Povodom

Elektromreža Srbije u ubilačkoj akciji: iznad glava više hiljada stanovnika opštine Vinča, počela gradnja 400 kV najjačeg dalekovoda u Evropi

Vladavina elektroškovima

Na šta prosečan građanin Srbije pomisli kad neko pomene Vinču? Na arheološko nalazište, Nuklearni institut, deponiju? Ovih dana, stanovnicima Vinče u glavi je samo jedno - strah. Strah za svoju budućnost, zdravlje i opstanak na mestu koje je decenijama njihov dom. Od kada je 8. maja 2014. godine Elektromreža Srbije (EMS) poslala bagere da kopaju temelje za dalekovod, i to u dvorištima okolnih privatnih kuća, za njih više nije bilo mira. Uprkos svemu, zvanično je započeta gradnja dalekovoda čijih će 400 kV ubuduće neprestano prelaziti tačno iznad krovova njihovih kuća, škole i vrtića.

Milica Jeremić

Ivan Ercegovčević

Projekat "Dalekovod 400 kV, broj 451, Beograd 8 - Pančevo 2" radi uvođenja u trafo stanicu "Beograd 20" urađen je još davne 1987. godine i finansiran od strane grada Beograda. Na osnovu oformljene dokumentacije, tadašnje JP "Elektroistok" 1989. godine započelo je postupak eksproprijacije zemljišta radi realizacije pomenutog projekta. Međutim, tadašnja Vlada je čitav projekat "zamrznula" i naložila preprojektovanje trase dalekovoda, kako ne bi ugrozio, u međuvremenu od strane države izgrađenu, najveću osnovnu školu u Srbiji "Nikola Tesla", sa 2500 učenika, kao ni obdanište "Lane" sa 400 dece predškolskog i preko 500 dece mlađe od predškolskog uzrasta.

Iz nepoznatih razloga trasa dalekovoda nikada nije izmenjena, a celokupan projekat ostao je uspavan sve do 2006. godine i pokretanja projekta transferzalnog povezivanja Ukrajine i Moldavije preko Rumunije, Srbije i Crne Gore sa Evropskom unijom radi eksploatisanja jeftine električne energije iz alternativnih izvora. Ovim projektom Srbija bi nesumnjivo stekla izvesnu energetsku stabilnost, kao i veliki profit.

Nakon restruktuiranja i preregistracije JP "Elektroistok", JP "Elektromreža Srbije" 26. februara 2008. godine, putem Vlade Republike Srbije i uz garancije Evropske komisije kao posrednika, podnosi zahtev za kredit Evropskoj investicionoj banci u visini od 50 miliona eura radi realizacije gradnje dalekovoda.

Ništa ne bi bilo sporno da u zahtevu nije priložena dokumentacija izrađena još 1987. godine, bez ijedne reči o izmeštanju trase koju je tadašnja Vlada označila kao neophodnu, kao ni o evidentno izmenjenoj urbanističkoj slici Beograda.

Dana 11. juna 2009. godine, Vlada Republike Srbije donosi Rešenje o određivanju javnog interesa ekspropriacije u vezi sa predmetnom trasom dalekovoda pod brojem 465-3405/2009.

Na njoj, u dnu sa leve strane, stoji potpis generalnog sekretara Vlade Tamare Stojičević, a sa desne jedino ištampano ime i prezime tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Ivice Dačića, bez njegovog potpisa. Dakle, odluku koja je još '90-tih godina odbijena, zbog izuzetno štetnog uticaja na zdravlje ljudi, overio je sekretar Vlade!

A od kuma - Vinča!

Bez pravosnažnosti ovog Rešenja, samo dan kasnije, 12. juna 2009. godine, Evropska investiciona banka odobrila je JP "EMS" kredit pod brojem 20070244 u visini od 50 miliona eura za projekat pod originalnim nazivom "EMS Electricity Network Upgrading". Prvi deo kredita u iznosu od 25 miliona eura odmah je uplaćen JP "EMS", dok od dalje realizacije projekta zavisi isplata drugog dela kredita. Važno je napomenuti da je bankarski garant EMS-u u Srbiji za potrebe realizacije kredita "Univerzal banka A.D. Beograd" koja je 3. februara ove godine, dakle pre početka izvođenja radova, otišla pod stečaj.

27. jula 2009. godine Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja izdalo je Rešenje o odobrenju za izgradnju pod brojem 351-03-00497/2009-07. Ovo rešenje postalo je pravosnažno 31. avgusta 2009. godine i od tog dana i počinju da teku svi zakonski rokovi.

Samo rešenje, na strani 2 pod tačkom 5, navodi da je važeće 2 godine od dana pravosnažnosti, što nas, jednostavnom računicom, vodi do zaključka da je isto postalo ništavno 31. avgusta 2011. godine. To, pak, nije sprečilo ministarku Zoranu Mihajlović da ga, radi početka realizacije projekta, 7. maja 2014., dakle 2 godine i 9 meseci po isteku roka, overi kao važeće.

Ovde nepravilnostima u potrebnoj dokumentaciji nikako nije kraj.

Uslovi javnih komunalnih preduzeća, kao obavezujući i taksativno navedeni u prilogu Akta o urbanističkim uslovima, su očigledno podmetnuti, jer se 7 od ukupno 7 navedenih uslova isključivo i jedino odnose na izgradnju trafo stanice "Beograd 20" u Mirijevu, ne na izgradnju dalekovoda u Vinči. Isti je slučaj i sa 14 od ukupno 15 posebnih uslova iz Akta o urbanističkim uslovima.

Treba li napomenuti da lokacijska dozvola, kao obavezujuća za izgradnju predmetnog dalekovoda, uopšte ne postoji?

Dalje, gradnja dalekovoda izvodi se po Urbanističkom planu iz 1987. godine, umesto po pravno-obavezujućem iz 2009. godine koji je u potpunosti prethodno usklađen sa Planom detaljne regulacije stambenog naselja Radmilovac, katastarska opština Vinča, i po kojem trasa dalekovoda uopšte ne dotiče stambeno naselje.

Još jedan vrlo sporan dokument jeste Studija o proceni uticaja dalekovoda na životnu sredinu čije je rešenje jedan od obavezujućih uslova za donošenje Akta o urbanističkim uslovima. Uvidom u ove dokumente otkriva se da je Akt o urbanističkim uslovima donet 2. juna 2008. godine, a Rešenje o saglasnosti na Studiju o uticaju dalekovoda na životnu sredinu 31. decembra 2010. godine. Dakle, Rešenje, koje je uslov za donošenje Akta, izdato je 2 i po godine nakon donošenja samog Akta. Ove zaprepašćujuće nezakonitosti savršeno su jasne i osobama koje nisu pravnici po struci.

Dolazimo potom do zakonski neophodne Energetske dozvole, u ovom slučaju prisutne u vidu Rešenja Ministarstva za infrastrukturu i energetiku, broj 312-01-00021/2011, izdatog 21. juna 2011. godine. U samom obrazloženju dozvole na strani 2, pasus 2, navedeno je sledeće: "Uz zahtev za izdavanje energetske dozvole za rekonstrukciju navedenog energetskog objekta..." O čemu je ovde reč, bojimo se, ostaje nejasno. O rekonstrukciji objekta (dalekovoda) koji još uvek nije ni izgrađen?

Kao što je već rečeno, Energetska dozvola je izdata 21. juna 2011. godine, sa jasno naznačenim rokom važenja od dve godine, što nas dovodi do zaključka da je ona prestala da važi 21. juna 2013. godine. Ni to, naravno, nije sprečilo ministarku Zoranu Mihajlović da je maja 2014. godine prihvati kao važeću. Konačno, Republička građevinska inspekcija 7. maja 2014. godine prihvata ova, pravno u potpunosti ništavna, dokumenta.

Sve dokaze o sramnom vođenju poslova oko otpočinjanja radova na dalekovodu dostavili smo 28. jula 2014. godine na pisarnicu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Odgovor ministarke Zorane Mihajlović stigao je 20. avgusta 2014. godine i u njemu je navedeno, citiram, da je "Ministarstvo u svemu postupalo u skladu sa zakonom."

Svakome ko je pročitao barem deo ovde navedenog ostaje jedino da se zapita: "U skladu sa kojim zakonom? Zakonom jačeg?"

Koliko vredi jedan ljudski život?

Kada nebrojene zakonske nepravilnosti nisu predstavljale prepreku vlasti koja sebe deklariše kao proreformsku i vlast koja se bazira na vladavini prava, bilo bi krajnje naivno očekivati da će ih na ovom putu zaustaviti naučno dokazani izuzetno štetni efekti elektromagnetnih polja na zdravlje ljudi.

Čak i laici znaju da svakodnevni život ispod stubova dalekovoda nikako ne može imati srećan ishod. Stručnjaci i studije širom sveta saglasni su da se efekti ovakve ekspozicije ogledaju u češćoj pojavi malignih oboljenja, promena na koži, oboljenja na genetskom materijalu, na kardiovaskularnom i nervnom sistemu, kao i u porastu broja spontanih pobačaja.

O ovome svedoče brojne studije, od kojih ćemo, kao najrelevantnije, navesti studiju "Štetni efekti elektromagnetnih polja ekstremno niskih frekvencija" iz 2010. godine, naučni rad tima stručnjaka iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika, Niš, i Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu, kao i svetski priznatu studiju "Reflex" koju je 2000. godine finansirala Evropska unija i koja je u trajanju od 4 godine ispitivala efekat zračenja na ljudskim dobrovoljcima i došla do jednako zabrinjavajućih zaključaka. Da ne pominjemo opasnost koju stubovi dalekovoda sobom nose, nezavisno od samog zračenja. Prolazak ispod stubova dalekovoda visoko je rizičan zbog potencijalnog strujnog udara ili udara groma. 23. jula 2010. godine dva visokonaponska voda dalekovoda otkačila su se u naselju Mali mokri lug. Kablovi su pali preko krova kuće ispod i u dodiru sa zemljom stvorili tzv. "voltni luk" čiji se blesak video u krugu od nekoliko kilometara. 26. juna 2014. godine EMS je na svom sajtu objavio vest da je olujno nevreme srušilo ukupno 10 dalekovodnih stubova u blizini Lazarevca.

Kada se uzme u obzir da se u slučaju Vinče stubovi dalekovoda nalaze pored osnovne škole i vrtića sa ukupno preko 3000 dece, opasnost je time mnogo veća.

I sam Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja iz 2009. godine u članu 3, stav 1, jasno propisuje načelo zabrane izlaganja nejonizujućim zračenjima iznad propisane granice, kao i uopšte svako nepotrebno izlaganje ovoj vrsti zračenja. U slučaju dalekovoda u Vinči izlaganje na hiljade ljudi i dece zaista jeste nepotrebno, s obzirom na to da postoje čak dve moguće trase za izmeštanje spornog dalekovoda na kojima niko ne bi bio direktno ugrožen. Prva alternativa je gradnja uz Dunav sa pančevačke strane, u kom slučaju bi kablovi dalekovoda prešli Dunav i vratili se na vinčansku stranu pored deponije i nadalje direktno na trafo stanicu Beograd 20 u Mirijevu. Druga alternativa podrazumeva izmeštanje lokacije gradnje samo 800 metara niže od sadašnje trase u Vinči na lokaciju koja predstavlja tzv. "brisani prostor" bez ijednog stambenog objekta.

Ideja gradnje dalekovoda po Urbanističkom planu izgrađenom pre 27 godina, u gradu koji se stalno širi, u sukobu je sa zdravim razumom.

GLOSA

Vinča je jedna od opština sa najvećim prirodnim priraštajem u Srbiji. Ko je odobrio da iznad glava više hiljada ljudi prolazi 400 kV najjačeg dalekovoda u Evropi? Da li je to Nikola Petrović, direktor EMS-a, ili njegov kum Aleksandra Vučića?