Na nišanu

 

Šta je na površinu izbacila najgora poplava koja je ikada zadesila Srbiju?

 

Vreme blata i inata

 

Užasna tragedija koja je zadesila Srbiju polovinom maja meseca 2014. godine, opšti potop, neprebrojane žrtve, masovne evakuacije, nemerljiva materijalna šteta i duboke traume, imaju višestruke uzroke i nesagledive posledice. Gigantski ciklon, neprirodnog izgleda i dimenzija, "montiran" iznad Srbije, danima je potapao gradove i reke (Morava je proširila korito za lak dva kilometra!), sve dok, manje ili više, svako živo biće i svaka stvar nije bila potopljena. Mnogi su ovo protumačili kao zaveru i klimatski rat protiv pravoslavne Srbije i Republike Srpske, što ne bi bilo teško dokazati (ruski vojni stručnjaci to odavno znaju) a neki su sve shvatili kao retku prirodnu katastrofu, što je najšira javnost tako i razumela. Ali, šta god da je bio uzrok masovnoj nesreći i razaranjima, zastrašujuća poplava sa neba i iz zemlje, izbacila je na površinu istinske heroje, hrabre i odlučne ljude, vojnike, policajce, vatrogasce, anonimne junake, spasioce...Došli su u pomoć i pravi, provereni, istinski prijatelji. Moćni  spasilački timovi iz Rusije, ali i male, operativne spasilačke ekipe iz Slovenije. Sa druge strane, ovaj armagedonski potop izbacio je na površinu i sve licemere i ludake koji vladaju Srbijom, čija je personifikacija Aleksandar Vučić, najopasniji među njima. Neizvesno vreme koje je pred Srbijom, zastrašujuće siromaštvo, ogromna stopa smrtnosti i kriminalno-birokratska mašinerija koja lomi ljudski duh, doneće do prirodnog otpora. Ili još prirodnijeg zatiranja čitave nacije. Izbor je na svakome od nas.

 

 

Nikola Vlahović

 

 

Petnaestog maja 2014. godine, dok je Srbija bila pod biblijskim potopom, od koga će se godinama, dugo i teško oporavljati, iz administracije nadležne službe u Evropskoj komisiji, tvrdili su da "o poplavama u Srbiji ništa ne znaju", te da "još nisu primili zahtev vlade Srbije za pomoć u otklanjanju posledica od poplava". Takvu izjavu je dao Dejvid Šerok, portparol evropske komesarke za humanitarnu pomoć. 

Istog dana, po hitnom odobrenju vlade Ruske federacije, iz Moskve je na aerodrom u Nišu (u 23,30 h) stigao specijalni avion "Iljušin 76", sa devedeset specijalno obučenih ljudi za vanredne situacije, koje su predvodili pomoćnik ministra za vanredne situacije i civilnu odbranu Rusije, Aleksandar Drobiševski i komandant ruskog spasilačkog tima, Eduard Čižikov, zamenik ministra za vanredne situacije.

Narednih dana, iz Rusije je i dalje radio "vazdušni most" sa specijalno obučenim ljudima i humanitarnom pomoću, dok iz Evropske unije nije ništa stizalo. Častan izuzetak je bila Slovenija, čiji je ministar odbrane Roman Jakić, već prvog dana katastrofe, naredio hitno slanje specijalne jedinice  civilne zaštite i specijalne pumpe za ispumpavanje vode i mulja.

U petak (16. maja), uvidevši da je  u Srbiji na sceni (ne)prirodna katastrofa, ministar za vanredne situacije i civilnu odbranu Rusije, Vladimir Pučkov, poslao je saopštenje medijima da će Rusija sprovesti opsežnu međunarodnu operaciju pomoći i podrške srpskom narodu u poplavljenim oblastima.

Boljim razumevanjem njegove poruke, jasno je da su Rusi pravilno shvatili pojavu neobičnog i za ovo podneblje potpuno neprirodnog ciklona (ovakva njegova aktivnost je tipična samo za oblasti atlanske obale Kariba, Pacifika, ali ne i za kontinentalnu Srbiju).

 Srpski hidrometeorolozi su bili šokirani činjenicom da se "ciklonska aktivnost", odnosno front kišnih oblaka, čak četiri puta vraćao na pojas centralne Srbije. Rusima je, očito, bilo jasno da je iz neke američke zločinačke "laboratorije" napravljen ovaj ubitačni ciklon i da je smišljeno centriran iznad Srbije i Republike Srpske (sa okolinom).

Ruski vojni stručnjaci nijednog momenta nisu imali dilemu o čemu je reč, nego su odmah primenili svoje "protivoružje". To je postalo očigledno, odmah nakon što su avioni tipa "Iljušin 76" nadleteli potopljena područja. Ubrzo se nebo iznad Obrenovca (nešto ranije i iznad Niša) pojavilo, a oblaci se povukli. Dan kasnije, razbijenja oblaka "po sistemu zvona", pokazao je efekte na celoj teritoriji Srbije.

Ovi ruski "rasterivači" oblaka i preteće oluje i kiše, nisu od juče. Naime, još u vreme sovjetske države, za vreme Olimpijade u Moskvi 1980. godine, Rusi su prvi put javno demonstrirali "rasterivanje" oblaka (za tu priliku, samo iznad moskovske oblasti).

Zbog svega ovoga, važno je reći da je strašno zlo, koje se sa nebesa nadvilo nad Srbijom ovog maja meseca, urazumilo i onoga ko još nije verovao u iskrenu, bratsku pomoć koju moderna ruska imperija već duže vremena pokušava da pruži Srbiji, uprkos čoporu malih, lokalnih, ali bahatih vlastodržaca, sve samih evroameričkih plaćenika. Vrhunska, najstručnija ruska pomoć koja je stigla, pokazala je prema kome Srbija treba u budućnosti da se orjentiše.

 

 

"El Komandante" i srpski mediji u noći katastrofe

 

 

U noći strave i užasa, 16. i 17. maja 2014. godine, srpski elektronski mediji pokazali su svoje nakazno lice. Najvažnija i za građane najskuplja Radio televizija Srbije (RTS), takozvani "nacionalni servis", potpuno je ignorisao pakao koji se odvijao u celoj državi (sa izuzetkom osnovnih vesti na "Dnevniku"). U studiju RTS, iznervirali su se očajničkim pokušajem dopisnice iz Loznice, da detaljno obavesti javnost o razmerama katastrofe. Mrak je bio gušći nego za vreme "vunenih", devedesetih godina.

Vrhunac srama i beščašća dešavao se na televiziji "Hepi", gde je doslovno cele noći tresla muzika, kao da je u Srbiji na sceni neviđeno slavlje, a ne nacionalna katastrofa. Vlasnik televizije, Predrag Ranković zvani Peconi, paranoični tajkun pod režimskom zaštitom, zaključan u svom luksuznom zabranu, kao Prokleta Jerina, izdao je naređenje da bude veselje! U jednom momentu, začula se pesma: "...Dunave, Dunave, moje more, kraj tebe osviću najlepše zore!"

Ova najcrnja sprdnja u vreme nacionalne tragedije, došla je kao logična posledica tragičnog cirkusa koji je te noći i sutradan predvodio Aleksandar Vučić, poludeli "El komandante", koji je u kafanskom stilu "stao nogom za vrat" i načelniku Generalštaba Vojske Srbije, generalu Ljubiši Dikoviću, obraćajući mu se na sednici Vlade, kao đaku iz osnovne škole. Zbog svega toga, i "gospodin" Peconi i njegova televizija, pravilno su shvatili Vučića, pa su odlučili da tragediju pretvore u brutalnu sprdnju i ponižavanje čitave nacije. Samo nekoliko dana pre užasa koji je zadesio Srbiju, režimski mediji su objavili kako je "gospodin Peconi" platio najveći porez u Srbiji. Ali, nigde ne rekoše koliko je uzgred profitirao, kako mu radnici gladuju, padaju u nesvest od umora, kako su permanentno šikanirani na poslu i kako žive gore od robova u srednjem veku.

  Vrhunsku profesionalnost je pokazao samo informativni program televizije Pink, kao i sva tehnika ove kuće, raspoređena od centralnih delova Srbije, pa sve do Šapca (gde je postavljen i satelitski link) i Obrenovca, gde je dvadeset sati dežurala jedna ekipa, kasnije zamenjena drugom.

U noći između 16. i 17. maja ove godine, televizija Pink je postavila ozbiljne informativne standarde nepostojećoj konkurenciji, radeći kombinovani prenos sa lica mesta, praktično iz svih gradova potopljene Srbije.  Ovo treba priznati, uprkos svim "gresima prošlosti" koji leže na duši vlasniku ove kuće.

Nemoćna, bez pravih ljudi i odgovarajuće tehnike, bila je televizija "Studio B", koja je kao "gradska informativna kuća" morala da bude uz gradske oce. Čelni ljudi ovog medija bili su, očigledno, suočeni sa činjenicom da je novi gradonačelnik Beograda Siniša Mali, znatno manji nego što je izgledao nekoliko dana ranije. Svako je u ovoj vanrednoj situaciji mogao da vidi njegovo odsustvo autoriteta, stava, harizme, preduzimljivosti...Mali je to što jeste: sitan hohštapler koga je "El komandante" postavio da mu bude otirač ispred gradske skupštine.

 

 

 

Divljanje na vodi

 

U noći strašnog suda, dok je Aleksandar Vučić postrojavao svoje ministre, vukao ih za nos i zavrtao im uši, beogradski splavovi na Savi, bili su po običaju puni bahate, pijane i drogirane mladeži, jeftinih starleta-prostitutki i "žestokih momaka", lakih na pištolju. Neko je zaboravio da zabrani rad ovih prostačkih jazbina, koje je neki proglasio "turističkom atrakcijom". Zabrana je stigla tek sutradan. Te noći, ispred jednog od splavova, ubijen je i Velibor Dunjić, jedan od "poglavica" navijača Crvene Zvezde. Kažu, uredno je sarađivao i sa upravom kluba i sa policijom. Tužilaštvo nije imalo ništa protiv, uprkos njegovoj "impresivnoj" biografiji.

Dok je Dunjić ležao mrtav na keju pored Save, ova reka je narasla do istorijskih granica, a sa neba je padalo sve što je moglo da padne, osim bombi i osiromašenog uranijuma (taj eksperiment je Srbija već preživela).

Divljali su i razulareni trgovci, prodajući gumene čizme po trostruko većoj ceni od realne. Cene obične vode, ali i hleba su počele da skaču. Skakao je i Vučić na svakoga ko mu je postavio pogrešno pitanje ili ga mrko pogledao. Tokom pre podneva, 16. maja, u besu je isterao i novinare koji su ga pratili tokom obilaska Obrenovca. Predsednik gradske skupštine Beograda Nikola Nikodijević, u studiju televizije Pink, pravdao je ovaj gest Vučićevom "urođenom skromnošću", jer, kako reče, nije hteo da sebe prikazuje kao heroja. Bila je to lekcija gradonačelniku Siniši Malom, koji se, dan ranije, svakog časa pojavljivao na informativnim programima svih televizija. Vođi je to, očigledno zasmetalo. "El komandante" ne trpi veće junake od sebe samoga.

Činjenica je da je većina ministara bila "na terenu". Neki su se našli okruženi vodom, poput novog ministra policije, Nebojše Stefanovića, koga su morali da evakuišu iz poplavljenog područja. Ministar vojni, Bratislav Gašić, dva dana je "veslao" Obrenovcem, praveći društvo spasiocima. Vođa ih je pohvalio na otvorenoj sednici Vlade, uveče, 16. maja, dok je povremeno pretio njihovim kolegama ministrima da "ućute" ili će biti izbačeni napolje.

Užas i pogrom koji se dešavao vani, bio je isuviše veliki da bi Vučić ikome bio tema. Ali, on se uporno trudio da pokaže kako pati za svakog građanina ponaosob. Crnogorskim humorom rečeno: đe god je bio, svuđe je poginuo!

Vučiću i njegovom estradnom licemerju, pridružio se i popularni pevač Džejms Blant, koji je još devedesetih godina služio na Kosovu u okviru međunarodne vojne zajednice. Rekao je da duboko žali zbog tragedije u Srbiji. Ali, dok je bio na Kosovu, "proslavio" se izjavom da je "vrlo zadovoljan što je Srbija bombardovana". Kasnije je to demantovao. Kleo se da nije. Kao i Vučić i slični krivokletnici koji su se nekadašnjim vođama zaklinjali na vernost.

Ali, vreme je blata na ulicama. Moralnog na vrhu države. I narodnog inata.

 

A 1.

 

Čekajući smenu Kriznog štaba u Šapcu

 

Kako sam odgovorio na Vučićev poziv (Ispovest Dušana. P. dobrovoljca koji se javio iste noći kad je usledio premijerov poziv za odbranu Šapca od poplava, napisana 17. maja ove godine i upućeno i Tabloidu)

 

Upravo sam se vratio iz Šapca, otišao sam zajedno sa sigurno vise od 1.000 ljudi iz Beograda. Mogu samo da kažem i ako ne znam da li će iko ovo objaviti: ovo je najveća sramota i razočaranje koje smo doživeli...

Bez ikakve organizacije, među prvima su otišla deca, klinci sa punim rukama piva u autobusima koje su jurili po autoputu...Sa njima i ljudi vidno pijani. U Šapcu nas niko nije sačekao, mučni vozači autobusa su vozili po gradu ne znajući kuda da idu. Na kraju je nas više od hiljadu odvezeno u selo Dragojevac odakle smo bez ikakve informacije išli peške 10 kilometara, do sela Ševarice. Tamo je par ljudi kao nešto organizovalo, ali to je bio jedan užas, u mrklom mraku, na seoskom putu, autobusima koji su se zaglavljivali pokušavajući da okrenu autobuse pijanim ljudima koji su se samo derali-najteže je bilo sačuvati svoju glavu.

Neki ljudi su čak ne znajući popadali u delove poplavljenih nasipa. Posle dva sata haosa i bežanja po njivama od jednog traktora sa prikolicom koji je kao poslat da sa više od 1.000 ljudi "brani Šabac" ljudi su besni počeli da napuštaju taj haos i da peške se vraćaju za Šabac, jer drugačije nisu imali kako.

Prikupljali smo jedni druge i pokušavali da se nekako izvučemo iz tog haosa. Tokom puta, autobusi koji su nailazili zaustavljali svojim telima da bi nas povezli bar do prvog naselja, 2-3 km. U jednom šumarku stajalo je više od 150 policajaca, koji su nam rekli da "ne smeju da rade ništa dok se ne smeni Krizni štab u Šapcu".

Kako smo saznali od ljudi tamo sve je sabotirano...

Većina ljudi je uspela da ode iz Šapca, a oni koji nisu, verovatno još hodaju po selima okolnim i gradu pokušavajući da se vrate. Nikome nije jasno zašto se pozvalo i odvelo više hiljada ljudi iz Beograda i ostavilo po njivama prepušteno samo sebi ugrožavajući i te ljude, pa zar je malo ugroženih tamo?

Tuga je među svima bila i tamo i u povratku. Ljudi su u šoku. Samo moja grupa je pronašla i povela više maloletnika uplašenih koji ne znaju ni gde su ni kako će kući.

Po smeni tog Kriznog štaba, odjednom se pojavila i policija i kiperi sa peskom ali ogorčeni ljudi su ostavili džakove na ulicama i spasavajući sami sebe krenuli nazad kući.

Sve ovo mogu da vam potvrde svi vozači "Lastinih" autobusa koji i sami nisu znali kuda da se vrate i bili u čudu šta se dešava.

Poslušali smo premijera i poziv da pomognemo i ovim putem mu se zahvaljuljem i neka nas nikada više ne zove, sram ga bilo! Zahvaljujem se Bogu što sam se vratio svojoj kući i molim ga da sačuva one ljude u Šapcu, jer ovi koji ih kao spasavaju bore se za vlast u gradu i u ovakvoj situaciji ugrožavajući dodatne živote.

Ovo će te čuti i pročitati od još mnogo mnogo ljudi koji su se sa gorčinom u ustima napustili Šabac, blatnjavi i posramljeni! Hvala Vladi Srbije, i sram vas bilo! Hvala vam ako ovo objavite, a raspitajte se malo i sve ćete i sami čuti.

 

 

 

A 2.

 

Ubistvo s predumišljajem

 

 

U sred jedne od najvećih masovnih tragedija Srbije u njenoj istoriji, redakcija magazina Tabloid dobila je iz Valjeva pismo od vrlo upućenog izvora, u kome je do detalja opisano kako je pukla problematična i nikada otvorena brana na akumulacionom jezeru "Rovni" kod Valjeva (odakle je i krenuo obrenovački potop).

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba reći da je brana "Rovni" sagrađena na samo 15 kilometara zapadno od Valjeva, sa namerom da prikuplja vodu od rečica Sušice, Jablanice i drugih, i služi za vodosnadbevanje opština Obrenovac i Lazarevac. Brana „Rovni", u koju je do sada uloženo više od 70 miliona dolara, jedna od najvećih propalih investicija u Srbiji i gradi se još od 1988. Nikada zvanično nije proradila. To je, bez ikakve sumnje, jedna od najvećih praonica para u Srbiji.

Kad je počeo užasni potop u drugoj nedelji maja meseca ove godine, problematična brana popustila je pod teretom vode, poplavila je Valjevo, a popustio je improvizovani zatvarač na njoj, jer takvu vrstu zatvarača "majstori" nisu mogli na vreme i stručno da naprave. Na taj način je skoro tri miliona kubika vode protutnjalo kroz Valjevo i produžilo na svoj konačni, rušilački cilj: Obrenovac. Ovoj neviđenoj vodenoj stihiji pridružilo se još trinaest pritoka- Gradac, Tamnava, Turija, Jablanica, Sušica, Ubača i druge rečice i vododerine...Bio je to udarac koji su životima i imovinom platili građani Obrenovca i okoline, ali i cela Srbija koja će godinama ispaštati posledice ove masovne tragedije.

Mnogo godina ranije, brana „Rovni" je kod učenih ljudi bila viđena kao veliki promašaj koji, još u izgradnji treba hitno konzervirati. Dugogodišnjem taloženjem mulja, teških metala, lišća i granja, brana je bila osuđena na umiranje, ali je ostala kao večita ekološka pretnja valjevskom kraju.

Prema tvrdnji više dobro upućenih stručnih lica, ključni ljudi iz Valjeva, jedan savetnik Aleksandru Vučiću, a drugi Tomislavu Nikoliću, najodgovorniji su za ono što se desilo u obrenovačkoj tragediji, jer nisu ništa učinili da regulišu pitanje brane "Rovni", nego su, naprotiv, nastavili (u duhu prethodnika) da koriste ovu "investiciju" kao praonicu para preko Javnog preduzeća "Kolubara", koja se i starala o ovom čudovišnom "projektu".

Nekada slavni profesor hidrologije, Jovan Perić, uporno se protivio izgradnji  brane "Rovni", govoreći: „Šta vi u Valjevu radite? Šta će vam brana? Imate najbolje vode na svetu, a hoćete da pijete sa bare!"

Mudre reči starog profesora, nisu tada za ozbiljno shvaćene. Kao ni druge pametne misli, pametnih ljudi, koji su ili pomrli ili odbegli iz Srbije pred navalom moralnog i profesionalnog blata.