Razaranje

 

Narodni muzej u Beogradu: Šta sve treba učiniti da ova institucija postane šoping centar (2)

 

Da je to znao, Van Gog bi se ubio ranije

 

     Višegodišnja sapunica i skandal oko rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu, osim neprofesionalnosti, bahatosti, diletantizma i korupcije u samom Muzeju, ukazao je i na totalnu nekompetentnost službe zaštite spomenika kulture na svim nivoima. U narodu se kaže da riba smrdi od glave, što u ovom slučaju uveliko potvrđuje činjenica da je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture dao konzervatorsku saglasnost za totalnu devastaciju palate Uprave fondova, a da sama arhitektonska vrednost zgrade i kriminalno loš projekat nikada nisu prikazani široj javnosti

 

Stanislav Živkov

 

Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. godine i predstavlja najstariju i najvažniju muzejsku ustanovu u Srbiji. Njegova kolekcija od oko 400.000 arheoloških i umetničkih predmeta predstavlja nezaobilazan deo u izučavanju kompleksnih kultura u veoma širokom vremenskom rasponu od VII milenijuma pre nove ere do savremenog doba. Današnji objekat Narodnog muzeja podignut je 1902-1903. godine kao zgrada Uprave fondova, a prema projektima arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Zgrada je proširena i rekonstruisana 1930. godine kada je prema projektu arhitekte D. Petrovića nastao deo u kome se nalaze ulaz iz Vasine ulice i atrijum. Palata Uprave fondova stradala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata kada je srušen centralni deo glavne fasade sa kupolom. Odmah nakon rata iz ruševina su izvučeni granitni stubovi i srušeni deo je, osim kupole, obnovljen. Zgrada je zaštićena kao spomenik kulture, pre svega zbog svoje velike arhitektonske vrednosti. U arhitektonskom smislu, osim fasada, sigurno su najvredniji delovi enterijera stepeništa sagrađena od plemenitog kamena u oba dela zgrade, kao i obe šalter-sale: stara sa monumentalnim gvozdenim stubovima, bogatom arhitektonskom plastikom na zidovima i dekorativnim vencima i tavanicom, te nova, današnji atrijum.

 

Bilo pravo mesto

 

Godine 1952. u ovu zgradu je premešten Narodni muzej, a svoj današnji izgled i prostornu dispoziciju poprima nakon rekonstrukcije 1965-67. po projektu prof. arh. Aleksandra Deroka i prof. arh. Petra Anagnostija. Tom prilikom rekonstruisana je u ratu srušena glavna kupola, a dograđena je dvorana za povremene izložbe u prostoru svetlarnika na drugom spratu. U adaptiranom trećem spratu uređen je konzervatorsko-restauratorski centar, a dograđeni su i kabineti na četvrtom spratu, čime su omogućeni idealni radni uslovi za kustose. Iako je prvobitno u staroj šalter-sali bio uređen izložbeni prostor, u ovoj rekonstrukciji privremenim zidnim pregradama stara šalter-sala je podeljena u više prostorija, pri čemu je sva dekoracija zaklonjena, ali i sačuvana do danas, a ulaz za posetioce ostao je iz Vasine ulice. U atrijumu je uređeno i gledalište te je od tada to jedno od kultnih mesta beogradskog kulturnog života.

O kvalitetu ovog prostora svedoči i činjenica da je nekoliko godina u atrijumu Opera Narodnog pozorišta izvodila operske predstave. Sve ovo bilo je deo muzeološke vizije tadašnjeg direktora Narodnog Muzeja Lazara Trifunovića, zahvaljujući kome je Narodni muzej dosegao svoj vrhunac. Nekad su izložbe Narodnog muzeja gostovale u londonskom Britiš muzeju, Pragu, Moskvi, Berlinu, Štutgartu, Beču, Parizu. Imale su zavidan publicitet i odjek koji je odgovarao renomeu kuće. U Narodnom muzeju su gostovale (nekad) reprezentativne izložbe iz Drezdena, Venecije, Ermitaža i Tretjakovske galerije. Prikazivalo se "Zlato Skita" (1977) iz muzejskih riznica SSSR-a. Izložba "Antičkih mozaika i umetničkog blaga Tunisa" održana je (1973) pod visokim pokroviteljstvom Tita i Burgibe. Prag je prikazao (1971) iz svoje Narodne galerije umetnost "Od Delakroa do Pikasa", a Državni muzej iz Berlina (1970) umetnost Kopta sa 210 eksponata. Pamti se i 1983. gostovanje zbirke dr Armanda Hamera. Njegovi "Majstori svetskog slikarstva" predstavili su Beogradu 101 biser među kojima dela Direra, Rafaela, Mikelanđela, Rubensa, Rembranta, Tijepola, Goje, Žerikoa, Koroa, Pikasa...

 

Prevratnička greška

 

Zbog navale Muzej je za publiku zatvarao vrata tek u ponoć! Vera Ristić, kustos Narodnog muzeja u penziji, seća se kako je zbog velikog interesa za izložbu "vladala prava ludnica" i kako se "ulazilo preko veze". Slično je bilo kad je iz Holandije došla izložba Vinsenta van Goga (1966) sa 83 slike. Gužva je bila i (1967) kad je predstavljen arheološki materijal Lepenskog vira, a atraktivnosti izložbe je doprinela i postavka: veštački potoci, skulpture delom zaronjene u vodu...

Kada se danas u Muzej uđe iz zvaničnog ulaza u izložbene prostorije (iz Vasine) vlada sumorna slika. Atrijum je bez vitrina i arheološke postavke. Tek nekoliko skulptura iz rimskog perioda iz Stoba i Meštrovićeve karijatide iznad samog ulaznog stepeništa. Na gornjim spratovima slično. Tamo, neki od danas retkih posetilaca neće naići na jednog od najboljih Tintoreta, Direra, Degaa, Renoara, Rodena - na francuske impresioniste... Sve je to već poduže u depoima i nedostupno javnosti. Na drugom spratu Muzeja je i ubedljivo najbolja izložbena sala u gradu, koja prokišnjava, koju Rakočević ruši iako je najbolja! Sve je u totalnom neskladu s misijom Muzeja koja je jasna i koja je stara 158 godina: ne samo da brine o umetničkim predmetima, da ih konzervira i restaurira, izlaže - već da prezentuje i reprezentuje našu kulturu u zemlji a naročito u inostranstvu.

Malo je poznato da je problem rekonstrukcije zgrade razmatran još devedesetih godina u vreme uzornog direktorovanja Bojane Borić-Brešković. Već tada je bilo sasvim jasno da će rekonstrukcija morati da se radi etapno, kako zbog lakšeg obezbeđivanja novca, tako i zbog jednostavnijeg organizovanja rada samog Muzeja tokom rekonstrukcije, jer bi ovakvom dinamikom radova bilo moguće izmeštanje zbirki u druge prostore dok se rekonstruišu depoi i ne bi bilo neophodno zakupljivati magacine po baruštinama. Bojana Borić-Brešković je u ovoj fazi kao konsultanta angažovala proslavljenog arhitektu Borisa Podreccu, ali je ova saradnja prekinuta nakon prevrata oktobra 2000. godine i smene Bojane Borić-Brešković, koju je na direktorskom prestolu nasledio akademik Nikola Tasić. Već tada načinjena je velika greška, jer su svi poslovi na dijagnostici stanja i pripremi rekonstrukcije zgrade povereni potpuno nekompetentom Visokom odboru za rekonstrukciju, na čijem je čelu bio podjednako nekompetentni tadašnji ministar kulture Branislav Lečić.

Među prvim aktivnostima organizovana je donatorska večera u korist Narodnog muzeja, na kojoj je prikupljeno oko 220.000 evra. Lečić je najavljivao još neke obećane donacije i pomoć Vlade Srbije kako bi se ukupno obezbedilo oko pola miliona evra za prvu ruku. Lečić je takođe najavljivao sredstva od grada i svojih kontakata, smatrajući da je to "proces i da će sva imena donatora biti uklesana. Ali, nije sve u novcu. Izložba "Od Lepenskog vira do..." pozvana je u inostranstvo (Italiju, Holandiju...). Ona je naš prozor u svet i pozivnica za ulaganje u Narodni muzej. Legitimacija. Pod izgovorom da se naši stručnjaci dosta teško uključuju u nove tokove Lečić je angažovao i strance, jer su zaposleni u Ministarstvu preokupirani reformom. Uz to reformišemo i sami sebe. Nema nas dovoljno, a plate su male da bismo privukli naše eksperte. Tako su u Beograd dovedeni izvesni Peter Ostven i Dejvid Laufer, koji su direktno učestvovali u renoviranju Nacionalnog muzeja u Bukureštu, koji je trenutno u konkurenciji za najbolji muzej u Evropi. Njihove reference su očigledne. Holanđanin, Ostven, zadužen je za to da Evropa stekne uvid u naše blago. Pomaže nam utoliko što poznaje mehanizme kako se dolazi do novca od fondacija. Švajcarac Laufer bavi se praktičnim delom posla u Narodnom muzeju.

 

Treba li baš sve srušiti

 

Malo je poznato da je u sveopštoj modi otvaranja raznoraznih uglavnom nepotrebnih vladinih agencija svojevremeno od Vlade RS osnovana i Agencija za razvoj kulture, preko koje je zapravo i organizovana već pomenuta donatorska večera. Nikada nije razjašnjeno ko je i po kom kriterijumu u Beograd doveo i u Ministarstvu kulture zaposlio švajcarca Dejvida Laufera. O tome da je samo osnivanje Agencije kao i dovođenje stranaca bio zapravo nečiji privatan ćef najbolje svedoči izjava Branislava Lečića, koji je svojevremeno rekao da je Agencija opravdala svoje postojanje, a da je veliku pomoć pružio Švajcarac Dejvid Laufer, zaposlen u Ministarstvu, koji je svojim znanjem, kontaktima i maštovitošću, hrabrio naše ljude da se bore za sredstva u svrhu kulture".

Takođe se postavlja pitanje ko je i po kom mentalnom kriterijumu za rekonstrukciju Narodnog muzeja angažovao izvesnog Holanđanina Pitera Ostvena, po struci inače lekara (?!), koji već dugi niz godina ima svoju agenciju za rekonstrukciju i koji je uspešno uradio obnovu Muzeja u Bukureštu, tri puta većeg od našeg Narodnog muzeja.

Za vreme svog relativno kratkog direktorovanja Narodnim muzejom, Nikola Tasić je takođe shvatio da će rekonstrukcija Muzeja morati da se izvodi etapno. Kao najurgentniji zahvat bila je predviđena sanacija krovova i fasada kako se odvod vode s krova ne bi slivao unutra i podrivao temelje. Bila je predviđena izrada projekata po segmentima. Da bi palata Uprave fondova postala moderan muzej po svetskim standardima, bilo je jasno da će biti potrebna i celovita rekonstrukcija sistema protivpožarne zaštite, obezbeđenja, klimatizacije kao i depoa. Nikola Tasić je takođe razmatrao mogućnost da se omogući ulazak publike i sa Trga Republike, ali ni u kom slučaju nije smatrao da je zbog toga potrebno srušiti pola enterijera zgrade kako bi se kroz prizemlje napravila proburaznica kakvu će isprojektovati Milan Rakočević. Štaviše, smatrao je da će biti potrebna određena reorganizacija prostora i revitalizacija nekadašnje stare šalter-sale u kojoj je nekada izlagana skulptura, a koja je danas ispregrađivana u biblioteku, hodnike, hodničiće i boksove. Tasić je takođe smatrao da tek kada zgrada bude revitalizovana treba raspisati konkurs kako bi se došlo do stručnjaka koji će kreirati idejno rešenje nove stalne postavke Narodnog muzeja.

 

Cena skandaloznog

 

Međutim, nakon ubistva Zorana Đinđića, beogradska urbanistička mafija ovaj nesrećni događaj koristi za svoj kriminal, najavljujući izgradnju galerije na Trgu Republike koja će nositi ime pokojnog premijera, pri čemu je obuhvaćena i rekonstrukcija Narodnog muzeja. Pokazalo se da je za tadašnju predsednicu Upravnog odbora, sivu eminenciju muzeologije Irinu Subotić ovakav pristup rekonstrukciji bio previše konzervativan, jer po njoj "Muzeji ne smeju biti ni zatvorene ni elitističke institucije, već moderne, aktivne kuće koje će zračiti jednom novom politikom prema javnosti". Radi ostvarenja ovakve vizije, bez ikakvih konsultacija, bez konkursa, bez raspisanog tendera posao je dodeljen privatnom projektantskom birou "Rakočević", odnosno doveden je prof. dr Milan Rakočević sa Arhitektonskog fakulteta da prema željama Tatjane Cvjetićanin i urbanističkim zahtevima beogradske urbanističke mafije prelepu palatu Uprave fondova prepravi u šoping mol sa četiri kafane.

Danas u Muzeju nema stalne postavke zbog nedostatka osnovnih uslova za izlaganje eksponata. Umesto da se uz znatno manje troškova revalorizuje prekrasna unutrašnja arhitektura ovog značajnog spomenika arhitekture, Rakočevićevim arhitektonskim rešenjem predviđeno je prilagođavanje nasleđa megalomanskim potrebama megalomanskog projekta rušenja tako da od samog spomenika zapravo ostaju samo fasade i dva stepeništa, jer se, za potrebe maksimalnog mogućeg objedinjavanja i prožimanja prostora po horizontalnim i vertikalnim ravnima zapravo ruši gotovo čitav enterijer zgrade. Naime, Rakočević navodi kako će ovakva vrsta povezivanja omogućiti jednostavno sagledavanje celine svih prostora unutar zgrade muzeja po visini - od prizemlja do poslednjeg sprata pod krovnom kupolom. Uklanjanjem nepotrebnih zidanih pregrada na prvom i drugom spratu, naročito oko današnjeg atrijuma, postići će se vizuelni kontakt između sadržaja koji stoje u jednoj ravni (na istom spratu), što pomaže posetiocu da bolje sagleda celokupnu postavku i doživi njenu kompleksnost. Naravno, pošto više neće biti pravih zidova, prema projektnom zadatku Tatjane Cvjetićanin biće potrebno potrošiti gomilu novca kako bi se nabavili pokretni zidovi da bi uopšte bilo moguće izložiti slike. Stoga se postavlja pitanje po koju cenu je zapravo trebalo realizovati ovo i ovakvo skandalozno arhitektonsko rešenje autorske devastacije značajnog spomenika arhitekture? Ako se zna da su prilikom gradnje palate Uprave fondova korišćeni najplemenitiji materijali: plemeniti ukrasni kamen, obloge od veštačkog kamena, mozaici i stolarija od orahovine, što sve dodatno uvećava spomenički karakter zgrade, postaje jasno da bi se materijalna vrednost same štete nastale uništavanjem originalne unutrašnje opreme zgrade mogla meriti iznosom od više miliona evra.

 

Tatjanina "velika loža"

 

U panegirično forsiranje ovako nakaznog projekta svim svojim snagama, a svako iz svog ugla, svesrdno su se uključili razni opskurni likovi. Teško je osramoćena služba zaštite spomenika kulture na čelu sa direktorkom Gradskog i potom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Verom Pavlović-Lončarski, koja je davanjem saglasnosti za autorsku devastaciju zgrade dokazala da se ne meša u svoj posao. Štaviše, čitava konzervatorska javnost nikada nije reagovala na najavu devastacije zgrade, o čemu najbolje svedoči činjenica da nijedno slovce o arhitekturi zgrade nije napisano ni u jednom stručnom časopisu još od sredine pedesetih godina, a i sam projekat autorske devastacije zgrade bio je poznat samo sa internet prezentacija Narodnog muzeja i biroa Rakočević. Ni Muzejsko društvo Srbije nije se proslavilo. Naime, kao najveći zaštitnik imena i dela Tatjane Cvjetićanin pokazao se izvesni Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja u Valjevu, predsednik Izvršnog odbora Muzejskog društva i "domaćin" muzejskog foruma muzejŽyahoo.groups koji je javno zagovarao da se rekonstrukcija po Rakočevićevom projektu autorske devastacije mora po svaku cenu realizovati, jer je u pitanju najstarija i najuglednija muzejska kuća u Srbiji, namerno pri tome zaboravljajući da to podrazumeva da bi za potrebe tog projekta trebalo žrtvovati zgradu koja je zaštićena kao spomenik arhitekture, a ne zbog toga što je u njoj sedište Narodnog muzeja. Kao rezultat ovakvog stava Krivošejeva kao i predsednice Muzejskog društva Eme Radulović, svojevremeno je na jednoj od godišnjih skupština Društva, uz svesrdnu asistenciju Vere Bogosavljević-Petrović, jedne od obožavateljki i najbolje prijateljice Tatjane Cvjetićanin iz redova zaposlenih u Narodnom muzeju, sprečena rasprava o projektu autorske devastacije palate Uprave fondova. Ovim se pokazalo da raznorazni direktorčići raznih muzeja i muzejčića u Srbiji, uglavnom stranački poslušnici koji mole opštinske moćnike koji su ih na to mesto postavili za najminimalnija sredstva za normalan rad, odobravaju spremnost države da iz Nacionalnog investicionog plana izdvoji nekoliko stotina miliona evra za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu, prema nečijim najluđim fensi željama.

O tome koliko direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin i članovi njene muzejske "velike lože" i dalje misle da su iznad zakona svedoči i činjenica da se na zajedničkoj konferenciji za štampu Ministarstva kulture i članova Ekspertskog tima i Upravnog odbora, osim Zorana Pavlovića nisu pojavili ni Neda Jevremović, član Upravnog odbora iz samog Muzeja, kao i operativna direktorka Bibika Đorđević i zamenica direktorke Tatjana Bošnjak, jer je gospođa direktorka Muzeja bila na ozbiljnom službenom putu u Parizu. Naime, pored otvaranja izložbe 15 kopija fresaka pred isto toliko posetilaca u Kulturnom centru Srbije, verovatno se dogovarala o uslovima zajedničkog korišćenja apartmana sa Zoricom Tomić. Kakva je (ne)srazmera između onog što su muzeologija u Srbiji i sam Narodni muzej bili i šta su danas, između njihove misije sa jedne strane i korupcije i postmodernog šoping mola na drugoj?!

      Tabloid prvi put u medijima donosi kritički osvrt na projekat autorske devastacije palate Uprave fondova.

 

 

 

 

Megalomanija

 

Prema megalomanskom urbanističkom rešenju beogradske urbanističke mafije vidi se da je projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja zapravo samo mali deo nečije bolesne megalomanske vizije koja obuhvata totalnu rekonstrukciju Trga Republike, po kojoj se povezivanjem sadržaja Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta, Gradske galerije i Kulturnog centra dobija reprezentativan centralni gradski prostor.

 

 

 

Neprimereno

 

Prema ovoj simulaciji, jasno se vidi da palata Uprave fondova doslovce postaje spljeskana neprimerenom dogradnjom višeetažnog prostora ispod staklenog krova, koji sam povećava visinu spomenika kulture za oko 37 odsto, ne računajući kupolu koja dodatno štrči po sredini objekta. Sve zajedno, palata Uprave fondova podseća na bolesnika sa Bazedovljevom bolešću, odnosno hipertrofiranom nadgradnjom.

 

 

 

 

Potkivanje

 

Sa ove aksonometrije napokon se vidi da je u enterijeru atrijuma čak predviđena i ugradnja panoramskog lifta koji direktno vodi na gornji nivo sa restoranom, pijano-barom i kafe-čitaonicom, baš kao u tržnom centru! U narodu postoji poslovica koja kaže: "Videla žaba da konje potkivaju, pa hoće i ona".

 

 

 

 

Prilagođavanje

 

Prema ovoj simulaciji, jasno se vidi da se veoma umanjuje površina zidova raspoloživa za izlaganje slika shodno "maksimalnim mogućim objedinjavanjem i prožimanjem prostora po horizontalnim i vertikalnim ravnima". Očigledno je da od spomenika kulture ostaje samo gola ljuštura, jer originalna dispozicija prostora nije u skladu sa projektantskom vizijom projektanta. Pitanje je da li spomeničko nasleđe treba prilagođavati potrebama projekta, ili projekat prilagoditi spomeničkom nasleđu?

 

 

 

Tumaranje

 

Rakočevićev komunikacioni lavirint u kome će neupućen posetilac zalutati u najviše dva minuta. Umesto da se prostor za povremene izložbe organizuje u prizemlju rekonstrukcijom stare šalter-sale, Rakočević ga smešta na četvrtom spratu, zbog poželjne blizine restorana i pijano-bara potrebnih zbog organizacije koktela, a brojni posetioci treba dotle da stignu ili čekajući na liftove ili tumarajući lavirintom stepeništa.

 

 

 

 

 

     Osnova 4. sprata sa restoranom, pijano-barom, kafe-čitaonicom i Rakočevićevim bunarom kroz sve etaže. Očigledno je da je projektant predvideo da će posetioci biti u tolikoj meri iscrpljeni nakon kulturnog uzdizanja u muzejskoj postavci, te će im biti potrebna i relaksacija u foteljama uz animir muziku pijano-bara. Začudo, projektant je prevideo potrebu za uređenjem VIP apartmana za Tatjanu Cvjetićanin i njenog zaštitnika u Ministarstvu kulture Zorana Hamovića, Zoricu Tomić i ostale uglednike na ovoj etaži, pa je ansambl ostao nekompletan.