OPORAVAK

Spasavanje života i življenja je jedini način održavanja ekonomija

Evropa će se teško izvući

Dobra vest za Evropu je da je najgore od epidemije, čini se, već prošlo. Sad nastupa drugi deo užasa - ekonomska recesija, najgora ekonomska recesija ne samo nakon Drugog svetskog rata nego ikad. Prognoze su da će ekonomski pad biti 7,4 odsto, ali može da bude i mnogo gore ukoliko nas udari drugi talas korone, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Evropski lideri obavestili su stanovništva Evropske Unije da se spreme za "najdublju ekonomsku recesiju u svojoj istoriji".

Blok od 27 nacija očekivao je da ovogodišnji rast bude 1,2 odsto, a nakon što je 2009. zbog finansijske krize taj rast opao za 4,5 odsto. Inače, ekonomski pad pritisnuće ceo svet tokom meseci, ako ne i tokom godina.

U Kini, gde se virus već uglavnom povukao, fabrike koje hrane svetsko snabdevanje potrebnim materijalima već su spremne da proizvode, ali problem je što nema kupaca. U Americi predviđanja su u svim nijansama sivog. Sjedinjene Države su najveći evropski trgovinski partner, a Kina se nalazi na drugom mestu. Evropa je najveći finansijer u sub-sahara Africi, a tamo je virus tek počeo da hara. Na koji će način Evropska Unija preživeti neizbežnu ekonomsku krizu...

Produžena ekonomska recesija, drugi talas virusa i moguć malokrvni ekonomski oporavak doprineće dodatnoj mizeriji mnogim Evropljanima, uključujući i stanovništvu onih evropskih zemalja koje nisu članice Evropske Unije. Biće poljuljane banke, kompanije, čak i zemljoradnici.

U Uniji moguće je dodatni politički razlaz između bogatijeg severa i siromašnijeg juga. Nakon krize iz 2008.-2009. ekstremna desnica je ojačala dok su partije iz centra počele da gube tlo pod nogama. Ekonomski oporavak će najverovatnije započeti nejednakom brzinom u drugoj polovini godine, ali će krajem 2021. zemlje Unije biti u lošijem stanju od onog od pre 2 - 3 meseca, prognozira Paolo Đentiloni, evropski ekonomski načelnik.

Eksperti takođe tvrde da je opasnost od dublje i dugotrajnije recesije veoma moguća.

U Americi se očekuje drastičan pad ekonomije. Ekonomije Italije i Španije, dve zemlje Evrope koje su najviše pretrpele zbog korone, će najverovatnije da se smanji za 9 odsto svaka ove godine, a italijanska ekonomija će, to su predviđanja, imati veoma spor oporavak.

Grčka, koja je počela da se izvlači iz dekade ekonomskih problema, biće najviše pogođena sa 9,7 odsto pada ove godine.

Poljska će imati najblažu recesiju u Uniji od samo 4,5 odsto. U evropskom bloku zemalja nezaposlenost će najverovatnije postići 9 odsto, a prošle godine ona je bila 6,7 odsto.

Najveća ekonomija Unije, Nemačka, i zvanično je ušla sredinom maja u recesiju. Biće to najgora nemačka recesija od Drugog svetskog rata. Skupiće se 6,5 odsto, ali se očekuje da će brzo da se oporavi. Bar donekle.

Francuska, druga ekonomija po veličini u Evropi, skupiće se 8,5 odsto ove godine. Pad evropskih ekonomija imaće veliki uticaj na Ameriku jer su te ekonomije blisko povezane.

Trgovinski odnosi između SAD i EU su prošle godine iznosili 1,3 triliona dolara. Evropske kompanije kao Dajmler, BMW i Simens zapošljavaju više od četiri miliona ljudi u Americi.

A ni Kina neće proći dobro jer je ona drugi najveći partner Evrope nakon Amerike. Evropa koja uvozi iz Kine manje će da uvozi jer će manje i da proizvodi.

Možda bi se moglo dogoditi i još nešto gore za Evropu ukoliko njihova zajednička valuta, evro, počne da se ljulja zbog razmimoilaženja država članica Unije i njihovih lidera. To se zamalo dogodilo ranih godina prošle decenije, ali je izbegnuto kada je Evropska centralna banka (ECB), evropske Federalne rezerve, upotrebila monetarnu paljbu da bi sprečila da Španija, Italija i Grčka postale ne-solventne.

Centralna banka je ponovo, i ovoga puta, počela da izvlači zemlje Unije iz nezgodnih situacija, međutim, nemački vrhovni sud se tome usprotivio. Sud je zapretio da će zabraniti nemačkoj centralnoj banci, Bundesbank, da bude deo programa stimulacija Centralne evropske banke.

Takva odluka najvišeg nemačkog suda, Ustavni sud, veliki je izazov za evro, ali i za jedinstvo Unije. Nemački sud tvrdi da je ECB prekoračila ovlašćenja kada je kupovala državne dugove (obveznice). Finansijer i američko-mađarski milijarder Džordž Soroš predvideo je kraj Evropske Unije kakvu smo do sada poznavali.

Soroš je objasnio da proces stvaranja Unije nikada nije bio okončan i da to Evropu čini ranjivom, za razliku od Sjedinjenih Država. Moguće je da odluku Nemačke, odnosno njenog Ustavnog suda, slede države kao što su Poljska i Mađarska i to bi dovelo Uniju pred neizvesnu budućnost.

Odluka nemačkog Ustavnog suda koja je doneta 5. maja težak je udarac kolektivnoj akciji zemalja Unije kada se radi o epidemiji virusa i njenim ekonomskim posledicama. Inače, nacionalni dug Španije i Francuske je blizu 100 odsto BND, a italijanski je 130 odsto. Bez ECB koja bi podržala njihove ekonomije, postoje mogućnosti za mnoge finansijske špekulacije.

Nakon što je ECB blokirana u svojim akcijama, Evropskoj Uniji na raspolaganju stoji samo Evropski mehanizam stabilizacije koji je neprihvatljiv Italiji, a najverovatnije i Španiji. U međuvremenu, fabrike su nastavile proizvodnju u većem delu Italije i Nemačke. Francuske su krenule desetak dana kasnije.

I mada su evropski lideri odobrili pola triliona evra za pomoć evropskim privredama, mnoga su mišljenja da to nije ni blizu dovoljnom. Neslaganja u Uniji predstavljaju opasnost za jedinstvo tog evropskog bloka, ali može se sve to prevazići daljim zajedničkim akcijama.

To je jedino što im je ostalo jer su ekonomije evropskih zemalja mnogo osetljivije od američke ili kineske. Da li će Unija reagovati pravilno na odgovarajući način ostaje da se vidi, ukoliko to ne uradi, bez obzira na odluke u stilu Nemačkog ustavnog suda, Uniji se ne piše dobro.

Kada Alisa, u Alisa u zemlji čuda, pita mačku "da li bi mi rekla kojim putem da izađem odavde?", mačka je ironično odgovara "Dobrim delom to zavisi od toga gde hoćeš da stigneš".

Koji put predstoji evrozoni? Onda Alisa kaže mački da "nije bitno samo da odem odavde". Mačka joj je odgovorila: "O, sigurno ćeš u tome uspeti, samo je važno da hodaš dovoljno dugo." Koliko će Uniji biti potrebno da izađe iz "ovog mesta"?

Nakon krize iz 2008. biznisi u Evropi podbacili su u korišćenju inovativnih mogućnosti, a na raspolaganju im je bilo dovoljno kapitala i neverovatno niske kamate banaka. Velike svetske kompanije kao što su Amazon, Gugl, Ejpl, Alibaba, Baidu i Huavei stvarali su budućnost na planeti.

Te kompanije imaju samo dve zajedničke osobine: one operišu na polju visoke tehnologije, uglavnom sa digitalnim i komunikacionim sadržajima, a druga zajednička osobina im je da su to ili američke ili kineske kompanije. Među njima nema evropskih.

Gde su odgovarajuće evropske kompanije koje su izrasle u svetske gigante na polju najmodernijih tehnologija? Nema ih, a to nije beznačajno. Nakon korone, Evropa će morati da promeni svoj tehnološki ples jer im u protivnom neće krenuti na bolje. Jeste da Nemačka proizvodi Mercedes, ali je sva napredna elektronska navigacija sastavljena negde drugde.

To negde drugde može da bude i Izrael, kad već nije Amerika ili Kina. Sa skoro 500 miliona stanovnika, obrazovanog sveta, prosto nije prirodno da Stari Kontinent zaostaje u najsavremenijoj tehnologiji koja, inače, i donosi najbolji profit. Evropa će morati, tvrde eksperti, da koristi instrumente koje su koristile one zemlje koje su "hvatale" ekonomske lidere.

Bio je to Japan šezdesetih godina prošlog veka, Južna Koreja osamdesetih i Kina devedesetih. To bi bilo stvaranje novog načina poslovanja koji bi podrazumevao javni interes, ali i efikasnost biznis korporacija.

Eksperti tvrde da postoje tri polja gde bi Evropska Unija trebalo da zasniva svoju rekonstrukciju kombinujući političko vođstvo i preduzimački kapacitet. Na prvom mestu to je - zdravstvo. I ova pandemija je potvrdila da zdravlje ne može da se ostavi u rukama privatnih biznisa. Evropske države već imaju savršenu zdravstvenu infrastrukturu, mada tu i tamo nedostaje još fondova. Morale bi da se generišu najnoviji načini dijagnoze i lečenja koji bi se bazirali na napretku nauka kao što su biologija, informatika i komunikacija, na primeni veštačke inteligencije, a, naravno, upotreba originalnih struktura društvene organizacije. Evropski zeleni dogovor - bi trebalo da bude drugo strateško polje Evrope. Tu bi državna sredstva trebalo da budu stimulansi za inovacije u sferi moderne energetike. Energetika, uvek, stvara veoma dobre profite.

Može da se kupuje nafta iz inostranstva, a je neuporedivo bolje da se koristi domaći vetar, sunce, plima i oseka i šta god se još neko doseti i razvije tehnologiju. Treće je - digitalna tehnologija. Evropa na tom polju zaostaje i uglavnom koristi američku ili kinesku tehnologiju od čijih kompanija još nije uspela da prikupi fer poreze. Evropi su potrebne evropske digitalne kompanije koje bi bile transparentnije od stranih i odgovornije kada je u pitanju upravljanje podacima. Biće ili sve to ili će veoma dugo da hodaju sve dok ne izađu iz mesta gde se nalaze.

Kao i nakon krize iz 2008. i ova korona kriza imaće svoje gubitnike i svoje pobednike. Bila je to finansijska kriza, ali se društvene strukture nisu promenile i Evropa je nastavila po starom. To važi kako za kontinentalnu Evropu, tako i za Veliku Britaniju.

Cena nekretnina su porasle, plate nisu, a direktori su dobili na lutriji. Već sada se priča da oporavak Evrope i povratak na staro ne bi bilo rešenje već bi trebalo oporavak i nikako vraćanje na staro jer to staro je i uzrokovalo probleme.

Koronavirus je jasnije pokazala nejednakost u evropskim društvima. Dok su kancelarijski službenici sedeli u svojim kućama, čuvari, taksisti, kuriri, čistači i još mnogi umirali su u neproporcionalnijim brojevima od kovida-19.

Ostali slabo plaćeni radnici nisu finansijski mogli da izdrže krizu i mada su mnoge vlade delile hitni novac, mnogo je ljudi ostalo bez zaposlenja i neće svi naći svoja radna mesta kada se bura stiša. Novo normalno stanje moraće da pretrpi dubinske političke i društvene transformacije. Na kraju krajeva, ne radi se o nekom apstraktnom projektu nazvanom Evropska Unija, već o ljudima koji u toj Uniji žive sada.

Komunizam je obećavao svetlu budućnost, ali ne živi se od obećanja. Evropa je veoma bogata tvorevina i to pre svega zahvaljujući ljudima koji u njoj žive. Ti ljudi i sada stvaraju i hoće da pristojno jedu, da se oblače, da školuju svoju decu, da idu u pozorište i muzeje, a čak hoće da idu i na more par nedelja tokom godine.

Evropa je dovoljno bogata da bi sve to moglo da se ostvari bez ikakvog problema.

Poslednja istraživanja Evropske fondacije za poboljšanje življenja i radnih uslova otkriva da je 28 odsto Evropljana izgubilo posao bilo za stalno ili privremeno od kako je počela kriza, skoro 50 odsto ljudi tvrde da im je smanjen broj radnih sati i 15 odsto veruje da će izgubiti zaposlenje tokom sledećih tri meseca. Svaki peti kaže da mu je teško da sastavi kraj s krajem, a 27 odsto tvrdi da nemaju nikakvu ušteđevinu.

Evropi je potreban veliki plan oporavka da bi svi zaposleni imali fer uslove. Inače, koronavirus je otkrio koji su najvažniji poslovi u društvu: medicinske sestre i bolničarke, radnici koji prenose i prevoze ljude i stvari, nastavnici svih kategorija, čistači, poljoprivredni radnici, kao i mnogi drugi čiji rad nije bio dovoljno cenjen i plaćen tokom svih prethodnih vremena.

Virus je takođe osvetlio ranjivost evropskih takozvanih prekarne radne snage: zaposlene po ugovoru i na određeno vreme, frilanceri i samo-zaposleni. Ta radna snaga skoro da nema nikakvu zaštitu i nije potrebna pandemija da bi se videlo u kakvoj su oni situaciji.

Ukoliko Evropa želi da se izvuče iz ekonomskih i socijalnih problema, onda svaki Evropljanin mora da bude egzistencionalno bezbedan jer ne postoji nikakva apstraktna Evropa, već ona od krvi i mesa. Evropa je već godinama pod pritiskom štednje i uskraćivanja jer poslovni interesi i profit uvek su preči od zaštite ljudi i prirodne sredine, kao i od socijalne pravde.

Takva politika je kratkovida jer je demokratija u Evropi stavljena u opasnost zbog raznoraznih finansijskih kriza i ne bi bilo neko veliko iznenađenje da se Evropska Unija rasformira, a to će se dogoditi kad se ljudi toliko zapostave i kada se ekstremne političke ideologije dočepaju vlasti. Na kraju krajeva, to se dogodilo već jednom i nije izašlo na dobro.

Odnosno, to se već događa i to u samoj Uniji. Tu odmah u Mađarskoj u kojoj je uvedeno vanredno stanje i suspendovana Skupština. Viktor Orban, premijer Mađarske, odlučio je da iskoristi pandemiju da bi vladao dekretima i tako izvršio udarac na osnovna prava i slobode u toj zemlji.

Prvo je savez Narodnjačkih partija Evrope izbacilo Orbanovu Fideš partiju iz svojih redova, a onda se povela diskusija u Evropskom parlamentu o mađarskom vanrednom stanju. Na toj sednici uglavnom prisustvuju najviši u vladama evropskih zemalja, ali je Orban odbio poslavši poruku "U ovom trenutku, borba protiv pandemije crpi svu moju energiju i snagu."

To je bio odgovor upućen predsedniku Evropskog parlamenta Davidu Sasoliju. Inače, mađarski parlament je krajem marta usvojio zakon koji je dao Orbanu da do daljnjeg, nije stajao nikakav vremenski rok, vlada ukazima tokom vanrednog stanja. Istovremeno je potparol mađarske vlade Žoltan Kovač ocenio da je rasprava "novi lov na veštice".

Kovač je na tviteru takođe rekao da "Levičari i liberali se igraju politike u trenutku kada je kontinent suočen sa jednom od najvećih zdravstvenih i ekonomskih kriza kakvu nismo imali jedan vek".

Problem sa Mađarskom, samo jedna verzija objašnjenja, je da je ta zemlja bila pod komunističkim sistemom i da par generacija građana ne shvata šta je to demokratija i zašto se ona ljubomorno čuva. Ta demokratija nije u sasvim dobroj formi ni u Poljskoj, ponekad štuca u Češkoj i Slovačkoj, a Istočni Nemci procentualno najviše glasaju za nemačke partije sa ekstremne desnice.

Definitivno je još rano govoriti kakve će se sve promene dogoditi u Evropi nakon što se virus stiša, ako se stiša, ali neke promene su uveliko vidljive i ne moraju da budu dobre, mada o tome ljudi imaju različita mišljenja.

Deglobalizacija je već na delu, a moguće je da mnogi evropski kupci više neće imati poverenje u kineske proizvode i u Kinu generalno. Sve više Evropljana želeli bi da Evropa bude sama sebi dovoljna, ali ne stiže samo plastika i auto-delovi iz Kine, već i gro lekova i sastojaka za lekove. Politika nacija prvo, takođe dobija na popularnosti.

Glavni gradovi država već su bili u prvom planu kad su se pojavili problemi sa krizom iz 2008. Tada je sve manje ljudi je obraćalo pažnju na Brisel, isto kao što se događa i sada. Stroža kontrola granica isto je novina u Uniji. Šengenska zona je takođe donekle zatvorila svoje spoljne granice još 2015. zbog velikog priliva imigranata, a sada ne samo da su spoljne granice zatvorene već se i u unutrašnjim kontroliše prelazak građana, ili im se sasvim ne dozvoljava da pređu.

Te unutrašnje granice već su polako u procesu otvaranja, ali moguće je rampe opet aktivirati u slučaju potrebe. Otpor zelenoj politici. Najverovatnije je da će koronavirus ojačati otpor prema merama suzbijanja klimatske krize.

Ljudi će ostajati bez zaposlenja i mere zaštite prirodne sredine će ostati na začelju prioriteta, a slični pritisci dolaziće iz od fabrika. Tenzije istok-zapad. Već više godina tenzije između Mađarske, Poljske i nekih drugih zemalja Centralne Evrope u odnosu na države na zapadu nisu nikakva novina.

Između ostalog te istočne zemlje strepe da će izgubiti novac iz evropskih fondova, novac koji će Evropa usmeravati da spasava ekonomske i finansijske problema na jugu kontinenta. Tenzije sever-jug. Zemlje sa severa Evrope kao što su Nemačka i Holandija ne dreše kesu tako lako kada su Italija, Španija i Grčka u pitanju.

Situacija je sada još gora za jug jer je korona jače udarlia na Italiju i Španiju nego ne severu kontinenta. Čak i kada i ako se ustanove fondovi za pomoć jugu, to će, tvrde eksperti, više biti pozajmice i ne bezpovratna sredstva. Bilo kako bilo, Evropsku Uniju čekaju veliki problemi na njenom putu oporavka, a ukoliko krene drugi talas virusa, situaciju je teško i predvideti.

U Evropi uočljiv je i jedan dodatni problem koji takođe, i pre svega, ima i Amerika - mnogo se troši, mnogo se konzumira. Kupuju se sve potrebne stvari, a kupuje se i mnogo nepotrebnih. Mnogi od evropskih potreba dolazi iz inostranstva i Unija zavisi od visoko globalizovanih lanaca snabdevanja.

Ne radi se samo o nagomilavanju ne toliko potrebnih stvari, već i o činjenici da ogromna potrošnja izbacuje iz balansa prirodu u čitavom svetu.

Prošlog januara u Njujork tajmsu objavljen je članak Davida Kvamena koji u njemu između ostalog kaže: "Vršimo invaziju na tropske šume i druge divlje predele u kojima žive toliko vrsta životinja i biljaka, a među njima i toliko nepoznatih virusa.

Sečemo drveće, ubijamo životinje ili ih trpamo u kaveze i šaljemo ih na pijace. Remetimo ekosistem i istresemo viruse iz njihovih prirodnih domaćina. Šta se onda događa? Njima je potreban novi domaćin, a često smo to mi."

Preteranim konzumiranjem, kao što se događa u Evropi, stvaraju su upravo takve situacije, takvi uslovi koji nateraju viruse da sa nekih životinja preskoče na ljudsku populaciju. Kako virusi mutiraju da bi se to dogodilo ipak je još uvek velika nepoznanica.

Nije potrebno čak ni jesti neke životinje jer one mogu biti desetkovane samom sečom šuma u kojima žive. Evropljani ne jedu slepe miševe i zato virusi uvek stižu odande odakle su slepi miševi na meniju, ili mravojedi, ili zmije.

Evropa kopa za naftu, pravi od nje plastiku i benzini, takođe je stalno u potrazi za rudom, a sve to uništava prirodne sredine u kojima se nalaze virusi. Virusi nisu ni živi, ni mrtvi zato se nalaze gde se nalaze, ali na neki način stignu i do nas, jer ova planeta ne pripada samo nama, već i virusima, a i bakterijama. To je činjenično stanje koliko god nam izgledalo čudno ili nastrano.

U Evropi takođe dominiraju savršeni uslovi za širenje virusa. Radna snaga je veoma mobilna, kreće se po čitavom kontinentu, u gradovima žive milioni ljudi, a na stadionima desetine hiljada navijača iz svih krajeva Evrope se međusobno gurkaju.

Tokom ove pandemije u mnogim državama se pokazalo da iako su ljudi uplašeni, samokontrola funkcioniše. Ne bi vredeo nikakav karantin da većina građana nije odlučila da tako nešto ima smisla. Karantin ne može da se održi policijskim nadzorom i akcijama jer za tako nešto potrebna je i policija koja je spremna da podrži diktatora, a takvih u većini evropskih država nema.

Jedna je stvar održati red na nekom pobunjenom trgu, a sasvim druga držati ljude zatvorene u njihovim stanovima. Pokazalo se veoma važnim kako su se političari koji upravljaju državom ponašali i zaključak je da je svima bilo izvodljivije da upotrebe samokontrolu, samodisciplinu ako na vrhu vlasti nisu imali nekog nestabilnog koji je dobijao napade histerije.

Premijerka Novog Zelanda je sve vreme govorila da "moramo da budemo ljubazni jedni sa drugima". Novi Zeland je, makar za sada, preprodio pandemiju sa minimalnim brojem zaraženih i još manjim brojem umrlih.

ANTRFILE:

Spasavanje života spasava ekonomiju

Široko je rasprostranjeno mišljenje, pogrešno mišljenje, da države moraju da biraju da li da spasavaju ljudske živote ili ekonomiju zemlje. Ekonomije tokom pandemije ne funkcionišu na taj način, tvrde mnogi ekonomisti, već jedino akcije koje spasavaju živote i zdravlje nacije mogu da oporave ekonomiju. Lična percepcija bezbednosti upravljaće potrošačkim i biznis odlukama i nakon što je najgore od zaraze već prošlo.

Ukoliko vlade omanu u spasavanju života, ljudi uplašeni od virusa neće da nastave sa kupovinama, putovanjima, ili posetama kafanama. To će usporiti ekonomski oporavak, karantin ili bez karantina.

Spasavanje života ljudi zahtevaće masivne investicije vlada za poboljšanje javnog zdravlja i zdravstvenog sistema uopšte za odmah neophodne i potrebe u budućnosti. Izolacija pacijenata koji su zaraženi, potraga za ljudima koji su mogli biti izloženi virusu takođe zahtevaju velike investicije u bolnice, laboratorije, medicinsko osoblje i proizvodnju zaštitne opreme.

Na kraju svega toga, ništa neće naterati ljude da nastave sa normalnim životom sve dok ne bude bila pronađena vakcina, a i to je veća investicija. Država mora da uloži novac, a to je novac svih građana, u ekonomiju odbrane od virusa i zbrinjavanja bolesnih, a ta uložena sredstva pokrenuće tržište. Tako, kažu mnogi ekonomisti, funkcioniše ekonomija u doba virusa. Poređenja radi - ratna ekonomija ne funkcioniše na isti način kao i ekonomija u doba mira.

Država takođe mora da investira u politike koje smanjuju mogućnost širenja virusa, a to je plaćeno bolovanje jer onda zaraženi sa blažim simptomima neće biti primoran da ipak ode da radi da bi mogao da nastavi da živi.

Potrebno je pronaći praktičan i izvodljiv način da bi se zaštitili ljudi od kojih upravo zavisi ekonomija zemlje. Na prvi pogled neupućenima se čini da su takve vladine investicije pretežak udarac na državni budžet, ali, izračunato je, trošenje miliona kasnije donosi milijarde. Odlučiti se delovati polovično, malo spasavaš živote, malo guraš ljude da rade bez potrebne zaštite na radnom mestu, kažnjava se strmoglavim padom ekonomije.

Samo budalasti lideri i njihove nacije misle da se kod pandemije može zabašuriti, a istina je da spasavanje života i življenja je jedini način održavanja ekonomija.