Život potvrđuje

Top 100 pijanaca Jugoslavije (6)

Svi smo bili jedna raja

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Kad smo već na festivalu u Herceg Novom, ne mogu a da se ne pohvalim druženjem sa Zukom Džumhurom, svakoga jutra oko sat razgovora uz prvu kafu i lozu. Naime, on je u to vreme redovno sedeo na terasi male kafanice ispod hotela u kojem se održavao festival, odmah uz stepenice kojima sam se ja penjao od morske obale, uz koju sam pešice dolazio na posao iz Igala, gde sam spavao u odmaralištu vojvođanske Skupštine, zbog štednje.

Bio je to predivan sunčan maj, pa mi je ta jutarnja šetnja od nekoliko kilometara izuzetno prijala, protiv mamurluka, ali najviše zbog ćaskanja sa Zukom, kojem sam se, kad sam ga prepoznao, jednostavno predstavio i priključio, glumeći da mi je potreban odmor od penjanja. Prihvatio me je srdačno, nemajući pojma da je u pitanju čovek koji mašta o tome da jednog dana pravi putopisne emisije nalik na njegova „Hodoljublja", impresionistički više nego enciklopedijski. Nisam želeo tako da mu podilazim, jer moje poštovanje je valjda već bilo dovoljno očigledno, ali taj san sam, zahvaljujući i tim ćaskanjima, ostvario nekoliko godina kasnije. Najveće priznanje da sam u tome bar delimično uspeo bilo mi je kada me je jedared pozvao upravo Zuko i saopštio mi da redovno gleda moja „Kao putovanja". Umesto ocene, nagrdio me je kao „zmiju u nedrima", koja ga je ujela za srce emisijom o Mostaru.

A zbližili smo se posebno meračeći jednu lepoticu koja je, svesna da je nas dvojica pratimo pohotnim pogledima, češće nego što joj je to posao nalagao, silazila iz hotela do magacina u nama susednom bungalovu. Bila je to izuzetno zgodna mlada crnogorska sikarka Vasilisa Radojević, koja je na tom festivalu bila angažovana kao scenograf.

Na Zukov poziv povremeno bi nam se i pridružila, očigledno njime impresionirana, a on bi joj nimalo uvijeno preporučivao da obrati pažnju na mene, sve dok je nije naveo da indirektno prizna da joj nisam nezanimljiv. Ličim joj pomalo na njenog brata, reče jednom prilikom, a njoj je njen brat najlepši muškarac na svetu. Tako je Zuko, kao provodadžija, ostao upisan u mojim uspomenama na simpatiju sa verovatno najlepšom i najzgodnijom ženom koju sam ikad sreo.

Nekih godinu dana kasnije, kad sam sa ekipom otišao u Prištinu, radi snimanja dokumentarne TV-serije „Jugoslovensko-albanski odnosi", Agim Avdiju je uzeo deset dana neplaćenog odsustva kako bi sve vreme mogao da bude sa nama. To, doduše, nije bio neki problem jer više nije radio u elektronskoj montaži nego je premešten na održavanje mašina pošto je, zbog neslaganja u montaži jedne emisije, nokautirao urednika. Moj čovek, svojeglav i pomalo prek, ali kad nekom pokloni poverenje to je bez ostatka.

Iste večeri kada smo stigli i ja mu se javio iz „Grand-hotela", došao je u hotelski restoran, gde sam sa ekipom čekao na večeru, prošao pored nas i bez pozdrava produžio u kuhinju. Odatle se vratio sa kolonom kuvara i konobara, postrojio ih ispred našeg stola i upozorio da će sa njime imati posla ako mi budemo imali bilo kakve primedbe za vreme boravka u hotelu. Kada im je dao voljno, nama četvorici je saopštio da nam je večera otkazana i da nas on vodi svojoj kući.

Da bi mogao da nas dočeka i počasti u prizemnoj kući, zapravo dvorišnom stanu svojih roditelja u nekoj udžerici, morao je najpre njih da isprati na autobusku stanicu odakle su otputovali rođacima na selo. U toj kući, naime, ne pije se alkohol, a ni bučni i nepristojni razgovori nisu poželjni. Odmah po ulasku u predsoblje morali smo da se izujemo, a onda smo sprovedeni levo u dnevnu sobu. Tu su nas dočekala i sva tri njegova brata, što se smatra najvećim poštovanjem gostiju.

Posluženje, koje je pripremala njegova žena u kuhinji i donosila do vrata dnevnog boravka, preuzimao je najmlađi brat i unosio unutra, tako da nju nijednom nismo videli. Još jedan običaj smo morali da ispoštujemo, kad god bi neko od braće krenuo da zapali cigaretu, obavezno bi prvo ponudio sve prisutne ne prihvatajući odbijanje. Ne moraš cigaretu odmah i popušiti, ali moraš uzeti. Čak i naš vozač Joja, koji je kao nepušač sakupio brdo cigareta kojima nas je kasnije častio, kad je došlo do nestašice.

Međutim, nekoliko dana potom, kada je Fatos sa suprugom priredio za nas večeru u svom stanu jedne višespratnice, na nju je sasvim normalno došao i Agim sa izuzetno lepom ženom, dugačke ufrćkane plave kose i velikih plavih očiju. Naravno, odmah sam konstatovao da on nije nju krio zbog tradicije, nego da joj se mi ne bismo udvarali. Upozorio me je, pristojno ali vrlo ozbiljno, da mu se takve šale ne dopadaju, a ja sam baš zbog toga nastavio da joj delim komplimente. Što je on ozbiljnije pretio da će, uprkos tome što me voli k'o brata i poštuje, preduzeti drastičnije mere, ja sam bio sve uporniji i provokativniji, da ne bi ispalo da sam se uplašio. Bio je to ozbiljan test za obojicu, koji je Agim položio bolje od mene jer je, mada crven od besa, ipak popustio. Nevoljno, doduše, uz velik napor, ali pokazao je koliko mu je stalo. Evo ti je, vodi je kući, kad si toliko navalio, besno je uzviknuo na kraju. I bio je to kraj, prestao sam da ga provociram, svestan da mu nije bilo ni malo lako i da je to dokaz zaista velikog prijateljstva, koje je demonstrirao i narednih dana prateći i čuvajući nas na svim putovanjima po Kosovu i Metohiji.

U jednom zabačenom selu, kada smo svratili u lokalnu krčmu da se osvežimo, zatekli smo u njoj jednog zastrašujuće smrknutog tipa koji jede čaše. Bukvalno, grize komad po komad, žvaće i guta. Nismo smeli ni da ga pogledamo. Međutim, ohrabren špricerima i Agimovim zaštitničkim prisustvom, negde posle pete-šeste ture, naručio sam još jednu uz dodatak jedne prazne čaše za komšiju. Nastao je tajac. I Agim se ukočio kad je ovaj ustao i krenuo ka našem stolu, ali i odahnuo kad je ovaj uzeo praznu čašu, nazdravio mi i zagrizao dobar komad.

Drugi, još drastičniji slučaj, dogodio se jedne večeri u pozorišnom klubu u Prištini. Naime, primetivši da pričamo srpskim jezikom, našem stolu je prišao krupan čovek sa pitanjem šta mi iz Srbije radimo tu. Nije mu se dopao moj šaljiv odgovor, da smo mi iz Vojvodine, da i mi hoćemo republiku, pa smo došli da vidimo ovdašnja iskustva. Ipak, videvši kako se Agim nakostrešio na njega, nastavio sam sa provokacijom: I znaš šta smo zaključili? Niste vi zreli za republiku, tako da ćemo je sad mi dobiti, a onda ćemo i vama dati malo, ako budete dobri. Kada je krenuo da se fizički obračuna sa mnom, Agim mu je, sa ledenim izrazom lica, rekao nekoliko čarobnih reči na albanskom jeziku i ovaj se okrenuo i otišao. Nikad nisam saznao šta mu je rekao, a nije da ga nisam pitao. Međutim, moj snimatelj, Mića Čamprag iz Manđelosa, se pobunio: Kako možeš to da mi radiš, reče, u momentu sam se potpuno otreznio i sad moram sve ispočetka. Samo mi praviš trošak.

Sutradan, kada sam bez Agima ulazio u dvorište Prištinske televizije, da pozajmim još traka za snimanje, iz zgrade je upravo izlazio isti taj čovek sa kojim sam prethodne noći imao reči. Kada smo se sreli, uhvatio me je pod ruku i poveo u stranu, iza mnogobrojnih kioska načičkanih oko ulaza. Moram priznati nije mi bilo svejedno. Setio sam se čak i Miloša Obilića i njegove brice iz potaje, ali sam se pravio da mi nije ništa. Jesam li ja sinoć mnogo srao, upitao me je. Jesi. A i ti si pomalo. Jesam. 'Ajde onda da popijemo nešto. 'Ajde. Seli smo u jedan od kioska koji je izigravao kafanu i pozvali Agima. Kada nas je video zajedno, poslao nas je obojicu u pizdu materinu i besan k'o ris izašao iz kioska. Vratio se tek nekih pola sata kasnije, kad se smirio, sa pitanjem: Zašto mi to radite?

Ne znam šta je sad sa Agimom, pretpostavljam da je i on u penziji jer je samo nekoliko godina mlađi od mene, ali znam da ima mnogo onih koji mu i dalje to rade. Već duže vreme zanosim se idejom, koju verovatno nikad neću realizovati jer uvek ima prečih stvari, da odem do Prištine da ga još jednom iznenadim. I sve ostale. Možda mi se ta želja i ostvari sa ovom knjigom, ako je bude i ako budemo mogli da je promovišemo tamo. Ako ne uspem ja, nadam se da će bar ovaj glas stići do njega i svih dobronamernih Kosovara.

Adi Moti

SUDANSKI ČETNIK I USTAŠA

Preturajući po fotografijama koje bi mogle poslužiti kao ilustracija, pa i dokaz, u ovoj knjizi, naleteo sam na neke iz Sudana sa porodicom našeg studenta Motija i njegove supruge iz Leskovca, sa dvoje preslatke crnopute dece koja savršeno govore maternji jezik. Sva imena sam im, nažalost, pozaboravljao, a nema više ni snimatelja Remusa Avrameskua, koji je te 1979. bio samnom u Kartumu, da me podseti.

Bila je to prava avanturistička ekspedicija jer odleteli smo tamo našim avionima za zaprašivanje, koji su, po nekom sporazumu dve države, nedelju dana prskali useve širom Sudana. Putovali smo u teretnoj klasi, zajedno sa džakovima đubriva i pesticida, da bismo, čekajući na taj besplatni prevoz kući, napravili emisiju o toj prijateljskoj nesvrstanoj zemlji na čelu sa predsednikom Nimeirijem, oficirom koji je na vlast došao državnim udarom 1969, a sa nje ga je, takođe vojnim pučem, srušio neki drugi general 1985. Sećam ga se po tome što sam od Motija čuo priču o tome kako nikako nije smeo da otputuje iz zemlje, čak ni na neki važan susret afričkih lidera, plašeći se da će u odsustvu biti smenjen sa funkcije. A ime sam mu posebno zapamtio po anegdoti po kojoj je drug Tito, boraveći u Prištini, u zdravici na večeri sa rukovodstvom Kosova, tamošnjeg predsednika Nimanija pozdravio sa druže Nimeiri.

Kao što je jedared na Petrovaradinskoj tvrđavi dvojicu crnpurastih vojvođanskih političara, Arsu Kovačevića Aku i generala Milenka Radovanova Cigu, pobrkao sa Janikinim ciganima i kad ih je ugledao povikao: Pa, gde ste dosad, drugovi tamburaši?

Ali, vratimo se u Kartum i Omdurman, stari deo glavnog grada, koji se sa Islamskim univerzitetom i mnogobrojnim bratstvima smatra religioznim centrom Sudana, a koji je meni ostao u sećanju po tradicionalno velikoj pijaci na kojoj se prodaju i kupuju kamile.

Pošto smo, zbog malih dnevnica, od naše ambasade tražili da nam rezervišu što jeftiniji hotel, bili smo smešteni u jedan u kojem kada smo stigli nije bilo ni struje, ni vode, ni klime, tako da su, posle dvonedeljnih monsunskih kiša, dušeci na krevetima bili toliko vlažni da se voda cedilla iz njih već kad smo na njih seli, pri temperaturi od preko pedeset stepeni.

Odmah sam pozvao ambasadu sa molbom da pronađemo bolji smeštaj, a oni su nam poslali Motija, domoroca koji je studirao u Beogradu i koji je sa velikim zadovoljstvom rešavao sve probleme na koje je ambasada Jugoslavije, sa samo jednim zaposlenim pored ambasadora, povremeno nailazila. Odmah nas je odveo u drugi hotel, u istoj glavnoj ulici bez asfalta, prekriivenog debelim slojem zemlje i prašine, ali u kojem nas je već u holu osvežila klima toliko da nismo oklevali da za prenoćište sa doručkom damo celu dnevnicu.

Nadali smo se da nam, kad se dobro najedemo ujutro, po toj vrućinčini neće ni biti do ručka, a za večeru ćemo se već negde ogrebati. U toku dana, kalorije smo nadoknađivali povećanom količinom viskija, koji se preporučivao kao preventiva protiv mogućih infekcija. I zaista, na večeru smo obično bili pozivani, dvaput u rezidenciju pored Nila kod ambasadora, gde sam posećujući toalet u praznoj kadi zatekao malog krokodila kojeg je posluga jedva izbacila, a jednom u stan njegovog sekretara. Naravno, najčešće smo gostovali kod Motija i njegove supruge, koja je spremala leskovačke đakonije.

Njihovo gostoprimstvo iskusili smo odmah istog dana na ručku, koji nas je već čekao u njegovoj bogatoj kući na periferiji, čim smo obavili formalnosti oko smeštaja u zaista luksuznom hotelu. Jedino na šta nas je tom prilikom Moti upozorio bio je jedan od direktora hotela, Sudanac koji je studirao u Zagrebu i kojeg je on definisao kao ustašu. Naravno, kada smo ga kasnije ipak upoznali, taj nam je izogovarao Motija kao četnika. I nije nas pozvao na večeru.

Tako smo, jedne večeri ostavši bez dobrotvora, a poprilično ogladneli, rešili da damo i poslednje dolare u hotelskom restoranu na vrhu desetospratnog hotela, odakle je pucao nestvaran pogled na glavni grad iz tri dela, podeljen rekama na ušću Belog i Plavog Nila u veliki Nil. I dok smo nas dvojica prevrtali jelovnik tražeći najjeftinija jela, kao po nekom univerzalnom scenariju, pojavio se naš čovek. Kao u već čuvenoj anegdoti Miljenka Smoje u kojoj uporno ponavlja rečenicu - Mora doć čovik. Naime, čuvši naš razgovor, prišao nam je šef sale i na savršenom srpskom jeziku ponudio da nas on časti biftekom, na račun Amerikanca za susednim stolom. Neverovatno, kao da nema mesta na kugli zemaljskoj gde nećeš naleteti na nekog našeg, koji se, naravno, snalazi.

Predstavio se kao ugostitelj iz Kragujevca, koji je kao ubeđeni monarhista pre desetak godina pobegao iz socijalističke Jugoslavije u London, gde je radio za vlasnika i ovog hotela. Zbog znatno veće plate došao u ovu pustinju, kako bi zaradio dovoljno da pokrene sopstveni biznis. Na naše snebivanje, objasnio nam je da dotični Amerikanac, koji navodno predstavlja neku firmu a zapravo radi kao špijun, neće ni primetiti taj trošak jer njih dvojica imaju dil.

Naime, Ameru su sredstva za reprezentaciju bila praktično neograničena, ali bez preterivanja sa alkoholom, kojem je bio sklon i koji je najviše trošio. Stoga su se njih dvojica dogovorili da sav viski koji ovaj popije u toku dana šef sale u računu prikaže kao ručkove ili večere nekolikim izmišljenim poslovnim partnerima, tako da još dve porcije ni tamo, ni ovamo. Posle bifteka, koji nam je naš novi prijatelj lično doneo, sa sve vatrom na kojoj se još pržio, ljubazno smo nazdravili komšiji Amerikancu, koji nas je dodatno častio još jednom flašom crnog vina. Dok je pripremao biftek i priloge pored našeg stola, Kragujevčanin nije propustio priliku da nas upozori na druženje sa Motijem, jer je to, kako reče, okorela komunjara.

Sad ti budi pametan, jedan naš antikomunista koji zbog toga ne voli Jugoslaviju i jedan Sudanac koji je obožava upravo zbog socijalizma, a obojica nas primaju kao svoje najrođenije. I obojica, mada potpuno suprotne ideologije, imaju isti cilj, da se obogate.

Sam Moti, koji je imao svoju firmu i vrlo uspešan biznis, sa ponosom nam je priznao da je levičar, ali uz objašnjenje da je on ovde uveo izvesne modifikacije u svom komunističkom uverenju, koje je stekao u Jugoslaviji. Rešio je, naime, da se obogati, jer od kakve bi on koristi bio svom napaćenom narodu kada bi bio siromašan kao svi ostali. Nikakva borba ni za socijalizam nije moguća bez love - najkraća je teorija čoveka koji je dodatno finansirao i našu ambasadu, posebno kad je većim prijemima trebalo obeležiti neki jubilej države koju je zavoleo kao svoju. Ne znam kako je podneo njen raspad, a ne znam ni kako se tim povodom završio lokalni rat sa onim „ustašom", ali svakako ga je više pogodilo rasturanje njegove domovine, kada se, petnaestak godina kasnije, otcepio uglavnom hrišćanski Južni Sudan.

Emisija o ondašnjem Sudanu je, inače, bila sasvim pristojna.

Atanasijades Anesti - Nale

GRK IZ NAŠEG SOKAKA

Moj najbolji drug iz rareda u osnovnoj školi bio je Nale, Atanasijades Anesti, čiji su roditelji ovamo došli iz Grčke, bežeći od građanskog rata koji se 1949. završio pobedom antikomunističkih snaga uz pomoć Nato-pakta. Naravno, nismo mi imali pojma kako je on dospeo do nas, niti nam je to bilo nešto čudno. Jednako smo bili ravnodušni prema njegovom grčkom poreklu, kao i prema makedonskim blizancima Tomi i Voji Kostovskmai ili Mirčetu Lankovskom. Veliki drugar je bio i Mirko Turk, za kojeg sam tek mnogo kasnije, igrajući zajedno sa njime odbojku u školi Nebojše Ninkova, iz koje je kasnije izrasla šampionska „Vojvodina", shvatio da je Slovenac. O Mađarima ili Slovacima da i ne govorim, toliko su njihova imena, a naročito nadimci, bili uobičajeni da nismo ni pomišljali da među nama postoji nekakva razlika. Svi smo bili jedna raja.

Ali Nale, sa kojim sam se zajedno upisao u pionire FK „Vojvodina", kod čika-Joce Maglića, bio je posebno vedro i simpatično stvorenje, sa večitim osmehom koji je isticao dva neobično velika sekutića. Još se sećam kako na grčkom jeziku počinje pesma „Deci Pireja", koju nam je pevao na svim školskim priredbama. „Aftoparasto di mi stela..." ili tako nekako. A igrao je odlično mali fudbal, tako da sam ga uvek birao u moj tim, kada bismo se delili u dve ekipe, za vreme odmora ili praznih časova, i obavezno pre odlaska kući posle škole. Drugu ekipu je obično birao najbolji igrač među nama Dragan Milošević, kojem je Nale dao nadimak Čombe, kao i svima ostalima u razredu. Ja sam, recimo, bio Sisa, sa njegovim nimalo pakosnim dodatkom na uobičajeno banalno skraćenje prezimena, Isa.

Njih dvojica su živeli u prizemnim stančićima dva susedna pasaža između Dunavske ulice i Riblje pijace, sa čije suprotne strane je iznikla zgrada u kojoj je moj otac dobio stan kad smo se preselili iz Bačke Palanke. Tako da smo bili komšije i igrali fuce po ceo dan na livadi između pijace i Jovine gimnazije, na kojoj je kasnije podignuta međugradska autobuska stanica. Sad je i ona srušena i tu je napravljen nekakav trgić sa natrkečenim spomenikom kralju Petru. Cakali bismo loptu sve dok ne padne mrak, a onda na pijaci maznuli jednu lubenicu od već usnulih seljaka, da se osvežimo.

Obojica su imali problem sa ocenama u školi, jer nisu imali ni uslove ni volju za učenje, pa sam im ja pomagao u pisanju domaćih zadataka, a oni meni u iznošenju uglja iz podruma do stana na drugom spratu, naravno bez lifta. Bili su impresionirani kaljevom pećkom u dnevnoj sobi, ali posebno kupatilom sa velikom tučanom kadom i toplom vodom. Bila je to poslednja reč tehnike sa ogromnim kazanom za vodu, oko dva metra visokim, nasađenim na ložište iz kojeg se vatrom voda zagrevala. Uočivši to, mama Dušanka im je nekoliko puta organizovala kupanje u toj kadi, što je za njih bio poseban doživljaj jer kod kuće su se prali iz lavora, dopola i otpola.

Naletov otac je bio radnik u tekstilnoj fabrici „Niva", a majka je bila domaćica, koja je specijalno za mene pravila sutlijaš, mnogo bolji nego u najboljoj poslastičarnici u Dunavskoj ulici, čuvenoj „Mirjani", u koju je čula da svraćam radi toga. Naime, voleo sam ja sutljaš, ali pošto sam već u sedmom razredu osnovne počeo da pušim, naročito uveče na korzou, „tek da me vide devojčice", onda sam u povratku kući svraćao tu na sutlijaš i obavezan špricer od boze i limunade da mi majka ne bi osetila zadah duvana.

U to vreme cigarete su se mogle kupovati na komad, uglavnom bi to bila „Morava" iz zelene kutije ili „Drava" iz plave. Pet komada je bilo dovoljno za dva dana, a ako jedno veče iz nekog razloga ne izađem na korzo, onda su umele da potraju i tri. Bilo je i nekih ženskih u plavom pakovanju od deset komada, sa nacrtanim likom neke devojke na kutiji, mislim da su se zvale „Slavica" ili tako nekako, ali te je bilo sramota pušiti.

Imali su Atanasijadisi još jednog mlađeg sina, Spiru, valjda skraćeno od Spiridon, koji je išao u školu za decu sa smetnjama u razvoju „Dr Milan Petrović". A Nale se kasnije, kad je sasvim pristojno završio školu učenika u privredi, zaposlio u fabrici u kojoj mu je otac, poštenim radom i ponašanjem, bio najbolja preporuka. A ni fudbala se nije sasvim manuo, pa je po završetku karijere u nižerazrednom „Proleteru" sa Slane Bare, postao fudbalski sudija, takođe u nekoj ligi iz koje se ispada samo u kanal Dunav-Tisa-Dunav.

Čombe se nije dalje školovao, ali je igrajući fudbal sve do trideset i pete, između ostalog i za „Kabel", tako dobio i zaposlenje u „Novkabelu". Kada je, uglavnom zanatlijsku, Dunavsku ulicu zapljusnuo talas butikizma, prodao je nasleđen dvosoban stan za dva butika i za te pare kupio stan na Satelitu, pa mu je još nešto i preostalo za ne daj bože. Imao je sreću da je stanovao u dvorištu koje je postalo prolazni pasaž, jer je zgrada bila solidno sagrađena celom dužinom dvorišta. Dunavska je, inače, poznata po tome što je to bila prva ulica u Novom Sadu sa zgradama na sprat, ali nisu svi vlasnici imali toliko para da tako zidaju na celom placu. Pojedine zgrade su tako imale samo spratne fasade sa ulice, dok su u dvorištu građeni nekakvi kućerci kao pomoćni objekti. U jednom takvom je živela Naletova familija, tako da on od toga nije imao neke fajde.

Čombe je, zahvaljujući boljem položaju, bolje i prošao, pa mu, uz nešto umanjenu penziju i ženinu platu, više nije ni trebalo. Ali, ipak je, više radi zanimacije i zabave nego radi zarade, svakog dana otvarao svoju montažnu tezgu na Ribljoj pijaci sa raznolikom robom iz šverckomerca. Sve si kod njega mogao kupiti, od čarapa do mobilnog telefona, a ako nešto što ti treba nije imao, nabavio bi za nekoliko dana. On je bio glavni organizator svih godišnjica okupljanja našeg razreda, jer sa svima se viđao na pijaci i bio u kontaktu. Međutim, nedugo posle pedesetogodišnjice male mature, na kojoj je u odličnom zdravlju bio neka vrsta domaćina, sasvim iznenada je preminuo. Izdalo ga je veliko srce u dečačkom telu. Sa naknadnom pameću, sumnjam da je preterivao sa vijagrom ili nekim sličnim stimulansima za neretke posete devojčicama koje su ordinirale na Kaćkom mostu, što je i meni preporučivao. Grdio sam ga zbog toga, plašeći se da ne navuče neku boleštinu, a ni na kraj pameti mi nije bilo da bi mogao ovako da nastrada.

Nale je imao drugačiji put, koji se završio nikad razjašnjenom iznenadnom smrću čak u Londonu. Ležao je više od mesec dana u tamošnjoj mrtvačnici, kao NN lice, dok ga sasvim slučajno nije otkrio još jedan od komšija iz novosadskih favela u pasažima Dunavske ulice, zvani Lika. Za vreme jednog od njegovih povremenih boravaka u Londonu, nekakvim poslom, neko mu je rekao da tamo postoji neidentifikovan leš iz Novog Sada, pa je otišao da proveri i tako našao Naleta. Znao je odranije da je Anesti u Londonu, ali se tamo nije viđao sa njime jer nije znao tačno gde je, a London nije baš mala varoš. Kasnije mi je Lika ispričao da je Nale tamo pobegao zbog nekih afera u kojima je sasvim sporadično učestvovao, pa se ispostavilo da nije ni imao razloga da beži, ali ne zna šta je tamo radio i od čega živeo. Bilo je to sredinom devedesetih, kada su mu pomrli roditelji a njega hteli da mobilišu i pošalju u rat.

Ostavio je ovde ženu sa dvoje dece, koje sam ja upoznao tek na sahrani kad je njegovo telo konačno doneto iz Londona. Nije to bila prilika da saznam više o njegovoj sudbini, a kasnije drugih nije bilo. Nisu bili razvedeni, naprotiv, javljao se redovno jedno vreme, a onda mu se izgubio svaki trag. Mesecima nisu znali šta je sa njime. Umro je, rekoše joj, od gangrene na palcu jedne noge, koju je zanemario ili verovatnije nije imao čime da je leči, pa se proširila na celo stopalo i nogu. Kao pas, na ulici u belom svetu. Zašto? Šta li je tražio u Londonu?

Možda brata Spiru, koji je nekoliko godina ranije jednostavno nestao. Pričalo se da su ga neki ljudi videli kad je ulazio u jedan međunarodni voz i od tad od njega nije bilo ni traga ni glasa. Mora biti da je Naleta to mučilo. I ko zna šta još u surovoj sudbini porodice grčkog levičara koji je, bežeći od osvete vojne hunte, sreću potražio u socijalističkoj Jugoslaviji. I našao. Dobio je kakav-takav krov nad glavom, posao i prliku da besplatno školuje sinove. Njegova deca su, uprkos skromnim uslovima, bila srećna i vesela, ali kad su postali ljudi sve se izokrenulo naopako. Koliko smo svi mi tome doprineli? Ja osećam izvesnu grižu savesti što nisam negovao to prijateljstvo i kad su nam se putevi razišli i nisam mu se našao kad mu je bilo najteže.