Pogled iz Moskve

Da li je Amerika, rodno mesto moderne demokratije, totalitarna država.

Poraz masovne svesti, nevidljiva kontrola nad društvom

Govoriti o virtuelnim državnim udarima je vrlo teško. Prvo, teško je razgovarati o nevidljivim stvarima, jer pojedinac ima tendenciju da odmah poriče ono što mu nije očigledno. Ali, čak i ako ove nevidljive promene uspemo da zabeležimo, teško je povezati ih, često je nemoguće reći šta i ko stoji iza svega i gde ce to dovesti, jer anonimni zaverenici ne održavaju konferencije za štampu, ne objavljuju svoje ciljeve i ne pišu memoare. Međutim, danas možemo razgovarati o modnom trendu virtuelnih udara. Novinar Aleksej Kungurov i sociolog Boris Smokoljnik razmatraju ovo pitanje

Pišu: Aleksej Kungurov, Boris Smokoljnik.

Klasika žanra su događaji 11. septembra 2001. godine. Dan kada je Amerika konačno stala na put totalitarizma, a predsednik, senatori, kongresmeni i drugi pomoćnici potpuno su izgubili moć, postali su ili marionete ili vešto manipulisani zombiji. Formalno Buš mlađi je ostao na svojoj funkciji, ali teško je reći ko je zaista vodio i šta dalje vodi Sjedinjene Države.

Mnogi još uvek ne shvataju da je Amerika, rodno mesto moderne demokratije, totalitarna država. Ali to je zato što je Amerika postala rodno mesto NOVOG totalitarizma, gde se najstrašnije nasilje dešava pod kamuflažom demokratije i poštovanja zakona. Teško mi je zamisliti da bi u nacističkoj Nemačkoj dete moglo završiti u koncentracionom logoru za oponašanje Hitlera, ali u današnjim Sjedinjenim Državama tinejdžera mogu baciti u zatvor zbog ismevanja direktora škole.

Zadatak „virtualnih" zaverenika nije da eliminišu šefa države ili državne institucije, već da poraze masovnu svest, uspostave nevidljivu kontrolu nad društvom, zbog čega postojeće institucije vlasti postaju nominalne. Onaj ko kontroliše svakodnevne misli i osećanja ljudi - ima stvarnu vlast.

U Sjedinjenim Državama zaverenici su koristili spektakl sa napadom na dve kule Međunarodnog trgovinskog centra pomoću aviona, da bi porazili svest ljudi. Ali to je učinjeno za prosečnog gledaoca. VIP publici je bila usmerena druga poruka - raketni napad na zgradu Pentagona. Naravno, 90% ljudi koji su čuli nešto o događajima 11. septembra, iz nekog razloga veruju da su to učinili neki mitski teroristi kamikaze, a na Pentagon se srušio putnički avion. Objašnjavati je besmisleno. Čitav ovaj spektakl bio je emitovan na televiziji uživo i svi koji su još uvek imali sposobnost razmišljanja imali su priliku da sve shvate sami.

Evo, recimo, priče o Pentagonu na koji je navodno naleteo avion. Ponovo pogledajte video snimke incidenta i videćete da su prizemlje i prvi sprat zgrade uništeni, a drugi i treći su netaknuti. Razmislite kako je avion, koji bi u teoriji trebalo da padne odozgo, ostavio netaknute gornje spratove? Teoretski, naravno, mogao bi da izbaci točkove i da sleti na ulicu ispred Pentagona i tako da probije u prizemlje. Ali u ovom slučaju, na travnjaku ispred zgrade trebalo bi da ostanu tragovi, ali ih nema, osim toga, karakter oštećenja ukazuje da je avion bio bez krila (izgleda ih je negde otkačio).

Ako ne verujete u ove gluposti, moraćete da priznate da je jedini mogući način nanošenja postojećih oštećenja Pentagonu napad na njega krstarećom raketom koja može da leti paralelno sa zemljom složenim putem veoma velikom brzinom. Da se putnički avion srušio na Pentagon, bili bi sačuvani njegovi ostaci, koji nikada nisu pronađeni. Sa druge strane, na mestu događaja pronađeni su mnogi mali fragmenti aluminijuma. Raspitajte se od čega se prave tela krstarećih raketa i izvucite sopstvene zaključke - već imate više nego dovoljno informacija.

Ko u Americi ima taktičke krstareće rakete? Samo oružane snage. Upravo je zato Pentagon izabran za metu napada, jer umovi stanovništva, zaglupljenih od dugotrajnog kontakta s TV-om, neće moći da shvate činjenicu da vojska može da usmeri raketu u svoje sedište, gde rade stotine generala, a da ne spominjemo brojne pukovnike i majore. Pa, koliko generala je nastradalo pod ruševinama Pentagona? Ni jedan! Jer je raketa sletela upravo u to krilo zgrade, gde se u tom trenutku sprovodilo renoviranje i nije bilo nijednog vojnika, nijedne fascikle sa klasifikovanim materijalima i nijednog računara. Naravno, tamo su nastradali građevinski radnici, ali njihovi životi nisu bili od značaja za organizatore akcije.

Naravno, ljudima je rečeno da je to avion, kao što je to bio slučaj sa kulama u Njujorku, ali su jasno pokazali kome treba ovaj raketni napad, ko stoji iza događaja i da se ti momci ne šale.

U slučaju njujorških nebodera, utilitaristička strana takođe je bila uzeta u obzir. Zgrade su već bile stare, njihov procenjeni životni vek se bližio kraju, a obnova ili utilizacija takvih objekata su veoma skupe. Jedini način da se sruše uz minimalnu štetu za susedne zgrade bilo je njihovo „slaganje" poput kule od karata nizom usmerenih eksplozija. Tako je i bilo urađeno.

Kule bliznakinje nisu se srušile od udara aviona, već usled niza uzastopnih eksplozija, koje se savršeno vide na video snimku. Zašto je Južna kula pala prva, iako je bila napadnuta 18 minuta kasnije od prve? Južna kula je bila manje oštećena eksplozijom, jer je avion pogodio ugao zgrade, a metalne grede, „kičma" nebodera, uopšte nisu bile oštećene. Čak ni požar nije mogao naneti drastičnu štetu, kao što su novinari u to uveravali čitav svet, jer su čelične grede dizajnirane na takav način da dugo mogu izdržati visoke temperature.

Stvar je u tome da se zbog toga što je avion pogodio u ugao zgrade njen gornji deo nagnuo na jednu stranu, što je pretilo susednim zgradama. Stoga su organizatori performansa odlučili da odmah sruše noseće konstrukcije Južne kule.

To je dovelo do toga da se zgrada „sklopila" brzinom koja je bila blizu brzine slobodnog pada - za samo 15 sekundi. Ako bi se neboder srušio na prirodan način, on bi se raspao oko sebe na mnogo većoj površini. I što je najvažnije, trebalo bi mu mnogo više vremena. Ako računamo da je potrebna jedna sekunda da komadi koji padaju odozgo unište armirano-betonske konstrukcije donjeg sprata, kula bi se raspadala duže od jednog minuta.

Ali video snimci jasno pokazuju da su mase betona, čelika i stakla padale sa ubrzanjem, leteći šest spratova u sekundi, bez ikakvog otpora. Takođe se vidi kako su od usmerenih eksplozija u različitim smerovima pucala stakla sa prozora na onim spratovima prema kojim su tek leteli odozgo padajući komadi. Pa zbog čega su strogo horizontalno na desetine metara izbačena stakla i komadi betona? Pritisak vazduha u zgradi koja se ruši ne bi dao takav efekat (bio bi približno ravnomerno raspoređen po celoj unutrašnjoj zapremini), to može biti samo eksplozija.

Čim je eksploziv bio postavljen u zgradama unapred i aktiviran u pravo vreme, to znači da se neko vrlo pažljivo pripremio za operaciju, imajući u vidu inženjerske karakteristike građevine. Samo idiot može pomisliti da su teroristi fanatici iz planinskih sela sposobni za to. Čitalac se zapita: „Ako su napad organizovale američke obaveštajne agencije, ko je onda obavljao ulogu pilota kamikaze?" Nisu ni bile potrebne kamikaze!

Dugo vremena postoje i koriste se vojnim snagama bespilotne letelice koje se kontrolišu od strane računara i komandi sa zemlje. Sistemi za upravljanje bespilotnim putničkim avionima su prilično primitivni, jer samo moraju biti u stanju da uz određenu brzinu poleću, sleću i kreću se određenom rutom na određenoj visini.

Već 80-ih godina prošlog veka stvoreni su i testirani sistemi za upravljanje bespilotnim letovima za putničke avione, ali nisu široko korišćeni iz komercijalnih razloga - ljudi se osećaju nelagodno u avionu gde nema pilota. Stoga američkim obaveštajnim službama uopšte nisu bile potrebne kamikaze. Usput, iste 2001. godine, Amerikanci su uspešno testirali let putničkog aviona, sa rutom iz Sjedinjenih Država do Australije, kojim je upravljao autopilot. Verovatno su se spremali.

Postoji još jedna činjenica koja potvrđuje to da su avioni bili upućeni na mete sa zemlje. Jasno možete videti kako Boinzi idu ka cilju ne pravom linijom, već složenom lučnom putanjom. Da je čovek sedeo u pilotskoj kabini, to nikada ne bi učinio, ali ako se avion usmerava prema meti uz pomoć navigatora, ruta bi mogla biti jedino takva. Princip rada navigatora je primitivan: nos aviona uvek strogo gleda na izvor signala.

Ako na avion utiče bočni vetar, autopilot to ne uzima u obzir, već jednostavno, kako se približava cilju, kontrira vetru. U neposrednoj blizini kule avion je morao da napravi nagli okret, što se zapravo i dogodilo. Naravno, teroristi su takođe bili sposobni da nameste signal u zgradi, ali brdski pastiri nisu mogli da upravljaju avionom sa zemlje, čak ni uz pomoć svemogućeg Alaha.

Ceo spektakl 11. septembra bio je savršeno osmišljen. Rušenje Svetskog trgovinskog centra je performans za širu javnost, koji je odvukao pažnju od raketnog napada na Pentagon - poruke koja je stigla na adresu političkog rukovodstva zemlje i koja jasno ukazuje da ni vlada ni predsednik ne mogu da kontrolišu oružane snage, koje poštuju naredbe uticajnijih ljudi. Nominalni rukovodioci su se suočili s izborom: ili prihvatiti naredbe spolja, postati marionete (što je za njih već bilo uobičajeno), ili poginuti od ruku neuhvatljivih „međunarodnih terorista".

U tom smislu može se primetiti jedna vrlo zanimljiva činjenica. Predsednik Buš je uvideo predstavu sa napadom aviona pre nego što ga je američka javnost videla na TV-u, što je Buš mlađi nedužno priznao u svom televizijskom intervjuu 4. decembra te godine:

„Znate, Džordan, nećete mi verovati ako vam kažem u koje stanje su me dovele vesti o ovom terorističkom napadu. Bio sam na Floridi. A moj glavni sekretar Andi Kard... Tada sam bio u učionici i spremao sam se za razgovor o jednom izuzetno efikasnom nastavnom programu čitanja. Sedeo sam ispred vrata, čekajući da me pozovu i video sam kako se avion srušio na kulu - televizor je, naravno, bio upaljen. A pošto sam i ja pilot, rekao sam: „Kako je loš pilot!" Mislio sam da je to strašna katastrofa. Ali u ovom trenutku su me uveli u učionicu, a ja nisam imao vremena da razmislim o tome. Tako da sam sedeo u učionici kada je Endru Kard, moj glavni sekretar, koji sedi tamo, vidite, ušao i rekao mi: „Drugi avion se srušio na kulu. Amerika je napadnuta."

Mejsan komentariše ovu situaciju:

„... predsednik Sjedinjenih Država video je snimak prvog udara pre nego što je drugi počinjen. Ovaj snimak ne može biti onaj koji su slučajno napravili Žil i Gedeon Node. Braća Node ostala su čitav dan da snimaju Svetski trgovinski centar, a njihovi video-kadrovi emitovani su trinaest sati kasnije od strane agencije Gama. Ovde se radi o tajnim snimcima, koji su mu bili odmah prebačeni u sobu za sigurnu komunikaciju, unapred opremljenu u osnovnoj školi zbog njegove posete. Ali ako su američke obaveštajne službe snimale prvi napad, morale su za to znati unapred."

Video snimak s lica mesta odmah je prenesen predsedniku putem posebnih komunikacionih kanala. Cilj je bio direktno uticati na Buša. Tada se dogodila još jedna vrlo zanimljiva stvar. Avion sa glavom nacije poleteo je sa Floride u Vašington, da bi predsednik mogao da se obrati ljudima na televiziji, ali umesto toga iz nekog razloga je sleteo na bazu američkog vazduhoplovstva, u kojoj se nalazi komandno mesto u slučaju nuklearnog rata, a odleteo je tamo u pratnji lovačkih aviona, koristeći protivraketni manevar. Svrha toga je bila uveriti Buša da avion može biti napadnut raketom zemlja-vazduh. Ali teroristi imaju takve rakete samo u holivudskim filmovima, u stvarnom životu nikako ne mogu doći do njih.

U stvari, Buš je bio uzet kao talac. Očigledno je da su mu u bazi objasnili kako stoje stvari i ponudili da bude dobar momak, ako ne želi da postane sledeća žrtva strašnih „islamskih terorista".

Usput, ostali rukovodioci zemlje takođe su bili praktično izolovani. U 9:42 časova (istovremeno sa udarom na Pentagon) kanal ABC emitovao je uživo informacije o požaru u zgradi Bele kuće. Niko se nije usudio da pripiše ovaj požar još jednom avionu-samoubici.

Nakon 15 minuta, obaveštajni zvaničnici izveli su potpredsednika Dika Čejnija iz njegove kancelarije i naredili da se svi evakuišu iz Bele kuće. U stvari, američka vlada u najkritičnijim trenucima krize nije funkcionisala. Danas se niko ne seća ovog misterioznog požara u Beloj kući, niti izveštava o njegovim uzrocima i posledicama.

Nije slučajno za napade bio okrivljen Osama bin Laden. Činjenica je da je familija bin Ladena bila u bliskim komercijalnim odnosima sa klanom Buša, o čemu se nakon 11. septembra 2001. godine otvoreno usudio podsetiti naciju, osim pomenutog Mejsana, filmski režiser Majkl Mur (knjiga „Brate, gde je moja zemlja?", film „Farenhajt 9/11"). U svim medijima su takve izjave strogo cenzurisane. Ali to je zato što je bivši američki predsednik Buš pristao da igra ulogu marionete onih koji su stvarno počeli da vladaju SAD-om (čak su mu dozvolili da bude izabran na drugi mandat). Ako bi se Buš suprotstavio, bilo bi dovoljno samo da se prošire detalji o dugogodišnjem prijateljstvu klana Buša sa familijom bin Ladena, nakon toga od reputacije predsednika ne bi ostalo ni „r". Sa obzirom da Klintona zamalo nisu isterali zbog nevine zabave sa slatkom Monikom, Bušu uplašen i besan narod tek nikada ne bi oprostio vezu sa teroristom broj 1.

Za nekoliko sati Amerika se promenila do neprepoznatljivosti. Na vlast su došle osobe koje se nisu izlagale javnosti, ali su lako manipulisale predsednikom, senatorima, kongresmenima, medijima i javnim mišljenjem. Naravno, i pre toga vladari Sjedinjenih Država iz senke nisu oklevali da manipulišu političarima, a političari, poput predsednika Vudra Vilsona, su to otvoreno priznali (videti poglavlje Ali ovde već vidimo diktaturu potpuno novog tipa, kada se vrši pritisak ne na pojedine državne službenike, već na celu naciju.

Desetine miliona Amerikanaca su se upoznale sa neprijateljem u obliku mitskog svetskog terorizma, za borbu sa kojim su bez vidljivog uspeha već potrošili nekoliko triliona dolara. Verovatno da su čitav ovaj spektakl organizovali oni koji su dobili ove trilione dolara, tako da kad bi neko imao volju, mogao bi da ih pronađe.

Suština državnog udara 11. septembra bila je u tome da je neprijatelj virtuelan, a nikakav napad na Ameriku se zapravo nije dogodio. U stvarnosti, dogodila se velika organizovana tehnogena katastrofa, koja je dovela do iznenađujuće malog broja žrtava za takvu situaciju - samo nešto više od tri hiljade ljudi. Ali u glavama milijardi ljudi širom sveta koji su gledali na TV-u najbolji realiti šou svih vremena, ovaj događaj se sačuvao potpuno pogrešno - upravo onako kako su to isplanirali zaverenici.

Naravno, nisu svi poverovali u ove gluposti o arapskim pilotima kamikazama (kao jedini dokaz, američke vlasti predstavile su čudesno preživeli u vatri arapski pasoš, koji je navodno pronađen u ruševinama tržnog centra). Francuski novinar Tijeri Mejsan je sproveo istraživanje, koje je objavio pod nazivom „11. septembar 2001. godine: strahovita prevara". Na Internetu se pojavilo mnoštvo veb stranica, čiji su autori prikupili brojne dokaze o umešanosti u akciju američkih obaveštajnih službi, ali društvo performanse je veoma škakljiva stvar.

Masovna svest kategorički negira bilo koju verziju koja je u suprotnosti sa mejnstrimom. Možete provesti čitav sat uveravajući prosečnog građanina, opovrgavajuci zvaničnu verziju onoga što se desilo neoborivim dokazima, a on će vas saslušati i na kraju će reći: „Ne verujem". Pet minuta kasnije zaboraviće sve što ste mu rekli.

Ruska Federacija po pitanju virtuelnih revolucija ide u korak sa progresom. Možemo izdvojiti tri faze virtuelnog oduzimanja vlasti u zemlji silama koje se, poput Sjedinjenih Država, ne žele izložiti javnosti. Možemo shvatiti ko stoji iza toga kada se najprivlačniji parčići nacionalnog bogatstva koncentrišu u njihovim rukama, tako da se već danas mogu izvući određeni zaključci.

Prvi čin predstave bila su bombardovanja 1999. godine stambenih zgrada u Moskvi, Volgodonsku i neuspeli pokušaj eksplozije u Rjazanju, rat u Dagestanu, drugi čečenski rat, i kao rezultat svega toga, dobrovoljni izbor Putina na dužnost predsednika.

To, naravno, nije bila čisto virtuelna specijalna operacija, jer je rat morao da se vodi ne samo na televiziji, već i u stvarnosti. Ali glavni akter ove predstave - neuhvatljivi i nevidljivi međunarodni terorizam bio je virtuelan.

Drugi čin je uzimanje talaca u pozorištu na Dubrovki. Treći je masakr u školi u Beslanu. Ali ako su političke posledice prvog i poslednjeg događaja koji se razmatraju sasvim očigledne, malo ljudi zna šta se dešavalo iza kulisa „Nord- osta". Najverovatnije, upravo tada je bila preuzeta kontrola nad energetskim kompleksom zemlje, tačnije, nad njenim izvoznim prihodima. Nije slučajno da je ubrzo nakon oktobarskog događaja 2002. godine počeo napad na „Jukos", za koji svi znamo kako se završio.

Događaji u Beslanu su, međutim, podrazumevali više nego samo otkazivanje izbora guvernera i poslanika Državne dume. Ovo je bio veliki poraz regionalne birokratije, koja je bila gotovo svemoćna u Jelcinovo vreme i koja je Putinovim dolaskom postala nemoćna. Uzgred, masovni januarski protesti 2005. godine protiv monetizacije su svojevrsni odjek događaja iz Beslana, poslednja akcija drugog ešalona birokratije pre predaje.

Zašto svrstavam sva tri dela ove drame kao komponente jedne predstave? Ujedinjuju ih tri karakteristike koje ukazuju na to da su organizovana od strane specijalnih službi - anonimnost, nedostatak motivacije i odsutstvo cilja. Cilj terorista, kao što znate, nije ubiti što više ljudi, već uplašiti žive, paralizovati njihovu volju, primorati ih na neku vrstu akcije ili odustajanja. Odnosno, ljudi treba da znaju koje se organizacije moraju bojati, jer u protivnom nema smisla ubijati. Nije neuobičajeno da nekoliko ekstremističkih grupa odjednom preuzimaju odgovornost za jedan teroristički napad. Međutim, ni 1999. godine, ni 2002. godine, niti 2004. godine, niko u Ruskoj Federaciji nije preuzeo odgovornost za učinjeno. Izjave samih izvođača akcija ne računamo, oni su samo pioni.

Da su čečenski separatisti zaista zauzeli pozorište na Dubrovki, njihove vođe bi s ponosom izjavile da su uključene u akciju i pripretile bi da će organizovati još puno „Nord-ost-ova", ako se ne ispune njihovi zahtevi. Međutim, nisu bili postavljeni zahtevi niti priznato autorstvo terorističkog čina.

Suprotno tome, separatistički zvaničnici su negirali bilo kakvu umešanost. Prema Kremlju, preuzimanje odgovornosti za napad pojavilo se na jednoj od internet stranica čečenskih mudžahedina, međutim, navedeni internet resurs bio je nedostupan korisnicima, navodno kao rezultat hakerskog napada ruskih emigranata iz Sjedinjenih Država, koji se dogodio nekoliko minuta nakon objavljivanja poruke, tako da nije bilo moguće potvrditi ove informacije.

I koje zahteve su postavili napadači? Možda su zahtevali puštanje svojih drugova koji su patili u tamnicama Ruske Federacije? Ili su zahtevali u zamenu za puštanje talaca, da na Prvom programu pokažu unapred pripremljeni film o žrtvama Putinovog bombardovanja među civilnim stanovništvom Čečenije? Da, to bi bio vrlo spektakularan potez i bilo koji pravi terorista učinio bi tako nešto. Ili makar da je taj tip koga je štampa zvala „Movsar Barajev" tražio u Domu kulture intervju kod stranih novinara, kako bi mogao da ispriča sve što je imao da kaže.

Otmičari su takođe imali priliku da naprave potez uz koji ne bi mogli da pogreše: osloboditi 50 talaca i obećati da će pustiti još 300 ljudi ako ih predsednik Putin lično zamoli o tome tokom pregovora. A ako Kremlj odbije da pregovara, trebalo je obećati da će pobiti sve taoce.

Kao rezultat - ako se Putin složi, biće neverovatno ponižen. Ako odbije, biće proglašen kukavicom i stotine žrtava biće na njegovoj savesti. Ali „teroristi" su samo davali neskladne izjave u duhu „došli smo ovde da umremo", ali su istovremeno obazrivo sakrivali lica pod maskama, što je potpuno netipično za bombaše samoubice, jer nemaju šta da kriju i od čega da se plaše. Zahtevi za momentalno povlačenje trupa iz Čečenije ne mogu se nazvati realnim i ostvarivim. Pravi terorista Basajev je tokom napada na Budjinovsk sasvim opravdano zahtevao da se pokrene postupak mirnih pregovora u Čečeniji, čiji bi konačni rezultat trebalo da bude odluka o povlačenju trupa.

U Beslanu „teroristi" uopšte nisu postavili nikakve zahteve. Neko je na brzinu napisao par rečenica na komadu papira, nakon čega je bilo objavljeno da je to „pismo Basajeva." Bivši guverner Severne Osetije Džasohov govorio je o svemu tome tokom ispitivanja:

„Nije bilo nikakvih zahteva za puštanje uhapšenih zbog događaja od 21. do 22. juna u Nazranju, iako smo bili spremni za početak dijaloga o tome. Glavni cilj za nas je bio da spasemo decu. Zahtevi za ukidanje izbora predsednika Čečenske Republike takođe se nisu iznosili. Ponudili smo im da se bezbedno povuku iz škole. Teroristi takođe nisu izrazili želju. S obzirom na tu situaciju, podatke koje smo imali, zaključio sam da je grupa terorista imala spoljnu podršku onih koji su ih poslali, ali to se nije pokazalo. Nisam čuo nikakve konkretne zahteve terorista.

(Nastavak u sledećem broju)