Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (24)

OTVORENA ILI SLOBODNA INFLACIJA - MEGAINFLACIJA

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

3) MONETARNA ILUZIJA, MONETARNI IMPULS I MONETARNI ŠOK

U ekonomskoj politici i dalje je ostala velika kontraverza-da li je moguće monetarno oživaljvanje privrede. Da li monetarna politika može delovati stimulativno na razvoj. Kada i pod kojim uslovima?

Da li se ekspanzivnom monetarnom politikom može pokrenuti ekonomski rast, bez opasnosti da se samo pokrene inflatorni talas i brojne preraspodele dohodaka, a da pri tome proizvodnja ostane rezistentna, bez povećanja korišćenja kapaciteta.

Ofanziva monetarističkog liberalizma i nove uloge tržišnog mehanizma, za razliku od kejnzijanskog intervencionizma, podstakla i pitanje prirode i uloge kamatne stope. Prema monetarizmu novac ima samo nominalno delovanje, dok realni faktori određuju realni rast privrede i društvenog proizvoda. Monetarizam je osporio i efekte „monetarnog dopinga" ili stimulacija na dugi rok. Kejnzijanska teorija, videli smo, tražnju za novcem tretira u dva oblika:

Tražnju za transakcionim novcem u funkciji dohotka i razvoja i

Tražnju za spekulativnim novcem kao funkciju kamatne stope.

Kod Kejnza štednja i investicije su u funkciji dohotka, a kod neoklasike u funkciji kamate. U Kejnzovom modelu visina kamta povećava spekulativnu tražnju novca, po čemu se uz datu ponudu novca smanjuje transkaciona tražnja novca. Stoga bi se morala povećati masa novca preko operacija na otvorenom tržištu (kupovina obveznica od strane centralne banke). Kamata je i prihod i trošak. Kamata je prihod za nudioce kapitala (viša kamatna - viša ponuda kapitala - viši dohodak), a kao trošak viša kamatna obara „sklonost investiranju", investicije opadaju, štednja raste, dohodak opada. Kejnz je pristalica niske kamatne stope, odnosno „povećanje jeftinog novca" da bi se dao stimulans investicijama i obeshrabila štednja.

Monetaristi, nasuprot tome, svojom tezom o neutralnosti novca u pogledu delovanja na realnu privredu i privredne procese on ne deluje, osim nominalno (viša stopa rasta ponude novca - viša stopa rasta nominalnog dohotka). Monetaristi priznaju samo nominalne efekte povećane pomoću novca - kroz rast cena, inflaciju. Povećana količina novca samo povećava nominalnu tražnju. Ponuda i tražnja novca moraju se uravnotežiti, jer svaki višak ponude novca odlazi na inflaciju. Stoga je „inflacija svuda i uvek monetarni fenomen".

Novac menja samo nominalne veličine, a ne i realne. Porast mase novca samo privremeno može da se ispolji i kao rast realnih agregata. Monetarni impuls samo privredmeno povećava dohodak i realne agregate, uz pad kamatne stope i bolje snabdevanje novčanih tržišta.

Monetarna „kontrarevolucija" i kriza kejnzijanske politike stabilizacije predstavlja potpuni zaokret u odnosu na shvatanje uloge i značaja novca u privrednim tokovima. Novac je osnovni makroagregat i „samo novac je važan" u odnosu na dohodno - troškovnu kejnzijansku teoriju. Ravnoteža, odnosno neravnoteža na novčanom tržištu je osnovni poremećaj koji se zatim prenosi i na ostala robna tržišta, odnosno eksternu ekonomiju. Osnovni problem je da se stvaranje novca drži pod kontrolom, a indirektno i traženje novca na novčanom i ukupnom finansijskom tržištu.

Monetaristi u tržišnoj konkurenciji i fleksibilnosti, povlačenju države iz privrede, neutralizaciji države blagostanja i potpunoj liberalizaciji tržišta vide najbolji lek protiv inflacije.

Monetaristi polaze od tvrdnje da je:

Inflacija uvek i svuda monetarni fenomen,

Odnos novca i cena je jednolinijski, rigidan i gotovo mehanički,

Promene dohotka i zaposlenosti su, pod delovanjem monetarnih impulsa u kratkom roku značajne i brze, ali su spore i male na dugi rok,

Postoji značajno „odgođeno delovanje" promena mase novca na cene i to 6 - 24 meseca u vrhu i 6 - 12 meseci u dnu ciklusa,

Promene mase novca prethode promenama cena,

Stabilnost tražnje novca osigurana je „permanentnim" dohotkom,

Ne postoji inverzna korelacija inflaceije i nezaposlenosti. Ne može se „trgovati" između nezaposlenosti i inflacije. Filipsova kriva je tada vertikalna. Privreda se vrlo brzo vraća „prirodnoj" stopi nezaposlenosti, ali uvek uz više stope inflacije.

Cena za kratkotrajno i malo rešenje problema nezaposlenosti je izuzetno visoka. Tražnja i investicije mogu, posle određenog perioda ravnoteže, da izostanu, a to znači da ne mora uslediti ni automatski pad nakon perioda viška tražnje i investicija. Nema, dakle, nikakvog automatskog vraćanja u stanje ravnoteže, kako je to smatrala klasična teorija.

Neomonetarizam polazi od nekoliko danas teško prihvatljivih pretpostavki:

Postoji potpuna ravnoteža privrede sa stabilnim cenama, koje su odraz slobodnog delovanja tržišta,

Postoji puna zaposlenost rada i kapitala,

Postoji stalna i stabilna dugoročna stopa rasta proizvodnje i to 3 - 4% godišnje (što realni odnosi redovno demantuju),

Postoji potpuna elastičnost tražnje novca u odnosu na dohodak,

Postoji stabilna dugoročna stopa porasta količine novca od 3%, odnosno kasnije 5%.

Inflacija ne može biti bez povećane mase novca u privredi, jer svaki drugi uzrok primarne inflacije mora biti praćen dodatnom masom novca koja to sve „pokriva" i omogućava održavanje.

Iz navedenih razloga, kao i mnogih drugih u koje ovde nije potrebno ulaziti, monetarna teorija M. Fridmana je očito neprihvatljiva za savremene privrede i vođenje monetarne politike. Ovo se posebno donosi na nerazvijene privrede s niskim per capita dohotkom, niskom štednjom, slabom monetizacijom privrede, potpuno neefikasnom monetarnom politikom, vrlo razvijenim deficitnim sistemom finansiranja potrošnje i dr.

To predstavlja ekstremnu monetarističku koncepciju privredne nestabilnosti i inflacije, a koja, istovremeno, znači i apologiju kapitalizma kao stabilnog sistema (posebno privatnog sektora). Vraćanje na ekonomski liberalizam, ograničavanje državnog intervencionizma, uz istovremeni oslonac na kontrolu monetarnih tokova - predstavlja osnovni kredo ove politike. Monetarni faktori, videli smo, na dugi rok deluju uglavnom na cene, a na kratki rok na proizvodnju i realni dohodak. Samo monetarnim efektima objašnjava se promena nominalnog dohotka i njegovo odstupanje od dugoročne linije trenda (realnog dohotka i proizvodnje).

U poslednje vreme se u krilu monetarista uočavaju ove slabosti i čine napori za nekakvim odlikom sinteze novog monetarizma i neokejnzijanske politike.

Kratkoročni efekti povećane ponude novca na rast realnih agregata (proizvodnje, prodaje, društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, izvoza, zaposlenosti i dr.) je pod delovanjem monetarne iluzije. Dodatna masa novca nominalno (rastom cena) povećava proizvodnju i društveni proizvod. Preduzetnici veruju da su im povećane cene i popravio se položaj u odnosu na druge sektore. Oni povećavaju proizvodnju i ponudu, investicije, tražnju i dr. Radnici, kojima su nominalno povećane plate veruju da im je i realno popravljen položaj, dolazi do rasta zaposlenosti i proizvodnje.

Ovi efekti traju samo kratko dok traje novčana iluzija. Kada i preduzetnici i radnici shavate da je došlo do rasta svih cena i da im je položaj realno pogoršan, proizvodnja se smanjuje, nezaposlenost se povećava - do „prirodne stope" nezaposlenosti. Dakle, polazi se od stava da „aktivistička monetarna politika na duži rok ne može izazvati realne promene, dok nominalno uravnotežavanje na višem nivou znače inflaciju".

Suprotno se odvija u slučaju deflacione politike. Smanjenje ponude novca dovodi do snižavanja cena proizvoda. Preduzetnici veruju da je došlo samo do smanjenja njihovih cena zbog čega smanjuju zaposlenost i nadnice. Radnici veruju da su samo nadnice snižene i napuštaju posao zbog čega nezaposlenost raste. Kada preduzetnici i radnici shvate da je došlo do opšteg sniženja cena - prestaje monetarna iluzija, čime su proizvodnja i zaposlenost vraćaju na prethodni nivo. Ovo iz razloga što su u formiranju cena proizvoda svi troškovi već ugrađeni, tako da bi snižavanje cena vodilo u gubitak.

Ovaj mehanizam monetarne iluzije deluje samo u uslovima kada ne postoji dovoljna informisanost subjekata ili sektora u privredi. Međutim, postoji vrlo brza i gotovo perfetktna informisanost što znači da novčana iluzija može da traje vrlo kratko, da subjekti često ex ante reaguju anticipirajući rast cena i novčanog opticaja. To je poznata teorija anticipiranja i teorija „racionalnih očekivanja". Ovde se mogu postaviti određena pitanja:

Inflacija cena može da se razvija bez obzira na restriktivnu ili ekspanzivnu monetarnu politiku,

Savremene cene ne znaju za pad, bez obzira na oštrinu deflacije i restrikciju novčane mase, ali to obavezno ugrožava proizvodnju, rast i zaposlenost. Pre će se smanjiti proizvodnja i povećati zalihe, nego smanjiti cene - koje redovno vode u gubitak.

Radnici ne napuštaju posao zbog pada realnih zarada, oni nastoje po svaku cenu da zadrže posao (čak i po cenu da se tek naknadno vrše uplate plata, odnosno smanjenje, ako je to u interesu firme),

Ako se provodi produžena deflaciona (restriktivna) monetarna politika i politika visoke kamatne stope, to će i u dužem periodu oboriti investicije, zaposlenost, proizvodnju, društveni proizvod i dr., dok će investicije i nezaposlenost multiplikativno negativno delovati na realni sektor.

Ne stoji teza monetarista da se kamatnim stimulansima ne mogu aktivirati realni faktori razvoja, posebno kroz procese pretvaranja tekućeg novca u kapital i oživaljvanja investicija preko obaranja kamatne stope.

Iz funkcije tražnje novca kod mentarista jasno je da je kamata samo jedan od oblika dohodaka (prinosa) od čijeg kretanja zavisi usmeravanje raspoloživog dohotka u jedan od oblika plasmana (prinos na akcije, prinos na obveznice, prinos na kapital i dr.). Kamate se u monetarizmu vezuju za inflaciju i politiku realno pozitivne visoke kamate.

Kamata u kejnzijanskoj teoriji vezana je za usmravanje i upotrebu kapitala, već prema „skonosti likvidnosti" i sklonosti štednji i investiranju. Stoga se kamata javlja kao upravljački mehanizam na robnim i novčanim tržištima u procesima njihovog uravnotežavanja (ravnoteža IS i LM sistema). Taj mehanizam smo prethodno šire istražili. Razlike monetarista i nemonetarista su na području kamate izuzetno naglašene. Evropska unija ne vodi politiku liberalne kamatne stope i njenog slobodnog formiranja na tržištu. Naime, ograničena je (Mastriht) na kamatu u tri zemlje - članice s najnižim kamatama uvećanim 1,5%. Sve zemlje se moraju pridržavati ovog pravila. Dakle, nema slobodnog tržišnog formiranja kamate, uz to se vodi i svesna politika niske eskontne stope od strane Evropske centralne banke (u borbi protiv recesije i nezaposlenosti). Implikacije monetarističke kontroverze u pogledu visoke cene novca, kao i odnosa nadnice - cene (Filipsova kriva) u vođenju makroekonomske politike su izrazito negativne. Monetarna se politika u procesu regulisanja novčane mase obično pridržava kao „regulatora" društvenog proizvoda po tekućim cenama, čime je apriori ugrađen gotovo automatizam u popunjavanju „manjka" novca nastalog rastom troškova i cena u reprodukciji.

Inflacija tražnje se pretvara u inflaciju troškova i uvoznu inflaciju, pri čemu je teško odvojiti šta je inicijalni faktor pokretanja inflacije, a šta su izvedeni ili sekundarni faktori koji dobijaju ulogu inflatornih multiplikatora ili amplifikatora inflacije.

Stoga smo na posebnom mestu dali i kritiku monetarističke paradigme, uz ukazivanje na mogućnosti monetarnog oživljavanja privrede, ali i traženje granica mogućeg uticaja novca na privrednu aktivnost.

I dalje ostaje otvoreno pitanje za svaku privredu: koje su granice uticaja novca kao stimulatora privredne aktivnosti, bez pokretanja inflacije?

MEĐUSOBNA ZAVISNOST INFLACIJE TRAŽNJE I TROŠKOVA

Povećanje ponude novca (monetarni stimulansi) sa M0 i M1 povećava u prvoj liniji efekata novčanu tražnju na tržištu (T0 - T1), ali dolazi i do porasta proizvodnje i korišćenja kapaciteta (Y0 - Y1), uz određeni rast cena (p0, p1 i p2).

Makroekonomska politika treba da sagleda ove direktne i odložene efekte, prelivanje i multiplikovane efekte, a zatim da nastoji sprečiti efekte na rast cena (inflaciju) uz optimalno delovanje na proizvodnju, dohodak i zaposlenost. Efekti su zasnovani na modelu i koncepciji mogućeg stimulativnog delovanja monetarne i kreditne politike na privredni rast.

5. INFLATORNO OBEZVREĐIVANJE NOVCA I EKONOMSKI RAST

OBARANJE VREDNOSTI NOVCA I EKONOMSKI RAST

Inflacija nije u funkciji razvoja i stvaranja dodatne akumulacije, već konačne potrošnje i održavanje brojnih struktura društva koje ne egzistiraju na stvarnim rezultatima privrede. To se kao tendencija ispoljava sve više kroz nekontrolisanu difuziju inflatornih efekata, koje ni jedno tržište nije u stanju da kontroliše, a još manje društveno usmerava. Akumulacija, a tim i osnova razvoja, je prvi agregat koji je pogođen tim difuznim efektima preraspodele inflatornih efekata u dohotku.

Uzmimo samo nekoliko osnovnih indikatora u višegodišnjem procesu ekonomskog razvoja naše privrede.

Inflacija u privredi se ubrzavala, a zatim od 2017. godine održava se na niskom nivou od 2 - 3%, gotovo na nivou inflacije u EU.

Inflatorni talas je bio zapljusnuo sve delove privrede i društva. Inflacija u 2010. godini iznosila je 10,8% čime smo se nalazili na vrhu lestvice u Evropi (u EU je inflacija 2,2%).

Inflacija je troškovnog karaktera (hrana, poljoprivredni proizvodi, energija, nafta i dr.), tako da je naša centralna banka vodila restriktivnu monetarnu politiku da bi se suzbila inflacija. Tu je monetarna politika stvarno nemoćna, ali bi porast referentne kamate i ostalih kamata doveo do daljeg rasta troškova. Novi rast cena energenata i porast cena nafte na 85 dolara za barel, dovešće do novog rasta inflacije u 2021. godini. Inflacija se ne može zadržati na 3,0% plus - minus 1,5% kako predviđa NBS. Sledi novo pogoršanje uslova poslovanja, porast kamata, porast rizika i suzdržavanje banaka u kreditiranju. Kriza će se produbiti, a nelikvidnost privrede postati prava pandemija. Proizvodnja se na toj osnovi ne može oporaviti.

Naš koncept kontrole inflacije, kamatne politike i monetarne politike je sasvim različit.

Interesantno je da je kupovna moć novca padala srazmerno takvom raskoraku stvarnih rezultata rada i raspodeljenih dohodaka (stvorenih inflacijom). Da pogledamo te odnose u novijem periodu razvoja.

Dohodak i potrošnja su se najvećim delom formirali iz rasta cena, a ne materijalnom proizvodnjom. Najveći deo dohotka odlazio je na potrošnju, a ne akumulaciju. Iz raspoređenog dohotka na akumulaciju odlazi svega 13,1%.

Takvim „stvaranjem" dohotka potrošnja postaje autnomna, redovno prelazi materijalne mogućnosti društvene produkcije. Ona se pokriva: prvo, rastom cena koje uravnotežavaju manju ponudu u odnosu na stabilno nabujalu tražnju i drugo, uvozom realne akumulacije (život na dug i na teret budućih generacija). Dohoci zaposlenih stalno gube trku sa rastom cena, pa se opravdano postavlja pitanje: gde završava tako „stvorena" akumulacija zbog pada realnih dohodaka? Na rastu i stvarnoj akumulaciji se to ne vidi? Ali, vidi se u rastu kamata, kursnim razlikama, odlivom sredstava u inostranstvo, dakle sve neproduktivno. Finansijske transakcije i brojne preraspodele dominiraju privredom, a ne orijentacija na proizvodnju.

Nacionalni dohodak se mora shvatiti, ne kao knjigovodstvena kategorija, već kao društveni odnos, očišćen od svih primesa neradnih oblika dohodaka (cena, rente, neadekvatne amortizacije društvenog kapitala i sl.) na kojem treba da se gradi proces povezivanja rada i kapitala.

U inflacionisanom dohotku (bruto domaćem proizvodu) ugrađene su bar, dve suprotnosti:

Stalna neravnoteža nominalne potrošnje svih oblika koji vrše pritisak na tržište i realne ponude roba i usluga i

Proces otuđivanja i odvajanja tako stvorenog dohotka, ali i drugih faktora reprodukcije (društvenog kapitala) od stvaralaca vrednosti.

U uslovima relativno stabilne privrede moguće je velike sisteme (energija, saobraćaj, zapošljavanje, bazna industrija, poljoprivreda i dr.) rešavati unutrašnjim javnim zajmovima. Oni bi mogli dati velike efekte, kako u pogledu sredstava, tako i kontrole upotrebe ovih sredstava. Danas se to uglavnom pokušava rešavati rastom cena, što se preko rasta troškova i prevaljivanja na druge grane odražava na opšti rast cena. Tako se otvara spirala cene - troškovi - cene, ali bez odraza na akumulaciju, što znači bez jačanja dugoročne osnove razvoja i promena strukture privrede. Privreda se nakon izvesnog vremena ponovo vraća u prethodno stanje i strukturne odnose.

Ekonomija sa visokom inflacijom ne može da se racionalno ponaša i razvija. Samo preko neadekvatne amortizacije preliva se društveni kapital u dohodak (i potrošnju, čak i u lične dohotke i javnu potrošnju) veliki deo kapitala u poslednjih deset godina. Da li bi spoljni dug za toliko mogao da bude manji? Da li bi domaća potrošnja mogla da bude manja?

Dohodak ne može da se raspoređuje nezavisno od ekonomisanja društvenim kapitalom, dakle od racionalne i rentabilne upotrebe društvenog kapitala. U odnosu na društvena sredstva koncept razvoja zapravo antiekonomija, jer stavlja u centar isključivo živi rad i osigurava mu svemoguću zaštitu, a zapostavlja ekonomiju društvenog kapitala.

Otuđene elite su nekritički prihvatile neoliberalni koncept slobodnog tržišta i totalnu, brzu privatizaciju.

Srbija je postala dužnički zavisna zemlja, pod pritiskom nametnutog monetarizma od MMF-a, pod izgovorom privredne stabilizacije i „restrukturacije", odnosno „reformi" kojih su puna usta „reformatorima" i neoliberalima - dovedena je u privrednu stagnaciju i krizu, uz sve veću armiju nezaposlenih. Zagovornici takve ideologije nazivaju se „reformatorima", a oni koji drugačije vide stvarnost i kritičari nazivaju se „patriotama" populistima, „zapatistima", „nacionalistima". Stvarnih reformi nema ni na jednom od deset podsistema privredno - finansijskog sistema, ali nema ni vizije ni strategije kako i kuda dalje - posle talasa destruktivriog neobuzdanog kapitalizina, doživeli smo debakl ekonomije i društva, i novi ekonomsko - finansijski kolonijalizam.

Koncepcija tržišnog fundamentalizma i neoliberalizam (izvezeni kao roba u svet, ali se ne primenjuju u razvijenim zemljama), koji isključuju neophodne funkcije države u privredi i razvoju, u mnogim zemljama, iza sebe ostavljaju pravu pustoš, haos razorene ekonomije, ali i izuzetno socijalno i interesno razbijeno društvo. Sprega domaće političke i finansijske oligarhije i nosioca svetskog kapitala se interesno uspostavlja i cementira. Oni traže, i nažalost nalaze, „prave ljude" koji za šaku dolara prodaju ideologiju i interese nacije, države i društva. Taj novac dolazi u vidu projekata i ,,pomoći" i odlazi većim delom stranim savetnicima, čime ponovo završava kod donatora i zemljama porekla. Za njih su i zastareli zahtevi ekonomista za razvojem ili onih koji drugačije vide stvarnost. Kapital sledi samo svoju logiku i interes, a ne razvoj i osamostaljivanje privrede od dominacije inostranog kapitala. Nastao je dužnički šok i dužnička kriza. Državom i privredom faktički upravljaju strani kreditori i domaći tajkunski kapital.

Razbijeni i nepovezani radnici, sterilni i razbijeni sindikati - vode u izgubljenu bitku radničke klase sa finansijskim kapitalom.

To je još jedan razlog zbog kojeg ekonomija mora da ima gotovo stabilne (planske) cene, a tim i novac kao stabilnu meru proizvedenih vrednosti i stvarnog (realnog) dohotka i rezultata rada i poslovanja.

Ne vidimo mogućnost da tržište ođređuje tzv. slobodno formiranje cena, jer ono danas to praktično nigde ne vrši (državno - monopolistički kapitalizam). Ono tu funkciju gubi (ili samo slabi) u fazi krize razvoja, što posebno treba da se ima u vidu kada se želi uravnotežavanje ponude i tražnje preko tržišta, a tim mehanizmom i traženja sistema formiranja cena. Oslanjanje na takav mehanizam znači gubitak dragocenog vremena u nužnom reformisanju bitnih segmenata privrednog sistema, te bržeg izlaska iz krize. Često se očekuje da inflacija dovede do otklanjanja disproporcija u privredi, ograničavanjem rasta nekih grana, uz stimulaciju drugih grana, sistemom prelivanja novca, dohotka i akumulacije iz grane u granu. Takva očekivanja su neosnovana, jer inflacija samo produbljuje strukturne disproporcije, posebno distorcije cena, ne dovodeći do željenih strukturnih promena. Istraživanja su pokazala da se dohodak kreće upravo onim sektorima privrede koji su već osigurali iznadprosečni položaj u privredi u odnosu na druge,što samo produbljuje disproporcije u razvoju, ugrožavajući osnovne proporcije koje jedno organizovano društvo i privreda planski (a ne stihijski) mora da održava.

FINANSIJSKI I REALNI KAPITAL U INFLACIJI

Nedovoljna obnova i zaštita fiksnog kapitala u inflaciji, videli smo, dovodi do prelivanja supstance u dohodak i potrošnju. Potrošnja je time bujala, nasuprot sve nižoj materijalnoj proizvodnji, dok se finansijski položaj privrede stalno pogoršavao. Finansijska konsolidacija privrede je pretpostavka bilo kakvih većih zaokreta u ekonomiji. To je danas postao ograničavajući faktor u bržoj adaptaciji privrede na uslove poslovanja i odgovornosti za poslovne rezultate.

Do sada visoka inflacija tražila je brzu revalorizaciju i obrtnog kapitala, dakle dela poslovnog fonda za trajna obrtna sredstva, što se nije desilo - privreda je ostala bez trajnih obrtnih sredstava.

Prelivanje sredstava u inflaciji je ogromno. Kriterijumi za racionalnost ulaganja, zaduživanja, investicija i dr. se gube, kao i svaki interes za racionalnu upotrebu vlastite akumulacije privrede. To je značajan razlog protiv inflacije.

Redistributivni efekti u inflaciji sve više dolaze do izražaja, posebno u prenošenju akumulacije privrede na banke i sektor stanovništva, dok se efekti na efikasnije korištenje kapitala, efikasnosti investicija, a posebno efekti na području podizanja praga efikasnosti investicija mora osigurati i drugim instrumentima (odgovornost za upotrebu društvenog kapitala, minimalna društveno utvrđena stopa upotrebe kapitala).

Kamata taj efekat u našem privrednom sistemu ne može da ostvari, posebno što je i sama dohodak izvan neposredno utrošenog rada.

Odnosi u raspodeli se drastično pogoršavaju, dok sredstva formirana u kamatnom mehanizmu sve više dobijaju kreditni (otuđeni) karakter, ,,stvaraju" se izvan rada, uglavnom finansijskim transakcijama i pozajmljivanjem novca i akumulacije. Umesto rada i stvaranja dohotka on se u ovom sistemu „stvara" i raspodeljuje u sferi prometa novca i novčanog kapitala. Ovim mehanizmom samo se podstiče vrlo razvijeni sistem brojnih preraspodela i eksploatacije koji inače postoje u vrlo visokoj inflaciji.

U tom svetlu posmatrano, nema nikakve ekonomske logike za ubacivanje prihoda od kamata u ukupan prihod i na osnovu toga ,,stvaranje" dohotka za finansiranje brojnih društvenih i sličnih potreba, pa i isplata ličnih dohodaka. Ta sredstva treba direktno da se unesu u akumulaciju privrede, zašto smo se i pre nekoliko godina zalagali. To je dohodak od sredstava, a ne rada, ili upotrebe sredstava, već od čistog osiguranja društvenih novčanih sredstava od inflatornog obezvređenja.

Kamatna stopa je dugo bila znatno iznad dohotka, dok briga za troškove poslovanja i racionalnu upotrebu sredstava potpuno izostaje. Da bi realna kamata postala jedan od regulatora u formiranju odnosa između akumulacije i tekuće potrošnje, a zatim efikasnije upotrebe društvenog kapitala i podizanja praga efikasnosti investiciji, ne možemo je vezati samo za stopu inflacije, jer tada i nije kamata, već stopa koja samo osigurava novčani iznos od obescenjenja u inflaciji, a o kamati kao instrumentu određivanja minimalne stope efikasnosti upotrebe kapitala ovde se i ne može govoriti, to je uglavnom „premija" za odgođenu potrošnju.

Amortizacija se u našem sistemu do sada klasično koristila, samo za osnovna sredstva (čak i za pokriće gubitaka) i to u vreme kada sve više može da se koristi za proširenu reprodukciju. Tehnološki razvoj traži da to postane tekući trošak. Treba tražiti rešenje da se iz nje „nabavlja" i usavršava visoko stručni i naučni kadar, bez kojega privreda nema budućnosti. Investicije su u našem sistemu shvaćene u svom najužem smislu (građevinski de, oprema) koje ne mogu da daju prave efekte bez investicija u naučni i istraživački potencijal kolektiva. U protivnom i dalje ćemo imati enormno praktično i teorijski već prevaziđeno, angažovanje sredstava u investicijama i stalni rast nezaposlenosti. Ovim se i sistem raspodele nužno menja, sredstva se vezuju za preduzeća, širi se osnova za elastičniju fiskalnu politiku, a tim i ekonomsku politiku u celini.

Osnovni pokretači daljeg razvoja time postaju naučno - istraživački rad, inovacije, nova tehnologija, informatika, organizacija i sl. a to znači i nužno izmenjeni položaj ovih poluga ekonomskog razvoja u društvu i sistemu vrednovanja, Ova sredstva moraju da se osiguraju pre dohotka, pre zahvata za državne i paradržavne institucije. Nauka kao proizvodna snaga društva u sistemu formiranja sredstava mora da bude ispred države, posebno u sistemu u kojem je država isključena iz neposredne proizvodne funkcije, ali ne i iz sfere potrošnje. Država svoje potrebe formira ex ante, najčešće porezom na dodatu vrednost, koji se unapred plaća, bez obzira na to da li će privredni subjekti na kraju završiti poslovanje s gubitkom.

Dok se taj odnos ne preokrene, kao i odnosi u raspolaganju dohotkom, te vraćanje izvornom (stvarno stvorenom) dohotku, nema velikog preokreta u društvu i „okretanja suncu rada", a to istovremeno znači nema ni motivacije za veći rad, porast proizvodnje i ponude robnih fondova. Bez navedenog nema ni izlaska iz krize i veće stabilnosti novca.

Mnogi odnosi u društvu se na tim osnovama menjaju, uz okretanje radu i rezultatima rada, društvenom vrednovanju rezultata rada, iz čega izrasta i kvalitet novca, nova kadrovska politika (koja postaje ključni faktor promena društvenih odnosa).

„MONETARIZAM", INFLACIJA I STABILIZACIJA VREDNOSTI NOVCA

Ekonomskoj politici se prigovara da je to „monetarizam", da je isključivo oslonjena na mere monetarne politike i da stoga ne daje rezultate. To je, ili nepoznavanje doktrine u celini, ili svesno zavaravanje javnosti. Na isti način bi moglo da se tvrdi da je ekonomska politika oslonjena uglavnom na neokejnzijanizam (kamatna stopa). Postoje neki instrumenti ekonomske politike koji su opšte prihvaćeni, bez obzira koja im je teorijska podloga, samo se postavlja pitanje kako i u kojem ambijentu se primenjuju. Od toga zavisi kakve će rezultate da da.

Jasno je da moramo da imamo ugrađenu inflaciju troškova, ali i inflaciju novčane tražnje, ali ne vezane za preteranu emisiju novca bankarskog sistema, već „stvaranjem" novčanog dohotka i njegovom raspodelom, koja generiše „preteranu" tražnju u odnosu na ponudu robnih fondova. U poslednjim godinama (2012 - 2019) mi nemamo ni preteranu ponudu novca, ni dovoljnu ponudu roba.

Rentijerstvo, nasuprot radu i rezultatima rada, danas dominira. Sistem je okrenut vlasnicima novca u zemlji i u inostranstvu, a ne stvaraocima dohotka i nosiocima rada.

Inflacija nije isključivo ili uglavnom monetarni poremećaj vezan za pad kupovne moći dinara, odnosno preteranu količinu novca u privredi. U poslednjih pet godina stvoreno je oko 60% manje novca u odnosu na nominalni rast društvenog proizvoda (ako se uzme kao kriterijum za određivanje optimalne novčane mase), a to su upravo godine izvanredne eskalacije inflacije. To je bazni poremećaj društva a brojnim preraspodelama i zahvatima dohotka izvan rada i radnog doprinosa pojedinca i kolektiva, ona ruši sve racionalne principe poslovanja, motive za rad i stvarne rezultate rada, te ekonomiju društvenih sredstava. Stabilizacija dinara (ovde svesno obrćemo red stvari), je pretpostavka bilo kakvih dubljih promena u sistemu i ponašanju svih subjekata u našem sistemu.

Stabilnost novca je ogledalo stabilnosti privrede, to je „sinonim stabilnosti privrede". Bez stabilne privrede nema stabilnog novca. Ali se problem retko okreće na drugu stranu. Novac je i samostalni faktor, a ne samo posledica razvoja privrede i društva. On bi unapred, preko planskih i dogovorenih cena mogao da bude gotovo stabilan (sa inflacijom od 2-5%), čime postaje i merilo rada, nerada i veće ili manje efikasnosti privrede.

Nasuprot tome, u visokoj inflaciji svi odnosi su iskrivljeni. Inflacija gura troškove i cene, dolazi do autonomnog rasta cena. Inflacija počinje da se sama pothranjuje i održava. To je poznati proces samoodržanja i ubrzanja inflacije. Oslobađanje cena i njihovo prepuštanje tržišnom mehanizmu u ovakvim odnosima u realnoj i finansijskoj sferi privrede, bez dubljih zahvata u sistemu preraspodele i stvaranja vrednosti (ponude), samo će pothranjivati inflacione poremećaje. Velika je zabluda očekivanje da će na jednom visokom nivou inflacija sama sebe da guši! Nije nam poznat ni jedan slučaj u ekonomskoj istoriji da se u nekoj privredi desio taj fenomen. U međuvremenu ona će i dalje da ruši sve racionalne osnove našeg privrednog sistema i ponašanja svih subjekata u njemu.

Planske, unapred dogovorene cene koje godišnje ne bi smele da se koriguju više 2% (do koje granice svi subjekti mogu i moraju da ih neutrališu efikasnijim poslovanjem i korištenjem sredstava, da im lako pariraju u poslovnoj sferi) stvorile bi od dinara istinsko merilo rada i rezultata rada. Tada i svi instrumenti ekonomske politike (kamate, porezi, javni dohoci, devizni kurs, lični dohoci, amortizacija i dr.) počinju drugačije da se ponašaju, ali na jednom nižem nivou, uz smanjenje njihovih negativnih efekata. Samo tada može da se očekuje i kvalitetna promena ponašanja svih subjekata u sistemu, a time i njegova opšta efikasnost.

6.NFLATORNI VRTLOG I HIPERINFLACIJA

INFLATORNA INERCIJA I STIHIJA

otvorenoj inflaciji („open inflation") se radi uvek kada se, bez obzira na primenu ili namere antiinflatorne politike u privredi, javlja stalni i slobodan rast cena. Rast cena poprima opšti tok i teži da se proširi na celokupnu privredu. Inflaciju možemo nazvati otvorenom ili prigušenom prema reakciji države na pojavu inflacionih pritisaka u privredi. Ako se reši na politiku skrštenih ruku i odluči da mehanizmom cena racionalizuje i raspodeli robu i usluge, imaćemo otvorenu inflaciju. Ako se država neposredno umeša u funkcije mera i kontrola, imaćemo prigušenu inflaciju.

U mnogim savremenim privredama sve više se ističe da je od vitalnog značaja u programu stabilizacije da se podstaknu produktivne investicije, da bi se povećala produktivnost rada. U tom pogledu se preduzimaju i odgovarajuće mere, kao: smanjenje poreza na profit, otpisivanje taksa, olakšice u pogledu amortizacije, osiguranje plasmana od strane države i dr.

S obzirom na vrlo razvijene mere antiinflacione politike u svim zemljama, jasno je da danas nema gotovo ni u jednoj zemlji čiste, otvorene inflacije. Borba protiv inflacije je jedan od prioritetnih ciljeva razvoja svake zemlje. Prema tome, danas se radi o nekom mešanom obliku inflacije, čije bi se karakteristike nalazile između kontrolisane i otvorene inflacije.

OTVORENA ILI SLOBODNA INFLACIJA - MEGAINFLACIJA

Otvorena inflacija, pored navedene karakteristike - da slobodno širi u celokupnoj privredi - ne pogađa istovremeno i podjednako sve sektore i grane, odnosno proizvode privrede, ali dovodi do disproporcija u razvoju i raspodeli nacionalnog dohotka. Ovaj tip inflacije je obično pothranjen monetarnom emisijom koja joj najčešće stvara povoljnu osnovu za širenje. Zbog slobodnog ponašanja cena, slobodnog tržišta i slobodnog ponašanja svih subjekata u privredi, ovaj oblik inflacije se danas vezuje za postojanje tzv. „inflacionih očekivanja", anticipiranog rasta cena, koji se javljaju kao dodatni faktori koji podstiču i ubrzavaju opšti rast cena. Otvorena inflacija neometana merama kontrole ili stabilizacije, često se pretvara u galopirajuću ili hiperinflaciju.