Razaranje

Kako se srpska muzeologija pretvorila u stalno zasedanje Veštičjeg sabata

Opsednute demonima, raspolažu milionima

Šta su veštice , šta je Veštičiji sabat i gde se on održava, gde su kod nas ispostave veštičjeg sabata, u čemu je oličenje veštičjeg kazana, šta je generator korupcije i nepotizma, koje su sve muzeološke veličine kuvale u veštičjem kazanu u Etnografskom muzeju i kakve su sve nagodbe pravljene i kršene u istom kazanu i ko je koga na kraju skuvao u njemu? Ko je formirao svojevrstan veštičiji kongres čavki, kako bi vrhovna veštica avanzovala i samu sebe nagrađivala za nepostojeće zasluge? Odgovore na ova i druga pitanja o skandalima u srpskoj muzeologiji, potražio je Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

U narodnoj tradiciji veštica je demonsko biće, posrednik demonske sile i predstavlja ženu čija duša izlazi iz tela da bi činila zlo i izazivala bolesti i nesreće. Veštice redovno održavaju svojevrsnu godišnju skupštinu, odnosno Veštičji sabat u Valpurgijskoj noći na planini Harc, a posebne ispostave veštičjeg sabata su u poslednje vreme u stalnom zasedanju na beogradskom ogranku Harca na Studentskom trgu 13, odnosno u ostacima Etnografskog muzeja, kao i u Narodnom Muzeju Pančevo!

U ovom slučaju, veštičji kazan oličen je u mehanizmima korupcije pri imenovanjima direktora u javnom sektoru, tačnije u ustanovama kulture. Priča koja sledi samo je jedna od mnogih strašnih priča, koje se direktno generišu sa visokih upravnih položaja pošto je u praksi direktorska funkcija u javnom sektoru strahoviti generator nepotizma i korupcije jer mnogi direktori zauzimaju to istaknuto mesto koristeći javni stereotip da ''u kulturi nema para'' i onda lakše manipulišu značajnim svotama novca. Javnost, iz istog razloga, ne obraća posebnu pažnju na ovaj sektor, jer se pretpostavlja da ima većih grešnika u drugim sferama javnih delatnosti. Sve u svemu, idealno i bezbedno korupcijsko okruženje za direktore ustanova kulture u javnom sektoru daleko je od očiju i suda javnosti.

Više stavki na kongresu čavki

Među očiglednim pokazateljima o lošem načinu vođenja Etnografskog muzeja u Beogradu su nenamensko trošenje programskih sredstava, potpuna finansijska netransparentnost, koju prati sluđivanje i zastrašivanje zaposlenih koji se usude da nešto pitaju o tome, kao i neizbežne javne nabavke koje se „udaraju", veće ili manje, kao na fliperima.

Ta ''direktorska'' praksa otpočela je sa dolaskom Dušice Živković na mesto direktora, polako se zahuktavala u vreme direktorovanja Vilme Niškanović, prvi klimaks dosegla u vreme Miroslava Tasića kod kojega je aktualna direktorka ispekla hohštaplerski zanat pošto je duvala u istu tivku sa njime da bi napokon u punom sjaju eskalirala u poslednje dve godine u Etnografskom muzeju u Beogradu, a sada je još dodatno zaodenuta ''višim interesom'', koji se ostvaruje putem javnih nabavki za projektnu dokumentacije, bez glavnog projekta ili sa nekim kopiranim ''projektićem'' koji je izradila Jasminka Protić iz studija ''JAP'' koji, naravno, nema licencu za izradu investicionih projekata ustanova kulture za renoviranje muzejskog prostora, ugradnju, dogradnju ili nadgradnju spomenika kulture. A sve se ovo radi u cilju uništavanja i rušenja Etnografskog muzeja u Beogradu i Manakove kuće.

Posebna je priča lakrdija od konkursa za direktora Etnografskog muzeja u Beogradu pošto je najpre prilikom imenovanja novog vd direktora Mirjane Menković 2014. godine, Ministarstvo kulture RS ponovo omogućilo princip da direktor najpe bira ''svoj'' Upravni odbor, tj. članice svojevrsnog Menkovićkinog kongresa čavki izvan Etnografskog muzeja, iako se u civilizovanom svetu postupa upravo obrnuto - upravni odbori biraju direktore.

Da stvar bude gora, godinu dana ranije, ista praksa je dozvoljena i prethodnom vd direktoru Miroslavu Tasiću. Potonji sudar bivšeg i sadašnjeg vd direktora Muzeja rezultirao je ''nagađanjem'' oko direktorskog mesta, kao i mesta zamenika direktora, uz međusobno potkusurivanje ne malim sumama novca poreskih obveznika čija je pronevera jedan od osnovnih razloga za totalno urušavanje muzeja. Taksativno, o ''predlogu za nagodbu'' govori sama Mirjana Menković u dopisu 505/1 od 21.05.2014. godine, koji je uputila Miroslavu Mitroviću, predsedniku reprezentativnog sindikata, mada nije član istog, što je jasno iz činjenice da nije znala da napiše ime samog sindikata kome se obraća, jer u Muzeju postoje dva sindikata, već ga je prosto nazvala Sindikat Etnografskog muzeja.

Naime, znajući da je njena dugogodišnja prijateljica još iz vremena osnivanja skaredne NVO Mnemosyne i raznoraznih muljaža i pranja para preko Koodrinacionog centra Aleksandra Fulgosi, inače poznata po problematičnim adaptacijama, rekonstrukcijama i rušenjima spomenika kulture u režiji beogradskog Gradskog zavoda za urnisanje spomenika, a u korist izvesne Zage Ornament, dobila funkciju pomoćnice ministra kulture i da će zbog toga ona dobiti mesto direktora Etnografskog muzeja, pristala je na Tasićev ''predlog za nagodbu'' i on joj je u januaru 2014. godine najpre platio troškove odbrane doktorata od 300.000 dinara, pa još 85.000 dinara za njegovo umnožavanje na geštetneru da bi za bizarnu izložbu Mirjane Marić pod imenom Moda i Dizajn, inače projekat Mnemosyne iz sredstava Etnografskog muzeja isplatio još 385.000 dinara iako ta izložba nema nikakve veze sa stručnom delatnošću Etnografskog muzeja!

Na kraju je i projekat Menkovićkine privatne NVO Mnemosyne naprasno postao projekat Etnografskog muzeja pošto je u međuvremenu Tasić smenjen a Menkovićka zasela na njegovo mesto!

Radeći ministru kulture iza leđa njegova pomoćnica, Aleksandra Fulgosi, po ugledu na Dušicu Živković koja je konstantno radila Nebojši Bradiću iza leđa i minirala ga, uspeva da 2014. godine na silu ''instalira'' Mirjanu Menković za vd direktora. Osim nje, Fulgosi u paketu šalju još nekoliko veštica, pardon Menkovićkinih prijateljica a to su: Dragana Radojičić, predsednica UO, Danijela Velimirović, i Olja Vasić, članovi, čime je prekršen Zakon o ravnopravnosti polova.

Krši Zakon o muzejima, a učestvuje u njegovom pisanju!

Godine, 2015. godine sproveden je konkurs za direktora Etnografskog muzeja.

Svima je bilo jasno da će novi konkurs predstavljati ''pozorište demokratije'', ali je ipak vredelo pogledati burlesku kako bi javnost bila obaveštena o očiglednim koruptivnim aktivnostima. Besmislice oko konkursa su započete već u tekstu oglasa objavljenom u ''Politici''. Pogrešno tumačenje Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja pretočeno je u tekst u delu gde piše: ''...To bi značilo da samo kandidati za funkciju direktora imaju pravo na uvid u te dokumente'', što nije tačno po važećem zakonu. Naravno nikome ni najmanje nije zasmetao očiti sukob interesa pošto je predsednica UO Etnografskog muzeja direktorka Etnografskog instituta SANU, a da je za uzvrat dr Mirjana Menković član UO Etnografskog instituta SANU, te da jedna drugoj predlažu ogromne novčane nagrade za izuzetne rezultate rada.

Kako izgleda njihov zajednički rad ilustrovaćemo samo jednim primerom...

Na Petoj sednici UO Etnografskog muzeja, 22.12.2014. godine uz prisustvo svih članova UO, konstatovano je da je u okviru tačke 5. Razno, Menkovićka, vd direktora Muzeja zamolila UO da donese Odluku kojom podržava aktivnosti koje je preduzela, a poslednja među aktivnostima je ta da je Mirjana Menković upoznala UO da je zaposlenima dodelila malu novčanu nagradu za kraj 2014. godine. UO donosi zaključak: jednoglasno da je doneo odluku da se svi pobrojani poslovi i aktivnosti koje je preduzela vd direktora Muzeja podržavaju. Zatim je u samoj završnici sednice, Radojičićka, predsednica UO, predložila da se dr Menkovićki, imenuje za vd direktora Muzeja. Na to je UO jednoglasno odlučio da se Menkovićki, vd direktora Muzeja dodeli nagrada u vidu jednokratne novčane nadoknade u visini ostvarene tromesečne prosečne zarade na mestu vd direktora Muzeja, a za navodno izuzetne rezultate u radu Muzeja.

Isplata ovih nagrada se realizuje na potpuno nezakonit način tako što se na tri fakture dobavljaču Zanatske radnje Home art, vlasnika Željka Markovića, preduzetnika, PIB 107805774, uplaćuje 632.720,00 dinara. Isti dobavljač zadrži 10% od ukupne sume a direktorka radnicima Muzeja, a sebi najviše, podeli keš na ruke.

Dakle, ne postoji nikakva dokumentacija na osnovu koje je sprovedena ovakva isplata, spiskovi zaposlenih sa isplaćenim iznosima ili neki drugi dokaz o izvršenoj isplati, visini isplaćenog iznosa po zaposlenom, dokaz da su zaposleni zaista primili taj novac, kao ni dokazi koji je iznos i kada primio direktor, a na osnovu jednoglasne odluke UO. Ne postoje dokazi, da li su ispoštovane odredbe čl. 14. a u vezi sa čl. 85. čl. 99. i čl. 101. Zakona o porezu na dohodak građana, odnosno da li su u vezi sa ovim isplatama pravilno obračunati i plaćeni porez i ostale propisane obaveze.

Postupajući na ovaj način Etnografski muzej, postupio je suprotno odredbama Zakona o budžetskom sistemu čime je učinjen prekršaj po čl. 103. st. 1 tač. 4. istog zakona.

Menkovićka koja ne poznaje, ne poštuje, i potpuno ignoriše zakone koji se godinama primenjuju, nedavno je rešila da primeni predlog Zakona o racionalizaciji, koji je dala Kori Udovički, a koji još nije počeo da se primenjuje, kako bi odmah penzionisala svega sedam svojih dugogodišnjih koleginica. Da paradoks bude veći, Menkovićka koja taj zakon ne poštuje, nalazi se u timu koji piše Zakon o muzejima!

Znajući da neće trpeti posledice zbog toga što ignorišu zakone, izdaju imaginarne ugovore o radu, rade javne nabavke beskrupulozno i na potpuno nezakonit način, postavlja se pitanje kako etički objasniti sledeće postupke UO: Sastanak UO Etnografskog muzeja na kome su na dnevnom redu bile prezentacije kandidata za direktora, započeo je otvaranjem zapečaćenih koverti u kojima je bila dokumentacija kandidata, imitirajući postupak javnih nabavki.

Najgore u svemu je bilo to što je bilo jasno da članovi UO, kao i sama predsednica, prethodno nisu čitali programe kandidata, jer su unapred znali koga će izabrati! Na istom sastanku UO je obećao da će se prisutnima, kolegama i novinarima, ponovo obratiti sa usmenim saopštenjem posle čina glasanja i nakon završetka rada na ostalim tačkama dnevnog reda sastanka, i oni to nisu učinili, već su brže bolje pobegli iz zgrade Etnografskog muzeja.

Čudnog li bića, iz blatnjavog sela Dića

Tako je UO u aprilu mesecu kao proglasio Menkovićku direktorkom i glavnom vešticom. Da je demonski posednuta znak je tome što se Mirjana Menković transformiše i započinje svoju direktorsku karijeru agresivnim zanosom, ne bi li na taj način stekla moć i uterala strah u kosti zaposlenima. Sastaje se i okuplja sa UO, odnosno svojim prijateljicama u svečanoj sali Etnografskog muzeja na raskršću Uzun Mirkove i Studentskog trga kao na pometenom guvnu.

Nakon što su skuvale Tasića u kazanu, veštičji klan nastavlja da, isisava budžet Republike Srbije i Etnografskog muzeja putem javnih nabavki, upumpavajući ukradene pare na račune privatnih firmi njihovih prijatelja i rođaka, jeftinih naziva kao što su: Šiping, JAP, JAPI, Dizajn studio Popović, JD produkcija, agencija za usluge umetničko muzičkih događaja i produkcija, vlasnika Jovice Dimitrijevića, preduzetnika, Boming, Moj Tender, Produkcija 64 Valjevo, vlasnika Željka Levnaića (muža Aleksandre Levnaić, načelnice Odeljenja za prosvetno pedagošku delatnost, dizajn i komunikaciju), Zanatska radnja Home art ZM...

Tako veštičju kulturu grade privatne firme, dok zaposleni nemo posmatraju Menkovićku koja smejući se, osim cvrkutanja za medije, neprestano ispušta neke neartikulisane zvuke, krkljanje groktanje i povremeno poneki polu-krik sejući strah, šireći paniku i lagano gegajući do svake svoje žrtve, a stavka na njenom meniju može biti bilo ko od zaposlenih.

Što se njenog muzeološkog rada tiče, malo je poznato da je u Muzej zabasala 1987. Godine direktno iz Galenike u kojoj je šljakala 4 godine a rezultati njenog muzeologisanja su kapitalni pošto su joj se kao kustosu zbirke nošnje KiM iz fonda Etnografskog muzeja u Beogradu, muzejski predmeti kojima je zadužena uglavnom raspali od korozije i trajno su uništeni, tako da ona želi da predmete iz zbirke nepostojećeg Muzeja u Prištini implementira u zbirku Etnografskog muzeja za koju je zadužena tokom poslednjih 30 godina svog nerada, nemara i sedenja debelom guzicom na najmanje 3 stolice. Velika joj je želja i da svoje dugogodišnje (ne)prijatelje i (ne)saradnike zaposlene u nepostojećem Muzeju u Prištini isfiltrira i ubaci u spisak radnika Etnografskog muzeja u Beogradu; od trenutka kada je osnovala NVO Mnemosyne, na KiM je 95% spomenika kulture srušeno, dobrim delom zbog toga što je bacila klicu zla, pa je stoga krajnje vreme da promeni naziv u NVO Centar za urušavanje nasleđa KiM - Leptirica, s obzirom da je selo Dići, iz koga Menkovićka potiče, rodno mesto, ne Mnemosyne, već autentične Leptirice, prvog srpskog horor filma, fantastičnog ostvarenja Đorđa Kadijevića snimanog u vodenici u okolini Dića.

U Menkovićkinom okruženju ljudi se razboljevaju od najrazličitijih bolesti a bio je i jedan smrtni slučaj. Što se prezentacije muzealija tiče, kostim Prizrena prezentuje na „profuknjački" način, što je glavna crta njenog karaktera, skrnavi i omalovažava nošnju srpkinja iz Prizrena.

Zbog toga je bila cenzurisana stranica kataloga njene izložbe iz 1994 koju se smilostivila da pripremi nakon svega 7 godina nerada: Kostim grada i sela na razmeđu dva veka - Prizren i okolina 1880-1918., a koju ovom prilikom Tabloid premijerno objavljuje.

Inače sama pomenuta izložba bila je skandal monumentalnih razmera bolje rečeno apsolutna afera u ogromnom pakovanju pošto je Menkovićka pravila to godinu dana uz krečenje kucanje limarije i neviđeno trošenje novca da su svi bili u neverici....Da je bilo ko drugi radio to što je radila ona,dobio bi otkaz.

Projektant tog ludila bio je izvesni Klaudio Cetina, daleko poznatiji kao tadašnji ljubavnik jednog arheologa, a osnovna ideja kao i želja da sve bude u porno stilu bili su Menkovićkino remek nedelo!

Tadašnji član Redakcije Jasna Bjeladinović Jergić odbila je da bude recenzent ovog kataloga sa napomenom „da ne želi sukobe". Isprva, Menkovićka je želela da se ova izložba zove Life on the edge, ali joj sam naziv kataloga nije odobren sa obrazloženjem da je Etnografski muzej Ustanova koja je po prirodi svog postojanja i rada pozvana da čuva srpski jezik i srpsko pismo - ćirilicu.

Čime se bave krađovođe iz Etnografskog muzeja

Međutim, sve opomene nisu uticale na Menkovićku i ona je sve pripreme za ovu izložbu vodila pod ovim nazivom. Tadašnji glavni i odgovorni urednik muzejskih publikacija Ljubomir Reljić je smatrao da hitno pripremu izložbe treba staviti pod kontrolu Muzeja ali kada je odštampani katalog izložbe Kostim grada i sela na razmeđu dva veka - Prizren i okolina 1880-1918. napokon stigao u Upravu Muzeja, svi su bili šokirani. Već spomenuti Ljubomir Reljić naredio je da se iz čitavog tiraža kataloga hitno iscepa problematična strana sa polugolim manekenkama. Menkovićkina opsednutost erotikom došla je do izražaja na bizarnoj foto tapet izložbi Odevanje u Srbiji u XX veku - Jedna lična priča iz 2011. godine, koja se završava fotografijom uzetoj iz lista Skandal a na kojoj se nalazi guzica koja u prirodnoj veličini dostiže veće razmere od njene. Pored reprezentativne bruke koju priređuje u Muzeju, ona još pokušava da objasni besmisao koji joj je pao na pamet te sama kaže: „...Štaviše, iako se još uvek mogu naći pojedini jasno definisani sezonski trendovi, sredina devedesetih svedoči o odbacivanju stega linearnog razvoja mode. Izučavanje istorije mode sa ove tačke, čini se gotovo suvišnim."

Besmisao za koji su dati novci da bi se štampala ovakva izrečena glupost i guzica u ogromnoj veličini dovoljno govore o tome da u biću Mirjane Menković kategorija morala ne postoji što je ona svojedobno u praksi višekratno dokazivala najpre sa muzejskim šoferom a potom i sa direktorom jednog hotela gde ju je in flagranti uhvatio muž kojega je doveo ljubomorni šofer a koji ju je potom danima držao zaključanu u sobi! Konačno, da je muzejski mačak prljaviji od nje bila je njena opsesija, dok je trovanje mačka već kompulzija.

Međutim „sladiti" se rečenicom „kako mačak lepo spava" dok mačak umire je čisto zlo koje je moralo da izbije. Inače na vrhu veštičje piramide odmah do Menkovićke, nalazi se i izvesna Ljubinka Terzić inače vrlo slična Leptirici, osoba od najvećeg poverenja, inače šef računovodstva Jugoslovenske kinoteke, kojoj nije dovoljno što je u istoj kući zaposlila svog sina, već u slobodno vreme preleće preko puta do svoje veštičje saradnice Mirjane Menković, i to najpre u nepostojeći Muzej u Prištini i Mnemosyne a potom u pravac u Upravu Etnografskog Muzeja gde za svoj cenjeni „rad" u krađovodstvu Etnografskog muzeja nema ama baš nikakav ugovor, već sa svojom mladom pomoćnicom Miljanom Dedović, pravnicom Jugoslovenske kinoteke redovno sa računa Etnografskog muzeja prebacuje koliko im je potrebno keša na račune privatnih firmica, koje verovatno drže neki njihovi rođaci i prijatelji.

Sve u svemu ista ta Ljubinka Terzić, zaposlena u Jugoslovenskoj kinoteci, a nezaposlena u Etnografskog muzeju, odlučuje o tome kako treba raspodeliti putem javnih nabavki budžet Etnografskog muzeja., i pored toga što je Zakonom o javnim nabavkama propisano da se javnim nabavkama mogu baviti pravnici a ne ekonomisti.

Naravno, Mirjanu Menković, predsednicu UO doživotnu kandidatkinju za akademika ANUS-a, Draganu Radojičić i Ljubinku Terzić, isključivo interesuju nameštene javne nabavke i prepumpavanje i pranje novca preko računa privatnih firmi pravac u džepove navedenih veštica.

Sve u svemu ko će kome nego svoj svome. Doduše nade ima jer kako čujemo Menkovićki zbog krkanja zdravlje ne štima a glavno iskušenje tek stiže jer se uskoro očekuje trijumfalni povratak na scenu vrhovnog vešca, odnosno Miroslava Tasića!