti, što zahteva dosta vremena do početka radova. Zato je Investitor zahtevao da se na jednom delu hitno postavi privremena potporna konstrukcija. Da bi se ovo ostvarilo Projektant je predložio da na tom mestu privremena potporna konstrukcija bude od lomljenog kamena debljine oko 2 m, prosečne visine oko 4,5 m i dužine oko 46 m.

Odjednom je Republičkom zavodu koji se do tada nije mešao u svoje poslove naprasno zasmetala privremena zaštitna konstrukcija i na tome je sve stalo. U samom zavodu nisu zbog novonastale situacije znali kako da se ispetljaju iz svega, ali je nešto kasnije nakon dužih pregovora napokon sklopljen sporazum o poslovno tehničkoj saradnji između Republičkog zavoda i Muzeja grada Beograda, ustanove za zaštitu i ustanove za prezentaciju nalazišta. Drugi korak je bio zahtev za sredstva za Studiju istraživanja, zaštite i prezentacije nalazišta Belo brdo, koji je finansiralo Ministarstvo kulture sa jednim milionom dinara. Posle dve godine rada, 2016. godine, urađena je Studija, sa 10 članova multidisciplinarnog stručnog tima i 14 predstavnika institucija - ministarstva, sekretarijata, opštine, fakulteta, kao i 18 učesnika iz mesne zajednice, škola, udruženja, nevladinih organizacija i turističke organizacije. Studija je dala odgovor na trinaest aspekata i problema arheološkog nalaziša, dala je viziju daljeg rada, predlog upravljanja i plan aktivnosti za narednih deset godina.

Na osnovu Studije su mogli da prave svoje planove i istraživači, čiji rad ne bi bio prekidan, zaštitari, kao i kustosi. Studija je prezentovana u Ministarstvu kulture, a na osnovu nje je Ministarstvo građevinarstva donelo odluku o finansiranju Prostornog plana područja posebne namene arheološkog nalazišta Belo brdo, pošto je planski dokument bio prioritet naveden u Studiji. Plan je prošao složenu proceduru i donet je uredbom Vlade 2018. godine. Postojanje plana i Studije, kao i jasna vizija šta su svi naredni koraci, naveli su da Vlada RS obrazuje u junu 2019. godine Koordinaciono telo za implementaciju Prostornog plana posebne namene arheološkog nalazišta. U to telo su ušli predstavnici kabineta predsednice Vlade, ministarstava kulture, građevinarstva, trgovine i turizma, vodoprivrede, šumarstva, Sek. za urbanizam Beograda, Filozofskog fakulteta, Muzeja grada Beograda i Republičkog zavoda.

Za potrebe Koordinacionog tela izrađen je Dinamički plan aktivnosti za narednih devet godina, sa tri faze po tri godine, sa potrebnim sredstvima. Dinamički plan je, logičnim sledom, naveo da Ministarstvo kulture pripremi predlog kapitalnog projekta za tri godine (prva faza iz dinamičkog plana).

Kapitalni projekt je odobren od strane Ministarstva finansija, u traženoj visini sredstava od 3 miliona evra za tri godine, koja su podrazumevala završenu funkcionalnu prvu trećinu centralnog objekta arheološkog nalazišta i uređenje prostora nalazišta.

Uporedo je konkurisano za donaciju Ambasadorovog fonda (SAD) i dobijeno je 465.000 dolara za sanaciju klizišta, jer je tolika bila predračunska suma projekta sanacije klizišta, naručenog od strane Muzeja grada Beograda (43002030.00 dinara).