Postdemokratija

ZAUSTAVITE ZEMLJU, SILAZIM

Zemlja Srbija se okreće oko svoje ose mnogo brže nego cela planeta, često i u suprotnom smeru, tako da se njenim građanima sve zavrtelo u glavi. Mnogi bi da siđu, ali vlasnici ovog našeg vašarišta nemaju nameru da zaustave taj ringišpil. Naprotiv, samo ga ubrzavaju tako da ćemo kad jednom stane svi kao pijani teturati okolo tražeći izlaz. Jedino tako se može objasniti kako je gomila ljudi iz redova za kovid ambulante, zalutala u šoping molove tog crnog petka (sa rekordnih 65 preminulih i preko 7 hiljada zaraženih), dok je njihov predsednik obilazio radove na Beogradu na vodi, kao da će tamo biti smešteni svi bolesnici za koje nema mesta u bolnicama. A onda je izvršio smotru novih tenkova, kao da ćemo sa njima pobediti u ratu sa nevidljivim neprijateljem, o kojem je do juče govorio sa strahopoštovanjem a sad kad je mnogo opasniji, ponaša se kao da ne postoji. Kakva je to poruka građanima?

Piše: Mile Isakov

Korona u doba morona. Ništa logičnije za čoveka u piku trećeg talasa života, u kojem je svaka naredna nedelja presudna, nego da poželi da siđe sa vrteške koja život svodi na prosto preživljavanje u slobodnom padu, ni na nebu, ni na zemlji. Ali, za razliku od Prljavog Kazališta, koje u nastavku refrena "Zaustavite zemlju- silazim", kaže, "nije bilo ničeg-odlazim", moja generacija pamti i bolje, mnogo bolje dane, tako da odlazak u ovom trenutku ne bi bio izraz nezadovoljstva onim što je bilo, nego protest protiv ovog nedoba.

Sve je otišlo dođavola, neki to nazivaju "Nova normalnost", a ja ne vidim šta je tu normalno. Generalno, u celom svetu, a u Srbiji posebno. Jeli normalno da ljudi zaziru jedni od drugih, da se plaše susreta, da izbegavaju druženje, da ne obilaze svoje roditelje, da deke i bake ne viđaju svoje unuke? Da deca ne idu u školu, da navijači ne prisustvuju utakmicama, da nema pozorišta, da su glavne vesti dana koliko je ljudi zaraženo, a koliko preminulo?

Jel normalno da majka i zaposlena ćerka, koje žive u istom stanu, ne ručavaju zajedno da bi držale distancu, a uveče dok gledaju televizijski program nose maske. Da ne pričam o ljubavnim odnosima i seksu, sredovečnih parova koji rade u različitim firmama. Kao penzioner i u tom smislu, nisam kompetentan.

Prljavo Kazalište je prepoznavajući kuda vodi sveopšta komercijalizacija života i zatupljivanje naroda zavapilo, Zaustavite zemlju-silazim, a taj vapaj danas dobija pravi smisao.

Svet je stao, samo se globus još okreće, dok se Srbija vrti u krug, od afere do afere, koje vlast neprestano lansira kako bi sa novom zatrpala tragove prethodne, koji smrde nečoveštvom. Tako sad, kad sve veći broj lekara sve glasnije poručuje da nam je zdravstveni sistem pukao, u Narodnoj Skupštini se ne priča o tome, nego o ugroženosti predsednika Vučića, kojem se navodno priprema likvidacija. I naravno, o lopovskoj opoziciji, koja verovatno stoji iza toga.

Kad smo već kod lopovluka i kriminala, jedna mala digresija. Ovih dana je, naime, premijer Makedonije, Zajev, najavio legalizaciju marihuana u toj susednoj zemlji. Logično je tim povodom zapitati se zašto se u Srbiji, koja ima najveću plantažu kanabisa u Evropi, o tome ni ne razmišlja, makar samo u medicinske svrhe, mada su odavno poznata lekovita svojstva te trave, koja se u svetu uveliko koriste. Pa, zato što se na crnom tržištu na tome mnogo više zarađuje. Zato je Jovanjica najbolje čuvana tajna i nedodirljiva.

Korona virus je pokorio planetu, uveo nova pravila ponašanja, nametnuo nove potpuno nehumane uslove života i prioritete. To nije normalano i ne prihvatam da se na to treba navikavati. Mora se pregrmeti, mora se izdržati, ali ne i navikavati na takav način života, jer to i nije život. Naravno, ne možemo se praviti ludi kao da ta opasnost ne postoji, posebno to ne bi smeli da rade oni najodgovorniji za sve, pa i za zdravlje nacije.

Ne treba da robuju epidemiji, ali ne treba ni da glume stanje normalno. A vlast u Srbiji upravo to pokušava, kao, radi se, gradi se. Umesto da insistiraju na donošenju i poštovanju mera preventive, kako bi se epidemija suzbila i stavila pod kontrolu, predsednik države i premijerka, onemogućavaju stručnjake da urade ono što je neophodno, a da bi dokazali da nema razloga za vanrednu situaciju paradno obilaze neka gradilišta, na kojima radovi niti sad počinju, niti se završavaju, dakle potpuno bez povoda i razloga.

Pre samo dve - tri nedelje Vučić i Brnabićka su se hvalili kako smo prvaci Evrope, sa najmanje inficiranih, a onda smo tog crnog petka ponovo postali šampioni, ali sad sa najviše zaraženih smrtonosnim virusom.

I umesto da zabrane te rasprodaje koje mogu biti povod za masovna okupljanja u tržnim centrima i prilika za još veće širenje virusa, njih dvoje su se, tog zaista crnog petka, ponašali kao da se ništa nije dogodilo i krenuli u obilazak gradilišta na kojima će se raditi još nekoliko godina.

Na pitanja novinara o tragičnoj eskalaciji epidemije, odgovarali su mnogo manje dramatično i manje zabrinuto nego što su to činili kada smo imali samo par stotina pozitivnih na koronu i samo nekoliko preminulih dnevno. Zašto je to sad tako? Stanje je očigldno mnogo gore, a briga nadležnih mnogo manja.

Očigledno je da se taktika vlasti promenila, od stvaranja panike u vreme kad za to nije bilo pravih razloga, kako bi pokazala svoju brigu za zdravlje ljudi i spremnost da pruži pomoć, do marginalizacije problema kad je postao mnogo veći, kako bi prikrila da je sasvim izgubila kontrolu.

To se najbolje vidi na primeru besmislenog poklona od sto evra svim punoletnim građanima i proglašenju moratorijuma na kredite u bankama, na početku zdravstvene krize, u vreme kad još nije bila prešla u ekonomsku, i izostanku takvih mera danas kad su mnogo potrebnije.

tome mogu da posvedočim sopstvenim primerom. Pošto mi je banka, već u dva navrata, prolongira rate kredita za nekoliko meseci, kad god se epidemija krene razbuktavati, odlučio sam da uvedem grejanje na gas u kući, očekujući da će se to ponovo dogoditi sad kad je najdramatičnije i da ću moći da pokrijem te troškove dok primam penziju u celini. Ali, banke ovog puta, očigledno nisu dobile takav nalog od vlasti.

Nema ni jednog razumnog razloga za to jer finansijska iscrpljenost svih subjekata, kako poslovnih tako i privatnih, sasvim sigurno je mnogo veća sada nego na početku pandemije pre devet meseci. Ta činjenica, da banke sada to ne rade nedvosmisleno govori da su se prioriteti vlasti promenili.

Stiče se utisak da su vlast i njen Krizni štab potpuno digli ruke i odustali od borbe, da su odlučili da sačekaju najavljenu vakcinu i da više ne troše pare, vreme, živce i energiju na nerazuman i neposlušan narod. Pa ko preživi, preživi. A preživeće najjači, tako da ćemo po onoj Ničeovoj tezi da ono što nas ne ubije, ojača nas, iz krize izaći ojačani.

Biće nas, doduše, nešto manje ali to znači i manje problema. Manje nezaposlenih i manje penzionera, koji samo troše a ništa ne prozvode. Može i tako da se rezonuje, samo što je genocidno.

Ali, to nam je već poznato iz naše prošlosti kad se zvalo lapot. Novo vreme donelo je i nove kalkulacije vlasti, kojoj je važniji njen rejting od života i zdravlja nacije.

Da nije toliko zaraženih, ko bi popunio one dve nove bolnice koje se po kineskom modelu grade u rekordnom vremenu, za nekoliko meseci. A i oni silni respiratori, koje je predsednik nadljudskim naporima nabavio, "ne pitajte kako", ostali bi neupotrebljeni.

Mogli bi pakosnici da dovedu u pitanje te Vučićeve vizionarske poteze i postave pitanje opravdanosti tih investicija, za koje se ne zna ni kolike su, ni odakle mu pare. Ovako, sve će to biti iskorišćeno, a Vučić heroj za sve koji prežive. Može i tako samo što je neljudski.

Međutim, ni građani nisu ništa bolji. Neki tipovi hoće da ubiju predsednika Vučića, a niko se ne štreca jer svi sebično brinu samo o svom životu. Niko se zbog toga nije uznemirio, čak većina nije ni znala da se sprema atentat dok o tome nisu progovorili neki poslanici u Narodnoj Skupštini.

Navodno je jedan profesionalni ubica priznao mađarskim istražnim organima da je dobio dve ponude od kriminalnih klanova da ubije Aleksandra Vučića.

Pošto iza političkog ubistva uvek mora da postoji politička pozadina, zabrinuti poslanici su podigli uzbunu jer uvereni da to nije ni malo slučajno. Prisetili su se, tim povodom, naslovne strane jednog srpskog nedeljnika od pre godinu i više dana, na kojoj je bila fotografija sa snajperom uperenim u predsednika Vučića.

Pa čak i karikatura na kojima je Vučić sam na sebi crtao nekoliko meta. Dakle, po njima, neko to ovde odavno planira. Ali, sasvim je moguće da se niko zbog toga ne uzbuđuje zato što ne veruje u te teorije zavere, koje se pojavljuju svremena na vreme, po pravilu kad god predsednik ima nekih drugih mnogo ozbiljnijih problema.

Sve u svemu, najveći problem u zemlji Srbiji je što je izgubljeno poverenje u vlast i njen Krizni štab, pa više niko nikome ne veruje. Postoje ozbiljni problemi sa koronom, čak i veći, i u drugim državama ali građani nigde nisu tako sluđeni i toliko iscrpljeni od neizvesnosti i straha, jer imaju poverenja u sistem i znaju da će biti preduzeto sve što je potrebno i moguće da budu zaštićeni i lečeni ako zatreba, pa šta bude biće.

U Srbiji su mrtvi i bolesni postali samo brojke u koje niko više ne veruje, jer zna se da se sa njima manipulisalo i da su lažno prikazivani. Ne veruje se ni u stvarno stanje jer i o tome su davane lažne i kontradiktorne informacije. Znaju ljudi i da se nije na vreme ni dosledno preduzimalo sve ono što je bilo nužno i moguće, pa zašto bi sad verovali ocenama, upozorenjima, pretnjama i savetima koje im se daju.

Ako su nas lagali na početku, zašto bi sad bilo drugačije. Ponašanje građana je sasvim prirodna reakcija na neodgovorno, nemoralno i nestručno rukovođenje krizom, koje nas je dovelo do raspada zdravstvenog sistema, koji više nije u stanju da nas leči ni od najbenignijih obolenja.

Međutim, u pravu je Vučić, nije pukao zdravstveni sistem, pukao je sistem u celini.