Carina

Šta je ostalo od carinske mafije i kako ova služba danas propada

Plač nad otvorenim gepekom

Sunovrat carinske službe u Srbiji počeo je još u vreme režima Slobodana Miloševića i njegovog rizničara Mihalja Brace Kertesa. Nažalost, ovaj proces i danas traje i kraj mu se ne vidi, mada je upravo solidan rad Carine jedan od glavnih faktora poverenja Evropske unije u  Srbiju. Ko su danas bosovi na carinskim prelazima, ko njima komanduje, ko i pod kakvim uslovima tamo radi, piše Tabloidov saradnik iz vrha ove državne ustanove.

Piše: Insajder C-133

U vreme vodećeg službenika bivšeg režima, direktora nekadašnje Savezne uprave carina  Mihalja Kertesa, sunovrat ove službe počeo je čišćenjem kadrova, tako što je mnogo ljudi dobijalo otkaze iz raznoraznih razloga, a ponajviše zbog potrage za onima slepo odanim, takozvanim ljudima od poverenja. Skoro polovina njih je bila iz Bačke Palanke, odakle je i Mihalj Kertes, pa je tako bivalo da se na carinskim prelazima u uniformama ove službe nađu zajedno prijatelji, rođaci, kumovi, supruge, ljubavnice... Školska sprema za odgovarajuće radno mesto, bezbednosne provere, mišljenje psihologa koje je bilo presudno prilikom zapošljavanja, sve to nije bilo bitno prilikom prijema novih ljudi.
 Posle ubistva premijera Đinđića, u carinsku službu masovno dolaze ljudi iz Državne bezbednosti, i to iz Šeste uprave (koja je do tada i brinula o bezbednosti Zorana Đinđića). Odmah zauzimaju kontrolno-rukovodeće pozicije u službi.
 Prave i svoju policijsku stanicu koju nazivaju Unutrašnja kontrola. Koristeći svoje bivše veze iz kriminogenih sredina, i prišipetlje iz carinske službe prave svoju šemu rada. Ovakvom seobom kadrova došlo je do stvaranja nečega što će kasnije u medijima eksplicitno biti kršteno kao carinska mafija. No, tadašnja hajka na ovo kriminalno gnezdo završena je tako što su stradali samo carinski radnici koji su ušli u aranžman sa pridošlim kadrovima iz Državne bezbednosti.
Naravno, bilo je tu i materijalnih razloga, ali i ucenjenih ljudi. Prema podacima Tabloidovog izvora, kolovođe ovog brloga bili su izvesni Carević (u to vreme načelnik unutrašnje kontrole), Filipović (u to vreme načelnik službe za suzbijanje krijumčarenja), Blagojević (šofer direktora i telohranitelj) i još jedan broj ljudi na manje istaknutim dužnostima.
Nekoliko njih je napustilo službu, većina ih i danas radi na drugim radnim mestima i čeka svoju šansu za povratak. Kad je počelo hapšenje carinske mafije, napravljen je spektakl za televiziju, čime je bačena teška ljaga na celu službu. Naime, javnost je stekla utisak da je kompletna carinska služba jedna organizovana mafija. Tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica lično je zaustavio dalja hapšenja, jer je parada dobijanja političkih poena bila pri kraju.
Pobedom sadašnje političke koalicije, za direktora Carine izabran je Predrag Petronijević, pomoćnik bivšeg direktora, koji je jedno vreme napustio službu i bio zaposlen u preduzeću SDPR. Petronijević je takođe bio kadar Šeste uprave Državne bezbednosti, viđen među kolegama kao najgori ljudski materijal, karijerista bez morala i ličnost koja takoreći nema nijedu pozitivnu ljudsku osobinu.
Ali, upravo kao takav, bio je idealan da bude doveden tamo gde se neko drugi pita za sve. Glavni čovek u carinskoj službi je u stvari njegov pomoćnik Aleksandar Vulović, koji je pre dolaska na to radno mesto radio u Kruševcu.
Jedan sasvim običan čovek, potpuno anoniman, ali iz Kruševca. A Kruševac je rasadnik kadrova današnje srpske vlastele: državni sekretar u Ministarstvu finansija (zadužen za carinu) je izvesni Đidić i njegov je zemljak, pa dva čoveka iz BIA (Vukadinović i Petrović) takođe su iz Kruševca.
Neverovatno zvuči, ali bivši otporaš Srđan Milivojević važi za čoveka koji im je nadređen u ovoj zavičajnoj hijerarhiji. Zemljaci dovode i svog čoveka za načelnika unutrašnje kontrole, nekog Jovanovića, koji je bio starešina u stanici milicije Vrnjačka Banja. Ostali rukovodeći kadrovi su aktivisti Demokratske stranke i njihovi prijatelji, tako da Carinom vlada policijsko-demokratska koalicija.
Većina tog kadra ne ispunjava uslove za rad na svojim radnim mestima, pa je direktor za kadrove u Carini, Goran Grahovac, zabavljen pisanjem privremenih rešenja. Inače, Grahovca je na ovo mesto doveo Vulović, uprkos tome što je reč o čoveku vrlo niske inteligencije, očigledno nesposobnim i punim provincijskih kompleksa.
Poseban Diznilend su upravnici carinarnica Beograd, Niš, Novi Sad, Kraljevo, Kladovo, Šabac, Dimitrovgrad, Vršac, Zrenjanin, Subotica, Sombor. Tu su, osim u 2-3 slučaja, uglavnom ljudi iz DS-a koji su ranije imali neke druge profesije i za Carinu su čuli ili preko sredstava informisanja ili kada su putovali u inostranstvo.
U ova 2-3 navedena slučaja spadaju ljudi iz Carine, poput upravnika Carinarnice Dimitrovgrad, izvesnog Vake, dugogodišnjeg radnika ove službe, velikobugarina i bugarskog špijuna. Sa većinom ljudi u kolektivu nije pričao, a većina tog kolektiva ne želi ni da ga vidi ni da ga čuje jer je tokom dugog niza godina pisao anonimne prijave i pravio kolegama nameštaljke. No, Vaka je kao član stranke bugarske manjine u Srbiji i kao koalicioni partner DS-a, opstao na svom nečasnom poslu.
U poslednje vreme je došlo do promene nekoliko upravnika carinarnica i tu su postavljeni ljudi iz Poreske uprave, uglavnom članovi Demokratske stranke.
 U aktuelnom rukovodstvu Uprave carine od načelnika raznih odeljenja ima možda tek dvoje-troje ljudi koji su radili u operativi na graničnom prelazu.
Sa duge strane, stanje u operativi (nosioci posla) je više nego očajno. Prvo, plate carinskih radnika su jako male (srednja škola 25.000, viša 35.000, visoka 55.000 dinara). Na većini graničnih prelaza nema elementarnih higijenski uslova, često su bez vode, broj ljudi koji radi u smenama je veoma mali (većinom 2-3 čoveka u smeni koji su izloženi ekstremnom fizičkom i mentalnom naporu). Na većini graničnih prelaza većinom je odnos broja zaposlenih na Carini i u policiji višestruko u korist policije. A carinska služba radi pregled robe, vozila, dokumentacije i mnoštvo drugih poslova, dok policija čekićari pasoše.
Najnoviji projekat aktuelnog rukovodstva je da se svi rezultati u otkrivanju carinskih prekršaja u javnosti prezentiraju kao da su otkriveni u saradnji sa policijom, navodno zbog lične bezbednosti carinika, što je notorna glupost, ali je tajna ove smicalice u tome da javnost stekne utisak kako je za hvatanje prestupnika na granici zaslužna isključivo policija. Naravno, ko malo bolje zna kakav je raspored časova u državnim službama, svakako zna i da nema nijednog mutnog posla u Srbiji a da policija nije u talu.
Zbog ovakvog načina rada, rezultata gotovo i da nema. Carinici operativci su razočarani,  apatični i bezvoljni. Niko im ne priznaje neke rezultate, mada, kakve su prilike, poželjno je da ih uopšte i nema.