Feljton

Srđan Cvetković IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA: Politička represija u Srbiji 1953-1985. (7)

Kradljivci tuđih leđa

Istoriogrrafija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.

Srđan Cvetković

Mišljenja svih koji su nastupali sa platforme levice kritikujući birokratsku strukturu vlasti i socijalističko samoupravljanje kao formu društvenog organizovanja etiketirana su kao - anarholiberalistička shvatanja.

Otpor vladajućem ideološkom monopolu dolazio je sa pozicija kritičkog marksizma zastupajući tezu o "istorijskoj preživelosti radničke klase" kao nosioca progresivnih ideja i rukovodeće uloge, a veličajući namesto nje "ulogu i odgovornost inteligencije", kao glavnog faktora društvenog razvoja. Pojedinci, pre svega među studentima, bili su pod uticajem raznih anarhističkih i revolucionarnih studentskih pokreta tada popularnih u Evropi. Bilo je marksista, anarhista, maoista, ali i demokratski i prozapadno orijentisanih i slično. Tu je ubrajana "ekstremna grupa profesora i studenata" iz 1968, okupljena oko časopisa Praksis i drugi profesori i studenti, pojedini "đilasovci", "trockisti", itd. Anarholiberalima su smatrani i nosioci "crnog talasa" u kinematografiji, mladi režiseri poput Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Lazara Stojanovića, Aleksandra Petrovića, Miće Popovića, Bate Čengića, Puriše Đorđevića... Konstatovano je da, iako između njih postoje izvesne razlike, svi su za "uspostavljanje demokratskog sistema buržoaskog tipa". Većinu je činilo pretežno univerzitetsko nastavno osoblje, studenti, naučnici, profesori srednjih škola i književnici. Najveći odjek ove ideje imale su među studentima i mlađom populacijom u gradovima, a procenjivalo se da je sa ovih pozicija u Jugoslaviji eksponirano nekoliko hiljada lica od kojih je aktivno delovalo nekoliko stotina.

Brošure o "Specijalnom ratu" naročitu su pažnju pridavale ovoj "novoj levici", naučnim seminarima i školama, simpozijumima, stipendijama i studentskim štrajkovima. Kao jedan od glavnih vidova borbe vide se konkretne akcije za poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda na kojima ove grupe insistiraju, a izražene su kroz mnogobrojne peticije pojedinim organima i stranoj javnosti (najčešće za ukidanje verbalnog delikta (tj. čl. 133 KZ) ili žaleći se na različite oblike nepravdi i progona. Anarholiberale karakteriše mladost, žilavost, obrazovanje i akciono jedinstvo. "Ultralevičarstvo predstavlja pobunu dela inteligencije zbog gubitaka privilegija i proleterizacije, po čemu je ona bliska najsiromašnijim delovima seljaštva i krajnje 'pauperizovanim slojevima'" - smatao je Edvard Kardelj, član Predsedništva SFRJ. Po njegovom mišljenju, iako malobrojna, ona je velika opasnost u kontekstu drugih "reakcionarnih pojava" - reakcionarni nacionalizam i staljinistički dogmatizam.

Vodile su ih "ideje 68", gde su anarholiberali doživeli svoju istorijsku promociju otvoreno nastupajući kao protivnici zvanične linije Saveza komunista Jugoslavije, kritikujući privredne reforme, "zakrčenu ideologiju" SKJ, mediokritete na rukovodećim položajima koji nisu u stanju da reše osnovne društvene probleme, socijalnu nejednakost (parola o "crvenoj buržoaziji"). Praksisovci su bili pod uticajem Frankfurtske filozofske škole i podržavali su liberalni program partije s kraja 50-ih, u mladosti simpatisali "ranog Đilasa", ali su za razliku od njega ostali predani marksisti. Radikalniji studenti zamerali su profesorima da najveći deo njihovih teorijskih radova ostaje u ravni akademske filozofije i nedovoljno konkretne kritike savremenog društva. Najveći broj pristalica gravitirao je oko Beogradskog univerziteta, najviše oko Filozofskog fakulteta (grupa za sociologiju i filozofiju) koji se pokazao kao svojevrsna "Meka" anarholiberala, ali ih je bilo i na Filološkom i Pravnom fakultetu. Potom, centri su bili pojedini naučni instituti (Institut za međunarodnu politiku i privredu, Institut za novinarstvo, Institut društvenih nauka, itd; Savez studenata, časopisi Student, Vidici, Praxis, Jež. Držali su često tiribine u Domu omladine, RU Đuro Salaj, SKC i drugim mestima. Primećene su takve tendencije i na kulturnim manifestacijama FEST-71, Druga vrata levo, itd. Inspirisani studentskim demonstracijama, studenti, mlađi profesori univerzitetskih i fakultetskih centara nastojali su da i posle junskih demonstracija održe nivo kritike i društvenog aktivizma kroz štampu, javna istupanja, sporadične demonstracije, ilegalne grupe za političko delovanje u durug studentskog pokreta 68. Pored Beograda, drugi centar je bio u Zagrebu (časopis Praksis i Filozofski fakultet u Zagrebu), zatim grupa profesora i studenata na univerzitetu u Ljubljani, manje u drugim univerzitetskim centrima (Sarajevo, Skoplje).

Služba državne bezbednosti je ovu grupaciju videla u kontekstu specijalnog rata, koji se vodio protiv SFRJ kao "pokušaj prodora u redakcije postojećih listova i časopisa, koje imaju za cilj uticanje na teorijsko uobilčavanje savremenih društvenih, političkih i kulturnih kretanja". Nosioci tih aktivnosti "najčešće se predstavljaju kao slobodoumniji, liberalniji intelektualci kojima je svrha da svojim kritičkim (u stvari kritizerskim) pristupom prema društvenoj stvarnosti doprinesu 'humanijem i liberalnijem' sadržaju socijalističkog društva... zaklanjanjem iza marksističke teorije predstavlja jedan od metoda maskiranja u specijalnom ratu, poznat pod imenom 'krađa tuđih leđa'. U tu svrhu, prema izveštaju, od polovine 60-ih organizovani su simpozijumi, seminari, tzv. letnje škole (Korčulanska letnja škola - nap. aut.) gde su se, pored "stranih okupljali i naši intelektualci i akademska omladina, koji su imali za cilj indoktrinaciju 'sa antisocijalističke platforme'". Na sličan način gledano je i na studije i specijalizacije jugoslovenskih naučnika u inostranstvu. Neki od vodećih anarholiberala u to vreme bili su i predavači na univerzitetima pojedinih evropskih zemalja i SAD "što su koristili za širenje svojih pozicija i stavova i pritisak na SFRJ". Praćeni su kontakti studenata i profesora sa stranim predstavnicima i evidentirano je njih 87, kao što je evidentirano i 74 lica stranih predstavnika koji su se interesovali za studentski pokret.

Od profesora najaktivniji u inostranstvu su bili Ljuba Tadić, Svetozar Stojanović, Mihailo Marković, Aleksandar Kron, a od studenata V. Mijanović koji često kontaktira sa Desom Trevisan (ozloglašenom novinarkom iz Velike Britanije, zbog podrške jugoslovenskim disidentima), zatim D. Udovički, L. Stojanović, L. Sekelj, Z. Minderović i drugi.

Primećeno je da se u drugoj polovini 70-ih anarholiberali sve više oslanjaju na Zapad i organizacije za zaštitu ljudskih prava, pa "predstavljaju u sadašnjim uslovima običnu političku agenturu Zapada". Anarholiberali, kroz mnogobrojne peticije međunarodnim institucijama često apeluju da izvrše pritisak na režim kako bi ispoštovao preuzete međunarodne obaveze u zaštiti ljudskih prava (Helsinška konvencija, Deklaracija OUN i druge). Kao primer navodi se Povelja 77 u Čehoslovačkoj, koja je uzimana kao uzor u peticiji oko putnih isprava u Jugoslaviji. F. Herljević, prilikom diskusije na Predsedništvu SFRJ, ocenjuje da "anarholiberale, u prvom redu, pomaže Zapad, a birokratsko-dogmatske snage - Istok. Međutim, i jedni i drugi su špijuni, i jedni i drugi su u sprezi..." Službe bezbednosti potenciraju da je delovanje anarholiberala usmereno prema studentskoj omladini i da prilikom procenjivanja opasnosti treba imati u vidu "određene ranije slučajeve pokretanja većeg broja omladine na nemire".

Uočavano je da između liberala i anarholiberala u drugoj polovini 70-ih nastaju "idejno-politički dodiri", kritički pogledi na samoupravni sistem, pa se procenjivalo da bi jednako i u savezu delovale u slučaju neke veće krize. Sociolog Nebojša Popov, međutim, primećuje da su, zarad obračuna sa pokretom 1968. i idejama studentske levice, praksisovcima, gurnute u stranu razlike između liberala, nacionalista i "neostaljinista" (kako ih naziva). Da bi nakon toga usledio obračun "konzervativaca" u SKJ sa "liberalima" i "nacionalistima".

Progon šezdesetosmaša i studentske levice otpočeo je intenzivnije od 1972. u sklopu opšteg zaoštravanja kursa prema svim ideološkim neprijateljima. Manifestovao se kroz zabranu određenih liberalnih medija (Student, Vidici) da bi se nastavio suđenjima studentima posle 1972. i kulminirao izbacivanjem "praksisovaca" sa fakulteta 1975. Prvi su se našli na udaru intelektualci i studenti, lideri i učesnici demonstracija 1968, zbog neodustajanja od kritičkog diskursa prema partijskoj birokratiji, društvenoj stvarnosti i prema sovjetskoj intervenciji u Čehoslovačkoj. Samo za mesec dana posle 21. Sednice Predsedništva SKJ (1. decembar 1971) i osude Maspoka, u Srbiji je podneto 45 krivičnih i 68 prekršajnih prijava za političke delikte, a u istom izveštaju se konstatuje da je stvorena političkan klima za "energičniji nastup i nova gonjenja".

Tako je Zoran Gluščević, književnik, urednik lista Književne novine, osuđen pred Ogružnim sudom u Beogradu zato što je napisom u ovom listu (br. 361, od 30.08.1969.) povodom godišnjice okupacije Čehoslovačke sa naslovom "Pet varijacija na temu praško proleće 68" i objavljenom fotografijom ispod napisa "izložio poruzi SSSR kao državu". Poput slučaja Mihajlov 1965, hapšenja "socijalista" 1958. i nekih kasnijih progona 70-ih vidi se ogroman uticaj spoljnopolitičkog momenta (blokovske podeljenosti i Hladnog rata), kao jednog od važnih determinanti političke represije u samoupravnom društvu. Samo godinu dana ranije, u Beogradu na Trgu Marksa i Engelsa organizovan je veliki miting na kome je Mijalko Todorović oštro istupio protiv invazije na Čehoslovačku, a u Zagrebu je najoštriji bio Mika Tripalo. Međutim, sada se članak pokolopio sa predstojećom posetom Beogradu Andreja Gromika i dobio neslućen značaj. Njegov dolazak je uslovljen osudom Gluščevića, što je Tito navodno prihvatio, ali privatnim kanalima poručio da mu se izrekne samo uslovna osuda. Autoru je stavljeno na teret da se u ovom napisu obratio armiji SSSR-a kroz pitanja, savete i ironiju - šta rade u Pragu, kako da izbegnu ulogu koju im je namenila država SSSR, da je SSSR svojom "soldateskom" otela Pražanima slobodu. Apostrofiraju se delovi teksta: "Učoporili ste se... dok se krećete u gomilama. Kohezija vaše ideološke stege jača je od svakog drugog utiska... Vaši političari znaju šta rade: dobro su izučili đavolsku nauku vladavine nad ljudskim dušama... Sve što bi da vidite, čujete, osetite, prethodno prolazi kroz ideološke filtere koji imaju čudesnu moć da belo učine crnim, da humani san o socijalizmu pretvore u izdaju Marksa, težnje za slobodom u imperijalističku zaveru." Optužen je za krivično delo povrede ugleda strane države (čl. 175 KZ), a na pretresu 28.10.1969. Gluščević tvrdi: "Optužnicu smatram neodrživom i apsurdnom... Ja sam se izjasnio protiv militarizma i protiv upotrebe grube sile u međunarodnim odnosima." Gluščević se branio da se rukovodio godišnjicom okupacije Praga kada je pisao članak i da mu nije bilo poznato da se priprema poseta ministra spoljnih poslova SSSR-a (pravi razlog njegovog progona). Osuđen je na kaznu u trajanju od šest meseci, uslovno na godinu dana. U obrazloženju presude stoji, između ostalog: "Sovjetska je armija prema ovom članu soldateska. Grupa sovjetskih vojnika i oficira kojom je članak ilustrovan, predstavljena je kao grupa krvnika vezanih za mesto svojih nedela. Pri tome se onih izjednačavaju sa četničkim koljačima (koji stoje na grlu svoje žrtve) i Nemcom koji se fotografisao pored streljanih talaca", u čemu se ogleda uticaj dnevnih spoljnopolitičkih interesa. Navodno je sudija Lukić, kao bivši "ibeovac" bio za oštriju osudu rečima: "čovek koji je oklevetao najslavniju armiju sveta ne može dobiti samo uslovnu osudu". Vrhovni sud Srbije, presudom od 30.01.1970. preinačava prvostepenu presudu gluščeviću i kažnjava ga simboličnom kaznom od tri meseca zatvora uslovno, što dokazuje da je osuda iznuđena političkim trenutkom i potrebama. Novinar je kažnjen jer u svojim stavovima nije uspeo da isprati naglu i fleksibilnu promenu kursa spoljne politike, kao što se lako, fleksibilno i selektivno primenjivao krivični zakon, kad treba progoniti neistomišljenika - neprijatelja vladajućeg režima.

Lazar Stojanović, mladi reditelj i apsolvent na grupi za psihologiju Filozofskog fakulteta je dva puta, za kratko vreme, osuđivan za verbalni delikt, a pre svega, zbog diplomskog rada na Akademiji filma "Plastični Isus". Kao vojnik u požarevačkoj kasarni uhapšen je 6. novembra 1972, a kasnije 5. decembra 1972. i pravosnažno osuđen na godinu dana pred Vojnim sudom u Beogradu, po prijavi kapetana Vuka Obradovića i nekoliko oficira. Suđen je za "neprijateljsku propadandu" koju je širio u kasarni, gde su inkriminisanje njegove izjave u pogledu uloge asrmije u društvu i položaja vojske u vreme demonstracija 1968. Prema optužnici 20.10.1970. pred kapetanom Vukom Obradovićem i vojnikom V. Sekulovićem, pored tvrdnji da je organizator i učesnik demonstracija u Beogradu, saradnik i urednik listova Student i Vidici, tvrdio je da armija ne ostvaruje svoju ustavnu funkciju, već "služi za zaštitu grupe visokih rukovodilaca". Na izraženo neslaganje svedoka Obradovića zapitao je "da li on zna gde je bio valjevski puk u vreme demonstracija", tvrdeći da je taj puk bio ispod Avale i da su u toj vojsci 30% sinovi ustaša i četnika, navodeći kako u toj situaciji u akciji prema studentima ne bi učestvovao. Stojanović je i psihijatrijski veštačen od strane neuropsihijatra dr Vere Marčetić (pred oba suda), gde ona nalazi da je Stojanović "ličnost visoke inteligencije sa psihopatskom karakternom strukturom, u smislu šizoidne psihopatije" i da je "neotporan na alkohol kao i da je labilnog i iritabilnog ponašanja".

Samo šest meseci kasnije Stojanović, koji je već bio na izdržavanju kazne u Zabeli, ponovo se našao na optuženičkoj klupi, ovog puta zbog filma "Plastični Isus". Pred većem Okružnog suda u Beogradu, kojim je predsedavao Milivoje Đokić, 14.06.1973, izrečena mu je presuda OKS Beograd, kojom je osuđen zbog toga što je "Tokom 1971. u Beogradu angažujući 28 lica, snimio, režirao i montirao dugometražni film 'Plastični Isus' po sopstvenom scenariju u kome je zlonamerno i neistinito prikazao društveno-političke prilike u našoj zemlji i njenom dosadašnjem razvoju, tako što daje izopačenu sliku društveno-političkih zbivanja u našoj zemlji i njenom dosadašnjem razvoju, obezvređuje se naša socijalistička revolucija, njeni borci i naš samoupravni socijalistički sistem, uz poistovećivanje prilika u našoj zemlji sa fašističko-hitlerovskim režimom, kao i da vređa lik Predsednika J.B. Tita, najistaknutijeg predstavnika Revolucije i izgradnje socijalističkih društvenih odnosa, pri čemu se film služi vulgarnim i pornografskim sredstvima radi srozavanja osnovnih vrednosti našeg društva, a gotovo u celini propraćen je fašističkim pesmama i muzikom." Kao dokaz detaljno se navode inkriminisani delovi filma na čijoj je projekciji javnost bila isključena pod izgovorom da je po sadržini takav da pojedini delovi "narušavaju interes javnog reda, posebno u scenama kojima se prikazuju manifestacije fašizma i u kojima se poistovećuju društveno-političke prilike u našoj zemlji sa hitlerovskim režimom, kao i u scenama u kojima se vređaju najviši rukovodioci naše zemlje". Razlozi morala, po mišljenju suda, opravdali su isključivanje javnosti, budući da su pojedine scene "pornografske i vulgarne, uz prikazivanje seksualne izopačenosti".

Najpre, u jednom delu Tom, glavni junak, izgovara "Ne verujem u revoluciju jer ne rade ljudi, jer se puca, ubija, kolje, davi - to nisu prave stvari", prikazuju se ešaloni boraca NOV sa pesmom "Alten komaraden" da bi se kasnije, uloga partizana kao nosilaca revolucije svela na međusobno ubijanje sa četnicima kojima se posvećuje dobar deo filma korišćenjem dokumentarnog materijala. U drugoj Tom čita list Student i na kraju pozdravlja sa uzvikom "Hajl". Nešto kasnije se Tom ljubi sa homoseksualcem uz pesmu "Alten kamaraden", dok se na Hotelu Slavija vidi parola "Živeo voljeni drug Tito". U jednom kadru, Tom dvogledom posmatra studentskedemonstracije 1968. sa istaknutom parolom "Studenti - radnici" i za to vreme čuje se glas: "Ponašanje milicije bilo je divljačko" i odobravanje "Tako je!", posle čega se čita Titova odbrana sa suđenja u Zagrebu, po Zakonu o zaštiti države, u kojima on, pored ostalog navodi da neće izneveriti ideje za koje se borio, što Tom propraća glasnim ironičnim i veoma dugotrajnim smejanjem uz glađenje svoje duge brade. Posle toga, dok devojčica peva pesmu "Republika naša moćna" Tom ispušta čašu u lavabo koja se razbija uz prasak, a njena pesma "Svesno stupa vojska narodnoherojska..." praćena je projektovanjem filma na kome se vidi kako jedan muškarac onaniše. Takođe se prikazuje scena gde se Tom sa još dva muškarca homoseksualca sprema za seksualnu seansu, a Tito u svom kabinetu priprema govor koji kasnije drži, što je propraćeno insertima iz filma Saga o forsajtima; Tom se pojavljuje nag na ulici, policija ga hapsi - propraćeno kadrom više žena kapoa, šefova u koncentracionim logorima. Kada je ošišan stigao u svoj stan, žena mu na čelu crta zvezdu petokraku za koje vreme on zvižduće melodiju fašističke pesme Lili Marlen - navodi se u presudi K-360/73.

Film je snimljen kao diplomski rad na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju - odseku za filmsku režiju, gde mu je mentor bio profesor i poznati filmski režiser Aleksandar Petrović, a Centar filmskih radnih zajednica učestvovao u finansiranju filma. Kada je novembra 1971. predao film ispitnoj komisiji, nisu mu stavljene primedbe na film, koje bi bile "idejne prirode", a dobio je ocenu deset. Čak je bilo ideja da se film prikazuje na Pulskom festivalu. Međutim, nakon odlaska u vojsku, u vreme kada se pojačava intenzitet represije, autor biva uhapšen i osuđen za verbalni delikt. Film nije zvanično prikazan jer ga nije odobrila filmska cenzura. "Plastični Isus" ugledao je svetslost pozornice tek 1990. Prikazan je na filmskom festivalu u Montrealu i dobio prvu nagradu žirija međunarodnih kritičara.

Stojanović je osuđen za delo "neprijateljske propagande" i izrečena mu je kazna zatvora od godinu i šest meseci. Sud uzima utvrđenu kaznu zatvora uu trajanju od jedne godine po pravosnažnoj presudi Vojnog suda u Beogradu od 05.12.1972, pa mu izriče jedinstvenu kaznu od dve godine strogog zatvora. Stojanović je jedna od prvih žrtava, posle partijskog zaokreta najavljenog govorima Josipa Broza, najpre na Kongresu samoupravljača, zatim i nakon razgovora sa Političkim aktivom Srbije i Pisma iz septembra 1972, kojim se tražio i najavljivao oštriji kurs prema "neprijateljima samoupravljanja". U obrazloženju prvostepene presude stoji da je kolegijum Centra filmske radne zajednice, prema zapisniku od 20.06.1972, odlučio da ne traži odobrenje za javno prikazivanje filma "Plastični Isus" i da se, ni pod kakvim uslovima, ne prijavljuje za učešće na festivalu u Puli, jer u svojim bitnim delovima ima "neprijateljske političke pozicije". Stojanović je stvorio delo u kojem se "na grub način napada naš društveni sistem poistovećujući režim u zemlji sa fašističko-hitlerovskim režimom". Posebno je bio grub napad na ličnost predsednika Tita "kao simbola naše revolucije i izgradnje samoupravnog socijalističkog društva".

Stojanović podnosi žalbu Vrhovnom sudu 5. oktobra 1973. iz KPD Požarevac: upozorava višu sudsku instancu da je zbog filma već bio procesuiran pred Vojnim sudom i pita zašto mu se dva puta sudi za istu stvar, te da je njegov film umetničko delo, a ne politička propaganda. Žalba je odbijena, a Vrhovni sud Srbije donosi presudu, pa mu čak povećava ukupnu kaznu zatvora čak na tri godine. Budući da je bilo uobičajeno u ovom periodu da se kazne, idući prema višoj instanci ublažavaju, ovo pooštravanje se može tumačiti kao posledica intenziviranja represije u izmenjenim političkim okolnostima (smena liberala).

"Crni talas" u filmskoj umetnosti pao je u nemilost i ocenjen kao jedna od najnegativnijih pojava u društvu. to što su filmovi postigli uspehe na međunarodnim festivalima dokaz je ideološke ispravnosti progona, a ne kvaliteta produkcije, a posebno "unošenje u ovakav film Titove ličnosti, koja personifikuje čitavu našu revoluciju, slikom i rečju kako je to uradio optuženi predstavlja svojevrsnu političku diverziju". Stojanović je kaznu u celosti izdržao u KPD Zabela, gde je radio kao "administrativac", a u zatvorskim karakteristikama stoji da se nije prevaspitao, sklon alkoholu i depresiji i da se od njega može očekivati da delo ponovi. Pored toga, govori se da teško podnosi zatvor i da je imao jedan suicidni pokušaj. Primećeno je da često piše pritužbe upravi, tako i međunarodnim institucijama (Komisiji za ljudska prava u Strazburu) i da je u kontaktu sa osuđenim Imširovićem, Nikolićem i Udovičkim, od kojih ima podršku u neprijateljskom delovanju (više puta kažnjavan). Pošto je Stojanović otišao u zatvor, njegovi profesori Aleksandar Petrović i Živojin Pavlović su, zbog moralno-političke nepodobnosti, ostali bez katedre i premešteni na tehničke i pomoćne poslove.

(U sledećem broju: Slučaj Praksis)