Polemike
Ratko Peković: Paralelna strana
istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (1)
Kosovsko predanje i opredeljenje
Istražujući posleratnu književnu periodiku,
a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon
slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od
najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih
"državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje
uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog
obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka.
Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog
dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.
Ratko Peković
Naša savremena nauka je veoma temeljno
obradila razvoj kosovske legende - stvaranje kulta velikomučenika kneza Lazara,
njegovo svesno opredeljenje za „carstvo nebesko", pojavu motiva Miloševog
podviga i Vukove izdaje, uporedno trajanje tih dvaju motiva, njihovo spajanje i
konačno uobličavanje legende, zatim prisustvo i značaj kosovskih motiva u
srpskoj, južnoslovenskoj i evropskoj umetnosti u toku četiri stoleća.
Ne mali broj istraživača je ukazao na
činjenicu da se ova legenda, koja je vremenom prerasla u kosovski zavet, duboko
urezala u istorijsko pamćenje srpskog naroda i bitno uticala na stvaranje
njegove jedinstvene istorijske svesti. Nimalo slučajno, kosovsko predanje je
bilo osobito živo kod Srba u Ugarskoj u toku XVIII veka, kada se, prema
mišljenju istoričara, oblikuju srpska nacionalna svest i ideja o državnosti.
Naime, u ovom stoleću, kojem
prethodi Velika seoba Srba, a posle kojega sledi Karađorđeva revolucija -
brižljivo se neguje i razvija kult srpskih vladara-svetitelja, osobito kneza
Lazara, a kosovska legenda tada dobija onaj oblik koji danas poznajemo iz
narodnih pesama. Karlovačka mitropolija veoma uspešno koristi priču o kosovskom
boju, oblikovanu tridesetih godina XVIII veka, da bi dokazala kontinuitet
srpske državnosti i da bi „otvorila" pitanje prava srpskog naroda na vaspostavljanje
vlastite države.
Kosovska legenda, kosovski zavet ili
kosovsko opredeljenje koji docnije prerastaju u kosovski mit, pa i u kosovsku
ideologiju, snažno su prisutni u duhovnom, političkom i kulturnom životu
srpskog naroda i u XIX i XX veku. Stoga domaća nauka ostaje dužna da temeljnije
i sistematičnije obradi političko, civilizacijsko i kulturološko značenje
kosovskog predanja tokom ova dva stoleća, budući da su svaka epoha i svaki naraštaj
srpskih intelektualaca imali svoj odnos prema Kosovu i kosovskom opredeljenju,
u skladu sa duhovnim strujanjima, političkim idejama vremena, stremljenjima pa
i zabludama protagonista pojedinih istorijskih razdoblja.
Namera ovog teksta je da podseti na neke
sporove koji su u proteklih stotinak godina vođeni kada je reč o pristupu
kosovskim temama.
Nesporna je činjenica da je već sa Njegošem
kosovska legenda počela da dobija centralno mesto u duhovnom životu srpske
inteligencije XIX veka i da je ona uoči oslobodilačkih ratova Srbije i Crne
Gore, kako tvrdi Miodrag Popović, bliža „nacionalno-političkim idejama
no ijedan od postojećih mitova".
Međutim, treba imati na umu da se skoro u
isto vreme kada je srpska kultura u usponu, vode i prvi sporovi povodom
kosovskih tema - i to između predstavnika romantičarske i tzv. kritičke istoriografije,
kao i između protagonista različitih shvatanja prirode i funkcije umetnosti.
Tako je 1886. i 1887. godine vođena i prva
polemika u istoriji srpske likovne kritike, posvećena upravo kosovskim temama.
Ikona Đorđa Krstića, rađena za nišku Sabornu crkvu, poslužila je kao
povod za raspravu o problemima pravoslavnosti u slikarstvu, odnosno o tome
kakav likovni izraz treba dati prikazivanju smrti kneza Lazara.
(Zanimljivo je da će i docnije, u dva
maha, u prve tri decenije i sedamdesetih godina XX veka, takođe biti vođeni
sporovi o likovnom izrazu kosovskog predanja.)
Kosovo nije nestalo
Polemike između Steve Todorovića i Đorđa
Maletića, s jedne i Mihaila Valtrovića i Đorđa Krstića, s
druge strane, predstavljale su, u stvari, sukob dveju škola i suprotnih
likovnih poetika - predromantičarske bečke i realističke minhenske škole.
Dok su ove polemike otvarale teorijsko
pitanje o tome u kakvom odnosu stoji idealna lepota i lični umetnikov doživljaj
prirode, rasprave vođene tridesetak godina docnije imale su pretežno ideološko-politički
karakter i bile posvećene značaju kosovskog mita u konstituisanju jugoslovenske
filozofije kulture.
U odnosu na ove, i docnije polemike o kosovskim
temama, dosta apartno deluju stavovi najumnije žene u srpskoj književnosti, Isidore
Sekulić, lišeni idealizacije i ideologizacije.
Dok su mnogi modernisti s početka veka odricali
vezu sa tradicijom i doživljavali je kao relikt prošlosti, kao predvodnik
srpske moderne Isidora je, naprotiv, bila svesna veza koje se ne smeju i ne
mogu pokidati. U njenom iskazu tradicionalno i moderno, evropsko i nacionalno,
bili su spojeni u jedinstven tok.
U tekstu „Vidovdanska ideja",
objavljenom u Slovenskom jugu 1911. godine, ona odbacuje romantičarski zanos i
iluzije o srpskom narodu kao izabranom narodu naglašavajući, pre svega, pokretačke
ideje kosovskog zaveta. Isidora sagledava Vidovdan kao tačku oko koje bi se
srpski narod mogao okupiti u kulturnom i političkom jedinstvu kao pokretačka, a
ne kao retrogradna snaga: „Naša slava je davno bitisala, i osim ponosa u srcu i
kosovske epopeje na usnama ničega realnog nam nije ostavila. (...) Skinimo s
nje (naše savesti) ono što je mrtvo, i poslažimo to u stavljene ormane. Ne
gradimo život od pepela, jer će ga prvi vetar razduvati. Vidovdanska svest neka
ne bude muzeumska svest i slava žutih lovorova i žutih voštanica..."
Pišući 1935. o Petru Kočiću, koji,
prema njenoj oceni, „rasnim bićem svojim" predstavlja „tradiciju, srpsko
ime, kosovski zavet u smislu zakopane narodne prave i produžene
tradicije", Isidora vidi proteklu prošlost ne kao jaz koji razdvaja, već
pre kao osnovu iskustva u kojem se razvija sadašnjost. U tom smislu ona
sagledava i nacionalnu prošlost koja će postojati sve dok i mi postojimo: „Kosovo
niti je prestalo, niti je nestalo, niti će ikada dok je nas".
U prvim dvema decenijama XX veka, koje
odlikuju traganja za novim izrazom, kosmopolitizam, ideje ekumenizma, ali i romantičarski
nacionalizam i nastojanje da se umetničkim idejama iskaže celovito, kosovsko
predanje postaje simbol narodnog ujedinjenja i oslobođenja, kao i osnova za
stvaranje nacionalnog stila u umetnosti.
Uoči Prvog svetskog rata, u vreme
afirmacije zajedništva između srpskih i hrvatskih umetnika i delovanja Mlade
Bosne, Meštrovićeva umetnost je slavljena kao najviši izraz jugoslovenske rase,
nove jugoslovenske religije i nacionalne ideologije.
Svoje oduševljenje Meštrovićevim skulpturama,
izlaganim pod nazivom Vidovdanski ciklus ili Kosovski ciklus, kao i njegovom maketom
Vidovdanskog hrama, izražavali su, između ostalih, Dimitrije Mitrinović,
Nadežda Petrović, Tin Ujević i Jovan Dučić.
Za Nadeždu Petrović je Meštrović „srpski
narodni profet", „genijalni vladar narodne psihe, narodnih ideala".
Po Dučićevoj oceni „samo su Srbi u Meštrovićevoj
umetnosti. Takođe i antropološki: kao tip i kao izraz", a prema mišljenju Koste
Strajnića, Vidovdanski hram je „Jugoslovenima više nego što su Egipćanima
bile piramide, Indijcima pagode, Grcima Panteon, Rimljanima Koloseum".
Sam Meštrović je pokušao da objasni ideje
Vidovdanskog hrama i njegovo istorijsko, filozofsko i ideološko značenje.
„Kosovo je", zapisao je on, „Trnova
ružica jugoslovenskog naroda i u njemu je narod simbolizirao sve svoje muke na
svom mučeničkom putu kroz vijekove. Oko toga simbola se skoncentrisala ponajljepša
i najbolnija mjesta naše slavenske narodne duše, tako te je kosovski događaj najfatalniji
i u isti mah najsvečaniji. (...)
Svi jugoslovenski mučenici od Kosova do
danas i sav jugoslovenski narod jesu vojnici cara Lazara. (...)
Vidovdanski hram jeste hram religije krajnjega
požrtvovanja, religije Cara Lazara i u njemu će se pripovijedati da treba u
pravdi i svjetlosti živjeti i za nju umirati..."
Mnoge ideje, slične Meštrovićevim, na
filozofskom planu, uoči i posle Prvog svetskog rata, nastoji da artikuliše Miloš
Đurić. Nezadovoljan umetničkim dometima obrade kosovskih tema u pozorištu,
on ističe kao najviši doseg upravo Meštrovićevu umetnost.
Đurić smatra da filozofsko ispitivanje
narodne poezije treba da bude „osnova na kojoj se može zasnivati naša teorija o
umetnosti". Pišući o religioznom, spiritualnom raspoloženju kosovskih
junaka i o kosovskoj etici „sublimne rezignacije", Đurić zaključuje: „Filozofija
o Kosovu - to je filozofija o feniks-ptici, filozofija o Golgoti, koja se
od specifične vrednosti narodne može podići do vrednosti opšte čovečanske".
U sličnom duhu piše i Milan Marjanović
koji smatra da je „više nego crkvom i vjerom", upravo narodnom
poezijom „uzgojen karakter našeg naroda" i da je centralni simbol te
poezije „kosovski simbol", te da se doba „ispunjenja" i „svjesnoga
života" otvara stvaranjem države, ,,koju je navijestio umjetničkim navještajem
Meštrović: Kosovskim, Vidovdanskim hramom".
Sa Đurićevom koncepcijom vidovdanske etike
i Marjanovićevim viđenjem jugoslovenstva, sa marksističkih pozicija, veoma
oštro polemiše August Cesarec ističući da se, umesto za ideju države i nacionaliteta,
treba boriti za ideju društva i individua, umesto za vidovdansku etiku - za
ideju bogumilstva.
Dok uoči Prvog svetskog rata preovladava apologija
Meštrovićeve umetnosti, posle rata, u izmenjenim društvenim prilikama i u drukčijoj
duhovnoj klimi, u rascepu između ideala jugoslovenstva i stvarnosti tek
stvorene države, Meštrovićev hram je predmet niza osporavanja i sa ideološko-političkih
i sa estetskih pozicija.
Rasprave o Meštrovićevoj umetnosti vode se
u znaku traganja za nacionalnim jugoslovenskim stilom u umetnosti i pokušaja da
se njegova umetnost uspostavi kao uzor tog stila.
Velikodržavna ideologija
Jedan od najoštrijih kritičara
Vidovdanskog hrama je Moša Pijade koji ocenjuje da je pre rata ovaj
projekat tumačen „gotovo po pravilu, sa stanovišta ideologije nacionalnog
romantizma, ali i sa stanovišta nacionalno-političke ideologije, dakle sa pragmatistističkog
stanovišta".
Pijade poriče bilo kakvu pripadnost Meštrovićeve
umetnosti našoj tradiciji, bilo „spoljnom formom", bilo „misaonim
životom". Pijade tvrdi da se ona ne oslanja na nama bližu srpsko-vizantijsku
tradiciju, jer je njen „uži izvor moderni Beč, baš onaj isti Beč protiv koga se
u političkoj borbi Meštrovićeva skulptura iznosi kao simbol narodnog
oslobođenja".
Rastko Petrović i Petar Dobrović izriču pozitivne ocene o Meštrovićevoj
skulpturi, ali Petrović nastoji da odbrani Meštrovića kao vajara od Meštrovića
- tumača vlastitog dela, dok Dobrović poriče njen značaj kada je reč o
stvaranju nacionalnog stila. Todor Manojlović se protivi shvatanju
umetnosti zasnovanom na nacionalno-političkim merilima, zalažući se za
stvaranje umetnosti univerzalnog smisla.
Dobar broj kritičara je u ovom slučaju
branio autonomnost estetskog suda o umetničkom delu, nezavisno od njegove
političke funkcije i u isti mah izricao pohvale Meštrovićevim skulpurama, a
negativne o njegovoj arhitekturi.
U raspravu se, nešto docnije, uključio i Miroslav
Krleža ustajući protiv političko-tendencioznog tumačenja Meštrovićevog
dela, njegove religioznosti, lažne simbolike i mistifikacije, smatrajući da
treba razlučiti Meštrovića vajara od Meštrovića kao interpretatora vlastitog
dela.
Pišući - pedesetak godina docnije - o
Vidovdanskom hramu i pokušajima političke instrumentalizacije kosovskog mita,
Lazar Trifunović je ocenio da je u XIX veku taj mit imao oslobodilačko
obeležje, dok je u Meštrovićevom slučaju izraz jedne određene ideologije, novog
pogleda na mit sa izgrađenom ikonografijom i političkim podtekstom. „Od
narodnog Kosovskog predanja", piše on, „stvorena je klasna vidovdanska
ideologija, zvanična, velikodržavna: jedna čista moralna pobeda likovno je
pretvorena u sumnjivu rasnu superiornost, germanski predimenzioniranu, pregolemu
da bi jedan mali narod, srpski, morao da je intimno doživi kao svoju:
Vidovdanski hram Meštrović je uobličio u formi njemu savremene i u srednjoj
Evropi aktuelne secesije".
Kada je reč o shvatanjima kosovskog
predanja u međuratnom periodu svakako bi trebalo pomenuti čuveni Andrićev esej „Njegoš
kao tragični junak kosovske misli", objavljen 1935. godine, kao i odnos
dela književne levice prema kosovskim temama, ali to nije predmet ovog teksta.
Zabrana časopisa Umetnost
Ne treba posebno podsećati da je posle Drugog
svetskog rata kosovsko predanje dugo bilo tabu tema, da je radikalno osporavano
ili prećutkivano, kao i ukupna srpska srednjovekovna baština (ako izuzmemo
tekstove posvećene izložbi jugoslovenske srednjovekovne umetnosti u Parizu,
koju je 1951. godine priredio Miroslav Krleža - no ova izložba je, objektivno,
bila u funkciji tekuće politike otvaranja prema Zapadu, posle sukoba
Jugoslavije sa Informbiroom).
Stoga je, kao iznenađenje i otkrovenje,
delovao polemički tekst Zorana Mišića „Šta je to kosovsko
opredeljenje" (sa nadnaslovom „Odgovor na jedno pitanje Marka
Ristića"), objavljen u NIN-u 1961. godine. Ovaj borac za modernu
umetnost je s pravom ocenio da je prošlost postala „naša čežnja i naš
stid". Opredeljujući se i protiv „nazadnjačkog starateljstva" i „naprednjačke
nemarnosti" Mišić je kosovsko opredeljenje video, pre svega, kao „duhovno
i pesničko opredeljenje".
„Kosovski ep", piše on, „ne zasniva
se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružjem u ruci savladali
osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti. Mit o Kosovu daleko
premašuje granice nacionalnog mita; svojom suštinom on se pridružuje onim
najvišim tvorevinama ljudskog duha, sakupljenim u Imaginarnom muzeju jedne
jedinstvene evropske kulture".
Mišić polazi od izvornog i univerzalnog
značenja kosovskog opredeljenja: „Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa
stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, negoli pleća
neprijateljima našim dati". Ovo opredeljenje njega podseća na duh 27.
marta 1941. godine te predstavlja „onaj poslednji besprizivni odgovor kojim se
odgovara na pitanja o smislu čovekovog postojanja".
Smatrajući da je u zavetnoj kosovskoj
misli o opredeljenju kneza Lazara za nebesko carstvo „za svagda rešena
svekolika sudbina srpske samosvesti", Predrag Palavestra je docnije
ocenio da je ovim Mišićevim „dalekovidim" ogledom posleratni naraštaj
srpskih pisaca dao „svoje viđenje tog susreta sa sudbinom".
Dok je Zoran Mišić kosovski mit
tumačio iz ugla poetskih i univerzalnih značenja, Lazar Trifunović je - deset
godina docnije - u tekstu „Likovni izraz kosovskog predanja" (čiji smo deo
već citirali) savremenu funkciju ovog mita posmatrao u odnosu na položaj
srpskog naroda u posleratnoj Jugoslaviji.
Kao neposredan povod za njegov napis,
objavljen u Književnim novinama, 1971. godine, poslužile su diskusije o
spomeniku knezu Lazaru u Kruševcu, odnosno zahtevi da se izvaja „epski
car". Trifunović se suprotstavio pokušajima da se unapred daju propisi o
tome kako treba da izgleda plastični izraz nacionalnog mita smatrajući da on ne
može da bude ,,ispred modernog umetničkog izraza koje je vajarstvo već
usvojilo".
On smatra da monarhističku ideologiju
kosovskog mita i primitivnu glorifikaciju treba zameniti savremenim odnosom
prema nacionalnoj prošlosti.
Trifunović je ocenio da je stvaranje
kosovskog mita za Srbe bilo „egzistencijalno pitanje, iako su kasnije različiti
društveni sistemi u već stvorenu legendu projektovali svoju ideološku
dimenziju" i da je srpski narod na „tragičnoj filozofiji žrtve...izgradio etičku
osnovu svog nacionalnog mentaliteta". Kosovski mit je zabranjena tema:
srpski narod već dvadeset i pet godina „nema svoj nacionalni život i nacionalni
program", granice Srbije „nisu ni istorijske, ni etničke, već uslovne i stvarane
dogovorom", zaključuje on.
Naglašavamo da je ovaj tekst
objavljen 1971, kada se vode žestoke rasprave oko podizanja Meštrovićevog
mauzoleja na Lovćenu, zabranjuje časopis Umetnost, posvećen rušenju Njegoševe
kapele i kada se - uzgred budi rečeno - smenjuju neki rukovodioci u Kruševcu
zbog programa pripremljenog povodom obeležavanja šestogodišnjice postojanja
ovog grada. Stoga nimalo ne iznenađuje reakcija Gojka Miletića na
sednici Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i njegova ocena da je ovaj
tekst nacionalistički obojen.
U svom polemičkom napisu koji je, na poziv
redakcije, objavljen u narednom broju Književnih novina, Miletić optužuje
Trifunovića zbog „folklorizma", „buđenja ugašenog srpstva" i zbog
toga što srpskom narodu nudi „revalorizovani kosovski mit kao jedini spas pred najezdom
ideala i simbola potrošačkog društva'' i što, na posredan način, poziva „Srbe
na okup"?
Bez namere da ocenjujemo citirane stavove
i tumačenja, smatramo da su kosovsko predanje i kosovsko opredeljenje odoleli
svim funkcionalizacijama i političkoj pragmi, nadmašujući ih svojim višim,
izvornim, metafizičkim i univerzalnim vrednostima i značenjima.
Stoga se čini da bi na kraju bilo
podsticajno citirati dva savremena i, po našem mišljenju, veoma prihvatljiva i komplementarna
tumačenja kosovskog mita.
Prema mišljenju Svetozara
Koljevića, „taj mit se ipak ne svodi samo na izraz jednog istorijskog stava
i političke potrebe: on iskazuje i neku univerzalnu mogućnost ljudskog odnosa
prema istoriji i životu - mogućnost koja podrazumeva da puka vegetacija,
nacionalna ili individualna, nije ni čoveku ni narodu dovoljna, da život po
svaku cenu možda ipak nije vredan življenja".
A Miodrag Pavlović u tekstu
objavljenom 1989. godine u Književnim novinama, između ostalog, piše: „Kosovski
mit je bio ona svetlost koja je ostajala u blizini i intimnosti onih kojima je
bilo palo u deo viševekovno ropstvo na domaku slobodne i prosperitetne
Evrope".
(U sledećem broju, Komitetsko-sudske
zabraneu u SFRJ)
GLOSA
"...Granice Srbije nisu ni
istorijske, ni etničke, već uslovne i stvarane dogovorom."
Beleška o piscu
Ratko Peković je rođen 1942. godine u Župi
Nikšićkoj. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Nikšiću i
diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1964. godine.
Bio je dugogodišnji urednik književne
tribine u Domu omladine u Beogradu i urednik u izdavačkom preduzeću „Filip Višnjić".
Objavio je studiju "Ni rat ni mir", "Panorama književnih
polemika" 1945-1965, za koju je dobio nagradu „Miloš Crnjanski"
(1986), a potom (2000) knjigu "Sudanije Branku Ćopiću, 1950-1960".
Priredio je hrestomatiju "Kosovska bitka - mit, legenda i stvarnost"
(1988), a koautor je monografija "Dom omladine Beograda, 1964-1994" i
"Školstvo u Župi Nikšićkoj, 1871-2001". Autor je niza istraživačkih i
publicističkih radova, tekstova i feljtona koje su objavljivali naši vodeći
časopisi, dnevni listovi i nedeljnici. Istražuje idejne sporove u posleratnoj
srpskoj književnosti.
.......
Knjiga
Ratka Pekovića "Paralelna
strana istorije", može se naručiti direktno od izdavača, na adresu Ustanička
25/II. Cena knjige sa popustom 30 odsto je 370 dinara.
...........
Albatros plus d.o.o.
Ustanicka 25/II
11 000 - Beograd
Tel.: 011 241 93 85
Fax: 011 241 89 10
Email: albatrosplusŽsbb.rs
<mailto:albatrosplusŽsbb.rs>