Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (6)

Čuvari Vučićevog lažnog nacionalizma

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Milo Lompar

Ponekad nastojanja renegatskog najamnika dobijaju komične oblike. On, tako, zaključuje da sam ponet mišljenjem Lajonela Trilinga formirao svoj stav o neuklonjivom prisustvu prošlosti u sadašnjosti.

Do takvog zaključka je došao na osnovu jednog citata iz šestog (i potonjih) izdanja Duha samoporicanja. Ovo je karakterističan postupak kojim diletant želi da se predstavi kao znalac. To je trenutak u kome propagandista vreba da pronađe još neku parolu za uzvikivanje: kada se obućar neoprezno udaljava od blokeja.

On nastoji da me predstavi kao oponašatelja ili kao plagijatora. Ali, on ne zna elementarnu metodologiju naučne provere. Da bi se teza o formiranju mog stava mogla potvrditi, neophodno je proveriti kakav je odnos između citirane rečenice i njenog konteksta u svim izdanjima. Jer, presudno je da li je uvek isti ili se menja, pogotovo što je tek šesto izdanje određeno kao „prošireno i konačno". Ako je prošireno, onda to znači da je nešto uneto u odnosu na prethodna izdanja. Ako je moj stav prethodio citatu, onda nije on nastao pod uticajem citata, nego je citat upotrebljen da bi se potvrdila istinitost stava.

Upravo tako stoje stvari u svim prethodnim izdanjima Duha samoporicanja, jer se moje mišljenje pojavljuje bez ikakvog pominjanja rečenice Lajonela Trilinga. (Milo Lompar, Duh samoporicanja, Evro-Giunti, Beograd, 2014, 363). Ono je, dakle, plod davnašnjeg svrstavanja u čitavu jednu hermeneutičku tradiciju.

No, kako sam bio optuživan da je moje shvatanje srpskog stanovišta ekskluzivističko, odvojeno od svake stvarnosti, uneo sam citat Lajonela Trilinga da bih pokazao kako nije reč o nekoj neobičnosti ili proizvoljnosti nego o jednom shvatanju koje ima davnašnje zasade. Ono, štaviše, ne proističe nužno iz teorijske dimenzije razumevanja, jer pripada širem horizontu sagledavanja prošlosti. Tako Crnjanski u Hiperborejcima piše da samo prostaci „misle da je svaka njihova misao originalna i nešto novo", jer „oni ne znaju da je ljudska misao obično vrlo stara i davno rečena" (Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca, priredio Nikola Bertolino, tom VI, knjiga 11, Zadužbina Miloša Crnjanskog, 1993, 111). Uneo sam citat, dakle, kako bih pokazao utemeljenost svog uvida u istorijske i kulturne tokove.

No, agent-provokator je rešio da obuče odoru poznavaoca stvari. On voli da se odeva u razne kostime, kao što su se u XVIII veku muškarci oblačili u žensku odeću, a žene u mušku: kao klovn koji menja odelo od jedne do druge cirkuske tačke. Otud nastaje čisto i nehotično lakrdijaštvo: zato što je Triling američki kritičar šezdesetih godina XX veka, on je zdravorazumski zaključio da sam bio zaveden zapadnim mišljenjem. Tako je potpuno pogrešan zaključak, što dokazuju ranija izdanja moje knjige, postao temelj za prostačku predstavu o tome da kada se slažem sa mišljenjem zapadnog (američkog) kritičara to činim zato što sam i sam zapadnjak. Kada, dakle, pominjem položaj zvezda, to činim zato što sam astrolog ili kosmonaut?

Glupost je koren propagande, kao što propaganda ciljano zaglupljuje publiku. Jer, osnovni cilj je da se pobude resantimani vezani za zapadnu (američku) politiku. Potom se oni prenose na pojavu sa kojom nisu ni u kakvoj vezi: na mišljenje čoveka koji dolazi iz američke tradicije. Na kraju se negativnim predrazumevanjem obeležava čovek koji navede ovo mišljenje. Jer, on postaje poistovećen sa američkom tradicijom i, u završnici, američkom politikom. Ovakav postupak hipergeneralizacije sav je usredsređen na efekat. On prirodno dolazi od onih koji su odrasli „u nezdravoj atmosferi podivljale reklame".

Oni su „naučili da se politika jednom polovinom sastoji iz ?negovanja imidža? a drugom polovinom iz veštine navođenja ljudi da poveruju u taj ?imidž?" (Hana Arent, Istina i laž u politici, 72). Nije iznenađujuće što oni „automatski posežu za tim starim metodom štapa i šargarepe": odmazde i najma. U tom najmu, u strahu od odmazde, nastaje agent-provokator. Šta je najveće iznenađenje za njega? Ono „leži u otkriću da postoje ljudi kod kojih ni štap ni šargarepa ne mogu ništa da postignu" (Hana Arent, Istina i laž u politici, 73).

Otud je prinuđen da posegne za medijskim žigosanjem. Lišen osnovnih znanja, sav u propagandnom naumu, katkad dokazuje da imam „jalov mozak", jer se uvek moram prisloniti uz nekog: kao što su Njegoš i Crnjanski. Kao čovek bez profesije, čije je obeležje da se podaje u najam, što je sramnije od fizičke prostitucije, ne može zamisliti da ljudi imaju profesiju i da je dužnost profesora književnosti da prenosi, produbljuje i unapređuje znanja o književnosti i piscima: u koje nesumnjivo spadaju Njegoš i Crnjanski. Kao savršena neznalica, ne može ni pretpostaviti u kom stepenu je književna hermeneutika - kao deo opšte hermeneutike - veština. Jer, njena kreativnost je posredna, ali dalekosežna, pošto su sva naša znanja plod posredovanja - oblikovanog kroz razumevanje i tumačenje - koje traje vekovima.

Kao pravi propagandista, misli da značaj i vrednost čoveka dolaze od teme kojoj je posvećen, pa traži ni manje ni više nego da Crnjanskog vratim - Srbiji. Da je bilo takve pameti pre njega, ona bi se oglasila u zahtevu da Šmaus vrati Njegoša - Crnoj Gori. Nikako da se seti da mnogo ljudi piše i o Njegošu i o Crnjanskom, niti mu šta govori okolnost da se samo mene setio.

Odakle, dakle, dolazi potreba da se baš on - za razliku od tolikih akademskih osoba koje tragaju za poslom - mora uhlebiti? Zašto se njegova glad mora utoliti? Zbog njegove upotrebne vrednosti. Ponovo je stupio u najam: kao renegat i agent-provokator koji žigoše one koji se protive Vučić-Brnabić režimu, izlažući ih medijskom progonu. Da bi to bilo uverljivo, morao je da se lažno predstavi kao zastupnik srpskih nacionalnih svojstava, jer se samo tako mogla braniti neistina da je vladajući režim - nacionalno politički orijentisan.

Tako je postao glavni izvršilac specijalne medijske operacije koja je izvedena protiv mene u martu i aprilu 2023. godine. Kao deo napora vlasti da korumpira moje protivljenje njenoj politici, ovaj najamnik mi je ranije javno upućivao komplimente, proglašavajući me „najvećim živim srpskim intelektualcem", javno me pozivajući da sarađujemo u borbi protiv nevladine inteligencije. Bio je to paravan za podršku vladajućem režimu.

Nikada se na to nisam osvrtao. Da tako postupim, odlučila je podudarnost načelnog i ličnog razloga. U načelnom smislu, opadanja koja iznosi agent-provokator, ma koliko negativna bila, čoveku ne mogu nauditi. Jer, vremenom se pokaže njihova laž i ona otpadaju kao nešto što nam i ne pripada. Pohvale koje upućuje agent-provokator, ma koliko godile čovekovoj taštini, ostaju kao rugobna izraslina na ljudskom licu. U ličnom smislu, one su se odbijale od ključnog pravila mog života: čovek nikada ne sme dozvoliti da bude potkupljen, ničim, pa ni nagradama, pohvalama i komplimentima. Otud njegov napad na mene nije bio lično motivisan nego ideološki određen.

Otud me je proglašavao za „oca nacije", pravio poređenja sa Dobricom Ćosićem: kao i u drugim ocenama, i u ovom poređenju mogla se prepoznati njemu prirođena nevladine (drugosrbijanska) struktura mišljenja. Jer, takvo poređenje - pre njega i sa značenjem ideološkog žiga - iznosila je Latinka Perović. Bilo je to jednako netačno. Ali, istovremeno, dirljiv izbor po srodnosti. Agent-provokator uvek deluje u korist opšte moći kojoj služi.

U kampanji su vidnog učešća uzela dva portala: Novi standard i Stanje stvari. Prvi portal je odigrao ulogu pokretača kampanje, dok je glavna optužba na drugom portalu bila da sam podržao inicijativu Narodne stranke da se organizuje referendum za odbacivanje Francusko-nemačkog plana kojim se Kosovo i Metohija izdvajaju iz Srbije.

Kao sporno se pojavilo prisustvo bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Učestalo pojavljivanje objava Vučić-Brnabić ministra kulture na ovom portalu posmatrano je kao samorazumljiva stvar. Takva pojedinost pokazuje osnovno predrazumevanje u našoj nacionalnoj inteligenciji. Biti ministar u Tadićevoj vladi zauvek je gore nego ministar u Vučić-Brnabić vladama. To je prećutna, neiskazana, ali delotvorna granica koja omogućava da se medijski uspostavi laž o nacionalnoj orijentaciji Vučić-Brnabić režima. Tako se uspostavljaju medijski okviri srpske nacionalne laži. Unutar njih moguće je sve pročitati, osim istinitih saznanja o skrivenoj kapitulaciji koju sprovodi Vučić-Brnabić režim. Poneki izuzetak potvrđuje ovo pravilo, jer ima ulogu da ga prikrije.

Urednici ovih portala svojevremeno su mi nudili novac da pišem za njih. Premda u samoj ponudi nema ničeg neobičnog, jer je načelno normalno da ljudi naplaćuju svoje tekstove, ona se sukobljavala sa mojom odlukom da ne naplaćujem svoje tekstove. Potonji događaji su pokazali da ne treba biti pohlepan na novac, jer čoveka to može dovesti u neugodnu poziciju saradnje sa režimskim skrivenim adresama.

Vrhunac kampanje bila je televizijska emisija Ćirilica, u kojoj je punih šezdeset minuta posvećeno vređanju moje ličnosti, od tvrđenja da sam „vračarski Crnogorac", preko odgovornosti zbog intervjua koji sam dao agenciji Beta i gostovanja na Televiziji Nova S, do krivice zbog stanja u kojem se nalazi nacionalna opozicija.

U glavnoj ulozi na televiziji sa nacionalnom frekvencijom bili su Milomir Marić i njegov najamnik, dok su ulogu konstruktivnih statista - kao što im i priliči - igrali Slobodan Vladušić, Goran Petronijević i Danijel Simić. Ni sa kim nisam ni u kakvom ličnom sporu, kao što sam nekima od njih činio lične usluge. Ponovo je, dakle, odlučujuća - uz moguće lične natruhe - politička i ideološka netrpeljivost. Kao dekor ove političke predstave, oni su pokazali kako je nacionalna inteligencija istinski saradnik vladajućeg režima. Jer, ona učestvuje u njemu na način posrednog konkubinata sa nevladinom inteligencijom.

Kao i u svakoj reklamnoj dramaturgiji, okidač kampanje bio je jedinstveno glup: okolnost da sam dao intervju agenciji Beta - glasila je optužnica - pokazala je da sam zapadnjak. Nikome nije palo na pamet da sam davao intervjue ruskim novinskim agencijama, nekima i iz Rusije, niti da sam mnogo puta gostovao na kanalu Sputnjika. Toga se sećaju oni koji su me nazivali ruskokolonašem. Međusobno suprotstavljeni akteri dele podjednako neintiligentan način zaključivanja, jer dele istu propagandnu matricu. Umesto da se prikažu moji stavovi iz intervjua Beti, da se pokaže u čemu su oni netačni, u čemu se razlikuju od mojih pređašnjih stavova, usled nemoći da se nešto tako učini i usled nastojanja da se ogromnom televizijskom auditorijumu sakrije sadržaj mojih opravdanih i negativnih ocena Vučić-Brnabić režima, propagandno se stavljaju u centar pažnje dve stvari.

To je pregršt ličnih uvreda, od porekla do osobina, koje iznosi osoba koju nikad nisam sreo, kao zadovoljavanje mržnje kojom treba uveseliti gospodara i nalogodavca: agenta-provokatora na mestu srpskog predsednika. I to je moja odluka da razgovaram sa agencijom koju vlast ocenjuje kao opozicionu.

Kada renegat nevladine inteligencije zamera nacionalno orijentisanom čoveku, kao što agenti-provokatori zameraju meni, što se pojavljuje u zapadnim (američkim) medijima, onda je to klasičan primer resantimana. Njemu je neshvatljivo i duboko uznemirujuće kako se čovek koji dosledno i u dugom trajanju zastupa istovetne stavove, bitno suprotstavljene politici zapadnih (američkih) medija, može pojaviti u takvom kontekstu, kad nije učinio nikakav ustupak? Ta činjenica potpuno opovrgava ne samo stereotipe javne situacije koje on svakodnevno oblikuje nego i njegovu egzistenciju: može se, dakle, postojati na način da čovek ne bude renegat i da ne potone u nevidljivost. Kao otelotvorenje renegatske nemoći, javlja se zavist prema nekom ko, ne promenivši ni milimetar u svojim stavovima, ostvaruje njegovu potisnutu i neostvarivu želju da se vrati onima kojima svim bićem pripada: kao trajni i potajni san njegovog renegatstva.

Ukoliko čovek zastupa iste stavove, onda okolnost da se pojavljuje u mediju koji oblikuje suprotne stavove može podstaći pitanje: kako tom mediju odgovara prikazivanje njegovih stavova? Do toga može doći iz različitih razloga. Uvek sam spreman da zastupam svoje mišljenje bez obzira na programsku orijentaciju medija: pod uslovom da nisam lično vređan.

Da se ovo moje tvrđenje može proveriti i da ono nije plod naknadnih i skorašnjih okolnosti, pokazuje intervju koji sam dao Novom Standardu 23. aprila 2021. godine. Tada sam - u osamnaestom minutu - rekao da su Novi Standard, Pečat i Večernje novosti medijska oruđa režima koja izbegavaju da personalizuju krivca u liku predsednika Srbije. Politička tolerancija podrazumeva da u javnom razgovoru možemo učestvovati sa neistomišljenicima, jer je politika opšta i javna stvar, dok je lična tolerancija pojedinačna čovekova odluka. Nisam političar da bih morao prelaziti preko ličnih uvreda. Kada sam nastupao u televizijskoj emisiji Ćirilica nisam delio njenu političku orijentaciju nego zastupao svoje mišljenje i, ukoliko je tema razgovora išla u takvom pravcu, kritikovao srpskog predsednika. Nije mi se, međutim, dopadalo što je emisija naknadno emitovana, pa su falsifikovani delovi i dinamika razgovora. U mojim razgovorima na Televiziji Nova S toga nije bilo.

Lako je utvrditi kakvi su bili moji stavovi u razgovoru za agenciju Beta, jer su oni u celini uneti u ovaj esej. Nekad su me napadali da sam ruskokolonaš, a sad sam optužen za zapadnjaštvo; nekada sam bio određivan kao fašista, a sada sam kriv kao liberal. Davnašnji kolonijalni apologeta tvrdio je da je moje zastupanje srpskog stanovišta nadahnuto pretprosvetiteljskim impulsom, dok sadašnji kolonijalni najamnik tvrdi da sam radikalni zastupnik prosvetiteljskih naloga. U oba slučaja, besmislenost optužbi lako se otkrivala ako bi se uočilo da sam napadan kao protivnik vlasti. Jer, odnos prema vlastima, a ne političko ili intelektualno uverenje, određuju čovekov položaj na javnoj pozornici kod nas.

Otud nastaje sofizam zamene teze: umesto da se naglasi činjenica da srpski predsednik čini ustavna, zakonska, društvena, ekonomska, kulturna, medijska uništavanja srpskog društva i kulture u potpunoj saglasnosti sa zapadnim (američkim) nalozima, otvara se besmislena i bespredmetna diskusija o izmišljenim temama, kakva je navodna i neistinita orijentalizacija srpskog društva kao prirodna činjenica.

Čovek koji sprovodi političku izdaju, u saglasnosti sa zapadnim (američkim) nalozima, predstavlja se kao čovek koji postupa u duhu antizapadnog ponašanja. Jer, nosioci teze o orijentalnoj i periferno-evropskoj prirodi srpskog društva najglasniji su podržavaoci Vučić-Brnabić režima. Ovakav sofizam, uvredljiv sa svoje gluposti, oglašava čovek koji je zbog društvene udobnosti pristajao da se javno - u američkim novinama - hvali kako je krio svoju srpsku nacionalnost. To ga čini idealnim agentom-provokatorom.

Takav čovek uživa podršku nacionalne inteligencije i, istovremeno, srpskog predsednika: govori li ova podudarnost nešto o skrivenoj bliskosti nacionalne inteligencije i Vučić-Brnabić režima? Bilo kao srpski predsednik, bilo kao renegatski najamnik, jer obojicu spaja renegatsko iskustvo, agent-provokator svagda objavljuje dnevnu tablicu srpstva, da bi je trenutno i po potrebi pretvorio u berzu srpstva. U svim obličjima, to je snažan iskorak u srpstvo za čoveka koji se javno hvalio kako se dvoumio da li je Bugarin ili Hrvat.

Osnovni paradoks je u tome što je teza o orijentalnoj prirodi srpskog društva čist proizvod kolonijalne perspektive koju tradicionalno baštine zapadne (američke) naučne i političke adrese i naša nevladina inteligencija. Da je ova teza sasvim saglasna sa zapadnim (američkim) pogledima, pokazuje nam polemičko osporavanje knjige francuskog autora Pola Garda iz 1992. godine. Jer, naš istoričarski renegat beše napisao: „autor se držao tradicionalnog modela vezivanja srpskog etnosa za jedan istočnjački i bezmalo neevropski geto" (Nikola Samardžić, "Život i smrt Jugoslavije", Pogledi, Kragujevac, 7. avgust 1992, 30).

Ako je to tradicionalni model, onda to znači da nam agent-provokator nudi ustaljenu zapadnu predrasudu kao neko originalno shvatanje srpske istorije. I okolnost da on govori o našem postojanju na evropskoj periferiji u skladu je sa ustaljenom predrasudom o bezmalo neevropskom getu. U njegovim tvrđenjima nema, dakle, ničeg novog. U tome je važna uloga agenta-provokatora: on treba da kolonijalni pogled na istorijsku egzistenciju srpskog naroda učini prihvatljivim tako što nastoji da ga kolektivno pounutrašnji, da ga uklopi u javno samorazumevanje.

Osnova za osporavanje zapadne dominacije nad srpskim narodom treba da bude uživljavanje u zapadnu predstavu o ne-evropskom karakteru srpskog naroda. Sa osećanjem razlike u odnosu na zapadnu tradiciju, u dalekosežnom raskolu sa sopstvenom evropskom tradicijom, treba se uklopiti u orijentalno stanje svesti. Kome to ide u korist? Kome je to potrebno?

Čitavo shvatanje da je našem načinu života - i u istorijskom, i u aktuelnom smislu - kulturološki bliža orijentalna od evropske tradicije, i u njenom zapadnom, i u njenom istočnom vidu, toliko je empirijski i teorijski neodrživo da je neophodno postaviti pitanje o političkom i praktičnom razlogu koji uslovljava ovakvo krivotvorenje. Sámo shvatanje ima slabu istorijsku potvrdu. Dugotrajni život našeg naroda pod Osmanskim carstvom ne može biti odlučujući dokaz, jer je to bio život u neprestanom antiturskom stavu, čak i kada su se pojedini običaji i navike usvajali. Njihovo usvajanje, kao i elementi islamske tradicije, postali su deo srpske kulture, oni učestvuju u njenom samoshvatanju kao kontaktne kulture, ali je njen antiturski momenat ostao opredeljujući činilac kolektivnog samorazumevanja. Odakle dolazi ova potreba za proizvoljnim i neutemeljenim tvrđenjima?

Njeno poreklo se može potražiti u sistematskom minimalizovanju negativnih učinaka turske vladavine kod nevladine inteligencije: naročito na Peščaniku. Takvo procenjivanje je u bitnoj podudarnosti sa renegatskim najamnikom. Njegovo shvatanje ima dva učinka. U autoritarnom smislu: budući da orijentalni način života, i kulture na njemu izrasle, imaju prevashodno autoritarni način vladanja, logično je zaključiti da ovako proizvoljno uspostavljene analogije teže opravdavanju narastajućeg autoritarizma Vučić-Brnabić režima.

Uzdizanje orijentalne tradicije na mesto dominante u srpskoj kulturi ima za cilj da podupre transfer autoritarizma. On ide u dva pravca: kao opravdavanje autoritarizma srpskih vlasti i kao utemeljenje neslobode pojedinca kao građanina. Kako predsednički autoritarizam počiva na podršci zapadnih (američkih) činilaca, dakle na stranom uticaju, kao pravi kolonijalni poredak, da bi se to sakrilo, poseže se za kulturološkim analogijama, koje treba da učine opravdanim ono što je nametnuto. One treba da sakriju zapadnu (američku) dominaciju kod nas, pa otud izmišljaju orijentalnu dominaciju u srpskoj kulturi.

Koliko je to proizvoljno, najbolje pokazuje primer srpskog predsednika vlade. Na tom mestu nalazi se - u trećem mandatu, kao nepromenljiva činjenica - osoba netradicionalne seksualne orijentacije. Po ovako ustrojenim kulturološkim analogijama, ona treba da oličava vlast koja počiva na orijentalnom načinu života. U državama koje imaju takav način života, međutim, apsolutno je nezamislivo da takva osoba u javnom životu bude predstavnik bilo čega, a pogotovo da bude predsednik vlade. To je potpuno nezamislivo u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Egiptu ili Turskoj, kao što je retka pojava i u Evropi, dok se uopšte ne javlja u Grčkoj, Bugarskoj ili Rumuniji. Odakle tolika revnost u ispunjavanju LBGT ideologije kod navodno nacionalne i tradicionalne vladajuće stranke?

Iz revnosti prirođene renegatu: iste one revnosti koja ukrašava agenta-provokatora. Dakle: da bi se sakrilo da je prihvaćen američki diktat o LBGT ideologiji, koji podrazumeva da se u predlogu zakona o građanskom partnerstvu pojavi odrednica kako je ono „zajednica porodičnog života dva punoletna lica istog pola", da to sprovodi predsednik države, jer postavlja takvog predsednika vlade, osporava se zapadni kulturološki uticaj u srpskoj kulturi, propagandno se razvija antizapadnjaštvo i izmišlja preovlađivanje orijentalnog uticaja i načina života u nas. To je zadatak agenta-provokatora: on osuđuje navodno zapadnjaštvo kritičara vlasti, da bi sakrio njenu apsolutnu i kolonijalnu potčinjenost zapadnim (američkim) nalozima.

Renegatski najamnik predlaže podršku politici Vučić-Brnabić režima kao zadovoljavanje orijentalnog stanja kao autohtonog stanja srpske kulturne svesti. U prikazivanju takvog stanja posebnu ulogu igra besmislena tvrdnja da je srpski narod duže živeo - tri veka - zajedno sa sirijskim narodima nego sa evropskim, jer su živeli zajedno u granicama Osmanskog carstva.

Ovo je klasičan primer neprosvećenog brkanja kulturnih i državnih područja. Jer, kao što srodni kulturni sadržaji postoje u različitim državnim okvirima, tako i raznorodni kulturni sadržaji postoje u istim državnim granicama. No, čitava konstrukcija je elementarno neistinita, jer je zamišljena kao retorička, dekorativna i manifestna kompenzacija za izvršavanje zapadnih političkih naloga. Umesto usvajanja zapadnih vrednosti kao polazišta za kritiku zapadne politike, predlaže se odbacivanje tih vrednosti u ime orijentalnog stanja svesti kao osnove sa koje se paradoksalno prihvata zapadna politika.

.(U sledećem broju: Radikalno protiv Srbije)