Svedočanstvo

Filmom "Oteto Kosovo" češkog reditelja Vacvala Dvoržaka do istine (4)

Uzor Minhenski ugovor iz 1938. godine

Češka televizija (ČT-javni servis), koja je učestvovala u finansiranju dokumentarnog filma "Oteto Kosovo" Vaclava Dvoržaka više je puta odlagala njegovo emitovanje. No, posle emitovanja zbog "neizbalansiranosti" i "pristrasnosti u korist jedne strane (Srba)" ČT nije emitovala film 17. marta na godišnjicu talasa nasilja nad kosovskim Srbima. U međuvremenu je dokumentarac, podeljen na šest delova, postavljen na server YouTube na kome je izazvao veliko interesovanje i diskusije. To je rukovodstvo češke televizije protumačilo kao flagrantno kršenje ugovora sa autorom i, ima se utisak, počelo da traži način da se oslobodi ovog "vrućeg krompira". No, nedavno je film "Oteto Kosovo" emitovala i Radio televizija Srbije. Dok traje konflikt samih autora filma sa sobom i sa onima koji ga sa ili bez prava emituju, Tabloid ekskluzivno za svoje čitaoce, donosi autentične transkripte iz češkog dokumentarnog filma "Oteto Kosovo"

Priredio: Miodrag Dinić

Onda su stigli novi zaštitnici Kosova kao na primer francuz Kušner. Dok su zabranjivali OVK bili su prijatelji sa njihovim vođama. A evo i zajedničke slike komandanata OVK i NATO.
Bombardovanje je trebalo da zbaci sa vlasti Miloševića, ali je za to trebala još cela godina i po. Trebalo je da mu se sudi u Srbiji. Umesto toga, poslat je u Hag, gde je uzeo učešće u procesu koji je trebalo da opravda NATO agresiju u Bosni i na Kosovu.
Kada je optužba iznela svoje dokaze i on započeo sa pozivanjem svedoka u svoju odbranu, umro je pod sumnjivim okolnostima.
U Srbiji je autoiritarni režim srušen i zemlja je prošla kroz nekoliko izbora. Zašto Kosovo ne može biti vraćeno ovoj novoj demokratskoj državi?
Dvesta hiljada Srba sada živi daleko od svojih domova i imanja često u uslovima koji ne pripadaju 21. veku.
Lesanka Pejčenović u prihvatilištu za izbeglice u Resniku: - Morali smo da pobegnemo sa Kosova ili da nas ubiju. Ostavili smo svu svoju imovinu, nemamo ništa. Ima ljudi koji su došli samo sa svojih deset prstiju, ništa nisu doneli.
Evo mi ovde živimo, to je taj naš život gde smo prinuđeni da živimo, a obzirom da smo imali kuću od 300 kvadrata u Peći, evo to je mala prostorija gde moja deca spavaju, evo pogledajte u hodniku stoji brašno, to je nama hleb, ovo u 21. veku, sram da ih bude međunarodne snage što su dole.
Albanci su prognali sa Kosova Srbe i druge etničke grupe. Ni oni ne mogu da se vrate. Redžep Milejko, naselje Deponija: - To su sve isto naši ljudi Romi sa Kosova. Ima veliki broj dece. Oni su napustili Kosovo jer su ih Albanci isterali, jurili ih, palili im kuće tako da su morali da pobegnu, da ostave sve i da dođu ovde da žive u najvećoj bedi i bez ikakvih uslova za život.
Sefer Ahmedi naselje Deponija: - Ja sam bio dole i pucali su nam na porodicu. Mi smo spavali bilo je pola dvanaest, a oni su automatom pucali na nas kroz prozor i morali smo da pobegnemo. Mi bi da se vratimo u naše mesto, ali nemamo poverenje da više tu živimo. Imamo strah da se desi nešto drugo. Ako se smiri kao što treba i bude sigurnost onda volimo da se vratimo.
Masovne grobnice na Kosovu. Ovde su sahranjeni pobijeni civili različitih nacionalnosti. Istrage nikada nisu završene ili čak nisu ni započete. Da li je moguće da to ne zanima organe UN koji vladaju provincijom? Hoće li uopšte biti moguće istražiti zločine koji su ovde počinjeni? Hoće li biti moguće ukazati na krivce?
Zoran Stevanović iz Brezovice:- Rekao sam, vraćam se na Kosovo i gotovo. Ja dođem u Brezovicu i svake nedelje sam bio ovde. Ja kad sam došao to je bila ova ploča, došao sam dole ispod reke, pet dana niko nije znao da ja živim tu. Posle pet dana otkrili su da ja živim tu Nemci iz KFOR-a i onda su vršili pritisak da ja ovo mesto napustim. Ovo parče zemlje i ova kuća i ovo voće i ovo parče neba to je moje. Kada sam kupio zemlju kupio sam i parče neba. I to sam rekao Nemcima iz KFOR-a, i ne idem i živog ne mogu da me izbace jedino mrtvog.
Radovan Repanović iz Osojana: - Ja sam među prvima građanima od 53 koji su došli u Osojane. Ja sam prvi došao. Kada smo došli našli smo pustoš, porušeno sve, 13 krovova bez para sam napravio, bez plaćanja.
Na Kosovu, brže od novih domova, grade se nove vojne baze. Ovde je oko 16.000 vojnika. Njihova misija je da brane Albance od Srba. I Američka baza "Bondstil" je ovde sagrađena. U njoj je 70.000 vojnika. To je druga po veličini baza izvan SAD-a. Možda je to pravi razlog antijugoslovenske kampanje? Kosovo štite dve različite politike. Jedna je od strane UN misije. Drugu su sačinili uglavnom bivši članovi OVK. Ostatak Srba živi u getoima, kao na primer u Gračanici. U ovdašnjem manastiru je sedište poglavara Srpske crkve Vladike Artemija. On je bio jedan od najvećih kritičara Miloševića.
Vladika Artemije: - Mnogo puta u istoriji se desilo da kad pate narodi, pati i crkva. Zbog odbijanja Srba da odu, ubijanje i etničko čišćenje ima kao glavnu metu Albanskih ekstremista Srpska Hrišćanska obeležja i ustanove, crkve i manastire, jer oni su tu 700 godina kao svedoci činjenice da su Srbi ovde živeli i stvarali svoju kulturu i istoriju.
Cilj je isterati Srbe. Uništavanje svih istorijskih spomenika Srpske kulture je pokušaj brisanja Srpskog prisustva na Kosovu i Metohiji.
Vojna pratnja vojnika KFOR čak i do najbližeg izvora vode, to je život Srba na Kosovu danas. Ako niste Albanac i hteli bi u kupovinu, jedini način je vojna pratnja. U suprotnom rizikujete život. Ovo je redovna linija Osojane-Rukavac-Mitrovica. Pratnju čine muškarci i žene iz Španskog kontigenta KFOR. Ovi ljudi će dalje ići po Kosovskim naseljima na sopstveni rizik. Da li je to rešenje multietničke kohabitacije?
Vlada Cucić, Koordinacioni centar za Kosovo: - Mi smo do sada podneli oko 17.000 tužbi za naknadu štete koja je nastala 1999. godine za obnovu kuća. No, je l' znate šta je rezultat. Međunarodna zajednica je zabranila sudovima da zakazuju ročišta, jer je bilo sedam suđenja I nisu znali šta da rade pa su nakon toga sudovima naredili da stopiraju svu aktivnost.
Zoran Stevanović iz Brezovice: - Stan imam i dalje, ali u njemu živi jedan Albanac. Stan nisam prodao. To nije moj prijatelj. Kada smo mi napustili stan on je razbio vrata ušao i sada živi tamo.
Ekipa češke televizije bila je sa jednim Srbinom koji je došao da obiđe kuću svog zeta koju su oteli Albanci.
Na pitanje češke TV čija je ovo kuća?
Usledio je odgovor jednog Albanca: - Ovo je moja kuća.
Zatim je usledilo upozorenje Srbinu koji je došao sa ekipom češke TV: - Nemoj da praviš probleme,inače.... Komšija, bolje da ideš odavde, može neko da te ubije.
Vlada Cucić, Koordinacioni centar za Kosovo:- Nijedan Albanac nije napustio svoj stan. Jer kada bi se Albancu uselio Albanac u stan, odmah bi se pojavila policija i za dva minuta bi ga izbacila iz kuće. Kako je moguće da njih još 29.000 živi u tuđim stanovima, a oni kažu da za to postoji socijalna potreba. Ma kakva socijalna potreba svaka kuća im je obnovljena. Vratili su se.
Ali nisu svi albanski ekstremisti mirni. Još uvek postoji nešto na putu njihovom cilju. Svake godine pokušavaju da zauzmu poslednju srpsku enklavu, Mitrovicu, na severu Kosova.
Da nije ovih francuskih padobranaca, i ona bi bila u ruševinama i pepelu. Teroristi OVK su van zakona, ali njihova struktura živi na Kosovu. Odmah nakon okupacije Kosova, Albanski separatisti su pokušali da uzmu deo južne Srbije. Njihov pokušaj je brzo sprečila srpska armija. Tako su se okrenuli ka Makedoniji. Napali su sa Kosova 2001. Kosovo je postalo žiža daljih promena. Organizovani povratak izbeglica je bio trn u oku separatista.
Marta 2004. organizovali su veliki pogrom. Jedinice KFOR su bile nesposobne da brane Srbe. Albanci opet koriste žene i decu kao živi štit, opet pale i ubijaju.
Radmila Grković, Orahovac: - Naišla je masa velika, ne znam broj ljudi, masa je nosila zastave i vikala UČK,UČK, počeli su da nas tuku, prvo su udarili muža, on je pao, posle su ga i drugi udarali. Zatim su mene vukli i udarali, ja sam nosila dokumenta, tašnu sa parama, oko 500 evra.
Još kuća i istorijskih spomenika je spaljeno. Oko 3.800 ljudi je ostalo bez krova nad glavom. Iz ove crkve u Podujevu se povukla Češka jedinica, po naređenju KFOR. Multinacionalne snage KFOR pod upravom Nemačke, brzo su se razmestile na Srpskoj granici. Verovatno su očekivali napad. Unutar Kosova, jedinice KFOR su uspele samo da evakuišu napadnute. Prebacili su ih u svoje baze i dali im supu i ćebad.
Napuštene kuće i imanja ostavljeni su bez ikakve zaštite. Teroristi su imali slobodne ruke da pale i iživljavaju se. Multinacionalne snage KFOR su neuobičajeno pomogle etničko čišćenje po drugi put.
Obilić, Kosovo. Mart 2004.
Havijer Solana je dok je bio generalni sekretar NATO naredio bombardovanje Jugoslavije. Kao novi komesar za Evropsku bezbednost, posetio je Kosovo. Ovako je izgledala mapa srpskih naselja pre bombardovanja. A ovako je izgledala na početku okupacije. Srbi su počeli da se vraćaju na užas albanskih ekstremista. Organizovali su pogrom i uz pomoć KFOR zauzeli još veću teritoriju 2004. Uprkos svemu tome, u nekim mestima Srbi opstaju. Kao primer navodimo geto u Gornjem Orahovcu. Čuvao ih je austrijski vojni kamp.
Najveća briga Ministarstva kulture na Kosovu je izbor za mis. Jedine investicije na Kosovu nisu industrijske već verske. Albanska deca ovako se obraćaju deci katolicima :- Gubi se ti katoliče. Katolik,katolik... Tako si glup. A ti si Majka Tereza. Zaklaćemo te, ti katoliče. Katolik, katolik...
Manastir Zočište. Srbi su sakupili novac za obnovu. Ali Kosovska misija UN je prodala koncesiju albanskim ekstremistima i naredila Srbima da skinu novi krov sa manastira. Zašto UN i KFOR idu na ruku albanskim ekstremistima? Kosovski Srbi imaju malo razloga za veselje.
Jedan od njih je praznik vina u Gornjoj Hoči. Berači grožđa ne mogu dalje od 50 metara od svojih kuća, ali je ipak lokalni "Merlot" izvanredan.
Internacionalne snage ih dovoze ovde, sa svih strana Kosova i Metohije i severne Srbije. Hoće li se videti sledeće godine? Hoće li ikada?
Otimanje Kosova i Metohije prvi su priznali, nezavisno od SAD, Nemačka, Italija, Francuska i Velika Britanija, zemlje koje su potpisnice  Minhenskog dokumenta iz 1938.

                                                                                                   (Kraj)

Početak snimanja
Prema rečima producenta filma Aleš Bednarža, snimanje dokumenta "Oteto kosovo" počelo je odmah nakon martovskog pogroma Srba na Kosovu 2004.  Snimano je u mnogim srpskim sredinama, vođeni su razgovori, beležena svedočenja o ubistvima, silovanjima, etničkom čišćenju Srba i nealbanaca sa Kosova... Tu je i priznanje jednog Albanca koji je, po naređenju, silovao 15-godišnju devojčicu, Srpkinju, a onda joj odsekao uši, da bi je njegov komandant posle toga ubio. U filmu "Oteto Kosovo" nema političkih zaključaka. Film se završava rečima ispisanim na ekranu: "Otimanje Kosova i Metohije od Srbije su, kao prve, uz SAD, potpisale Nemačka, Italija, Francuska i Velika Britanija, države koje su 1938. potpisale i Minhenski sporazum". Koji je, da podsetimo, otimanjem dela češke teritorije, bio uvertira u Drugi svetski rat.