Esej

Fizičari ili metafizičari (1)

Lakše je svet gledati kroz druge

Prisećam se jednog razgovora na Hisaru u Prokuplju sa pesnicima učesnicima Drainčevih pesničkih susreta. Jedan od njih (sve mi se čini da je to bio Andrej Mariokov?) je tad rekao da bi „Ivan Ivanović bio veliki pisac da je u svoju literaturu uneo pored fizike i metafiziku". Slikao si ono što vidiš, kao tvoj Boža Ilić! Nisi slikao ono što ne vidiš, kao Pikaso! Ovaj razgovor sam vodio u „zrelosti", u vreme „Arizana" i „Jugovca", i nisam mu pridao značaj. I Stevan Sremac, i Radoje Domanović, i Bora Stanković (pisci koje sam u „starosti" obradio u romanu „Tri pisca") su bili „fizičari", odnosno opisivali su svet koji su videli, pa spadaju u najveće srpske pisce. Zašto bi za mene važio drugačiji argument? Ali, kad se sad toga prisećam, u poznoj dobi kad više nisam sposoban da pišem „Arizane"... sve mi se čini da nije da pesnik nije bio u pravu. Valjda sam zato prešao na esej, jer lakše je svet sagledavati kroz druge nego kroz sebe. Ali nisam našao argument za tvrdnju pesnika da je Pikaso veći slikar od Bože Ilića „jer je slikao ono što se ne vidi". Jer, da je Boža Ilić slikao kao Pikaso, ne bi bio Boža Ilić!Dakle, pošto više ne mogu da pišem romane - čitam filozofske spise. U tekstu koji sledi predočavam čitaocu tri „metafizičara" (Špengler, Fukujama, Hoking), koje teorijski pokušavam da pojmim, umesto tri „fizičara" (Sremac, Domanović, Stanković), kojima sam se romaneskno bavio.

Ivan Ivanović

1.

Jedan od najoriginalnijih, samim tim i najinteresantnijih, mislilaca novog doba, svakako je Nemac Osvald Špengler. Ovaj srednjoškolski profesor matematike u Hamburškoj gimnaziji (nije uspeo da dobije univerzitetsku katedru), koji je prirodne nauke izučio u Haleu a filozofiju u Minhenu, proistekao je iz tradicije Getea i Ničea, pa se može reći da je bio njihov nastavljač. Međutim, njegovi koreni su istorijski dublji i počinju još od Heraklita.

U svojoj doktorskoj disertaciji „Osnovna metafizička misao heraklitovske filozofije", odbranjenoj u Haleu 1904. godine, Osvald Špengler pokazuje da je još u starom grčkom filozofu Heraklitu našao misao koja će postati stožer njegove filozofije i njegovog pogleda na život i svet. U predgovoru te disertacije on kaže: „Sve tvorevine kulture, država, društvo, moral, nazori i pogledi - jesu proizvod prirode; one sve podležu istim uslovima bića kojima i ostale tvorevine, strogom zakonu da ništa ne ostaje i da se sve menja." Tad je Špengler imao 24 godine i bio je na početku svog poimanja svetske istorije kao večnog kružnog kretanja.

Da podsetim čitaoca na filozofiju Heraklita, kako ju je sažeo Bertrand Rasel u svojoj „Istoriji Zapadne filozofije".

Rasel najpre govori o Ksenofonu.

„Heraklitov prethodnik Jonjanin Ksenofon, koji je najveći deo života proveo u Južnoj Italiji, verovao je da su sve stvari načinjene od zemlje i vode. U pogledu bogova, bio je izraziti slobodan mislilac. „Homer i Hesiod pripisali su bogovima stvari koje su među smrtim ljudima nečasne i sramne: krađe, preljube i međusobne pevare." (...) „Kad bi volovi, konji ili lavovi imali ruke i kad bi tim rukama mogli slikati i proizvoditi umetnička dela, kao što to čine ljudi, konji bi slikali bogove u obliku konja, volovi u obliku volova, i načinili njihova obličja kao sliku svojih mnogobrojnih vrsta..."

On je verovao u jednoga boga koji ni po obliku ni po mišljenju nije bio sličan čoveku i koji „bez ikakva truda upravlja svima stvarima snagom svoga uma". Ksenofan je verovao da je u pitanjima teologije nemoguće dokazati istinu. ,,Ne postoji nijedan čovek, niti će ga ikada biti, koji bi znao pouzdanu istinu o bogovima i svim stvarima o kojima govorim. Zaista, i kada bi jedan čovek slučajno kazao nešto potpuno tačno, on to još uvek ne zna - nigde nema ničega osim nagađanja."

Zatim Rasel nastavlja o Heraklitu.

„Heraklit je dostigao svoj vrnunac oko 500. godine pre nove ere. O njegovom životu poznato je vrlo malo, izuzev da je bio građanin Efesa i aristokrata. U antičko doba bio je čuven poglavito zbog svoga učenja da su sve stvari u stanju kretanja." (...) „Iako Jonjanin, Heraklit nije pripadao naučnoj tradiciji Milećana. (Tales iz Mileta, prvi filozof Zapada.) On je bio mističar, ali posebne vrste. Smatrao je vatru za osnovnu materiju. Kao što se plamen rađa iz vatre, tako se sve rađa smrću nečega drugoga."

„Iz onoga što je preostalo od njegovih spisa ne izgleda da je bio neka dobrodušna priroda. Suviše je bio naklonjen preziru i bio je krajnja protivnost jednom demokratu." On govori loše o svima svojima istaknutim prethodnicima. „Izučavanje mnogih stvari ne uči nas razumevanju, inače bi naučilo Hesioda i Pitagoru, a zatim Ksenofana i Hekateja." (...) „Prezir prema čovečanstvu doveo je Heraklita dotle da je mislio da će jedino sila naterati ljude da rade za svoje sopstveno dobro. On kaže: „Svaka se životinja udarcima tera na pašu." Ili, opet: „Magarci više vole da imaju slame nego zlata."

„Kao što se može očekivati, Heraklit veruje u rat. „Rat je", kaže on, „otac i kralj svih stvari; i jedne je načinio bogovima, a jedne ljudima, jedne robovima, a jedne slobodnima." (...) „Treba da znamo da je rat zajednički svima i da je borba pravda, i da sve stvari nastaju i propadaju borbom."

„Njegova je etika bila neka vrsta gordog asketizma, vrlo slična Ničeovoj etici. On dušu smatra kao mešavinu vatre i vode; vatra je nešto otmeno, a voda nešto prosto. On naziva „suvom" onu dušu koja ima najviše vatre. „Suva duša" je najmudrija i najbolja. ,,Za duše je zadovoljstvo da postanu vlažne." (...) „Moglo bi se reći da Heraklit ceni moć koja se dobija gospodarenjem nad samim sobom, a prezire strasti koje odvlače ljude od njihovih glavnih ambicija."

„Heraklit je verovao da je vatra prvobitni element iz koga sve drugo nastaje. Talet je - čitalac će se setiti - mislio da je sve napravljeno od vode. Anaksimen je mislio da je vazduh prvobitni element. Heraklit je iznad svega stavljao vatru. Najzad je Empedokle predložio diplomatski sporazum, dopuštajući četiri elementa: zemlju, vazduh, vatru i vodu."

„U ovakvom svetu trebalo je očekivati stalnu promenu, i stalna promena bila je ono u šta je Heraklit verovao. On je, međutim, imao i jedno drugo učenje, na koje je više po-lagao nego na učenje o neprekidnom toku; to je bilo učenje o mešanju suprotnosti. „Ljudi ne znaju", kaže on, „kako se protivnosti slažu međusobno. To je usklađivanje suprotnih zategnutosti, kao što je slučaj kod luka i lire." Njegova vera u borbu u vezi je s ovom teori-jom, jer se u borbi suprotnosti tako kombinuju da stvaraju jedno kretanje, a to je kretanje harmonija. Postoji jedinstvo sveta, ali to jedinstvo proizlazi iz raznovrsnosti"

„Heraklit više puta govori o „Bogu" kao o nečemu što je različito od „bogova". „Ljudski postupci nemaju mudrosti, ali postupci božji imaju... Bog naziva čoveka bebom, kao što čovek naziva dete... I najmudriji čovek jeste majmun u poređenju s Bogom, kao što je i najlepši majmun ružan u poređenju s čovekom." Bog je, bez sumnje, oličenje kosmičke pravde."

„Najpoznatije od svih Heraklitovih mišljenja jeste njegova teorija da se sve nalazi u stanju kretanja. ,,Ne možeš dva puta ući u istu reku, jer preko tebe uvek teče sveža voda." „Sunce je novo svakog dana."

„Heraklitova vera u sveopštu promenu bila je izražena rečenicom: „Sve teče."

Rasel zaključuje.

„Heraklitovo učenje sadrži klice Hegelove filozofije, koja polazi od sinteze suprotnosti. U metafizici Heraklitovoj dominira pojam kosmičke pravde, koja sprečava da se ova borba suprotnosti ikad pretvori u potpunu pobedu jedne ili druge strane".

Bertrand Rasel, koji za razliku od Špenglera nije filozof apokalipse, ne može a da se ozbiljno ne zamisli nad Heraklitovim mračnim pesimizmom. Što je najgore, nauka daje Heraklitu za pravo. „Polazeći od manjeg ka većem - astronomija nam više ne dopušta da nebeska tela smatramo večitim.

Planete su postale od Sunca, a Sunce je postalo iz jedne magline. Ono je trajalo izvesno vreme i trajaće još izvesno vreme; ali, ranije ili kasnije, možda za milion miliona godina - ono će eksplodirati i uništiti sve planete. Tako bar kažu astronomi; ali će oni možda, što se više bliži taj kobni dan, pronaći kakvu grešku u svom proračunu." Dotle, smatra Rasel, čovek mora da se bori za kosmičku pravdu. Raselov međunarodni sud pravde protiv zločina proizišao je iz te filozofije.

2.

Svoje glavno delo, „Propast Zapada", Osvald Špengler je počeo da objavljuje po završetku Prvog svetskog rata (bolji naziv Veliki rat), meseca jula 1918. godine, kad se pojavila prva knjiga ovog četvorotomnog dela. Iz predgovora ovom izdanju vidi se da je Špengler koncipirao svoju studiju i dao joj naslov pre Velikog rata, 1912. godine.

Iako je Špengler od kanonskih kritičara proglašen „pomodnim filozofom" (kao ranije Bergson), njegovo delo je uzbudilo čitavi Zapad, jer je proreklo njegov kraj. Čak ga je posleratna Nemačka (Treći rajh) svojatala, jer je predvideo kraj Zapadnog liberalizma, i ponudila mu univerzitetsku katedru istorije na Lajpciškom univerzitetu.

Špengler je to odbio, pa su se među protivnicima, kritičarima Špenglerove slike sveta, zajedno sa protestantima, katolicima, marksistima, liberalcima i progresistima, našli i nacional-socijalistički pisci i ideolozi. Tako je Špengler ostao van svakog konkretnog političkog programa, kao apokaliptički kritičar Zapadne civilizacije.

Prevodilac Špenglera u nas, filozof Vladimir Vujić, ovako je okarakterisao njegovu filozofiju istorije.

„Osnovne teze Špenglerova pogleda na istoriju oštro su suprotstavljene uobičajenom, školskom i popularnom shvatanju istorije čovečanstva kao jednostavnog pravoliniskog razvitka, progresivnog, kontinuelnog procesa, duž koga čovečanstvo, kao jedinstvo, napreduje u beskraj. Ono što Špengler vidi, namesto tog kontinuuma, jeste život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju "kulture". Istorija čovečanstva je biografija tih kultura."

„Špengler hoće da bude životopisac tih organskih jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti, tih moćnih životnih, organskih, viših bića koja nose ime "kultura". One su živele, žive i sada pred nama, na organski način. To znači: rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće.

I kao što organizmi prolaze kroz stadije detinjstva, mladosti, muževnosti i zrelosti, starenja i opadanja, tako i kulture proživljavaju sve te organske razvojne stupnjeve. Stručno rečeno: kulture se uvrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tome smislu, svaka kultura je "pra-pojava", "pra-fenomen", nešto što se sagleda kao osnovni oblik, osnovna ideja, "pra-lik" postajanja."

„I šta sleduje? Kada se kroz kulture, one koje je Špengler video i na kojima je vršio svoja opažanja, provuku linije, naći će se da postoje "odgovarajuće" faze koje u svakoj od tih kultura pokazuju analogne funkcije, tj. pokazuju slične pojavne organske elemente. Pa nam se tako otvara jedan nov čudesni smisao "savremenika" i "savremeništva" u raznim kulturama. "Savremenici" su Platon i Gete, "savremeništva" su budizam, stoicizam i socijalizam; "savremenici" su Kromvel i Muhamed, "savremeništva" su muzika Zapada i plastika antike, i tome slično."

„U tim analognim fazama naići će se i na špenglerovski pojam "civilizacije", potpuno suprotan uobičajenom tumačenju i shvatanju te reči. "Civilizacija" je završna faza jedne kulture: trajanje civilizacije je doba smrti, bolje umiranja, jedne kulture. Najjasniji primer takve faze za nas je rimski svet i njegova propast, svet koji označava civilizaciju antičke kulture.

Špenglerovskim pogledom na istoriju ljudskog zbivanja ruši se shvatanje o "pravoliniskom progresu čovečanstva"; ruši se shvatanje o uobičajenoj istoriskoj shemi: stari vek, srednji vek, novi vek, jer to nisu tri vremena iste razvojne linije, nego ono prvo pripada antičkoj kulturi, a ono drugo je začetak nove - Zapadne - kulture; ruši se pojam o civilizaciji kao o "vrhuncima", jer ona nije vrh "nego smrt"; ruši se, najzad, i egocentričko, toliko drago i sujetno, stanovište po kome je evropski čovek centar sveta, a njegova istorija - istorija "sveta" uopšte.

Sa visina, takoreći kosmičkih, vide se moćni krugovi iživljavanja kultura na zemlji, u kojima su se dizale, živele i umirale mnoge kulture, mnoštva i ljudstva koja su se patila i mučila, stvarala i nestajala, pevala svoju pesmu Bogu i tražila izraze za život i svet. Među njima, jedna od njih, jeste i kultura Zapada u čijoj se "civilizaciji" nalazimo, tj. na čijem smo „početku kraja".

„Kulture koje je u svom proučavanju uzeo u obzir Špengler jesu: indijska, kineska, egipćanska, antička (koju završava rimljanstvo), evropska (zapadnjačka) i "arabljanska" (koja obuhvata zaseban jedan svet, nov za istoričare, kultura koju je otkrio, opisao, pronašao sam Špengler). Ima ih još: one o kojima ne znamo gotovo ništa ili od kojih imamo tek tragova, među njima meksikanska (kultura Inka ili Maja-kultura)."

„U ovoj slici sveta kakvu daje Špengler, kulture - ti duhovni organizmi koji izrastaju, žive i umiru na svom tlu svaki - jesu samostalne. Budući samobitne, one žive unutarnjim podvojenim životima, svaka iživljava i izražava sebe, jedinke su u punom smislu te reči, individualne su, kao i svi njihovi izražaji i oblikovni jezici. To znači, međusobno su strane i tuđe jedna drugoj, izolovane su u strogom smislu. I uvek ostaju izolovane.

One izrastaju naporedo ili jedna za drugom, "niču" iznenada na nekom tlu, i tu oživljavaju svoj život. Ali, jedna takva duša kulture potpuno je strana i tuđa drugoj.

Kao što neumoljivo ostaje pri svom konstatovanju neopozive smrti kolektiva, kao što neumoljivo ostaje pri svom tvrđenju da je baš sada evropska kultura na početku kraja, kao što neumoljivo ostaje pri svom svrgnuću centralnog svetskog značaja i položaja zapadno-evropske kulture, kao što neumoljivo raskida iluziju pravoliniskog razvojnog progresa "čovečanstva" - tako Špengler neumoljivo ostaje i pri tvrđenju da su kulture izolovana tela, strana jedno drugome."

Opravdano se nameće pitanje: a posle našeg, tj. zapadnjačkog, propadanja, koja će to kultura nići, gde će se rascvetati, gde proživeti svojih hiljadu godina? Jer je tisućleće ono vreme, po Špengleru, u kome se otprilike odigrava istorijski život jedne kulture, iz-među njenog rađanja i njene smrti. On je prorok propasti svoje civilizacije, tj. kraja onog ljudstva kome pripada."

3.

Da pogledamo istoriju Zapada iz vizure Osvalda Špenglera.

Njegov osnovni stav je ovaj. Zapadna kultura, koju on naziva faustovskom jer smatra da doktor Faust personificira njen ukupni duh, nastala je tokom srednjeg veka i upravo je dostigla vrhunac, te počinje opadati da bi za nekoliko stoleća potpuno nestala.

Nestanak ne mora biti posledica nikakvih katastrofa niti dramatičnih događaja, nego jednostavnog gubitka pokretačke snage i zamene nekom novom kulturom s vlastitom praidejom i njenim manifestacijama u obliku religije, filozofije, nauke, umetnosti i politike.

Pošto se Špengler poziva na „Fausta", da kažemo nekoliko reči o ovom Geteovom delu.

„Faust" je velika sinteza. U njemu se spaja srednji vek sa helenizmom i otvara most za novo doba; prožima se kosmičko i zemaljsko, metafizičko i ljudsko; stapaju se poezija i filozofija, sudaraju se iskustvo i osećanje nedovoljnosti, težnja za saznanjem i ljudska ograničenost; u njemu su se pomirili mladalački entuzijazam i bunt sa misaonom zrelošću."

Faust je, inače, istorijska ličnost. O istorijskom Faustu, Johanu ili Georgu Faustu, malo ima podataka. Pretpostavlja se da je rođen oko 1480. godine i da je njegov život bio skitnički. Radio je kao učitelj, pa otpušten. Predstavljao se kao lekar, astrolog i čarobnjak. Bio je popularan u narodu ali su njegove veštine cenjene i u višim krugovima. Umro je nasilnom smrću oko 1540. godine. Posle njegove smrti počela je da se stvara legenda.

U nju je ušao i podatak da je on stvorio savez sa đavolom, koji ga u obliku psa stalno prati da bi mu na kraju oduzeo život. Po legendi, Faust je bio čovek koji se svojim umom suprotstavio Božijem autoritetu.

On je težio za dobrima ovoga sveta, za bogatstvom, za moći, za vrhunaravnim znanjem. Da bi to postigao, sklopio je ugovor sa Mefistom, vrhovnim demonom, koji mu je sve to obezbedio za života, a po smrti ga odneo u pakao. Ta se srednjovekovna legenda u 16. veku proširila naročito u protestantskim zemljama (Nemačkoj i Engleskoj ).

Legendu o Faustu obrađivali su mnogi stvaraoci: Malro, Bajron, Puškin, Tomas Man, Pol Valeri, u književnosti; Vagner, Berlioz, List, Šopen, u muzici. Najdalje je otišao Gete, pa se Faust poglavito vezuje za ovog nemačkog pisca, inače „građanina sveta". (Gete je prvi, čini mi se još 1830. godine, formulisao ovaj pojam.)

„Gete je tu legendu obradio u vreme kada su racionalizam i prosvetiteljstvo 18. veka došli u krizu i kad se posumnjalo da razum može čoveka dovesti do dubljeg saznanja.

Geteov Faust je čovek modernog doba, koji je izgubio ne samo veru u vrednosti "onoga sveta" već i veru u sposobnost razuma da dokuči neke druge, metafizičke vrednosti. Zbog toga se on prepustio nasladama ovoga sveta, ali kao učenjak i misaono biće ni tada nije prestao težiti za konačnim istinama i dubljim saznanjem života.

Njegov ugovor sa Mefistom, u stvari, podrazumevao je i težnju da proživi potpun život, ali i težnju da spozna život i njegove prave vrednosti. Njegova lična tragedija je i bila u tome što je ostao rastrgan između težnje za nasladama "ovoga sveta" i težnje za saznanjem metafizičkih vrednosti života „onoga sveta"."

Osvald Špengler je u „Faustu" video oličenje Zapadne kulture, ali i problem Zapadne civilizacije nastale na njoj.

Ne manje od Getea, na Osvalda Špenglera je uticao i Fridrih Niče.

Niče je možda prvi filozof koji je postavio pitanje Boga u delu „Tako je govorio Zaratustra". On je analizirao svoje vreme, posebno Hrišćansku civilizaciju, koja, po njegovom mišljenju, propada. Njegov zaključak je da je „Bog mrtav". (Bog se može uzeti kao princip dobra.)

Mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Zaratustra se starcu suprotstavlja odbacivanjem Boga.

„Gdje je Bog?", uzviknuo je. "Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi prostor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar ne padamo neprestano? Unatrag, postrance, napred, u svim smerovima?

Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne trebamo paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se također raspadaju! Bog je mrtav!"

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd

Međutim, nasuprot „učiteljevom" pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratovci i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu „Rođenje tragedije iz duha muzike", Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju erosa i tanatosa, poklapa se zapravo sa razlikom između Hegelove

„ideje" i Šopenhauerove „volje".

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog", čija je suština „volja za moć Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata.

Osvald Špengler se u prvoj polovini dvadesetih godina dvadesetog veka posvetio politici. No njegovi pokušaji aktivizma su propali, pokazao se neuspešnim u praktičnoj politici, pa se 1925 povukao i posvetio naučnom i filozofskom radu. 1927 godine je pretrpeo blaži moždani udar. godine je objavio delo „Čovek i tehnika" u kojem upozorava na opasnosti koje tehnologija i industrijalizacija donose kulturi. Posebno je upozorio na tendenciju širenja zapadnjačke tehnologije među neprijateljskim obojenim rasama koje je mogu iskoristiti kao oružje protiv Evrope.

Interesantan je Špenglerov odnos prema Hitleru. Kad se ovaj pojavio na nemačkoj posleratnoj sceni, Špengler je bio spreman da ga podrži. U početku je imao pozitivne stavove o nacizmu, ali se ubrzo po dolasku Hitlera na vlast distancirao. Nakon prvog susreta i razgovora s Hitlerom 1933. godine, rekao je da je „Nemačkoj potreban pravi junak a ne junački tenor" Iste godine postao je član Nemačke akademije, a odnosi s nacistima su se dodatno zaoštravali. Javno se prepirao s Alfredom Rozenbergom odbijao je Gebelsove pozive da drži javne govore. Naciste je smatrao previše ograničenima na Nemačku, a odbacivao je i njihove biološke i anitsemitske ideje. Zbog pesimizma i kritičkog stava našao se u izolaciji. Iako su nacisti cenili njegovu kritiku liberalizma, 1934. godine su zabranili njegovu knjigu „Godine odluke", koja je objavljena 1933. godine i bila popularna među konzervativnom, nacionalističkom desnicom. U Noći dugih noževa, kada se Hitler obračunao s neistomišljenicima, ubijeni su i neki Špenglerovi prijatelji.

Kratko vreme pre smrti, Osvald Špengler je u pismu prijatelju napisao da za deset godina Nemački Rajh verovatno više neće postojati. Bio je prorok. Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 godine, tri nedelje pre svog 56. rođenda. Nije imao dece.