Privilegije
Zašto je dobro biti
vlast u Srbiji, i kako teče odbrana imovine i privilegija
Politika,
zanat najstariji
Niz
vrlo providnih prevara kojima politička klasa u Srbiji pokušava da opstane sa
svim svojim privilegijama tu gde jeste, do detalja su razotkrivene tamo gde
prostačke podvale ne prolaze: u Evropskoj uniji. Da bi preživela, ovdašnja
državna birokratija mora još jednom da opljačka ono što je već opljačkano, ali
i da uspostavi institucije protiv takve pojave. Da li je ovaj protivrečni proces
moguć i koliko će nas koštati?
Nikola
Vlahović
U lokalnoj
samoupravi Srbije, zaposleno je oko
22.000. ljudi. Taj broj, radi lakšeg posmatranja fenomena, treba podeliti sa
168, koliko zvanično ima opština, pa je lako izračunati da u svakoj opštini u
Srbiji radi u proseku po 120 ljudi. Ali, kako je prosek u pitanju, još je lakše
doći do zaključka da ima veliki broj opština sa znatno brojnijom birokratijom i
shodno tome većim troškovima.
U svakoj od
tih 168 opština postoji uobičajen lanac interesa među lokalnim političarima
koji odmah, čim zauzmu vlast i kabinete, istovremeno zaposednu i upravne odbore
javnih (državnih) preduzeća. Put od takvih položaja do promene životnog
standarda nije dalek. U provinciji je on golim okom vidljiv.
Samo deo
voznog parka opštinske vrhuške u Srbiji vredan je dvadesetak miliona evra, a
plate funkcionera, odbornički dodaci, dnevnice i druge privilegije, praktično
je nemoguće izračunati bez ozbiljne revizorske analize.
Ukupni
troškovi pokrajinske skupštine i vlade u Novom Sadu i troškovi celokupne
državne birokratije u Beogradu zajedno sa troškovima fiktivnih funkcionera na
Kosovu (koji žive u Beogradu), mere se milijardama. Stranačke kase, kao ni
način finansiranja stranaka još niko ne sme ni da pomene.
Program
racionalizacije zaposlenih u organima jedinica lokalne samouprave zasnovan je
na dobrovoljnoj osnovi i odnosi se na zaposlene koji imaju između
pet i 30 godina radnog staža. Program predviđa otpremnine od 550.000 dinara po
osobi, plus 15.000 dinara po godini staža. Za 2009. godinu predviđeno je 1,1
milijardi dinara za oko 2.000 ljudi, što znači da su troškovi sa zbrinjavanjem
nepotrebne birokratije veliki isto kao i za njeno negovanje.
Poslednja
velika operacija postojeće vlasti u vezi sa otimanjem već otetog, zapravo jedna
otvorena haranga ideje o zakonskoj i pravičnoj nadoknadi i povratku imovine
otete predratnim vlasnicima od strane komunista, rečito govori o žilavoj borbi
za opstanak jedne odnarođene, političke klase, dovoljne sebi samoj, zadovoljne
sobom i svojim privilegijama, zamaskirane lažnim ideologijama i imenima.
Poklanjanje tuđe zemlje tajkunima uz zakonsku regulativu, kako je to zamislio i
u delo počeo da sprovodi ministar za prostorno planiranje Oliver Dulić, vrhunac
je beščašća, ali i simptom velikog straha da bi drukčijim pristupom jedna
druga, građanska klasa, stupila na scenu i oduzela monopol nad vladavinom
postojeće oligarhije. Zbog toga niko, pa ni pritiskom od strane Evropske unije
stvorene razne antikorupcijske i antimonopolske, pa konačno i revizorske
institucije, neće tako skoro promeniti nasilje i zakonodavni haos koji
opstajava radi još neke godinice života jedne samožive birokratije...
Samo dve države u
današnjoj Evropi nemaju institut državnog revizora. To su Vatikan i Srbija.
Preciznije, Srbija ima formalno državnu revizorsku instituciju, što znači da ipak
postoji ali ne deluje. Ovaj tipično srpski izum, da nešto postoji ali
ne deluje, u ovom slučaju znači da stvar nije po volji političkom
vođstvu države jer bi ozbiljan, nezavisni revizorski rad, precizno utvrdio ko
je šta opljačkao u periodu trajanja vladavine. Ovako, državna revizorska
institucija, zadužena za utvrđivanje neprijatnih istina, biće smeštena visoko u
društvenoj hijerarhiji, zapravo u loži, na galeriji, što dalje od mesta događaja,
da što manje čuje i što slabije vidi.
Dokaza za ovakav budući
status državne revizorske ustanove ima sasvim dovoljno...
Bolje
provizija nego revizija
Dogodilo se tako da je
prva revizija republičkog budžeta za 2007. godinu urađena tek 2008. godine, i
to u saradnji sa odabranom stranom institucijom, više u vidu jedne "pokazne
vežbe" kako bi taj posao trebalo raditi, nego sa namerom da
činjenicama o pljački državne blagajne utiče na promenu ekonomskih i političkih
prilika.
Sa državnom revizorskom
kućom, slično je kao i sa pokušajima uspostavljanja ozbiljne državne agencije
za borbu protiv korupcije. I ona postoji, i njen glas se čuje, ali nije
bitan. On ne odlučuje.
Zapravo, revizori neće moći da kažnjavaju
prekršioce zakona, već će o svojim nalazima obaveštavati Narodnu
skupštinu i javnost i tražiti razrešenje odgovornog lica, a moći će i da
podnose krivične prijave. Inače, ova široj javnosti nedovoljno poznata
institucija nalazi se na neutvrđenom mestu u zgradi Skupštine Srbije (Tabloidov
izvor kaže: "...menjamo sale i kancelarije, nemamo stalno mesto
boravka").
Kad je prvi put raspisan
konkurs za prijem 224 revizora Državne revizorske institucije Srbije, prijavilo
se čak 94 kandidata od kojih je samo njih osam imalo reference (po kvalitetu,
proveri stručnosti i potrebnim kriterijumima). Državna revizorska institucija
Srbije donedavno je imala samo dva vrhovna revizora, i to za sektor budžeta i
poslovanje Narodne banke Srbije.
Državna revizorska
institucija, u idealnim okolnostima, trebalo bi da se bavi pitanjima javnih
nabavki ali i proverom poslovanja, ne samo državnih firmi koje naručuju posao,
već i preduzeća koja sarađuju sa naručiocem. Istovremeno, posao ove institucije
treba da bude i proveravanje da li su zaključeni ugovori svrsishodni i da li je
nabavka ostvarena prema najpovoljnijim uslovima.
Državni revizori, prema zamisli zakasnelih
evroutopista, imali bi striktan zadatak da spreče praksu prljave srpske
tranzicije u kojoj na tenderu uvek pobedi firma sa najnižom ponudom, pa "srećni
dobitnik" tu istu firmu kasnije aneksima cena učini znatno
vrednijom, vraćajući joj, eto ironije, prvobitnu, istinsku vrednost.
Ali, kako je rad Državne
revizorske institucije u ovakvoj Srbiji praktično nemoguć, te kako je glavnina
pljačke već obavljena, nije za očekivati da tako zamišljeno nezavisno telo
"pretrese poslovanje" korumpiranih ministara i njihovih
direktora-podanika, niti je za očekivati da uskoro počne sa ozbiljnim radom
išta slično.
Čak i u neverovatnim
okolnostima, dakle, kad bi postojala jasno izražena želja glavnih tranzicionih
mutivoda iz vrha posleoktobarske vlasti, da institucija državnog revizora počne
sa ozbiljnim radom, trebalo bi od 3 do 5 godina da prođe kako bi bili
prihvaćeni svi standardi koje zahteva Evropska unija!
Danas smešno i tragikomično
zvuči izjava Radoslava Sretenovića, generalnog državnog revizora Srbije,
naravno člana Demokratske stranke, da će izrada revizorskog izveštaja za
prošlogodišnji budžet biti gotova do kraja avgusta, a da posle toga Državna
revizorska institucija "...planira da u ovoj godini počne i kontrolu
završnih računa nekoliko javnih preduzeća, ali za druge poslove i
nadležnosti, kao što je kontrola finansijskih izveštaja političkih partija,
institucija ove godine neće biti osposobljena".
Ne, dok se drukčije ne
kaže sa najvišeg mesta. Jer, kako bi to Sretenović (i njemu slični sretenovići)
delovao direktno po svome partijskom drugu Mirku Cvetkoviću i
pripadajućim ministrima iz istog i susednih stranačkih plemena, kad mu to ne bi
odobrio ili osporio predsednik partije i države, prvi među nejednakima?
Šta znači
imati "svoga" revizora i "svoju" revizorsku
instituciju pokazao je slučaj različitih merila prilikom izračunavanja dugova
Naftne industrije Srbije, neposredno pre kupovine ovog državnog preduzeća od
strane ruskog energetskog giganta. Upravni odbor Naftne industrije Srbije
odobrio je da kompanija Ernst & Young sprovede specijalnu
reviziju finansijskog izveštaja NIS-a za proteklu, 2008. godinu,
(izveštaj bi trebalo da bude dostupan u septembru ove godine), a Vlada Srbije
je tim povodom odmah preporučila NIS-u da to uradi o svom
trošku.
Revizorska kuća KPMG
uradila je završni račun NIS-a prema kome je ta kompanija 2008. godine
imala gubitak od 8 milijardi dinara. U preliminarnom godišnjem izveštaju
dostavljenom Narodnoj banci Srbije, naveden je gubitak NIS-a u
2008. godini, od 3,9 milijardi dinara, dok je u prvom izveštaju o poslovanju te
kompanije u prošloj godini, urađenom za vreme mandata prethodnog rukovodstva NIS-a,
prikazana dobit od 2,3 milijarde dinara!
Ruski predstavnik u Upravnom odboru Naftne
industrije Srbije, u ime Gazpromnjefta, tužio je Trgovinskom sudu u
Beogradu Skupštinu akcionara NIS-a AD, zahtevajući poništenje odluke o
načinu „prebijanju dugova" između NIS-a i državnih
preduzeća, među kojima su Srbijagas, Jat Airways, Putevi Srbije...
Imovina
i domovina
Jednom rečju,
svaka vlast je proteklih godina dobro živela od "zahvatanja"
iz večno punih bisaga državnih preduzeća, pa je taj običaj uzajamnih
namirivanja i potraživanja nastavljen i nakon što je stavljen potpis na
energetski sporazum sa Rusima. Sa druge strane, raznim blagonaklonim i skupo
plaćenim "revizijama", otimači državnog novca pokušavaju i
dalje da prikriju razmere svog pljačkaškog sladostrašća.
Umesto
poštene, profesionalne revizije potrošnje državnog budžeta i poslovanja
državnih preduzeća, vlastohlepne koalicije su radije birale debele provizije.
Ta teško iskorenjiva navika ostavila je posledice i na karakter jednog dela
najmlađe, tek dolazeće birokratije, tehnički pismene i uskostručno obrazovane,
ali po inerciji sklone drskom rasipanju državnog novca i svim oblicima pljačke
i prevare. Takvim podmlatkom je, nažalost, okružena sadašnja politička elita.
Ona je u stvari i bila "regrutna komisija" nove klase,
ona joj je i prenela stare navike, ona je i naučila da je vlast jednako
pljačka.
Kao i u
prethodnom režimu koji je stvorio i odnegovao sebi odgovarajuću opoziciju i
prateći kriminal koji je na kraju srušio svog osnivača, tako je i danas,
negovanje mladih i silovitih poluinteligenata koji haraju u vrhovima upravnih
odbora državnih preduzeća i zaposedaju savetničke kabinete, najbolji put u
političko samoubistvo osnivača. Očigledno je da taj proces ne vidi i ne
želi da vidi onaj kome je najviše stalo da potraje komandujući državom.
Koliko je "dvostruko
knjigovodstvo" i razrađen sistem masovnih prevara otišao daleko,
dovoljno govori i podatak da je tek izabrana direktorka Agencije za borbu
protiv korupcije (kao da ona prethodna nije već sve rekla?) Zorana Marković,
najavila je da će uskoro na zvaničnoj internet prezentaciji Agencije, koji se
priprema u saradnji sa OEBS-om, svaki građanin moći da pronađe
imovinsku kartu bilo kog od oko 13.000 funkcionera, koliko se
procjenjuje da ih ima u Srbiji.
Nigde gospođa Marković
ne kaže čiji su to podaci i koliko su istiniti, nego će ta virtuelna predstava
biti postavljena radi formalnog zadovoljenja "evropskih
kriterijuma". Suštinski, biće zadovoljni samo oni koji poveruju u
podmetnutu laž, i oni koji su krivotvorili ili dali lažne podatke, držeči se
čvrsto "duplog knjigovodstva". Ovakva predstava za "đake
i vojnike" smišljena je u istoj kuhinji u kojoj se smišljaju nove
ideje za pljačku i opstanak na vlasti. Ali, to nije omelo gospođu Marković
da hitro objasni kako "...Agencija nije istražni, niti organ
gonjenja, jer su ti poslovi i dalje u nadležnosti policije i tužilaštva".
Pa još dodala: "...Naš
zadatak je da podignemo kvalitet obavljanja javnih funkcija. Da štitimo interes
javnosti i građana sprečavajući funkcionere da se nelegalno bogate i kumuliraju
funkcije, ali i da ministre zaštitimo da bez dokaza budu povlačeni kroz
medije".
Dakle, uz malo pažljivog
čitanja, eto odgovora na pitanje čemu nova agencija: "...ali i da
ministre zaštitimo da bez dokaza budu povlačeni kroz medije!"
Podmukla igra stvaranja
novih vladinih i skupštinskih institucija, pored već postojećih, dodatno
opisuje mizeriju korumpirane političke klase, koja hoće, osim budžetskih
zadovoljstava i drugih privilegija, da bude i mirna kad spava. Da ne bude zbog
pljačke razapeta u novinama i na televiziji. Ako je gospođi Marković zadatak
da zaštiti ministre, a tvrdi da Agencija za borbu protiv korupcije nije ni
policija ni tužilaštvo, ne treba uopšte sumnjati da će, makar posredno,
delovati prema medijima kao Velika inkvizicija. One koji su
stekli imovinu, busajući se u grudi da su radili za domovinu, neko treba da
zaštiti. Finansijski patriotizam je nešto u šta njegovi tvorci iskreno veruju.