Zadnja strana
Od portira do mundira
Piše:
Milan Obradović,
direktor srpskih zatvora
Ja, ovde potpisani Milan Obradović, državni službenik u povremenoj milosti i nemilosti,
nesiguran u stabilnost svoga položaja i zvanja, nepobitno
tvrdim da sam makar kao
ličnost stabilan. Mada u to mnogi ne veruju.
Kao što vam je verovatno poznato, ima i
suprotnih mišljenja. Tvrde neki zlonamerni
drugovi i gospoda da sam
ja psihički labilan, nekontrolisano agresivan, lud takoreći od
glave do pete. U to je siguran i državni
sekretar Slobodan Homen. Ovaj nestručni nalaz ima samo
jednu manu: bijem po potrebi,
a ne kad mi dođe.
Ja, ovde više puta prozvani Milan Obradović, policajac u svakom pogledu, počeo sam kao čuvar
u zgradi Politike.
To moje neobično iskustvo, koristi mi i dan-danas. Stalno
gledam ko ulazi i ko
izlazi. Pratim, beležim... Jedan pogrešan pokret i moj nepogrešivi instinkt, moje
šesto čulo, svi moji potencijali
aktiviraju se odmah i bez greške. Sumnjivac i
protuva ne može da prođe! Baraba
i ološ takođe!
Studirao sam na višoj
policijskoj školi i radikalno raskrstio
sa nižim obrazovanjem. Čim su me u Službi prepoznali kao čoveka odgovarajuće fizionomije (velike i zakrvavljene oči, dubok glas
i lice koje ne menja izraze), dali su mi priliku
da pokažem šta znam...
Bilo je to u beogradskom OUP-u Stari grad. Zapala me maloletnička delinkvencija. Mislim, nisam ja bio delinkvent,
nego sam dobio priliku da
delinkvente vaspitno popravljam. Šamar levo, šamar desno,
priznaj, govori, gukni, pevaj, eto
to sam sprovodio kao metodu. Pokazalo
se uspešno.
Drugovi su znali da
cene moj doprinos suzbijanju kriminala. Odatle do krvnih delikata bio je samo korak...
Da bih kasnije što više bio otporan na zakrvavljene
situacije, prebačen sam, dakle, u te
krvne delikte, mislim, ubistva, tranžiranja, masakriranja i te stvari.
Tu sam se potpuno našao
na svom terenu.
Dobro mi je bilo. Takoreći komforno.
Jer, ako sam se negde osećao kao kod
kuće, to je posao prevrtanja leševa, utvrđivanja stepena ohlađenosti, stepena raspadnutosti, broja prostrelnih rana, od noža uboda
i sličnih situacija važnih za moje napredovanje
u poslu. Bio sam uviđajac. Policajac-uviđajac.
Uviđao sam stvari. Bio sam svoj na svome.
Svaki prevrnut leš, jedna stepenica u karijeri...
I ko zna dokle
bi taj moj nekrofilski zanat trajao, da me jednog
dana, usred Beograda, ispred, iza ili u Domu
omladine (ne sećam se više), nije
sreo neki Vladimir Popović, narodu dobro poznat kao
Beba. Popili smo piće u kafiću u Domu omladine.
Razgovor je bio kratak ali sadržajan.
Kratak ali j...tačan.
Da li bi ti Milane,
poče Beba Popović... Nije mi trebalo dva puta
reći, nego rekoh, ma kako ne bi gospodine Bebo, kako ne bi Bog te j...bo, ma pristajem na sve uslove
i protivim se svim remetilačkim okolnostima! Pa zato smo se borili, go'sn Bebo, dodao sam, najveselijim
tonom. Ali, vruća je to stolica Milane, reče Beba, pa neka izgorim gos'n
Bebo ako tako treba, rekoh
ja.
I smenismo ti mi Boška Buhu, načelnika SUP-a Beograda, zgazismo ga kao buvu.
Revolucija ne trpi oportuniste. Revolucija ne štedi kontrarevoluciju. Leva, leva, leva:
napred marš Milane Obradoviću, rekoh u sebi, pred tobom
je svetla budućnost!
I marširao sam tako
kroz sve odaje nove vlasti,
i rado su
me primali, ja sam još rađe
mlatio, šamarao, urlao i zavijao
na svakoga ko je guknuo protiv,
znajući da
nema odmora dok traje obnova,
verujući u izvorne revolucionarne principe, da je važno zgaziti, uništiti, poništiti, sahraniti i zbrisati. Dakle,
taj sam posao
obavljao najbolje što sam umeo.
Ali, ja ovde potpisani
i vi što čitate, znamo vrlo dobro
da revolucija jede svoju decu,
pa se nešto slično i meni desilo... Nisu me pojeli nego su me oterali.
Jedno drugo krilo pobednika od onog oktobra, nezadovoljno mojom ulogom dželata
i kako sam
mučio u apsanama, reklo mi je jasno i glasno: "...Marš u Kuršumliju da
ti noge ne bismo polomili, rebra prebrojali i bubrege pomerili,
da vidiš kako izgleda kad
se batina okrene u suprotnom smeru!".
Eto, to mi je bilo hvala za
dane i mesece
lojalnosti, beskrajne, pseće odanosti, pa čak i elemenata
ljubavi, o čemu ne bih ovom prilikom...
Izdržao sam progon u srpsku
Nedođiju, hrabro i stisnutih zuba
sam bio na nezvaničnoj robiji (hvala pređašnjim
vlastima i Vojislavu Koštunici
što me nisu likvidirali za primer), i taman
kad sam pomislio
da je sa mnom svršeno,
da je došao sudnji dan i
kraj svega što mi je život značilo, došlo je do smene vlasti, stigli
su opet oni
koje sam zadužio, čijim neprijateljima sam ja lično bio dželat,
pa su se setili da bi bilo u redu...
Ali, uvaženi čitaoče, budimo iskreni, ima li ikoga
osim mene, gorepotpisanog Milana Obradovića, državnog službenika po potrebi
u milosti i u nemilosti, ko bi bolje obavljao funkciju glavnog srpskog tamničara, ključara, čuvara državnih bukagija, glavnog stražara svake srpske Bastilje,
umetnika srpske Inkvizicije?
Eto, ako ga nađete,
neopozivo podnosim ostavku na sve
moje tamničarske funkcije, i sam
ću ga lično ministarki preporučiti najtoplijim rečima. Reći ću: "Evo, gospođo Malović, danas vi, sutra neko drugi, ali ovakvog
tabadžiju, kostolomca i ubicu nikad
nećete naći, te vam
ga od srca
nudim kao najbolje kadrovsko rešenje za ovo
upražnjeno radno mesto!".
Ali, nema nikoga i
neće niko. Surovo je moje zanimanje. Niko ga neće. Ni mene niko ne voli.
Šetam hodnicima Ministarstva pravde Srbije, urlam, lupam vratima, divljam i histerišem, ali, sve
je uzalud. Niko neće da se druži sa
mnom. Svi beže od mene.
Svako ima nešto hitno da obavi,
svi su baš
negde sad i odmah krenuli...
Teška je samoća jednog dželata.
Da barem hoće neko da me vrati
u krvne delikte, da prevrćem
leševe, prebrajam rupe od metaka i
od noža ubode,
da barem mogu malo krvi
da vidim, tek da znam
da sam još
živ...
Kada sam zbog nasilja
nad navodnim ubicama Boška Buhe i ubistva slikara
Tapija zatvoren, dva meseca sam
ribo hodnike u CZ-u. Rekoh sebi, Milane,
pa ti moraš biti direktor svih
zatvora, ti treba da mučis,
a ne tebe da muče. Moj prijatelj
Dragan Šutanovac uvažio je moju molbu, i sada
sam tu gde
sam. Samo da me ponovo ne vrate tamo gde
sam bio.
Ovako, neću dugo. Oko mene
samo papiri, blede žene i
sivi zidovi, četvrtasta zgrada i prljavi prozori...
Jesam li ja ovo u stvari
nanovo kažnjen? Je li ovo neka
nova igra? Jesam li ja stvarno
lud ili mi je u j.... Kuršumliji bilo
bolje?
Ako neko zna odgovore
na ovih nekoliko
pitanja neka ih hitno pošalje na adresu
Ministarstva pravde, Zavod za izršenje zavodskih sankcija, na ruke
glavnom tamničaru. Biću mu beskrajno zahvalan. Platiću ako treba.
Reći ću mu ono što nikome nisam, ispovediću
mu šta noću sanjam, a daću mu i spisak
imena onih koji mene sanjaju.
Ja, gorepotpisani Milan Obradović, službenik državni u povremenoj milosti i nemilosti,
nesiguran u svoju budućnost...