Da li je Balkan osmanska Penelopa

Sultan bez imperije

Iz knjige"Pusto tursko" (Novi Sad, 2020), autora prof. Dr Darka Tanaskovića, poznatog srpskog islamologa i diplomate, Magazin Tabloid objavljuje završno poglavlje u kome je sadržana sva suština neosmanističke politike Turske na Balkanu, koju zdušno podržava sadašnji vladajući režim u Beogradu. Drugo izdanje ove knjige uskoro će se pojaviti pred čitaocima.

Prof. Dr Darko Tanasković

Turski predsednik Erdogan baš se u poslednje vreme razradio i sve samouverenije nastupa na međunarodnoj sceni.

Pored neposrednog i posrednog, ali intenzivnog vojnog angažovanja na nekolikim neuralgičnim tačkama u Sredozemlju, na Bliskom i Srednjem istoku, zaoštrio je i retoriku, za koju je teško reći da je baš uvek diplomatska. Francuskom predsedniku Makronu je već drugi put poručio da treba da se leči, na šta je Pariz povukao ambasadora iz Ankare, što je kulminacija zatezanja poodavno zahladnelih odnosa između dvojice ambicioznih lidera, ali i dveju velikih država i članica NATO-a.

Makronove kritike povodom uloge koju Turska na strani Azerbejdžana neskriveno igra u podsticanju i razgorevanju sukoba u Nagornom Karabahu, kao i nameru da se u Francuskoj zakonski reguliše delovanje džamija i islamskih centara, Erdogan je ocenio kao eklatantnu islamofobiju, dok se u Francuskoj, u kojoj je veoma uticajna jermenska dijaspora, sve otvorenije govori o tome da Turska na Kavkazu nastavlja nikada priznati osmanski genocid nad ovim narodom iz 1915. godine.

Na neuobičajeno ( ne i za njega!) otvoren način turski predsednik je izrazio želju i nadu da će Azerbejdžanci izaći kao pobednici iz rata i uspeti da oružjem oslobode Nagorni Karabah od jermenskih okupatora. Istovremeno, on se redovno konsultuje sa Vladimirom Putinom, tobože o pronalaženju puta ka okončanju sukoba, stavljajući Ankaru na isti nivo makroregionalne uticajnosti sa Moskvom, što je deo proklamovanog spoljnopolitičkog i geopolitičkog cilja da Turska 2023. godine bude jedna od sedam najvažnijih "igrača" na globalnom planu međunarodnih odnosa.

Zauzetost oko Nagornog Karabaha nije smetala turskom predsedniku da najavi spremnost za pokretanje nove vojne akcije u Siriji... Istovremeno sa punom aktivnošću na Kavkazu, Erdogan preti Grčkoj da će "dobiti svoje", ako nastavi da ometa tursko istraživanje podmorskih energetskih resursa, odnosno fosilnih goriva u Istočnom Mediteranu, udarajući uzgred i poneku packu Izraelu i Egiptu, a da ne govorimo o Kipru, za koji prvi put izričito predlaže rešenje višedecenijskog spora kroz model dveju nezavisnih država, pošto je prethodno obezbedio pobedu svog kandidata i poslušnika Ersina Tatara na nedavnim predsedničkim izborima.

Nimalo slučajno, "Sultan" je ovu provokativnu maksimalističku izjavu dao pred Tatarov sastanak s kiparskim Grcima i predstavnicima triju zemalja "garanata" za Kipar - Grčke, Turske i Velike Britanije, koji je najavio generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Antonio Gutereš, s ciljem da se pokrenu zamrli mirovni pregovori. Tako je otvorio Pandorinu kutiju ideje o formalnoj podeli jedne samostalne i suverene države, na osnovu "uvažavanja stanja na terenu" i nemogućnosti da se pregovorima dveju lokalnih zajednica pronađe kompromisno rešenje. A ne može se pronaći, jer, bez obzira na sve diplomatske manevre i prividnu spremnost na ustupke, osnovni zahtev kiparskih Grka, da Turska posle postizanja sporazuma u određenom roku povuče svoje vojne snage sa ostrva, nikada neće biti ispunjen.

Svaka analogija sa odnosom Turske prema teritorijalnom integritetu Srbije i nezavisnosti "Kosova" stvar je, dakako, paranoidne uobrazilje... Ako se turskom predsednike nešto ne može zameriti, onda je to doslednost, ali i otvorenost u realizovanju strategije čiji je krajnji cilj ponovo velika i snažna Turska na prostorima koji su nekada bili u sastavu Osmanskog carstva, pa dokle se u datom trenutku može, dotle se i ide... A dokle se realno može, tek treba da se vidi, jer ima podosta ozbiljnih analitičara koji procenjuju da se Turska spoljnopolitički i vojno, ali i ekonomski delovanjem na više frontova prenapregla i da će to breme teško izdržati bez posledica po unutrašnju ravnotežu, posledica koje je Erdogan, uostalom, delimično već osetio.

Ne bi se, međutim, valjalo preterano zavaravati takvim stručnim prognozama, jer Turska je Turska, specifična država sa specifičnim društvom i sa nekim komparativnim prednostima o kojima se u ovakvim preciznim i racionalizovanim analizama ne vodi računa, jer ne pripadaju fenomenima na koje se mogu primeniti egzaktna naučna merila. Onako, otprilike, kako je veliki ruski pesnik Tjutčev opisao svoju voljenu otadžbinu: "...Umom se Rusija ne može razumeti...Opštim aršinom ne da se izmeriti: Osobeno je njeno stanje, u Rusiju se jedino može verovati....

Zato su, pored ostalog, složeni odnosi između Rusije i Turske toliki izazov za svaku pouzdanu ocenu i izvesnije predviđanje, a svi bi voleli da znaju kako će se oni u budućnosti razvijati. Premda glavni vektor spoljnopolitičkog angažovanja Turske nije usmeren prema Balkanu, ako izuzmemo akutnu fazu hroničnog nadgornjavanja sa Grčkom, nekadašnja osmanska Rumelija nije van polja Erdoganove pažnje. Turska prema Balkanu u ovom trenutku nastupa promišljeno i konstruktivno, ne odustajući od svojih strategijskih interesa, ali i svesna da pri sadašnjoj regionalnoj i široj konjunkturi najviše može postići korišćenjem sredstava i metoda tzv. "meke", odnosno "pametne moći".

Primer ovakvog opredeljenja su i znatno unapređeni odnosi sa Srbijom koju je Ankara oduvek, čak i u razdobljima najozbiljnijih tenzija, smatrala pratnerom bez koga se ne može ostvariti bilo kakav stabilan i trajan rezultat u balkanskim ralacijama. Izraženije neoosmanističke reminiscencije, do nametljvosti prisutne u nastupanju turskih zvaničnika prema i na Balkanu tokom prve decenije ovoga veka, sada su potisnute van predela pragmatičnog vođenja uglavnom poslovne politike, što je svakako dobro sa stanovišta uspešnosti poslovanja i saradnje u raznim oblastima delatnosti.

Ponekad, ipak, da se ne zaboravi kako Turska, poslujući na Balkanu, nije zaboravila Rumeliju, a i da bi se održala vera u nju kod onih koji je na našim prostorima i dalje čeznutljivo doživljavaju kao duhovnu i kulturnu maticu i potencijalnog zaštitnika, Erdogan se ponekad oglasi porukama iz arsenala koji pripadaju metafizičkim, oniričkim predelima koje je Ahmet Davutoglu nazvao geografskom i istorijskom dubinom. Tako je veliki komunikator nedavno, u obraćanju euforičnim pristalicama retorički sam sebe prevazišao, što u njegovom slučaju nije mala stvar.

Zaneo se govoreći o opštoj omiljenosti koju Turci, suprotno tvrdnjama svojih dušmana i raznih zavidnih zlobnika, danas uživaju u muslimanskim zemljama Severne Afrike, Bliskog istoka i Balkana, pa je rekao i sledeće: "...Idite u Siriju, idite u Irak, idite u Severnu Afriku, idite na Bliski istok, idite u zemlje Balkana, idite i pitajte tamo ljude šta misle o Turskoj i o Turcima. Nećete čuti ni reč žalbe, ništa o kolonijalizmu, okupaciji, tlačenju ili genocidu.

Umesto toga, čućete jednu novu rečenicu koja je kod njih postala nešto kao simbolički slogan - Hvala Alahu što su nam Turci došli! Ispričaću vam jedan istiniti događaj. Uloživši mnogo truda i u veoma teškim okolnostima ekipa TIKA-e (Turske državne agencije za saradnju i razvoj) stigla je do jednog planinskog sela u Makedoniji. Neki starac sa štapom prišao je članovima ekipe i, videvši tursku zastavu na kolima, upitao: 'Zašto ste toliko zakasnili?'. Funkcioner se zbunio i pomislio da su zakasnili na neki predviđeni program i taman kad je hteo da se izvini, starac ga je prekinuo i rekao: 'Čekali smo vas sto godina'. Zaista, prošlo je sto godina od kad smo odvojeni od ovih zemalja, ali narod nikada tamo nije prestao da nas čeka i da se nada našem povratku".

Nije teško zamisliti aplauz koji se posle ove "istinite priče" razlegao velikom dvoranom. Balkan je u neoosmanističkoj viziji i dalje, dakle, Rumelija čiji su gubitak Osmanlije pre jednog veka izuzetno bolno doživeli, o čemu svedoče tadašnji lamenti njihovih vojnih i civilnih prvaka. U svim tim žalopojkama ponavljan je refren da Rumelija "ostaje u našim srcima i da ćemo se jednom vratiti".

Iz Rumelije je, uostalom, poticao veliki deo osmanske, ali i potonje kemalističke elite, uključujući i tvorca moderne Turske i "Oca Nacije" Mustafu Kemala pašu Ataturka. Erdogan je, doduše, sa Crnog, a ne Egejskog mora, ali je i njemu Rumelija očito u srcu, a želja za povratkom nesmanjeno jaka. Tim više što Turke, kako reče stari Makedonac sa štapom, tamo već sto godina nestrpljivo čekaju.

Balkan mu, eto, dođe kao neka osmanska Penelopa, a da svoga čekanja, za razliku od Odisejeve verne ljube, nije bio svestan. Srećom, proviđenje ili volja Alahova uredi da se ekipa turske agencije na planini sretne sa makedonskom starinom... Mi smo, balkanski veselnici, poput Penelope tkali i parali svoje košulje, ali ne dvadeset nego punih sto godina, a parali su nam ih povremeno i drugi.

Povratak nekadašnjeg gazde sa istoka nismo dočekali, a ni košulje baš sve oparali, tako da nismo ni bez ruha, ni bez kruha, a u većini umemo i goste, zvane i nezvane, da balkanski dočekamo i ispratimo kako im dolikuje. Čemu, uostalom, uopšte osvrtanje na Erdoganovu "istinitu priču", reći će mnogi na ovim našim stranama, jer on, kako se obično i olako tumači, govori "za unutrašnju upotrebu". Ne bi, međutim, trebalo zaboraviti da su za neoosmanističku doktrinu i njenu operacionalizaciju unutrašnja i spoljna politika, a i "meka" i "tvrda moć" u organskoj, funkcionalnoj sprezi i naizmenično se aktualizuju, pa ne bi bilo poželjno da Erdoganovi slušaoci listom poveruju da je Balkan zaista i dalje Rumelija koja ih i posle sto godina željno čeka.

Ako se turskom predsednike nešto ne može zameriti, onda je to doslednost, ali i otvorenost u realizovanju strategije čiji je krajnji cilj ponovo velika i snažna Turska na prostorima koji su nekada bili u sastavu Osmanskog carstva, pa dokle se u datom trenutku može, dotle se i ide... A dokle se realno može, tek treba da se vidi, jer ima podosta ozbiljnih analitičara koji procenjuju da se Turska spoljnopolitički i vojno, ali i ekonomski prenapregla delovanjem na više frontova i da će to breme teško izdržati bez posledica po unutrašnju ravnotežu. Istovremeno sa punom aktivnošću na Kavkazu, Erdogan preti Grčkoj da će "dobiti svoje", ako nastavi da ometa tursko istraživanje podmorskih energetskih resursa, odnosno fosilnih goriva u Istočnom Mediteranu, udarajući uzgred i poneku packu Izraelu i Egiptu, a da ne govorimo o Kipru, za koji prvi put izričito predlaže rešenje višedecenijskog spora kroz model dveju nezavisnih država, pošto je prethodno obezbedio pobedu svog kandidata i poslušnika Ersina Tatara na nedavnim predsedničkim izborima.

Nimalo slučajno, "Sultan" je ovu provokativnu maksimalističku izjavu dao pred Tatarov sastanak s kiparskim Grcima i predstavnicima triju zemalja "garanata" za Kipar - Grčke, Turske i Velike Britanije, koji je najavio generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Antonio Gutereš, s ciljem da se pokrenu zamrli mirovni pregovori. Tako je otvorio Pandorinu kutiju ideje o formalnoj podeli jedne smostalne i suverene države, na osnovu "uvažavanja stanja na terenu" i nemogućnosti da se pregovorima dveju lokalnih zajednica pronađe kompromisno rešenje.

A ne može se pronaći, jer, bez obzira na sve diplomatske manevre i prividnu spremnost na ustupke, osnovni zahtev kiparskih Grka, da Turska posle postizanja sporazuma u određenom roku povuče svoje vojne snage sa ostrva, nikada neće biti ispunjen. Svaka analogija sa odnosom Turske prema teritorijalnom integritetu Srbije i nezavisnosti "Kosova" stvar je, dakako, paranoidne uobrazilje...

Ne bi se, međutim, valjalo zavaravati takvim stručnim prognozama, jer Turska je Turska, specifična država sa specifičnim društvom i sa nekim komparativnim prednostima o kojima se u ovakvim preciznim i racionalizovanim analizama ne vodi računa, jer ne pripadaju fenomenima na koje se mogu primeniti egzaktna naučna merila.

Onako, otprilike, kako je veliki ruski pesnik Tjutčev opisao svoju voljenu otadžbinu: "Umom se Rusija ne može razumeti/ Opštim aršinom ne da se izmeriti: / Osobeno je njeno stanje/ U Rusiju se jedino može verovati..." Zato su, pored ostalog, složeni odnosi između Rusije i Turske toliki izazov za svaku pouzdanu ocenu i izvesnije predviđanje, a svi bi voleli da znaju kako će se oni u budućnosti razvijati. Premda glavni vektor spoljnopolitičkog angažovanja Turske nije usmeren prema Balkanu, ako izuzmemo akutnu fazu hroničnog nadgornjavanja sa Grčkom, nekadašnja osmanska Rumelija nije van polja Erdoganove pažnje.

Turska prema Balkanu u ovom trenutku nastupa promišljeno i konstruktivno, ne odustajući od svojih strategijskih interesa, ali i svesna da pri sadašnjoj regionalnoj i široj konjunkturi najviše može postići korišćenjem sredstava i metoda tzv. "meke", odnosno "pametne moći".

Primer ovakvog opredeljenja su i znatno unapređeni odnosi sa Srbijom koju je Ankara oduvek, čak i u razdobljima najozbiljnijih tenzija, smatrala pratnerom bez koga se ne može ostvariti bilo kakav stabilan i trajan rezultat u balkanskim ralacijama. Izraženije neoosmanističke reminiscencije, do nametljvosti prisutne u nastupanju turskih zvaničnika prema i na Balkanu tokom prve decenije ovoga veka, sada su potisnute van predela pragmatičnog vođenja uglavnom poslovne politike, što je svakako dobro sa stanovišta uspešnosti poslovanja i saradnje u raznim oblastima delatnosti.

Ponekad, ipak, da se ne zaboravi kako Turska, poslujući na Balkanu, nije zaboravila Rumeliju, a i da bi se održala vera u nju kod onih koji je na našim prostorima i dalje čeznutljivo doživljavaju kao duhovnu i kulturnu maticu i potencijalnog zaštitnika, Erdogan se ponekad oglasi porukama iz arsenala koji pripadaju metafizičkim predelima koje je Ahmet Davutoglu nazvao geografskom i istorijskom dubinom.

Tako je nedavno, u obraćanju euforičnim pristalicama retorički sam sebe prevazišao, što u njegovom slučaju nije mala stvar. Zaneo se govoreći o opštoj omiljenosti koju Turci, suprotno tvrdnjama svojih dušmana i raznih zavidnih zlobnika, danas uživaju u muslimanskim zemljama Severne Afrike, Bliskog istoka i Balkana, rekao je i sledeće: "Idite u Siriju, idite u Irak, idite u Severnu Afriku, idite na Bliski istok, idite u zemlje Balkana, idite i pitajte tamo ljude šta misle o Turskoj i o Turcima..."