Povodom knjige Radivoja Papovića

KOSOVO IKONA SRPSTVA

Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Prof. dr Radivoje Papović poznat je jugoslovenskoj i svetskoj javnosti kao istorijska ličnost, po svom nesebičnom samopregornom radu na čelu Srpskog Univerziteta u Prištini od1991 do 1998, u odlučnim godinama postojanja tog Univerziteta, kada je kao rektor preuzeo na sebe jednu od najtežih, najistaknutijih i najodgovornijih dužnosti u celokupnom Srpstvu. On je poznat i po svojim napisima, studijama, pa i knjigama. On je autor knjige KOSOVO I NA NEBU I NA ZEMLJI, gde tu srpsku pokrajinu karakteriše kao nacionalni hram, kojemu drugi, dodatni hramovi, nisu potrebni. Godine 1999. on je objavio u Beogradu i novu knjigu, pod naslovom KOSOVO IKONA SRPSTVA, koju uzimam u razmatranje, da bih pobudio interesovanje za nju i probleme koji se tu tretiraju, da bih je približio čitaocima i rasvetlio pojedina pitanja, probleme, kao i da bih dao moj skromni doprinos za što pravilniji prilaz k tim problemima, za što pravilnije shvatanje njihove suštine i što pravilniji stav prema njima.

I za Profesora Papovića, kao i za svakog drugog Srbina, Kosovo je svetilište Srpstva, čuvar duhovnog i nacionalnog jedinstva.

Kosovo je kolevka srpske državnosti, svetionik i riznica srpske duhovnosti, istorijskog nasleđa, suština srpskog nacionalnog bića, prošlost i sadašnjost srpska, etika srpske nacionalnosti, bedem srpske vere, temelj i krov srpskog naroda i srpske kulture, srpsko ognjište i kuća, srpsko postojanje, srpska jedina uzdanica i poslednja odstupnica, srpsko biti ili ne biti.

Tu, na Kosovu se Srbija stvarala i postojala. Na Kosovu se proslavila, posrnula i uzdigla se opet, uskrsnula iz grobova slavnih predaka srpskih, onih neustrašivih vitezova što je svojim kostima posadiše, što je svojom krvlju zalivahu iz veka u vek, iz decenije u deceniju, iz godine u godinu.

Kosovo je srpsko duhovno i nacionalno izvorište, srpsko trajanje u životu i vremenu, čuvar duhovnog i nacionalnog jedinstva, obraz, čast i dostojanstvo srpstva, nacionalna matica života i postojanja, srpska ikona i srpski zavet, izraz suštine srpskog nacionalnog i moralnog postojanja.

Kosovo je za Srbe što i Jeruzalem za Jevreje, što i Atos za Grke, što i Plimot u Masačusetu za Amerikance, što i Pariz za Francuze, što i Cetinje za Crnogorce, što i Kruja za Albance.

Zato je Kosovo, ne samo za Profesora Papovića, već i za svakog Srbina, pa i za svakog poštenog čoveka na svetu samo srpsko pitanje, isključivo srpsko pitanje, ničije drugo.

A za ovo postoje bezbrojne činjenice. Evo neke od njeh: SRBI

Ima podataka da su proto Sloveni, tada zvani Serbi, ili Sorboni, nastanjivali Balkan zajedno za Pelazgima, hiljadama godina pre nove ere. Ali mi ćemo ostaviti to po strani i oslonićemo se samo na onome o čemu imamo istorijska dokumenta. Kada su Sloveni, negde u V veku nove ere i početkom VI počeli da silaze sa obala Dunava na ravni Dardanije (ovako se do tada zvalo Kosovo!), nisu našli tamo ni Albance niti njihove pretke. Dardanija je bila porušena iz temelja, popaljena do vrha, opustošena od varvarskih plemena, koja su antičke stanovnike, Dardance i Rimljane, Vizantince, ili pobili, ili odveli sa sobom onamo kuda su ih njihova nova pustošenjazvala. Nisu našli nikoga tamo, pa se ni sa kim nisu ni borili za ta zgarišta. Sišli su u Dardaniju mirno, kao njeni obnovitelji, graditelji, a ne kao osvajači i rušioci. Početkom VI veka Sloveni izlaze i na Jadransko more, a godine 548. oni ulaze i u Durrhachium (Današnji Durrës, Drač), gde u to vreme nema ni pomena o Albancima, koji se tada, sa svojim stadima, nalaze u Transilvaniji, na padinama planina Beskidi i Karpati, putujući iz Azije prema Evropi, sa obala Baltičkog mora prema obalama Dunava.

Ne kažem vam ovo samo ja. Rekli su ovo pre mene savremenici tih zbivanja, Sveti Jeronim koji je sve to video svojim očima, pa i naučnici svetskog glasa, najprijateljski raspoloženi prema Albancima : Italijan Parvan, Rumun Puškariu, Austrijanac Norbert Jokl, pa i sâm najveći albanski albanolog svih vremena, akademik prof. dr Ećrem Čabej, koga sami Albanci poštuju i obožavaju, ali, kad kod njega vide ono što im se ne dopada, zatvaraju oči, prave se da to nisu ni pročitali, bože sačuvaj i da su razumeli.

I dok Srbi krste Dardaniju novim, svojim imenom, nazivaju je Kosovo, po ptici kosu, koja je kukala na zgarištima, po pustim njivama, obraslim divljim travama i žbunjem, šumom, i dok

Srbi krče i preoravaju Kosovo, grade i prestrojavaju, i dok Srbi mirno asimiliraju ostatke tu i tamo preživelih Dardanaca, Rimljana i Vizantinaca, Ilira, tamo u Transilvaniji Albanci se bore za etnički opstanak, bore se protiv Rumuna, koji nastojavaju da ih asimiliraju.

3

Srbi stvaraju svoja prva državna ustrojstva još u VIII veku - knez Višeslav. U IX veku se spominje knez Vlastimir, pa njegov sin Mutimir, sa kojim primaju hrišćanstvo. U X veku se proslaviše sa Časlavom, pa sa Vladimirom, a zatim sa dinastijom preslavnih Nemanjića.

Priština je u XIV veku bila prestoni grad kralja Milutina. Njegovi su dvori sada porušeni. Prizren je prestonica cara Dušana Silnog, Peć sedište Patrijaršije, Uroševac sedište cara Uroša. Širom

Kosova bilo je puno carskih i kraljevskih letnjikovaca, a sada - svi porušeni. Bilo je i poznatih škola, štamparija, bolnica, kovnica novca (Novo Brdo) i druga brojna civilizacijska dostignuća. U srednjem veku bilo je 1.500 crkava i manastira sa jedinstvenim freskopisima. Samo je u Prizrenu svaki dan u godini imao svoju posebnu crkvu. Značajno dostignuće je, svakako, i Dušanov vinovod, koji se protezao od Velike Hoče do Prizrena (više od 30 km). Sigurno jedini takav u Evropi i u svetu.

Sa zgarišta varvarskih pustošenja Kosovo su podigli i izgradili Srbi.

I kad nasrnuše novi varvari, turski osvajači Balkana, Kosovo su opet branili Srbi svojim grudima, oblili je krvlju svojih vitezova, Obilića, Jugovića, Vojinovića, Strahinića i Hrebeljanovića. Postojali su na Kosovo pod turskim jarmom, trpeli sve zločine okupatora, istrajali na ognjišta svojih slavnih pradedova, na svetilišta svojih svetih očeva, svog Svetog Save i svog Svetog Petra, pa su i dočekali dan kad su uskrsnuli sa grobišta, latili se oružja i sišli na bojišta i opet ukrstili svoje sablje sa turskim okupatorom, opet oblili Kosovo krvlju svojih najbolih sinova i oslobodili ga.

Da, da. Neosporna je činjenica da su Kosovo branili od turskog osvajača Srbi i, opet, Srbi ga i oslobodili.

To su učinili i u Prvom svetskom ratu.

To su učinili i u Drugom svetskom ratu.

To će učiniti i u ovom - Trećem svetskom svetom ratu, koji je već kucnuo na naša vrata, prešao nam prag i eto - žari nam i pali ogništa, ubija i žene i decu.

ALBANCI

Profesor Papović, u njegovoj pomenutoj knjizi, bavi se Albancima, ali nam nigde ni reči ne kaže o njihovom poreklu. Za njega kao da su Albanci tu upravo onako kako to oni pretendiraju - meštani, autoktoni. Izgleda da su mu svezali jezik još u Beogradu izdanjem IZ ISTORIJE ALBANACA (BEOGRAD 1969), gde se zvanično kaže da su Albanci autohtoni i genealoški sledbenici Ilira*). Ovo je jedan od ozbiljnih nedostataka Papovićeve knjige. Kažem ozbiljnih, jer se Albanci za njihova pretendiranja na Kosovo, pa i na ceo Balkan, oslonjaju upravo na to "njihovo" poreklo.

U sledu političkih mahinacija austrijskih "naučnika", koji, u službi austrijskog imperijalizma i osvajanja Balkana, izmisliše hipotezu o poreklu Albanaca od Ilira, pa i od

Pelazga, albanski su nacionalisti prigrlili te hipoteze, proglasili ih i "naučno" dokazanim, nesumnjivim, apsolutnim, pa - vijući zastavu iliromanije i pelazgomanije, od njihovog nacionalnog preporoda krajem XIX veka jurišu protiv susednih naroda iz rata u rat, uvek rame uz rame sa okupatorima Balkana, da bi ostvarili imaginarnu Ilirsku imperiju, tobože njihovih pradedova.

Činjenicu da oni nemaju nikakve etničke veze ne sa Pelazgima, već ni sa Ilirima, prave se kao da je ne znaju. A ako ih ko suoči sa naučnim argumentima svetskih naučnika o tome, onda oni toga odmah i jednostavno proglašavaju i sataniziraju za pseudonaučnika i za neprijatelja albanskog naroda, pa i za agenta UDB-e, za prodanu dušu, izdajnika, vrše i šantaž i fizičke napade na njega, pokušavaju i da ga ubiju, deru ga i na živo, kako to ne čine ni sa kurban bajramom. I na oči jugoslovenskih vlasti, UDB-e i Josipa Broza Tita, Miloševića i Koštunice!

Austrijski akademik, prof. dr Gustav Mayer, pre više od sto godina, naučno je oborio hipotetično pretendiranje nemačkog linguiste Augusta Šlaihera da su Albanci rudimentarni ostaci nekadašnjih prastanovnika Balkana, obično zvani Pelazgi. Ovo su 1959. godine prihvatili i trezveni albanski istoričari, pa u njihovoj ISTORIJI doslovno pišu:

"Mišlenje Šlaihera za pelaško poreklo albanskog jezika oboreno je argumentiranom naučnom kritikom Gustava Majera, koji u godinama 1870-1890 odredi položaj albanskog jezika kao jezik koji nema veze sa pelaškim stablom ".

4

Albanski "intelektualci", "akademici", "profesori" i "doktori" nauka sa Kosova, preštampali su tu ISTORIJU u Prištini bez citiranih reči, znači prosto su je falsifikovali, pa i dan- danas nastavljaju da se busaju u prsa da su direktni genealoški sledbenici prastarih Pelazga.

5

Za ovo ih je instruktirao i potstakao njihov albanski agens spiritus i agens movens, "komunista" i "internacionalista" Enver Hodža, koji - kao superklug bez ijedne univerzitetske diplome - u otvorenoj suprotnosti sa autorima pomenute ISTORIJE, istupa sa pretendiranjima da su Albanci genealoški sledbenici Pelazga.

Austrijski akademik, prof. dr Gustav Weigand, pre sto godina, formulirao je 12 naučnih argumenata, kojima nam striktno naučno i sasvim nedvosmisljeno dokazuje da Albanci nemaju nikakve veze ni sa Ilirima. Kad ih je pročitao najveći iliroman svih vremena, akademik prof. dr Norbert Jokl, digao je ruke od njegove iliromanije i priklonio se naučnom stavu G.Weiganda.

To su učinili i svi drugi svetski naučnici, pa i pokoji albanski. Nastavljaju da se drže hipoteze o ilirskom poreklu Albanaca samo albanski ekstremni nacionalisti i pokoji svetski "naučnik", koji česlja rep ovim nacionalistima da bi ih iskoristio za svoje lične potrebe, ili u službi američkog imperijalizma, koji je upotrebljavao i nastavlja da upotrebljava ove Albance kao topovsko meso.

Možemo sa stoprocentnom sigurnošću naučnih argumenata reći da u vreme, kada su na Balkanu živeli Pelazgi i Iliri, Albanci ne samo da nisu bili tu gde su danas, već nisu bili nigde na Balkanu, pa ni u Evropi. Pošto su iz Azije stigli na obale Baltičkog mora, negde u prvom veku naše ere, seobom Slovena oni se stavljaju u pokret i, svojim stadima, kreću za Slovenima prema

Centralnoj Evropi i obalama Dunava. Negde u IV-V veku stižu u Transilvaniji, na padine planina Beskidi i Karpati, gde - po samopriznanju Akademika Čabeja - počinje formiranje albanskog jezika, koji se za dlaku spasio arumunizacije i latinizacije.

Za ovaj spas imaju da zahvale khanu Asparuhu i njegovim mongolskim Bugarima, koji u VII veku silaze na obale Dunava i prelaze ga, povlačeći za sobon i albanska plemena, koja se tada sigurno nisu zvala tako, već jednim drugim imenom, zaboravljenim u toku vekova njihove stalne seobe iz jednog kontinenta u drugi, iz jedne zemlje u drugu, pa i mešanjem, pretapanjem sa ostalim narodima.

I dok se Bugari na Istočnom Balkanu, u antičkoj Trakiji, nastanjuju po ravninama, među sloveniskim plemenima Andi, Sklavini i drugi, koji su tamo stigli pre nekoliko vekova, Albanci se sa svojim kozama nastanjuju, kao obično, po planinama i vrletima, koje ih spašavaju od slovenske asimilacije.

Živeći u simbiozi sa Slovenima, Bugari Asparuha su ubrzo asimilirani od njih, ali ostavljajući Slovenima u nasledstvo svoje etničko ime, pa nam se ti Sloveni i dan-danas nazivaju Bugarima.

U IX veku Albanci se opet stavljaju u pokret, ovaj put od slovenskih Bugara i njihovih careva, koji su okupirali južni i jugozapadni Balkan, do same Crne Gore. Iz Trakije Albanci prelaze na Jugo-zapad Balkana, u tzv. oblast Prevalitanija, tačnije u oblast Mat današnje

Srednje Albanije, koja, po imenu keltskog plemena Albanoi, još od II veka n.e. počela je da se naziva Albanon. Asimiliranjem plemena Albanoi došljaci prihvataju kao svoje etničko ime njihovo ime, naravno, po prirodi svog jezika, nešto izmenjeno - oblikom ARBËN.

6

U Albanon oni su, sem ostatke plemena Albanoi, našli i Srbe i Vlase, ali ne i Ilire, koji su sa Balkana nestali još u VI veku. Pošto su asimilirali i mnoge Srbe i Vlahe, čitava bratsva i plemena,

Albanci su se toliko namnožili da ih oblast Mata više nije zapremala, pa su u XII veku preplavili svu oblast između Drima na severu, Škumbinia na jugu, Crnog Drima na Istoku i Jadranskog mora na zapadu. Približno ove granice je Albancima odredila u XII veku Ana Komnen, koja ih je lično poznavala i imala pod svoju jurisdikciju.

U narednim vekovima Albanci prelaze u susedne zemlje, na severu u teritorije Crne Gore (tada zvana Zeta!), na Istoku u teritorije Srbije i Makedonije, a na jugu u teritorije nastanjene pretežno Vlasima. Sve ove teritorije su 1913. godine okuplene od Međunarodne komisije pod zastavom novostvorene države Albanije.

Posle turske okupacije Balkana Albanci su prešli i današnje granice Albanije, naročito u XVIII, XIX, i XX veku, i nastanili se na teritorije današnje Crne Gore, današnje Srbije (poglavito

na Kosovo i Metohiju) i današnje Makedonije, pa i današnje Grčke.

Pomenuti albanski akademik prof. dr Ećrem Čabej priznaje da teritorija na kojoj žive danas Albanci, nije zona ristrikcije (sažimanja), već ekspanzije.

7

Ovo je naučna istina o Albancima i njihovom poreklu, a ne ono što oni uče po školama (svojim i našim!). Oni nemaju nikakve veze ni sa Ilirima, kamoli i sa Pelazgima. A eto, sva im je štampa puna tog rasističkog busanja u prsa da su oni autohtoni svukud na Balkanu, a mi prezreni došljaci, uljezi, da su oni genealoški sledbenici božanstvenih Pelazga i staroslavnih Ilira, dok smo mi - u najboljem slučaju - deca servum = "sluge", ako ne i bastardi albanskih i turskih "delija"!

Profesor Papović pretendira da "genezu separatističke najezde (Albanaca) treba tražiti u utemeljenju titoističko-kominternovske strategije. Ona je bila njihov najbolji saveznik". Mislim da nema pravo. Geneza albanskog separatizma i njihove najezde prema svim susednim narodima jeste njihovo indoktriniranje da su autohtoni, da su sledbenici Ilira i Pelazga.

ALBANSKA RAZARANJA NA BALKANU