Glad

Mnogi će zbog pandemije osiromašiti, neki umirati gladni

U svoj smrti da nađu leka

Koliko će štete pandemija korone naneti ekonomijama sveta? Neki tvrdi da može biti i 82 triliona dolara! To je veoma velika cifra kada se uzme u obzir da su 19 svetskih vodećih privreda prošle godine generisale 69,2 triliona. Šteta izgleda nešto manja kada se doda da se uzima u obzir ne jedna već gubici tokom sledećih pet godina. Bilo kako bilo, ekonomsko nazadovanje sveta u svakodnevnom životu manifestovaće se siromaštvom u mnogim delovima planete, a neki će i umirati od gladi. Drugi ekonomisti tvrde da gubici neće biti veći od 3,3 triliona tokom pet godina, ali mnogi su se složili da je vrlo verovatno da se ipak radi o 28,6 triliona što bi bio svetski ekonomski pad od 5,3 odsto BND tokom pet godina. Istina je da ekonomisti ne mogu sa sigurnošću ništa da predvide, a u slučaju SAD mogući petogodišnji gubitak se računa od 550 milijardi do 19,9 triliona, a to je dosta neprecizno. Ta neizvesnost već je izvesna za, na primer, nekih 40 miliona Amerikanaca koji su već ostali bez zaposlenja, tvrdi Milan Balinda, kolumnista Magazina Tabloid, tvrdi sledbenik demokrata i dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Dosta se govori i o tome da će ova pandemija, koja, da budemo jasni, još nije prošla i kada će ne zna se, uzrokovati i strukturne promene u većini domaćinstava. Porodice će štedeti više novca za zlu ne trebalo, države će uvesti više protekcionizma i preusmeriće lance snabdevanja, a veća digitalizacija rada je neizbežna.

Štednja a s njom manja potrošnja imaće uticaj na tržište, pa i na samu proizvodnju. Svet će takođe stisnuti svoje novčanike da bi imali neku gotovinu za zdravstvene potrebe ako do toga dođe. Pandemija takođe može da utiče i na politički poredak, a o tome govori i čuveni ekonomista Francis Fukujama.

On je svojevremeno uzburkao svet svojom knjigom Kraj istorije koji je predvideo nakon sloma SSSR. Očigledno da ta njegova predviđanja nisu bila tačna jer se istorija nastavila u nešto više multi-polarnom svetu.

Fukujama kaže da velike krize imaju i velike posledice koje su obično nepredvidljive. Ilustruje zaključcima da je Velika depresija dovela do izolacionizma, nacionalizma, fašizma i do Drugog svetskog rata, ali da je takođe vodila no Novog ugovora, rastu Sjedinjenih Država kao globalne moći i tokom vremena je došlo i do dekolonizacije.

Teroristički napad od 11. septembra proizveo je dve neuspele američke intervencije, snaženje Irana i novog formata islamskog radikalizma. o Finansijska kriza iz 2008. prouzrokovala je rast anti-establišment populizma koji je smenio lidere širom sveta. Budući istoričari pratiće promene uzrokovane korona epidemijom, što će biti mnogo lakše nego predviđati ih u ovom momentu. Ipak, par stvari već se jasno naziru. Sasvim je jasno da su neke zemlje na pandemiju odgovorile bolje, a neke druge katastrofalno.

Neke demokratije su dobro reagovale dok druge to nisu, a isto to važi i za autokratske sisteme. Za uspešni odgovor pandemiji važna su tri faktora: moć države, društveno poverenje i liderstvo. Zemlje sa ova tri atributa dobro su prošle i dalje se uspešno bore. Kompetentne državne institucije, vlade kojima građani veruju i efektivne vođe impresivno su reagovali i umanjili štetu od virusa.

Zemlje u kojima postoji nefunkcionalna država, polarizovano društvo i loše rukovodstvo pretrpele su veću štetu bez obzira što se u takvim zemljama istina o zarazi krije, krije se i kasnije će se kriti istina o ekonomskom stanju. Tamo će se šteta ublažavati zaduživanjima, ali će i tim stranim kreditima doći vreme da se vraćaju.

Kriza će biti dugotrajna i neće se meriti mesecima, već godinama. Virus jeste manje smrtonosan od onoga što se u prvom trenutku strepelo, ali je zato lako prenosiv i uglavnom zaraženi nemaju simptome i bez znanja zarazi svoju okolinu.

Ebola je veoma smrtonosna, ali se teže dobija, žrtve umiru u kraćem roku i zaraženi nemaju vremena da dalje prenose bolest. Intenzivno se radi na lekovima protiv korene, a naravno i na vakcini, ali da li će vakcina ubrzo biti napravljena i dalje je veliko pitanje. potom, jednom kada se vakcina izumi treba je i primeniti na ljudima, a to je velika logistična mora i uz značajne troškove. o Mnogi ekonomisti se nadaju da će oporavak privreda imati oblik slova "V", naime, da će pad biti dubok, ali i oporavak brzo rastući. Drugi misle da će oporavak biti u obliku slova "L", da će pad biti nagao, a oporavak ravan i spor. Pesimisti misle da će povratak normali izgledati kao slovo "W", sa padovima, usponima, ponovnim padovima, pa usponima...

Bilo kako bilo, ekonomski oporavak do tačke u kome se svet nalazio pre kovid-19 neće se uskoro dogoditi. Jedino će velike korporacije sa dubokim džepovima moći da preveslaju preko krize, a tehnološki giganti najviše će profitirati jer svet će naročito sada postati naglo digitalizovan. Političke posledice biće još značajnije.

Populacija može tokom nekog ograničenog vremena da istrpi herojski čin kolektivnog samoodricanja, ali ne zauvek. Biće političkih pobuna, ali još nije jasno protiv koga.

Neki tvrde da će tokom sledećih godina doći do relativnog slabljenja Amerike, konstantne erozije međunarodnog liberalnog poretka, uzdizanja fašizma širom planete. Ali isto tako, tvrde drugi, može se dogoditi ponovno rađanje liberalne demokratije, sistema koji je zbunio mnoge skeptike pokazujući neverovatnu moć i otpornost. Možda će se delovi obe vizije pojaviti istovremeno ali na raznim lokacijama.

Sve skupa, kako sada stvari stoji i ako se ništa drastično ne promeni, budućnost nije ružičasta. A da li će biti gladi po svetu? Hoće i gladi već sada ima u nekim delovima planete, ali nakon korone biće mnogo više gladi, osim ako se ne pojavi međunarodna solidarnost gde će oni koji imaju pomagati one koji nemaju.

Pesimistički scenario je lako zamisliti, tvrdi Francis Fukujama: nacionalizam, izolacionizam, ksenofobija i napad na poredak liberalnog sveta već godinama rastu i taj će trend samo biti pojačan pandemijom.

Vladari u Mađarskoj i na Filipinima iskoristili su krizu da sebi prigrabe veću moć i da se još više udalje od demokratije. Slično je u Turskoj, Srbiji i Brazilu, a nije mnogo različito ni u Kini, El Salvadoru, Nikaragvi i Ugandi, gde se koriste slične metoda vladanja. Istovremeno, u svim tim zemljama vlade optužuju svoje liberalne političke protivnike da bi tim optužbama pokrili svoje neuspehe.

Porast nacionalizma povećaće rizik međunarodnih sukoba. Očajne vođe mogu da vide sukobe sa strancima kao korisno skretanje pažnje domaće populacije. Neće biti sukoba velikih sila jer, na prvom mestu, to sprečavaju atomske bombe, a onda, zajednički izazovi kojima moraju da se posvete i oni najveći.

Među te izazove spadaju i pandemije, klimatske promene i nedostatak hrane. Siromašne zemlje sa prenaseljenim gradovima i slabim javnim zdravstvenim sistemom biće najviše pogođene. Indija je, na primer, povećala svoju slabost kada je proglasila karantin na nacionalnom nivou a nije uzela u obzir da se milioni migracionih radnika nalaze u velikim gradovima gde su dobili privremena zaposlenja.

Kada je proglašen karantin oni nisu mogli da se vrate u svoja sela i postali su zatočenici u gradovima u kojima više nisu imali ni posla ni mesta za stanovanje. Mnogi od njih su se nekako probili do svojih ruralnih domova i tamo su nastavili sa širenjem virusa. Indija sa svakim danom sve većim autokratom Modiem nije položila ispit pandemije.

Migraciona kretanja izazvana klimatskim promenama već su krenula na globalnom jugu planete. Pandemija će to ubrzati i velike grupacije stanovništva u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju biće na ivici preživljavanja. Radiće se o stotinama miliona ljudi iz siromašnih zemalja koji su već decenijama jedva preživljavali u slabim ekonomijama.

Masovne pobune biće sve češće i skuvaće se klasičan recept za revolucije. Demagoške vođe će iskoristiti situacije da bi se dokopali vlasti, korumpirani političari će iskoristiti trenutak da pokradu sve što mogu i mnoge će se vlade srušiti. Novi talas migranata krenuće sa Juga na Sever u kome će ih dočekati manje empatije i veći otpor. Emigranti će takođe biti optuženi da donose zaraze.

Prethodne istorijske pandemije stvorile su apokaliptične vizije, kultove i novi rast religija. Fašizam može da se oceni kao jedan od tih kultova koji je izronio iz nasilja i tektonskih pomeranja zbog Prvog svetskog rata i vremena nakon njega. Ipak, Velika depresija nije samo izrodila fašizam već i osveženu liberalnu demokratiju, tako da pandemija može da proizvede i neke pozitivne promene.

Biće strukturalnih reformi, ako ne svugde, onda makar na nekim mestima. Praktična realnost u odgovorima na pandemiju favorizuje profesionalizam i ekspertizu dok su demagogija i nekompetentnost ogoljeni. Ili bi makar tako trebalo da bude.

Brazilski Žair Bolsonaro je pokušao da izblefira svoj put kroz krizu i onda je Brazil ušao u zdravstvenu katastrofu. Ruski Vladimir Putin pokušao je u početku da umanji značaj pandemije, potom je govorio da je Rusija kontroliše, a onda je nakon što se virus brzo raširio po zemlji promenio ton. Putinova legitimnost već je bila poljuljana i pre pandemije, ali je sada taj proces nepopularnosti ubrzan. o Jaz između bogatih i siromašnih, kako zemalja tako i ljudi, je produbljen i biće još dublji nakon produžene ekonomske krize. Možda će to provocirati rušenje ekstremne forme neoliberalizma, ideologije slobodnog tržišta koju je promovisaoli i ekonomisti Geri Beker, Milton Fridman i Džordž Stigler sa Univerziteta Čikago. Tokom osamdesetih godina prošlog veka Čikago škola doprinela je intelektualnim opravdanjima za politiku američkog predsednika Ronalda Regana i britansku premijerku Margaret Tačer.

Oni su insistirali da su velike i glomazne vlade, odnosno državne institucije, prepreke za ekonomski rast i ljudski napredak. Regan je na svojoj prvoj inauguraciji rekao ono čuveno: "Vlada nije rešenje naših problema: vlada je problem".

Ta ideologija ojačala je u libertarijan religiju koja je napadala sve vladine akcije i stvorila generaciju konzervativnih intelektualaca, naročito u Americi. Ova pandemija je pokazala da su intervencije vlada još kako potrebne i da prekidi međunarodnih saradnji mogu samo da nanesu štetu svima. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da Amerikanci većinski veruju vladinim stručnjacima i njihovim savetima, a Kongres je do sada odobrio oko tri triliona dolara pomoći pojedincima i biznisima da bi mogli lakše da se nose sa epidemijom.

Možda će ova kriza ojačati međunarodnu saradnju jer ako su svi skupa u lošim vremenima, onda bi možda trebalo da budu zajednu i u vremenima oporavka. Svet ima zajednički interes i normalno bi bilo da nastupa u skladu sa istim ciljem.

Možda će nakon korone i ova deo svakodnevnice biti obnovljen i ojačan. Ova pandemija korone može da se shvati i kao politički stres test. Zemlje sa sposobnim i legitimnim vladama proći će relativno dobro i biće jače i otpornije, a one koje imaju nesposobne vlade ući će u period stagnacije. o Bilo kako bilo, globalna ekonomija suočena je sa najverovatnije najgorim ekonomskim još od Drugog svetskog rata. Šteta od pandemije procenjuje se na ključnim makroekonomskim indikatorima kao što je vrednost trgovine, nezaposlenost, inflacija i cena nafte. Pritisak na cene sirove nafte delom potiče od značajnog smanjenja njene potrošnje na globalnom nivou i to zbog smanjenja broja putovanja kako avionima, tako i na drumovima.

Očekuje se da će se tokom ovde godine globalna trgovina značajno umanjiti zbog prepreka duž lanaca snabdevanja, a to će zahtevati od poslova da preusmere snabdevanje i procese proizvodnje. Globalna nezaposlenost, očekuje se, da prevaziđe onu iz 2009. godine, a najteže udarce pretrpeće zaposleni u sektorima hrane i pića, turizmu, ali i industrijskoj proizvodnji.

Bogate države uspeće da nešto od tih gubitaka pokriju jer imaju duboke džepove, a u siromašnim može da se očekuje glad i nemiri. Vlada SAD već je intervenisala sa nekoliko triliona dolara, a zemlje Evropske Unije slično su uradile, ali za sada sa manjim sumama. Amerika se, primera radi, zadužila kod same sebe jer ona može da doštampa novac računajući da će im se privreda oporaviti, a ona je dovoljno velika da može svaki dug da podmiri.

Slično i u Evropi, ali državama sa sopstvenom valutom koja nije ni dolar ni evro ne vredi da štampaju novčanice jer to bi samo vodilo u ogromnu inflaciju. Te će države morati da pozajmljuju novac iz inostranstva, a kasnije će morati da odvajaju velike sume za kamate i vraćanje glavnica kredita i neće moći da ulože sredstva u obnovu svojih ekonomija.

Očekuje se da će kamate na te kredite biti niske, ali neke države iz nekih svojih, uglavnom koruptivnih, razloga uzimaće novac po višim kamatama i nepovoljnijim uslovima. o Početkom maja nemački Ustavni sud doneo je odluku da je deo oko emitovanja obveznica Centralne evropske banke ilegalan. To su bile obveznice koje bi sprečile da se nagomila evropska ekonomska depresija. Od te odluke suda izronilo je nekoliko novih ideja kako da se pomogne ekonomijama Unije.

Prvo je Evropska centralna banka (ECB) dodala 600 milijardi evra na svoju prethodnu najavu programa za hitnu reakciju na pandemiju, To je skupa ubrizgalo u privredu Evrope nekih 1,35 triliona evra. Dodatnih 500 milijardi fonda obnove "sledeće generacije" obezbedile su vlade Francuske i Nemačke. Nešto kasnije je ta suma povećana od strane Evropske komisije za 750 milijardi.

Brojevi koji stoje u ovim programima zaista zvuče impresivno, ali u suštini su nedovoljni. Odluka ECB ignoriše problematičnu odluku nemačkog Ustavnog suda i smatra se da bez zajedničkih evropskih obveznica iz ekonomskih problema neće biti lako isplivati jer je već izračunato da će biti potrebno više triliona evra i da milijarde neće biti dovoljne.

U poređenju sa predviđanim potrebama dosadašnji fondovi za obnovu više liče na korake bebe. Ne radi se samo o evropskoj ekonomiji, već i opstanku evra kao pouzdane monete. Evropski problem je taj što Unija nije SAD. U Americi federalna vlada preuzima dugove svake države, a u Evropi nema federalne vlade i svaka država mora sama da se snalaze, a to neke nisu u stanju.

Ekonomskoj komisiji, koja će upravljati fondovima za oporavak, i dalje je potrebno jednoglasno odobrenje svih zemalja Unije, a četiri od manjih država sa severa kontinenta, Austrija, Holandija, Švedska i Danska, već su nagovestile da bi one želele da se novac daje onima kojima je potreban samo u obliku kredita.

Takav način oporavka izgubio bi svaki smisao jer bi države pored svih teškoća još morale da vide kako da te kredite vraćaju. Na ovom primeru se pokazuje koliko siromašniji evropski jug zavisi od bogatijeg severa. Čak i ako se ne odluči da će se raditi o kreditima, svaka država će se otimati da dobije parče kolača iz fonda za oporavak.

Bivši vodeći ekonomista Nemačke banke, Tomas Majer, pokušao je da objasni kakva je zbrka sa evropskim fondovima za oporavak: "Evropska centralna banka nema legalni ili demokratski mandat za to što radi i stiče se lažni utisak da postoji besplatan ručak. Idemo ka ustavnoj krizi u Evropskoj Uniji i nema načina da se to izbegne.

Evro jednostavno nije sposoban i tokom nekoliko sledećih godina biće određeno da li će se sve raspasti. Tržište ne razume šta se događa." Tržište će se najverovatnije ubrzo probuditi i kako se očekuje da će Nemačkoj banci biti zabranjeno da kupuje obveznice od avgusta pa na dalje, ukoliko ne ispuni zahteve nemačkog Ustavnog suda.

Da li će se legalna i mukotrpna borba između nemačke vlade i nemačkog Ustavnog suda odvijati dok Rim (Berlin, Madrid, Pariz) gori? Postoje i druge ideje kako bi trebalo rešiti ove evropske probleme u Uniji koja nije slična američkoj Uniji, ali da li će Evropa imati dovoljno kreativnosti da nešto od toga i izvede ostaje da se vidi, a vremena za akciju sve je manje. U najboljem slučaju, tvrdi nemačka bankarska grupa ING, povratak na normalno neće se dogoditi pre 2022.

I dok korona virus tek počinje da se rapidno širi po Africi, a u Kini se pojavljuju novi džepovi zaraza, ekonomsku situaciju možda najbolje opisuje stanje u Americi gde su brojevi zaista zastrašujući. Preko 40 miliona ljudi ostalo je bez posla, a to je mnogo više, i mnogo brže, nego u bilo kojoj prethodno slično situaciji. SAD je ušla u recesiju u februaru mesecu i to nakon 128 meseci, što je zamalo 11 godina, ekspanzije.

Po ustanovljenoj definiciji recesije ona nastupa kada privreda pada dva uzastopna kvartala. Nije prošlo dva kvartala od početka krize, ali je ekonomski pad u februaru bio toliki da ništa ne može da promeni neminovnu recesiju. Po zvaničnim definicijama recesija je zaustavljenja kada prestane krvarenje ekonomije iako mogu da prođu godine pre nego što pacijent sasvim ozdravi.

Osim industrijske proizvodnje, u Americi, kao i u ostatku sveta najviše je pretrpela avio industrija. Ova će se godina pamtiti kao najgora za taj biznis, makar u finansijskom smislu. Udruženje avio biznisa IATA tvrdi da će i sledeće godine avio kompanije izgubiti nekih 15,8 milijardi dolara, a ti bi ukupni gubici zbog korone dostigli 100 milijardi dolara. IATA apeluje na države širom sveta da ne uvode mere karantina po dolasku putnika jer same avio kompanije imaju odgovarajuće mere za zaštitu korisnika.

Sve skupa, očekuje se smanjenje svetske privrede u visini od nekih 6 odsto i oporavak će biti veoma dug i to računajući da će se napraviti vakcina protiv korone. Ukoliko se ne napravi, biće to sasvim druga priča.

U mnogim zemljama, bogatim i siromašnim, razvijenim i nerazvijenim, prethodnih godina primenjivano je stezanje kaiša i ta štednja se pokazala kao ubica. Ta je štednja unazadila stanje zdravlja populacije, a samim tim i očekivan vek življenja.

Globalne činjenice pokazuju da je zdravlje možda najbolji pokazatelj društvenog i ekonomskog napretka. Kada društvo cveta, to isto se događa i sa zdravljem, a kada društvo ima velike socijalne i ekonomske nejednakosti, ima i ozbiljne zdravstvene probleme.

U zdravstvu se ne radi samo o tome koliko dobro su projektovane zdravstvene usluge, već i koji je životni standard stanovništva. Mnogi podaci pokazuju da je u Velikoj Britaniji, na primer, očekivani vek života rastao od kraja 19. veka i sve do 2011. Onda su uvedene mere štednje i od 2011. do 2018. porast dužine življenja dramatično je usporio.

Postoje mnoge primedbe na interpretacije podataka o ovoj temi, a neki kažu da je možda postignut vrhunac životnog doba i da sada mora da počne da usporava. Bez sumnje, u zemljama u kojima je očekivano životnog doba viša od britanskog i dalje raste. A korona pandemija će skratiti nade za dug život u mnogim zemljama.

Pad dohotka po stanovniku će po postojećim proračunima gurnuti milione ljudi u siromaštvo, a neki će i umirati od gladi. Efekat nezaposlenosti odmah se manifestuje. Biće najgore za one koji nisu zaposleni na stalno jer će oni prvi izgubiti koru hleba. Njih na svetu ima, po nekim procenama, oko dve milijarde.

Čak i iz perspektive bogatih zemalja one bi morale, a iz ličnog interesa, da pomognu zemljama u kojima stanovništo gladuje u značajnom broju.

ANTRFILE:

VELIKE PANDEMIJE TOKOM ISTORIJE

Naziv pošasti Od - do Trajanje Broj umrlih

Crna smrt 1347. - 1352. 5 godina 75.000.000

Italijanska kuga 1623. - 1632. 9 godina 280.000

Velika Seviljska kuga 1647. - 1652. 5 godina 2.000.000

Velika Londonska kuga 1665. - 1666 1 godina 100.000

Velika Marseljska kuga 1720. - 1722. 2 godine 100.000

Prva Azijsko Evropska pandemija kolere 1816. - 1826. 10 godina 100.000

Druga Azijsko Evropska pandem. kolere 1829. - 1851. 22 godine 100.000

Ruska pandemija kolere 1852. - 1860. 8 godina 1.000.000

Globalna pandemija gripa 1889. - 1890. 1 godina 1.000.000

Šesta pandemija kolere 1899. - 1923. 24 godine 800.000

Pandemija letargičnog encefalitisa 1915. - 1926 11 godina 1.500.000

Španski grip 1918. - 1920. 2 godine 40.000.000

Azijski grip 1957. - 1958. 1 godina 2.000.000

Hongkonški grip 1968. - 1969. 1 godina 1.000.000

H2N1 pandemija 2009. - 2010. 1 godina 203.000

Kovid-19 2019. - 300.000