Utisak
Beograd i Srbija očima jednog Italijana
Petooktobarska "kultura" zasenila vinčansku i lepensku
Beograd je grad u koji samo
možete da se zaljubite, ali jedino
zbog njegovih stanovnika. Sve ostalo je na nivou EU, odnosno podložno korupciji i propasti. Kada se promeni mentalitet vlastodržaca, Beograd
će za sigurno biti jedna od turističkih metropola
Bernardo Vitulano
(dopisnik iz Rima)
Još pre skoro
tri decenije sam želeo da sa kolegom sa studija
posetim njegov rodni grad, Beograd. Onda, nekoliko dana pred polazak, on me je
pitao da li je sve u redu sa mojim pasošem i ja sam
shvatio da, za razliku od skoro cele ondašnje zapadne
Evrope, za putovanje u Jugoslaviju moram da imam i taj dokumenat. Tako je
propalo moje tadašnje, zamišljeno
putovanje.
Za razliku od mog kolege iz Beograda, ja sam mogao po
zapadnoj Evropi da putujem samo sa mojom italijanskom ličnom kartom. Za razliku
od mene, moj kolega je pre tri decenije po istočnoj Evropi mogao slobodno da se
kreće, samo sa pasošem, bez vize i obaveznog dnevnog menjanja deviza za lokalnu
valutu. I po zapadnoj Evropi se on slobodno kretao, isto kao i ja, jedino što
je morao da ima crveni pasoš ondašnje
SFRJ.
Vremena su se od tada promenila. Ja još uvek mogu sa
ličnom kartom da obilazim ne samo zapadnu, već i neke zemlje istočne Evrope.
Između ostalih i Srbiju, jednu od država naslednica nekadašnje Jugoslavije.
Uvek neki rat
Moj prvi dolazak u Beograd me je fascinirao, sam po
sebi. Rezervisao sam večernji let i u prestonicu Srbije sam stigao kada je
uveliko vladao mrak. Avion je napravio nekoliko krugova iznad kao dijadema složenih
svetala grada o kome sam nekada samo čitao, i to, uglavnom, ono najgore.
Iako mi u Italiji, za razliku od Nemaca ili
Britanaca, o Amerikancima da i ne govorim, imamo sasvim drugačiji odnos prema
politici, posebno onoj globalnoj, prijatelji su me u Rimu čudno posmatrali kada
sam im rekao da idem da vikend provedem u Srbiji. "Tamo je rat, tamo se
stalno ratuje", govorili su.
Pre toga sam sa mojim nekadašnjim studentskim kolegom
razmenio dosta mejlova, pričali smo i telefonom i stekao sam utisak da je u
Srbiji sve normalno, kao i bilo gde drugde u Evropi. Kako ću kasnije da vidim,
tamo je život i normalniji nego u ostatku
Evrope. Odlično znam o čemu pričam, jer sam dobar deo života proveo, osim u
Italiji, u Nemačkoj, Španiji, Češkoj, Ukrajini, Rumuniji, na Kubi...
Uveren da ne odlazim u avanturu neke egzotične
zemlje, seo sam u avion i posle sat vremena leta počeo da se divim onim što sam
video na zemlji. Bio je to grad koji nema razloga da se stidi poredeći se sa
bilo kojom drugom prestonicom sveta.
Samo nešto više
od decenije pre mog dolaska, sa aerodroma u mojoj otadžbini poletali su avioni
smrti u pravcu ove lepe zemlje. Plašio sam se da će sećanje na taj sramni deo
istorije moje države da mi zagorča prvi susret sa
Srbijom, ali nije bilo tako. Carinsku i pasošku kontrolu sam prošao bez
problema, službenici su mi poželeli srećan boravak. Odmah sam primetio da taj
narod, kome sam došao u goste, ništa ne zaboravlja, ali sve prašta.
Uopšte, tokom
svih mojih boravaka u Srbiji, kojih je bilo nekoliko za ovih poslednjih meseci,
shvatio sam da su ljudi najveće bogatstvo Srbije. Kojim god jezikom da sam im
se obratio, jer srpski još nisam naučio kako treba, uvek su mi ljubazno
odgovarali. Kada sam ih pitao na nemačkom čudno su me gledali, kada sam im se
obraćao na engleskom budio sam blago nepoverenje, a na italijanski su mi
odgovarali srdačno iako mnogi od njih taj jezik ne poznaju. U svakom slučaju,
niko ni jednim gestom nije pokazivao mržnju što su im ljudi sa tih govornih
područja nedavno razarali domove i ubijali decu.
Kultura je trošak
Na ulici sam viđao elegantno obučene lepe ljude i žene
kako hitaju na posao. Bez stresa i nerviranja. Uvek su dobro raspoloženi, ma
kakva muka da ih snađe. U Milanu, recimo, ljudi su pod tolikim pritiskom da
stignu na vreme na posao, da se neretko - briju u metrou! U Pragu je u javnom
prevozu tišina kao na sahrani, u Cirihu se jedni drugima svi nepotrebno i
stalno izvinjavaju, a u Beogradu se po prevozu ljudi međusobno gurkaju kao da
se oduvek poznaju.
Sećam se i mog prvog suočavanja sa spomenicima
varvarstva naroda koji se smatraju civilizovanim. U ulici Kneza Miloša još
stoje ruševine zgrada koje je NATO besomučno bombardovao. Bile su to palate iz
vremena Josipa Broza Tita, koje su iz razloga neke političke simbolike jedine
još ostale neobnovljene. Dok smo stajali kod spomenika Zašto u
dvorištu nacionalne televizije, moj domaćin mi je pričao i o Milici Rakić.
"Gde je spomenik toj devojčici", pitao sam ga. "Nema ga",
odgovorio mi je. Srbi zločincima praštaju, ali zato svoje žrtve brzo
zaboravljaju, shvatio sam.
Oduvek smo u porodici verovali da je naše prezime
etrurskog, a sada sa ponosom tvrdim rasenskog porekla. Pre dolaska u Beograd
moj domaćin me je uputio na radove profesora Radivoja Pešića, koji je
predavao i na univerzitetima u Italiji, kao i njegovih sledbenika, iz kojih
proizilazi da su Raseni (Etrurci) naslednici vinčanske kulture. Zato je
razumljiva moja želja da posetim taj izvor evropske civilizacije, danas smešten
u jednom od beogradskih predgrađa.
"Zatvoreno je", kaže mi domaćin. Kako, ne
mogu da verujem. "U ovoj zemlji istorija uvek počinje sa dolaskom vladara
na vlast", objašnjava mi domaćin, "a to je u
ovom slučaju 5. oktobar 2000. U to se Vinča i Lepenski vir nikako ne
uklapaju."
Ni Narodni muzej, primetio sam. Prelepo, zapušteno
zdanje na Trgu Republike. Takođe zatvoreno, već godinama. Srbi svoju istoriju i
tradiciju nose u srcu, a ne u postavkama muzeja.
Ako su muzeji zatvoreni, bar kafane po Beogradu rade.
Od njih lokalna vlast, isto kao i u Italiji, ima neke koristi. Kulturna baština
je samo trošak.
I ništa
- košta
Sa domaćinom obilazim lokale u Skadarliji, boemskoj
četvrti Beograda. Svuda muzika na uvce i kelneri koji kao da bi što pre da
završe smenu i pobegnu kući. Svi su lokali puni. "Kolika je prosečna plata
u Beogradu", pitam. Oko 360 evra, dobijam odgovor. Gledam u jelovnik i
vidim da pristojan obrok sa salatom i pićem nije ispod deset evra.
"Ovo su sve neki bogati ljudi", pitam pokazujući
na one za susednim stolovima poleglim pod teretom ića i pića. "Ne",
odgovara mi domaćin, "srpska formula za Nobelovu nagradu iz ekonomije
glasi: zarađuješ 300, a trošiš 500 evra mesečno."
Potvrdu ove teorije dobijam odmah: za susednim stolom
jedan pripit muškarac zadeva 50 evra u harmoniku
muzikanta. Niko se parama ne razbacuje više od
sirotinje.
Sledeće veče bih da ja ispadnem galantan i da
porodicu mog domaćina iznenadim večerom iz njihove nacionalne kuhinje. Video
sam blizu Slavije gril lokal Perper, gde odlazim da naručim domaće
specijalitete. Sa debeljuškastim kuvarom se sporazumevam pomoću pantomime, jer
osim srpskog ne zna ni jedan drugi jezik. Vadi neko meso iz frižidera i baca ga
na roštilj. Cenu mi ispisuje na parčetu masnog papira, ja plaćam i ne dobijam
nikakav drugi kusur osim širokog osmeha. Valjda me je razumeo da ga častim za
sve pare.
U kući domaćina otvaramo zamotane paketiće i
prijanjamo na jelo. Bolje da sam kod vulkanizera kupio nagorele gume, manje bih
se obrukao. Skoro cela večera završava u kanti za smeće. "Nikada ne kupuj
u nepoznatim lokalima", uče me domaćini.
Sledeći dan, da bih popravio utisak od prethodne
večere, predlažem da domaćina i njegovu ženu odvedem negde na italijansku
hranu. Pada jaka kiša, pa se odlučujemo za piceriju Orao u obližnjoj
Beogradskoj ulici.
Tamo uzimamo mesta za stolom na spratu i jedno pola
sata čekamo kelnera da se pojavi. Pošto smo naručili šta smo hteli, dobijamo
tri pice od kojih ni jedna nema ukus one kako se naziva. Testo je negde između
napuljske i rimske škole, na jednoj pici nagorelo, na drugoj polu živo. Ukus
dodataka nisam mogao da identifikujem.
Da ne bude zabune: najgoru picu u životu sam jeo u
Italiji, u nekom restoranu u od turista jako posećenom istorijskom delu Pize.
Šta zna Amerikanac šta je kaprićioza?
Najbolje sam jeo u redakciji lista za koji od sada pišem.
Predivan gulaš koji je spremio glavni urednik.
Veliko slovensko srce, još šira
duša - to su najvažnije arome.
Na povratku u Rim vidim da smo zaista isti narod.
Rezervisao sam prioritetnu kartu, što će reći da među prvima ulazim u avion da
zauzmem mesto koje mi odgovara. Osoblje u Beogradu u letilicu prvo propušta
neke druge, njima lično poznate ljude, tek posle toga ostale, pa onda i nas sa
prioritetnim kartama. Korupcija, kao i u Italiji.
Ali, Italija je u Evropskoj uniji, buni se moj
domaćin kada smo posle toga razgovarali. Da, odgovaram, ali EU je najveća
organizacija za ubiranje mita, ikada stvorena u istoriji. Tamo sve košta, čak i
obično bitisanje nedostojno čoveka.
Najlakše pljačkom
Na
Terazijama jednog jutra primetim autobus za turističko razgledanje grada.
Priđem otvorenim vratima i nasmešenu domaćicu autobusa pitam da li ima još dva
slobodna mesta. Rukom mi pokazuje potpuno prazan autobus i na engleskom
odgovara da ja i moj pratilac možemo da biramo gde ćemo da sednemo.
Odlično,
obradujem se, ali je moj pratilac, rođeni Beograđanin, nešto mudriji od mene.
Pre nego što sam uspeo da uđem u autobus sa nalepnicom Laste na vratima,
on pita koliko koštaju dve karte. "Tri hiljade
dinara", odgovara stjuardesa ne skidajući osmeh sa lica. Ali to je 30
evra, odnosno 15 evra po osobi, pobunim se!
U
Rimu bi ista karta koštala 10, u Londonu devet, a u Beču
i u Berlinu osam evra po osobi. Stjuardesa se i dalje ljubazno smeši i trepčući
svojim krupnim očima odgovara: "Moguće, ali ovo je Beograd."
Posle
toga pitam domaćina: "Zar ova vlast ne želi da dolazi što je moguće više stranih turista?"
"Želi,
naravno", odgovara mi on, "ali njihova zabava košta, mnogo je lakše
opljačkati ih".