Drugi pišu

Prof. dr Milo Lompar optužuje Aleksandra Vučića da krši Ustav

Srbija je kolonija

Kako u Beogradu polako ovladava regionalna verzija srpske egzistencije, kroz formu „Otvorenog Balkana", ovaj motiv počinje igrati ulogu unutarsrpskog razlikovanja: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko - kao Njegoš, Andrić, Selimović, Petar Lubarda - vremenom prestane da bude srpsko. To se nedavno odigralo u Makedoniji: sve što je srpsko pretvoreno je u makedonsko, da ono što nije makedonsko - Staro Nagoričino itd. - prestane da bude srpsko. To se ostvaruje na Kosovu i Metohiji: sve što je srpsko, treba prevesti u kosovsko, da bi ono što nije kosovsko - Gračanica, Ljeviška, Dečani - vremenom prestalo da bude srpsko. U Crnoj Gori je takvo kretanje samo zaustavljeno, a nije opozvano. Nije drukčije ni u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ovo je u razgovoru za portal Moja Hercegovina istakao profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Milo Lompar. Magazin Tabloid prenosi ceo intervju uz dozvolu prof. dr Lompara.

***

Kakav je Vaš stav prema trenutnoj situaciji kada je u pitanju odnos zvanične vlasti Srbije prema Kosovu i Metohiji?

Lompar: Moje stanovište je dobro poznato. U dugom vremenu, predsednik Srbije krši Ustav, što je dostiglo vrhunac u njegovom davanju usmene saglasnosti, koja ima međunarodno obavezujući karakter, na Ohridski sporazum. Budući da se Ustav svesno i sa predumišljajem krši sa pozicije nosioca državne vlasti reč je o državnom udaru. On nema ovlašćenje da vodi spoljnu politiku niti je dobio takvo ovlašćenje od Vlade ili Skupštine. Ali, njegove odluke su obavezujuće za državu ukoliko ne budu opovrgnute i odbačene. Kada bi se to desilo, nužno bi bilo postaviti pitanje njegove političke i krivične odgovornosti. Nas petoro - Kosta Čavoški, Dejan Mirović, Marko Jakšić, Dragana Trifković i ja - podneli smo krivičnu prijavu protiv njega, zbog veleizdaje, još u avgustu 2020. godine.

Da li je naprednjačka vlast u Srbiji toliko podelila društvo da se može naslutiti građanski rat s obzirom na sve češće fizičke sukobe, pogotovo „na lokalu"?

Lompar: Reč je o autoritarnoj vladavini koja pokazuje ozbiljno naginjanje ka diktatorskim postupcima. Ali, ona ima podršku zapadnih (američkih) činilaca i ruskih činilaca. I jedni i drugi su vođeni svojim interesima: zapadni (američki) činioci teže da nateraju Srbiju da se - u uzastopnim potezima i dužem vremenu - saglasi sa priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, da učestvuje u stvaranju unitarne Bosne i Hercegovine i da deluje u korist raslabljivanja srpskih akcija u Crnoj Gori. U tu svrhu, oni podstiču ekonomsko zaduživanje i potčinjavanje zemlje: nedavno su otkupili za 1, 75 milijardi dolara srpske obveznice. Taj novac ima ulogu umirivanja stanovništva. Istovremeno, priprema se prodaja EPS-a. Ruski činioci su vođeni kratkoročnim ciljem: sve dok ne uvodi sankcije Vučić-Brnabić režim može računati na njihovu podršku. Kratkovidost njihove politike možemo videti i na osnovu činjenice da su prećutno pomagali nezavisnost Crne Gore koja je sad u NATO-u. Vladajući režim u Srbiji servisira strane interese, kriminalizuje stanje u zemlji i potpuno je van horizonta srpskih interesa, a pogotovo srpskih nacionalnih prava.

Kolika je odgovornost tabloida i rijaliti sadržaja za trenutno stanje srpskog društva i duha?

Lompar: Slična kao i svuda u svetu: cilj je da se stanovništvo radikalno depolitizuje, kako bi se politički naumi sprovodili bez protivljenja. Kada se kaže da rijaliti programi predstavljaju pravo stanje nacije i da odslikavaju orijentalni karakter srpskog društva, ciljano se zastupaju dve neistine. Kada ljude stavite u posebne uslove, oni se slično ponašaju, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. A ovi programi nisu orijentalni nego zapadna (američka) ostvarenja.

Šta je osnovni uzrok Đukanovićevog pada? Koliko je njegov udar na crkvu ubrzao putanju njegovog pada?

Lompar: Reč je o sticaju okolnosti: trodecenijska vladavina, kriminalizacija zemlje, slabljenje strane podrške po ulasku u NATO i priznanju Kosova i Metohije, jer više nije bio lično potreban kao vladar. Odlučujući činilac je bio trodecenijski rad mitropolita Amfilohija. On je neumorno stvarao stanje pasivnog otpora: obnovio crkvu i sveštenstvo, prolazio kroz pogodbe i poraze, ali se neprestano borio, u duhu Njegoševog stiha: „Odbrana je s životom skopčana". To stanje je omogućilo litije kao uvod u izbornu pobedu. Ključni momenat je bio kada je onemogućio dolazak predsednika Srbije u Crnu Goru. Tada je crnogorskom režimu uzeta mogućnost da udarcem s leđa izazove rascep u konsolidovanom otporu.

Da li treba očekivati da poput Đukanovića padnu i druga dvojica sličnih „despota": Aleksandar Vučić i Milorad Dodik?

Lompar: Ne nužno. Ukoliko je autoritarni vladar jedina poluga za upravljanje nekom teritorijom, on ostaje nezamenljiv. Struktura naših društava je slična: najširu podlogu čini osiromašeni narod, užu upravljačku strukturu sistem oligarhija (finansijska, medijska, bezbednosna), a na vrhu je - autoritarni vladar. Kada on postane nemoćan da menja stanje u pravcu stranog očekivanja, može biti smenjen. No, struktura društva ostaje nepromenjena. Zaduživanje, korupcija i kriminal su regulatori društvenog kretanja. To je sistem nalik na nekadašnje sisteme u Latinskoj Americi. Sa prirodnim razlikama u vremenu i okolnostima. One nisu u svemu iste ni u Srbiji i Republici Srpskoj, pa je i dinamika društvenog kretanja drukčija.

Šta je najvažniji zadatak nove crnogorske vlasti?

Lompar: Od nje se očekuje očuvanje politike trodecenijskog režima pre njegovog napada na Srpsku pravoslavnu crkvu. Verovatno je da će to biti ostvarivo u novoj dinamici političkih odnosa. Ali, nije izvesno. Neophodno je redefinisati srpsku politiku zbog promenjenih uslova u Crnoj Gori.

Narodna skupština Republike Srpske nedavno je usvojila Nacrt zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika kojim se kriminalizuje kleveta. Kako to komentarišete? Da li je to udar na slobodu govora i mišljenja ili je to zapravo uređivanje javnog prostora (kako tvrdi zakonodavac)?

Lompar: Rast autoritarizma je posledica sumraka demokratije: ljudi prestaju da veruju u demokratski način života. Ne trude se da ga poprave. Ostaje im da vide kako će ih usrećiti autoritarizam koji prizivaju.

Da li je danas u srpskom društvu moguć - intelektualac?

Lompar: Samo na svoju štetu. Nema mnogo kandidata. Ni u evropskim društvima.

Često za sebe govorite da ste nacionalni liberal. Da li je takva politička orijentacija trenutno uopšte moguća na političkoj sceni Srbije?

Lompar: O tome da je nemoguće bilo šta osim onog što je na sceni govore svi branioci vlasti u svim sistemima i vremenima. Poslužiću se razradom jedne misli Dragiše Vasića. Kaplari jednog stanja - njegovi manekeni, geostratezi, književne sekcije, novinari, dopisnici - brane ga žešće od njegovih generala - tajkuna, policajaca, stranaca. Generali, naime, priznaju da je stanje loše, ali dodaju da nema ko da ih zameni. Ako težimo individualnoj slobodi, što je univerzalan poriv čoveka, ona se mora ostvarivati u nekom kontekstu, kao što je kultura. Zašto bi nacionalni kontekst (kultura) bio manje vredan od građanističkog? Spoj individualne slobode i nacionalne odgovornosti, sa neutralizacijama radikalizma u oba načela, mogao bi biti jedna od mogućih političkih orijentacija. On, međutim, dovodi u pitanje dve dominantne formacije: pseudo-nacionalnu (naprednjačku) i pseudo-građansku (drugosrbijansku). Kod nas, obe počivaju na suprotstavljanju građanskog i nacionalnog, premda su oba pojma rasla jedan sa drugim. Obe vladajuće formacije vode istom nalogodavcu: zapadnim (američkim) činiocima. Tako dolazi do premeštanja pritiska sa jedne na drugu formaciju u cilju postizanja optimalnog rešenja za nalogodavca. Okolnost da se ne dozvoljava autentičan oblik srpskog stanovišta - čija liberalna tradicija ide u polovinu XIX veka (Svetozar Miletić, Jovan Ristić) kod nas - pokazuje da je on istinski subverzivan odgovor na izazov kolonijalnog poretka kod nas. To je subverzivno i u svetskom okviru, jer je nacionalno stanovište jedan od oblika suprotstavljanja vladajućoj ideologiji globalizma.

Vaše stavove osporavali su mnogi i mnogo. Svetislav Basara je nedavno napisao da ste Vi neka verzija „postćosićevskog Ćosića". Kako to komentarišete?

Lompar: Moje stavove su osporavali, ali ih niko nije osporio: ni u empirijskoj evidenciji, ni u teorijskoj razradi. Budući događaji samo su ih potvrđivali. Jedan moj kritičar je, u martu 2016. godine, napisao: „Ako u EU vlada neravnopravnost, kao što tvrdi Lompar, zašto niko ne teži izlasku iz nje?" Tri meseca potom, u junu 2016. godine, Velika Britanija je izašla iz EU. Neprestano me vređaju: iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Podgorice. U 2011. godini bio sam fašista i ruskokolonaš, a sada sam liberal i zapadnjak. Napadali su me drugosrbijanci kostimirani kao evropejci, a sada me opet oni napadaju, samo su se kostimirali u naprednjačke agente-provokatore. Bio sam odgovoran za režim Slobodana Miloševića, protiv koga sam oduvek bio, a sada sam odgovoran za slabosti srpske opozicije, na koju ne utičem. A svi su se pozivali na istu knjigu ? Duh samoporicanja ? koja je imala 12 izdanja.

Iz Podgorice su me - u vreme odvajanja Crne Gore od Srbije - nazivali „terazijskim Crnogorcem", a sada me u Ćirilici zovu „vračarskim Crnogorcem". Tada sam bio sporan kao Srbin koji je član Pokreta za zajedničku državu, a sada zato što ? kao čovek koji je rođen 1962. godine u Beogradu - nosim ime svog dede. Toliko vredi „srpski svet" Aleksandra Vučića. U regionalnom smislu, ne odgovara moje zalaganje za srpsku integralističku svest. Kako u Beogradu polako ovladava regionalna verzija srpske egzistencije, kroz formu „Otvorenog Balkana", ovaj motiv počinje igrati ulogu unutarsrpskog razlikovanja: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko - kao Njegoš, Andrić, Selimović, Petar Lubarda - vremenom prestane da bude srpsko. To se nedavno odigralo u Makedoniji: sve što je srpsko pretvoreno je u makedonsko, da ono što nije makedonsko - Staro Nagoričino itd. - prestane da bude srpsko. To se ostvaruje na Kosovu i Metohiji: sve što je srpsko, treba prevesti u kosovsko, da bi ono što nije kosovsko - Gračanica, Ljeviška, Dečani - vremenom prestalo da bude srpsko. U Crnoj Gori je takvo kretanje samo zaustavljeno, a nije opozvano. Nije drukčije ni u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Regionalno stanje svesti pretvara se u nacionalno; autentična nacija u sintetičku. U političkom smislu, uvek sam bio u opoziciji: i 1990, 2000, 2008, 2012, 2023. Kako su se menjale vlasti, tako su mi davali druge oznake.

Da li je duh samoporicanja i dalje tu, među nama?

Lompar: U odgovoru na pitanje, navodim rečenicu iz uvodnog poglavlja Duha samoporicanja: „Na dnu svakog kulturnog, političkog, istorijskog razloga koji je privilegovan u našoj javnoj svesti prebiva - duh samoporicanja: pojavljujući se neprestano, premda ne uvek sa istom snagom, on kao da u ovom času doživljava svoj apogej. On je tu, duh samoporicanja, najmračniji pokret srpske kulture; on je tu - to je sve što ova knjiga želi da pokaže."