Razaranje
Kako kulturtregeri vrše kulturni
genocid u Pančevu
Prokrustova postelja Gradske
uprave
Kako
se i zbog čega
u Pančevu
vrši
kulturni genocid. Kako su pančevački
kulturtregeri potpuno pobrkali lončiće i kako je
pančevačku kulturu
uzurpirao klan agresivnih feministkinja. Kako je fundamentalna kultura
pretvorena u servis za opsluživanje raznoraznih balavaca i
alternativne scene. Ko je izboksovano da pojedine ustanove kulture drže kafane, a
primaju punu platu od grada. Kako su nepotizam i sukob interesa postali najnormalnije pojave u Centru za kulturu.
Kako je popunjavanje formulara pretvoreno u sadomazohističku seansu
Stanislav
Živkov
Iz grčkih
mitova na zlom glasu ostao je izvesni gostioničar Prokrust i njegova još
zloglasnija postelja u koju je smeštao svoje goste. Ako bi gost bio duži od
"postelje", odsekao bi mu noge da ga prilagodi postelji, a ako je pak
bio kraći od postelje, rastezao bi ga da bi se, opet, dužine poklopile. Po svom
krajnje agresivnom, drskom, stupidnom i vrlo selektivnom načinu primene na
fundamentalne ustanove kulture, pančevačka Strategija kulturnog razvoja, bolje
rečeno oni koji je primenjuju, predstavlja pravu feminističku Prokrustovu
postelju 21. veka, pri čemu su ulogu Prokrusta vrlo uspešno preuzele
persone iz Odseka za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni
sektor Gradske uprave Pančeva.
Neosporna je
činjenica da je situacija u kulturi u Pančevu katastrofalna iz više razloga:
jeftino politikantstvo, podela stranačkog kolača, potpuno nekompetentni ljudi u
Gradskoj upravi, samovolja i ćefovi agresivnih feministkinja, nipodaštavanje
rada na zaštiti kulturnih dobara, vrlo pristrasna dodela novca, koga zvanično
nema ali ga zato uvek ima ako su u pitanju ustanove koje kontroliše Demokratska
stranka, ili ako su u pitanju alternativna scena, savremeno stvaralaštvo i bilo
šta vezano za mlade. Očito je da su neke persone iz Gradske uprave potpuno
pobrkale lončiće, tako da je sve šta se dešava u pančevačkoj kulturi zapravo
odraz njihovog privatnog mišljenja i ukusa, što se odražava u tome da sama
Gradska vlast vrši svojevrstan kulturni genocid nad kulturnim dobrima i to samo
zato što po mišljenju pančevačkih kulturtregera fundamentalan rad
na zaštiti kulturnih dobara nije atraktivan za širu publiku!
Naravno, ovakvi
"kapitalni zaključci", nastali na osnovu potpuno nepotrebnih i
nebitnih socioloških i politikoloških istraživanja, sada su postali svojevrsni
pančevački novi Manifest komunističke partije koji se naveliko
zloupotrebljava kako bi se ispunili nečiji lični ćefovi. Sama nakaradna
struktura ove opštinske službe najbolje se vidi iz njenog rogobatnog imena:
Odsek za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor. Očito
je da je u pitanju svojevrsni protivprirodni blud između delatnosti, u kojoj su
na najgori mogući način pomešane babe i žabe, jer sport, briga o mladima i
civilni sektor nemaju ama baš nikakve dodirne veze sa informisanjem i kulturom,
ali zato prema ćefovima ovog sektora upravo fundamentalna kultura treba da bude
servis za opsluživanje civilnog sektora, alternativne scene i mladih!
Naime, zagovornici
ove strategije idealan uzor imali su sleparniku za konje, odnosno opremi kojom
se konj sprečava da pogleda ustranu ili natrag, pa su u svom komesarskom zanosu
uspeli da potpuno prenebregnu još uvek važeći Zakon o kulturnim dobrima
kako bi svojoj kulturstrategijskoj Prokrustovoj postelji po svaku cenu
prilagodili rad fundamentalnih i mahom neprofitnih ustanova u kulturi Pančeva:
Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Narodnog Muzeja i Istorijskog arhiva, i to
tako što su ih strpali u isti koš sa raznoraznim domovima kulture, Domom
omladine, nevladinim organizacijama, alternativnom scenom i ko zna čime sve
još. Sve u svemu ovakva primena Strategije rezutirala je činjenicom da je
normalan rad ustanova koje deluju u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima
gotovo potpuno urnisan i podređen pomodnim i fensi ciljevima pojedinki
iz Odseka za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor
čime se direktno ometa zakonska obaveza grada Pančeva o zaštiti pokretnih i
nepokretnih kulturnih dobara na području delovanja ustanova kojima je grad
osnivač!
Kako to
primeniteljima Strategije očito nije ni najmanje jasno, podsećamo ih da po članu
10 Zakona o kulturnim dobrima delatnost zaštite i korišćenja
kulturnih dobara obavljaju za to osnovane ustanove (u daljem tekstu: ustanove
zaštite) u skladu s odredbama ovog zakona. Prema tome, nadležni zavod za
zaštitu spomenika kulture stara se o spomenicima kulture (član 19),
prostorno kulturnim istorijskim celinama (član 20), arheološkim
nalazištima (član 21) i znamenitim mestima (član 22 Zakona).
O pokretnim
kulturnim dobrima, shodno njihovoj vrsti staraju se sledeće ustanove: o
umetničkim delima i istorijskim predmetima po Zakonu se stara Narodni
muzej (član 23), odnosno Istorijski arhiv. Prema istom Zakonu o
kulturnim dobrima jasno je definisana i delatnost zaštite kulturnih dobara,
koju, prema članu 65 Zakona, čine: istraživanje i evidentiranje
dobara koja uživaju prethodnu zaštitu, predlaganje i utvrđivanje kulturnih
dobara, vođenje registra i dokumentacije o kulturnim dobrima; pružanje stručne
pomoći na čuvanju i održavanju kulturnih dobara sopstvenicima i korisnicima tih
dobara; staranje o korišćenju kulturnih dobara u svrhe određene ovim zakonom;
predlaganje i praćenje sprovođenja mera zaštite kulturnih dobara;
prikupljanje, sređivanje, čuvanje, održavanje i korišćenje pokretnih kulturnih
dobara; sprovođenje mera tehničke i fizičke zaštite kulturnih dobara; i tek
na poslednjem mestu izlaganje kulturnih dobara, organizovanje predavanja i
drugih prigodnih oblika kulturno-obrazovne delatnosti .
Član 70 ovog zakona jasno određuje da
su ustanove zaštite: zavod za zaštitu spomenika kulture, muzej, arhiv i
kinoteka. Član 74 određuje da Zavod za zaštitu spomenika
kulture vrši delatnost zaštite spomenika kulture, prostornih
kulturno-istorijskih celina, arheoloških nalazišta i znamenitih mesta. Muzej
vrši delatnost zaštite umetničko-istorijskih dela. Arhiv vrši delatnost zaštite
arhivske građe i registraturskog materijala. Kinoteka vrši delatnost zaštite
filmske građe.
Sve ove delatnosti
podrazumevaju terenski i kabinetski rad, a tek nakon toga dolazi na red
izložbena i izdavačka delatnost, koja je po pančevačkom II spratu jedino važna
jer su u isti koš potrpani ozbiljan naučnoistraživački rad, organizacija rok
koncerata, savremeno stvaralaštvo i alternativna scena. Pošto primenjivačima
strategije to uopšte nije jasno, proizilazi da je za gradsku kulturu jedino
bitno da ustanove zaštite moraju da prave atraktivne programe kako bi privukle
publiku, odnosno da igraju na muziku koja se svira sa II sprata Gradske uprave.
O tome koliko su nakaradni sistem rada i raspodele novca najbolje svedoči sledeći primer.
U strategiji se navodi da na području grada Pančeva radi čak 15
ustanova kulture tako da su u isti koš strpane fundamentalne ustanove zaštite
sa veoma malo svojih prihoda: muzej, arhiv i Zavod za zaštitu spomenika
kulture, zajedno sa ustanovama koje imaju i te kako dobre prihode: Centrom za
kulturu, Domom omladine i devet seoskih domova kulture. Nažalost, sada
se lični
dohoci zaposlenih u svim ovim ustanovama u potpunosti isplaćuju sa budžetske
"sise" grada Pančeva, bez obzira na to ko uopšte nema
prihode a ko naplaćuju
ulaznice za sve svoje programe, drži kafane, knjižaru itd.
Malo je poznato kako je došlo do ovakvog paradoksalnog stanja.
Naime, nakon odlaska Svetlane Mladenov iz Pančeva, lični dohoci
Centra za kulturu, Doma omladine i svih ostalih seoskih domova kulture bili su
isplaćivani
u visini od 70 odsto od strane grada, dok su same ustanove morale da iz svojih
prihoda zarade preostalih 30 odsto.
Odmah po svom postavljenju, direktorka Centra za kulturu Jasmina Večanski,
preko linije Demokratske stranke izboksovala je da se lični dohoci
svih ovih ustanova naprasno u potpunosti isplaćuju iz gradskog budžeta čime je automatski za najmanje 20
odsto u masi umanjen iznos novca koji je ostao raspoloživ za
programsku delatnost svih ustanova kulture grada.
Ni to nije bilo dovoljno, te je Jasmina Večanski, opet preko Žutog
preduzeća,
uspela da u popis gradskih manifestacija uvrsti praktično sve
skaredne manifestacije koje Centar organizuje, a o tome koliko je zapravo sve
najobičnija
nameštaljka
po liniji Žutog
preduzeča
najbolje svedoči
primer pančevačkog Jazz
festivala čiji
je umetnički
direktor izvesni Dušan Ivanišević, inače rođeni brat
direktorke Centra za kulturu Jasmine Ivanišević, udate Večanski! Samo
za Jazz festival u 2012. godini određena je prava sitnica od svega 984.000
dinara, a javna je tajna da se tim novcem, osim smeštaja učesnika po
beogradskim hotelima i dolaska raznoraznih ekskluzivnih gostiju sa raznih
strana, zapravo subvencioniše sama manifestacija, pa se organizatori još i hvale da
je cena karata svega 200 dinara! Sve bi to bilo lepo i krasno kada ne bi u
pitanju bili više
nego očigledan
nepotizam i sukob interesa koji očito već godinama nikome iz Gradske
uprave ni najmanje ne smetaju, iz čega proizilazi da je u pitanju nešto
najnormalnije!
O tome da Gradska uprava ima potpuno sumanute prioritete najbolje svedoči primer
otkupa svinjarija savremenog stvaralaštva iz fonda specijalno osnovanog samo za
kupovinu remek-nedela raznoraznih mladih, lijepih i pametnih pošto
je unapređenje
inkluzije marginalizovanih grupa (mladi), jedan od
ciljeva Strategije! O tome da u Pančevu postoji veoma definisano tržište umetnina
najbolje svedoči
sledećih
nekoliko primera.
Tako je kolekcionaru iz Novog Sada za 2.000 evra prodata veoma vredna, do
tada sasvim nepoznata slika čuvenog slikara iz 19. veka Jovana Popovića, koju
je prekupac doslovce ispred nosa preoteo jednom vojvođanskom
muzeju. Iako se zna da je u Pančevu u periodu između dva rata održan čitav niz
veoma vrednih umetničkih
izložbi,
u Gradskoj upravi nikome ni najmanje nije stalo da se osnuje poseban fond za
otkup vrednih umetnina koje se uopšte ne nalaze u bilo kojoj gradskoj
zbirki. Takođe već duže vreme
prodaju se dve prekrasne slike pančevačkog slikara Milana Petrovića (1893-1978),
koji je napravio veliku karijeru u Americi, a prodaju se čak i dve
slike sarajevskog slikara Petra Tiješića
(1888-1978) koji je u Pančevu imao samostalnu izložbu tridesetih godina. Na prodaju su
i slike pančevačke umetnice
Rade Blanke, koja je takođe izlagala u to vreme, ali nikoga
nije briga za to, jer pančevački Drugi sprat smatra da je prioritet otkup brljotina
savremenog stvaralaštva
i to po mogućnosti
od nekog autora iz ergele mladih "umetnika" koju uzgajaju neki
zaposleni u Gradskoj upravi!
Postavlja se pitanje da li je ovakvo ponašanje Gradske uprave bahatost,
nehat, zločin
ili kulturni genocid? Postavlja se takođe i pitanje da li je moguće da su za
pančevačku kulturu
najvažniji
umišljeni
balavci poput diplomiranih nadriumetnika Vuka Vučkovića, Marka
Salapure, Miroslava Prvulja, Borisa Stanića, Sabine Horvat, Jovane
Jankov, Jelene Miletić, Aleksandra Hriba, inače redom sve
samih kloniranih pilića koji su se ispilili u inkubatoru skaradne galerije Elektrika
pod direktnom zaštitom
jedne opštinske
službenice!
Očito
je da je u Pančevu
u toku pravi kulturni genocid, a sve to samo zahvaljujući činjenici da
o kulturi u gradu ne odlučuju stručnjaci već raznorazni politikolozi, sociolozi i andragozi, odnosno
osobe koje su tu greškom
zalutale i koje su crveni komitet zamenile žutim! O tome da je stvarni
prioritet pojedinaca iz Gradske uprave zapravo uništavanje fundamentalne
kulture najbolje govori svojedobna izjava jedne bivše drugarice, a sada velike kulturološkinje,
inače
data pred svedocima, da bi najbolje bilo ukinuti pančevački muzej i
sve njegove predmete predati Narodnom muzeju u Beogradu, kako više ne bismo
bacali novac i istovremeno oslobodili zgradu!
O samovolji pojedinaca iz iste te gradske službe najbolje
govori i slučaj
dvaju magistara zaposlenih u gradskim ustanovama kulture kojima se više od godinu
dana odbija zahtev za zakonsko uvećanje koeficijenata po osnovu stečenog zvanja
magistra nauka, samo zato što jedna druga visoko kotirana drugarica-preletač to
kategorično
odbija, jer joj ustanova u kojoj rade magistri naprosto nije dovoljno žuta i
savremena. Drugi način
za sprovođenje
kulturnog genocida jasno je vidljiv iz predloga budžeta grada
Pančeva
za 2012, jer kada se saberu sume dodeljene ustanovama masovne kulture, koje
uzgred imaju svoje prihode, vidi se da su one dobile daleko više novca (53.612.800
dinara) od ustanova fundamentalne kulture koje praktično uopšte nemaju
prihode (6.722.000 dinara)!
Čavke
na prvom mestu
Kao glavno "dostignuće" pančevačke kulture navodi se organizovanje
konkursa za projekte iz oblasti kulture, pri čemu je učešće na samom
konkursu, tačnije
popunjavanje konkursnog formulara, najsličnije sadomazohističkoj seansi
pošto
se od kandidata recimo traži da projekat bude usaglašen sa ciljevima strategije u kojoj
zaista ima svega i svačega, skalupljeno po nekakvim somnabulnim kriterijumima!
Tako se recimo kao biser-cilj Strategije navodi Podizanje svesti građana o značaju
nematerijalne kulturne baštine i industrijskog nasleđa
razvijanejm saradnje i promocijom kulturnih aktivnosti. Nakon
ovako bombastičnog
frljanja ispraznim frazama s pravom se postavlja pitanje kakve
međusobne
veze, recimo, organizovanje retrospektivne izložbe nekog umetnika, štampa
likovne monografije, etnološka izložba, koncert klasične muzike ili ciklus predavanja,
imaju sa Društveno odgovornim ponašanjem relevantnih subjekata u javnom i
privantom sektoru prema nematerijalnoj baštini i podsticanju pojedinaca na
realizaciju programa u okviru ustanova.
Međutim,
po mišljenju
pančevačkog opštinskog AFŽ-a, od svih
mogućih
i nemogućih
ustanova se očekuje
da budu stalno na dispoziciji za sve najluđe ideje, pošto je jedan
od glavnih ciljeva Strategije - unapređenje
inkluzije marginalizovanih grupa (mladi, žene, etničke
zajednice, osobe sa funkcionalnim smetnjama) gde proglašavanje mladih
i žena marginalizovanim grupama predstavlja najgoru
zloupotrebu od strane službenika AFŽ-a!
Puna primena Prokrustove postelje očita je kada neki normalan projekat
treba svrstati u jednu od obaveznih kategorija. Tada je sasvim jasno da su
konjski sleparnici dobro navučeni pošto su predviđene kategorije zaista
"biserne": vizuelno stvaralaštvo, muzičko stvaralaštvo,
filmska produkcija, produkcija alternativne scene, izdavaštvo i čitalaštvo
(šta je to???) kulturna razmena i studijska putovanja, podrška amaterizmu i
tradicionalnom stvaralaštvu. Bilo bi veoma zanimljivo videti u koju od
ovih Prokrustovih postelja treba svrstati arheološka
iskopavanja, konzervaciju, naučnoistraživački
projekat, prikupljanje etnološkog materijala, otkup umetnina i
arhivske građe,
digitalizaciju i sve druge normalne aktivnosti u okviru delatnosti zaštite
kulturnih dobara, koje izgleda uopšte nisu predviđene pošto nisu
dovoljno atraktivne za pančevački
kongres čavki.
Bisera u obrascu ima još, pa se recimo traži da se objasni održivost
projekta, odnosno da se navede u čemu se
ogleda produženo
dejstvo ili održivost njegovih efekata nakon okončanja, što u
najmanju ruku znači
da treba gatati u bob kako bi se pogodilo šta će se dešavati nakon
održavanja
neke izložbe
ili objavljivanja knjige. Očito je da su sastavljači obrasca ovde pogodili kao kiša oko
Kragujevca.
Pravu psihičku
onaniju predstavlja finansijski plan projekta u kom se insistira na jedinicama
mere, ceni po jedinici mere, broju meseci, količini - što je sve
totalna budalaština,
jer bi tako po ovome trebalo da se definiše koliko će se strana
knjige dnevno napisati, koliko prelomiti, koliko odštampati, a
to je sve najbolji primer sadomazohističkih sklonosti pojedinih persona
koje se po svaku cenu prave mudraci, pošto očigledno nedovoljno koriste madrac!
Stručnjak
za intrige
O katastrofalnom stanju pančevačke likovne
scene najbolje svedoči i činjenica da u Savremenoj
galeriji ne radi nijedan istoričar umetnosti, a urednik programa je
arhitekta. Takođe je katastrofalna situacija sa zaštitom
nepokretnih etnoloških spomenika pošto se etnolog-konzervator i
smenjeni direktor Zavoda za zaštitu spomenika Nikola Vlajić već decenijama
uopšte
ne bavi etnologijom, već intrigama, izdavanjem lokala, teologijom, a u
poslednje vreme čak i istorijom umetnosti u koju se razume kao Staljin
u demokratiju!
Falsifikati
Činjenicu
da u Pančevu
postoji veoma definisano tržište umetnina
najbolje potvrđuje i postojanje vrlo definisanog tržišta
falsifikatima, koji se neometano godinama u Pančevu serijski
proizvode, i to tako što se prave "stari blind
ramovi od iscepanih dasaka stare tarabe na koje se napne novo platno patinirano
bajcom kako bi izgledalo staro i još se nalepi cedulja sa
faslifikovanim pečatom Udruženja likovnih umetnika
Jugoslavije kako bi se pokazalo da je slika ukradena tokom rata u Bosni.
Na ovako pripremljenu podlogu onda najmanje dvoje ljudi serijski štancuje "originale"
Save Šumanovića, Nadežde Petrović, Milene
Pavlović
Barilli koji se onda naveliko krčme po Pančevu ali i šire! Ostao
je zabeležen
slučaj
kada je volšebno
"pronađena"
nepoznata slika Milene Pavlović Barilli, a falsifikati su čak nuđeni na
prodaju Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i brojnim kolekcionarima.
Naravno, na sve ovo policija nikada nije reagovala!
Rodna
ravnopravnost
Inače,
u vezi sa ženskim
pitanjem, još
jedan "biserni"
konkurs nedavno je osvanuo na sajtu grada Pančeva i to
konkurs ni manje ni više nego posvećen rodnoj ravnopravnosti,
odnosno agresivnom feminizmu. Naime, u Pančevu je između dva
svetska rata postojao umetnički salon Olge Smederevac, koja je
veliki mecena umetnosti i čija se kolekcija danas čuva u više javnih i
privatnih zbirki. Elem, kako bi se označila kuća u kojoj
se nekada nalazio salon Olge Smederevac, doneta je odluka da se postavi spomen-ploča, a potom
raspisan konkurs za izradu idejnog rešenja, na kome su pravo učešća imale
isključivo
umetnice i zaposlene u ustanovama kulture jer se navodno na taj način štiti rodna
ravnopravnost! Fakat je da ova velika dobrotvorka Pančeva svakako
zaslužuje
postavljanje spomen-obeležja, ali sigurno će se
prevrtati u grobu kada sazna da je njeno ime zloupotrebljeno od strane
svojevrsnog kongresa čavki.