Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (274)

Dva puta ubijena

Srpski sudovi još donose presude „U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Sudski postupak protiv Aleksandra Mitrovića, koji je osuđen za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj je smrtno stradala Andrea Bojanić, upotpunio je istoriju beščašća srpskog pravosuđa, i to ne samo zbog minimalne kazne, nego i zbog postupanja sudija, veštaka, svedoka, advokata sina Željka Mitrovića i njegovog zaštitnika Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

Andrea Bojanić je ubijena 18. jula 2013. godine na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici, kad je na nju naleteo BMW X6, koji je vozio Aleksandar Mitrović. Pravda je ubijena osam godina kasnije u sudnici Zorice Avramović. Sin vlasnika Televizije Pink ubio je Andreu u sekundu, dok su sudije, advokati i veštaci skoro celu deceniju ubijali nadu njenih roditelja da će zločin biti kažnjen.

Horor je počeo 18. jula 2013. u 22 sata i 42 minuta, kad je Andrea zakoračila na pešački prelaz. Sekund i po kasnije bila je mrtva. Mitrovićev BMW X6 odbacio ju je 29 metara dalje. Od siline udarca s njenih stopala su pale čarape i patike. Tragični događaj opisan je u zapisniku sa uviđaja, koji je potpisala istražni sudija Snežana Stojanović.

- Do saobraćajne nezgode je došlo u Beogradu ul. Ustanička kod k.br. 239 na obeleženom pešačkom prelazu i to bliže određenom neposredno nakon raskrsnice sa ul. Mihaila Todorovića gledano iz pravca Bulevar kralja Aleksandra prema ul. Vojislava Ilića, koji je regulisan svetslosnom saobraćajnom signalizacijom, koja je u vreme nezgode bila u funkciji. Vreme je suvo, bez padavina i toplo. Uviđaj obavljen u noćnim uslovima uz svetlost ulične rasvete i ličnih reflektora ranika SPI za uviđaje. Kolovoz u ul. Ustaničkoj namenjen je za odvijanje dvosmernog saobraćaja i u zoni mesta nezgode kolovoz je odvojen razdelnim ostrvom duž kojeg se pruža metalna ograda ispred koje se u nivou pešačkog prelaza nalazi pešačko ostrvo u vidu uzdignutog dela kolovoza koji služi za privremeno zadržavanje pešaka koji prelaze preko kolovoza. Kolovozne trake iz pravca Bulevara kralja Aleksandra ka ul. Vojislava Ilića su odvojene isprekidanom uzdužnom linijom na kolovozu, a u zoni mesta nezgode nalazi se autobusko stajališe Javnog gradskog prevoza označeno horizontalnom signalizacijom na kolovozu. Na licu mesta pored pešačkog prelaza u zoni uključenja na autobusko stajalište uočena je leva patika pokojnog pešaka Bojanić Adree koja je učestvovala u saobraćajnoj nezgodi. Pored pešačkog prelaza u levoj kolovoznoj traci, u neposrednoj blizini pešačkog ostrva uočena je čarapa pokojnog pešaka. Duž leve kolovozne trake u blizini razdelnog ostrva, zatečeni su tragovi otpale plastike sa putničkog motornog vozila, slušalice za mobilni delefon, desna patika pok. pešaka. U nastavku ovih tragova uz ivicu razdelnog ostrva zatečeno je telo pok. pešaka, a sa desne strane od tela pok. pešaka uočen je trag krvi koji se sliva ka desnoj ivici kolovoza. Sa desne strane središne linije kolovoza uočeni su tragovi otpale plastike sa vozila koje je učestvovalo u nezgodi. Osim ovih tragova drugi tragovi na licu mesta nisu uočeni - navodi se u zapisniku sa uviđaja s mesta ubistva Andree Bojanić.

Aleksandar Mitrović je pobegao s mesta ubistva. Umesto da se zaustavi i pokuša da pruži pomoć devojci koju je udario automobilom, pa i da zove ili sačeka policiju, otišao je na bezbednu udaljenost. Prema tvrdnjama Bogdana Ilića, Mitrović je iz Ustaničke odjurio na Bežanijsku kosu, u kafić u kome su se nalazili njegovi prijatelji, kojima je ponudio 30.000 evra da preuzmu odgovornost za udes. Navodno, on tada nije znao da li je devojka živa ili mrtva, samo nije hteo da ima evidentiranu tu saobraćajnu nesreću kako bi mogao da učestvuje u automobilskim trkama. Tužilaštvo nikad nije proveravalo te Ilićeve navode. Uglavnom, Aleksandar Mitrović je javio svom ocu Željku šta se desilo. Posle konsultacija sa advokatima i poslovnim partnerima iz vrha vlasti, Mitrovići su zajedno otišli u policiju.

Mlađi Mitrović je saslušan u beogradkoj Upravi kriminalističke policije, u Odeljenju za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata, 19. jula 2013. godine. U prisustvu svog branioca, advokata Gorana Đurašinovića, Aleksandar Mitrović je dao iskaz, koji prenosimo u celini.

- Okrivljeni Aleksandar Mitrović je izjavio da je dana 18.07.2013. godine u Beogradu, negde oko 23:00 časova upravljao vozilom marke BMW model X6 i kretao se ulicom Ustaničkom iz pravca Bulevara kralja Aleksandra u smeru prema hotelu Srbija, desnom saobraćajnom trakom, brzinom od oko 70-80 km/č. Kada je stigao u visinu okretnice autobusa 31 i 17 naišao je na blagu krivinu u desno gde se završava nizbrdica i dva semafora na kojima je bilo upaljeno zeleno svetlo za njegovo kretanje. Sa njegove leve strane, a dok je prilazio semaforima, primetio je grupu ljudi na razdelnom ostrvu kako stoje i čekaju da je upali zeleno svetlo za pešake. U jednom trenutku primetio je jednu devojku koja se izdvaja iz te grupe ljudi koji čekaju da pređu kolovoz ulice Ustanička, kako kreće da prelazi ulicu Ustaničku preko pešačkog prelaza, dolazeći njemu sa leve strane. Odmah je počeo da svira i sklonio je nogu sa papučice za gas, međutim, kako ta devojka nije reagovala na njegova zvučna upozorenja, počeo je da koči, svirao je i dalje i nastavio da se kreće pravo jer nije imao drugog izbora, ali ipak je došlo do kontakta prednje leve ugaone strane vozila sa kojim je upravljao i te devojke. Kada ju je udario, video je kako je udarila prvo u vetrobransko staklo, a zatim je odletela na kolovoz. Nakon tog kontakta jako se uplašio i doživeo je jako stresno stanje, nije bio pri sebi i nastavio je da se kreće vozilom sa kojim je upravljao, napred kolovozom ulice Ustaničke do sledećeg semafora, kada je skrenuo levo preko trotoara u jednu sporednu ulicu i na parkingu parkirao svoje vozilo. Napustio je vozilo i pozvao svoju majku da pita šta da radi, a ista mu je odgovorila da sačeka oca da dođe po njega i da ga vozi u policiju. Dodao je da u trenutku kada je uočio pešaka nije mogao da skrene u levo, s obzirom da se na razdelnom ostrvu nalazila grupa lica, a sa desne strane, kod trafike, bilo je parkirano jedno vozilo i takođe stajalo je dosta ljudi, tako da nije mogao da skrene ni u desnu stranu. Jako mu je žao što je do svega toga došlo. Kritičnom prilikom i inače ne konzumira alkohol, niti bilo koja druga opojna sredstva - naveo je Mitrović u policiji.

Dan kasnije, saslušan je pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu, gde je istakao da ostaje pri izjavi koju je dao u UKP-u. Ipak, u iskazu pred istražnim sudijom pomenuo je neke nove detalje, koji su značajni za razjašnjenje tragičnog događaja.

- Neposredno pre nego što će doći do nezgode, na mestu gde će doći do nezgode, imaju semafor i na njemu je bilo zeleno svetlo i to podrazumeva da mu je prolaz bio slobodan. Kretao se desnom trakom i koliko je zapazio i koliko se seća, levi točkovi, i prednji i zadnji, gazili su po beloj liniji koja odvaja levu i desnu traku, posmatrano u pravcu njegovog kretanja, a ako nisu gazili po samoj liniji, onda su bili u blizini bele linije. Sa njegove leve strane video je grupu pešaka koji su bili na razdelnom ostrvu i ti pešaci su čekali da im se upali zeleno svetlo, da bi prešli ulicu sa njegove leve na desnu stranu, posmatrano u smeru njegovog kretanja. Jednog trenutka je video jedno lice - muškarca pešaka koji prelazi, stupa sa njegove desne na levu stranu, s tim što je naveo da odmah nakon pešačkog prelaza, sa njegove desne strane je naišao na žutu traku za koju je mislio da je proširenje, a u stvari je bilo BUS stajalište. Taj pešak ga je primetio, odmah se okrenuo i krenuo ka trotoaru. Šta se dalje dešavalo sa njim nije registrovao. U trenutku, s obzirom na to da mu je prethodno ovaj pešak koji je hteo da pređe sa desne na levu stranu, skrenuo pažnju i kada se pešak kreće, on je usmerio pogled pravo i video devojku, koja je na kolovozu u levoj saobraćajnoj traci, posmatrano u smeru njegovog kretanja. Ona se nije okretala, gledala je pravo. Nije mogao precizno da kaže, ali misli da je pritisnuo kočnicu i da je svirao. To je kratko trajalo i ne zna da li je kočio pre kontakta ili posle kontakta i da li je svirao pre kontakta ili posle. Bio je u šoku, koliko je ta devojka sa trotoara, sa njegove leve strane stupila na kolovoz, koja je udaljenost nije znao. Koliko je mogao da zapazi, s obzirom na to da je devojka već bila na kolovozu, misli da je išla brzim korakom ili da je čak trčala. Koliko se seća, do kontakta je došlo na pešačkom prelazu u trenutku kada je za pešake bilo crveno svetlo. Na mestu nezgode iako su noćni uslovi, dobro je bilo osvetljeno. Takođe je izjavio da ne zna na kojoj udaljenosti od svog vozila je video pešake koji stoje na razdelnom ostrvu i čekaju zeleno svetlo, te nije mogao da opredeli na kojoj udaljenosti je bio on od tog pešaka, koji je hteo da poređe sa desne na levu stranu puta kojim se kretao. (...) Pešaka u svom iskazu datom u Ministarstvu unutrašnjih poslova nije spomenuo jer je bio u šoku, jer detalja nije mogao da se seti, a pretpostavio je shodno načinu kontakta vozila i devojke, da je posledica smrtna. Na pitanje zamenika Višeg javnog tužilaštva da objasni razlog u razlici kazivanja pred Ministarstvom unutrašnjih poslova i pred istražnim sudijom na okolnost, a kako to stoji u zapisniku pred ovlašćenim službenim licem "U jednom trenutku sam primetio jednu devojku koja se izdvaja iz te grupe ljudi koji čekaju da pređu kolovoz ulice Ustaničke, kako kreće da prelazi Ustaničku preko pešačkog prelaza dolazeći meni sa leve strane, odmah sam počeo..." okrivljeni je izjavio da je istina ono što je rekao pred istražnim sudijom jer je pred ovlašćenim službenim licem bio u šoku i zbog šoka nije mogao da se seti detalja. Na pitanje zamenika Višeg javnog tužilaštva koje se odnosi na deo iskaza gde su precizno unete radnje koje je preduzimao od momenta kada je video tu devojku "... Kako kreće da prelazi ulicu Ustaničku, preko pešačkog prelaza dolazeći meni sa leve strane, odmah sam počeo da sviram i sklonio nogu sa papučice za gas, međutim, kako ova devojka nije reagovala na moja zvučna upozorenja počeo sam da kočim, svirao sam i dalje, nastavio da se krećem dalje..." okrivljeni je izjavio da je taj dan bio u šoku, da nije mogao da se seti svih detalja, da nikada nije bio privođen niti osuđivan, te da ni sada ne može da se seti svih detalja jer je u šoku - navodi se u zapisniku sa saslušanja kod istražnog sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, posle čega je Aleksandru Mitroviću određen pritvor u kome je ostao do 4. oktobra 2013. godine.

U dva iskaza, data u dva dana nakon smrtonosne nesreće, Aleksandar Mitrović je iznosio različite informacije. U jednom je pominjao određene ljude (čovek koji je prelazi s desne na levu stranu puta), kojih se nije sećao tokom drugog saslušanja. U jednom iskazu je tvrdio da je kočio i svirao kad je video Andreu Bojanić, a drugom da nije. Razlike u izjavama opravdavao je stanjem šoka i slabom memorijom. Isti izgovor ponudio je kao objašnjenje i prilikom saslušanja u sudnici, na glavnom pretresu.

Prvo ročište u sudskom postupku, koji je vodila sudija Zorica Avramović, protiv okrivljenog Aleksandra Mitrovića održano je 23. oktobra 2015. godine, a on je saslušan na četvrtom ročištu 17. marta 2016. Mitrović je naglasio da u potpunosti ostaje pri svojoj odbrani koju je ranije izneo. Ponovio je tvrdnje da je prošao preko pešačkog prelaza dok je njemu bilo upaljeno zeleno svetlo, da je kočio i svirao kad je video devojku koja prelazi kolovoz i da se uplašio posle kontakta - "udarac je bio jak" - pa je nastavio "kretanje svojim vozilom", pošto je to za njega bio "veliki šok"

- Meni je jako krivo zbog svega što se dogodilo, ovaj događaj je meni u potpunosti promenio život - rekao je Mitrović.

Na pitanje sudije Avramović da objasni razlike u njegovom iskazu iz policije i iz istražnog postupka, okrivljeni je rekao: "Sve ovo za mene je bio jako veliki šok, svih detalja nisam ni mogao da se setim, ali sam se naknadno setio cele situacije i tako sam to i opisao pred istražnim sudijom". Mitrovića su branili advokati Borivoje Pajović i Milenko Milisavljević, ali oni nisu imali pitanja za njega. Zamenica javnog tužioca Milena Božović je imala nekoliko bitnih pitanja.

"Na pitanje tužioca, okrivljeni izjavljuje: Snimak koji se nalazi u spisima predmeta, video sam nakon što sam izašao iz pritvora.

Na pitanje tužioca da li je okrivljeni video saobraćajni znak, ograničenje brzine na 40 km na čas iza raskrsnice sa ulicom Rebeke Vest, okrivljeni izjavljuje: Video sam saobraćajni znak za ograničenje brzine, ovaj znak se nalazio pre raskrsnice.

Na pitanje tužioca, okrivljeni izjavljuje: Kada sam prilazio raskrsnici, na semaforu je bilo čisto zeleno svetlo, sve vreme, svetlo se nije menjalo.

Na pitanje tužioca, okrivljeni izjavljuje: Koliko se sada sećam, ispred mene nije bilo vozila, vozila nije bilo ni iza mene, čini mi se da je sve bilo prazno. Ispred mene sigurno nije bilo drugih vozila. Ne mogu da odredim koliko je pešaka stajalo na ovom razdelnom ostrvu, ne mogu ni da opredelim gde su oni tačno stajali, ali sam tu svakako video grupu pešaka.

Na pitanje tužioca da li je pešakinja kada je okrivljeni uočio bila bliže razdelnom ostrvu ili desnoj saobraćajnoj traci, okrviljeni navodi: Znam samo da se ona nalazila u levoj saobraćajnoj traci, ali gde se tačno nalazila, ja ne mogu da opredelim. Ne mogu da opredelim ni gde se ona nalazila u odnosu na ovu grupu pešaka. Prošlo je više od dve godine i ja sada ne mogu da se setim koliko tu semafora ima, kao ni gde sam se ja tačno nalazio kada sam uočio ovog pešaka sa moje desne strane. Osim pešaka koji su se nalazili na razdelnom ostrvu i ovog pešaka sa desne strane, sada stvarno ne mogu da se setim da li se na ulici nalazilo još pešaka. Kolovoz je bio čist i nikoga nije bilo. Po mom mišljenju, do kontakta je došlo prednjim levim delom mog vozila i ove pešakinje, ali ja to stvarno ne znam, to je neko moje mišljenje. Sve se jako brzo odvilo, ja ne znam kako je telo pešaka odbačeno.

Na pitanje tužioca kako je okrviljeni zaključio da pešak koji se nalazio sa njegove desne strane ima nameru da pređe ulicu, branilac adv. Pajević prigovara ovakvom pitanju, okrivljeni navodi: Ovaj pešak se nalazio na kolovozu, gledao je u pravcu kojim sam ja dolazio, zbog toga sam pretpostavio da ima nameru da pređe ulicu. Kada je ovaj pešak krenuo da se vraća na trotoar, ja stvarno ne znam na koju se on stranu okrenuo i vratio. Sve se odigralo jako brzo i kada sam video ovog pešaka sa moje desne strane, mislim da nisam ništa preduzeo, nakon toga je ubrzo došlo i do kontakta sa drugim pešakom. Sada ne mogu da se setim šta se tačno desilo nakon kontakta sa telom pešakinje, ne znam da li sam stao ili sam odmah produžio pravo, toga se uopšte ne sećam, znam da sam na kraju skrenuo u neku ulicu levo, odakle sam pozvao roditelje. Sada ne mogu da se setim da li sam primetio oštećenje na vozilu kada sam se zaustavio, tada nisam ni pomišljao da ovo proveravam.

Na pitanje stručnog savetnika (prim. autora Milan Milosavljević), okrivljeni izjavljuje: Ne mogu da opredelim kako se tačno ova pešakinja ubrzano kretala, ali ne znam da li je brzo hodala ili trčala. Kada sam ugledao ovu devojku, ja sam skinuo nogu sa gasa i krenuo da kočim, ali ja stvarno ne mogu da opredelim da li je to bilo forsirano kočenje, jer ni ne znam da li sam uspeo da prikočim pre konstakta. Kada je došlo do kontakta, to je bio veliki šok za mene i ne mogu da opredelim da li sam posle kontakta kočio ili nisam. Ja sada stvarno ne mogu da se setim, kao što sam već naveo, kako je došlo do kontakta i odbačaja tela pešakinje, ali mislim da je telo odbačeno unapred, znam da je telo odbačeno unapred. Ja sam pozvao oca, jer sam bio u šoku i nisam znao šta da radim, nakon čega je on došao po mene i otišli smo u policijsku stanicu.

Na pitanje punomoćnika oštećenih, okrivljeni izjavljuje: Ja jesam video znak ograničenja brzine, ali ne mogu da opredelim na kojoj udaljenosti sam bio kada sam video ovaj znak. Sećam se da sam video ovaj saobraćajni znak za ograničenje brzine i semafore, drugih saobraćajnih znakova se ne sećam. Znam da sam se neposredno pre kontakta kretao ovom brzinom od 70-80 km na čas, jer je bio prazan put, nije bilo nikoga ko bi mene ugrožavao, niti nekoga koga bih ja ugrožavao.

Na pitanje punomoćnika, okrivljeni navodi: Ocu oštećene sam izjavio saučešće, i sa njim sam u kontaktu, sa majkom oštećene nisam stupio u kontakt, ali mislim da su moji roditelji to pokušali. Nakon nekog vremena ja sam saznao da pokojna oštećena nije živela sa ocem", navodi se u zapisniku sa ročišta, koje je održano u martu 2016. godine.

Aleksandar Mitrović je odbranu zasnovao na konfuznim iskazima, punih protivrečnih tvrdnji, koji su, navodno, izazvani stanjem šoka i slabom memorijom. Ipak, glavni posao u odbrani obavio je njegov otac Željko Mitrović, koji je iskoristio medijski i politički uticaj, moć za pretnje i novac za podmićivanje kako bi sina spasao odgovornosti za nasilnu smrt devojčice, učenice XIV beogradske gimnazije. Mitrovići su uspeli, Aleksandar je kažnjen sa 11 meseci kućnog zatvora i 12 meseci zabrane upravljanja motornim vozilima.

Presudom, koju je potpisala sudija Zorica Avramović, ovaj slučaj je dospeo u istoriju beščašća srpskog pravosuđa. Za tu sramotu nije odgovorna samo sudija Avramović, pa ni Željko Mitrović, koji je iskoristio sva sredstva da bi ostvario svoj cilj. Značajnu, tačnije rečeno glavnu ulogu je imao Aleksandar Vučić, koji je izvršio pritisak na medije, sud i državne institucije.

Istog dana dok je trajala sahrana Andree Bojanić, 20. jula 2014, Vučićeva medijska savetnica Suzana Vasiljević je vlasnicima i urednicima srpskih televizija i novina slala sms poruke u kojima je zahtevala da "ne budu grubi prema Željkovom malom". Za razliku od tih pritisaka na medije, nema pisanih tragova o Vučićevom uticaju na sudije i ostale učesnike u tom postupku. Međutim, ostalo je usmeno svedočenje Vladimira Cvijana, koji je bio direktno involviran, kao Vučićev zastupnik, u proces spasavanja sina vlasnika Pinka. Cvijan je priznao da se lično angažovao na "obradu" sudija, veštaka ali i pripadnika BIA.

Kako se u praksi, na samom suđenju, prezentovao vansudski uticaj vlasnika Pinka i tadašnjeg premijera, vidi se po presudi. To je opisao i advokat Danko Cvejić, pravni zastupnik Save Bojanića, oca ubijene devojčice, koji je ovaj proces ocenio kao samoubistvo srpskog pravosuđa.

- Stiče se utisak da je, uz časne izuzetke, svaka osoba u našem pravosuđu, koja je pipnula predmet u ovom slučaju ili kupljena ili ucenjena ili zastrašena. Porodicu Andree Bojanić posebno je povredilo što je nastradala devojčica iznetim navodima u sudskom postupku doživela novi zločin. Šta reći o tome da je krivično delo 296. KZ nepružanje pomoći branjeno stavovima advokata okrivljenog da je devojka bila očigledno mrtva, pa nije ni bilo potrebe da okrivljeni stane. Pošto je po svim parametrima dozvoljena brzina ipak bila prekoračena, zato je po svaku cenu trebalo povećati brzinu oštećene, kao da je ona naletela na vozilo, a ne vozilo na nju. Pošto mrtva usta ne govore, odbrani okrivljenog je bilo najlakše da svu krivicu svali na pokojnu Andreu Bojanić! Zato je postupak trebalo usmeriti tako da žrtva bude oglašena za krivca nesreće, odnosno kako bi se okrivljeni oslobodio, Andreu Bojanić je trebalo proglasiti za krivca. Ona nije bila samoubica, ali je prema mišljenju mnogih sudski postupak povodom njene tragične smrti označio samoubistvo našeg pravosudnog sistema. Celokupan postupak, počev od spornih izjava svedoka, pa preko skrivanja originalnog snimka nesreće do nalaza veštaka sa izmišljenim povredama, izazvao je veliku pažnju javnosti. Stvoren je opšti stav građanstva da nepravilnosti bacaju senku sumnje na nepristrasan i pravičan rad pravosudnih organa, kao i da do zastare u odnosu na krivično delo iz člana 296. KZ nije došlo slučajno. Opet je potvrđeno nepisano pravilo da je zastarelost privilegija odabranih predmeta, te da ovaj predmet dovodi do urušavanja svih do sada usvojenih civilizacijskih tekovina jednog savremenog pravnog sistema - napisao je Cvejić u predgovoru knjige "Andrea B: Zločin bez kazne".

Cvejić je istakao nekoliko spornih pitanja u tom sudskom predmetu.

- Pođemo li od pitanja kome je bilo upaljeno crveno svetlo, moramo primetiti da je okrivljeni napustio mesto nesreće, što izaziva posebnu teskobu kod svakog odgovornog čoveka. Uobičajeno je i očekivano da vozač koji je prošao na zeleno svetlo semafora ne beži sa mesta nesreće, već stane i pozove policiju (ako nije kriv, nije pijan ili ukoliko nema vrećice droge u autu). Koliko god bio loš snimak (a postoje mišljenja da je snimak modifikovan), koji je na kraju Apelacioni sud označio kao spornu tačku, pažljivom analizom video zapisa vidimo kako pešaci prelaze kolovoz na pešačkom prelazu, vidimo i čoveka sede glave sa kesom u ruci koji sa suprotne strane gleda u semafor i započinje prelaženje. Nameću se pitanja: Zašto bi započeo prelazak, ako je na semaforu ugledao crveno svetlo? Ili su i drugi pešaci daltonisti ili je možda za pešake bilo upaljeno zeleno svetlo!? Sama brzina je jedna od najspornijih tačaka u predmetu, mada sam okrivljeni priznaje brzinu od 70-80 km/h. Po pravilu nijedan okrivljeni ne povećava, već smanjuje svoju brzinu u iskazu. Na samoj raskrsnici je ograničenje brzine 50km/h, ali iz smera Bulevara do raskrsnice postoje bar dva znaka ograničenja brzine 40 km/h. Okrivljeni je iz ulice gde je ograničenje 40km/h, prema vlastitoj izjavi vozeći drastično većom brzinom, došao do raskrsnice na kome je bio pešački prelaz, gde su se nalazili pešaci na pešačkom ostrvu. Istina uvek ispliva, ma koliko puta krečili. Iako službene beleške, koje policija priprema radi podnošenja krivične prijave, nisu dokaz na kojima se zasniva presuda, istina uvek po pravilu ostane skrivena negde na početku. Kada svedoci daju svoje izjave u postupku, rade to tri puta: u policiji, u istrazi i u fazi glavnih pretresa. One prve izjave obično su i najtačnije, što zbog samog protoka vremena i zaborava, što zbog mogućih pritisaka: svaka kasnija izjava uglavnom je sve dalja od istine. Tako je u Službenoj belešci o obaveštenju primljenom od gradjana, koje je jedna od svedokinja dala u Policijskoj stanici dana 23. 7. 2013, zabeleženo da je ona na mestu nesreće videla devojku koja je bila uplašena jer "... ta devojka je išla iza ove devojke koju je udario auto, da je videla udarac i rekla da je tada za pešake bilo upaljeno zeleno svetlo!" Dakle, prema prvobitnoj izjavi iza Andree Bojanić se na pešačkom prelazu nalazila još jedna devojka sa svojim dečkom. Ista svedokinja je dala izjavu i u fazi istrage i na glavnom pretresu, ostavši pri tome da se džip kretao brzinom od 150km/h, ali nikada više nije spomenula devojku iza Andree, devojku koja je verovatno bila najbliže mestu nesreće i koja nikada nije dala izjavu - naveo je advokat Cvejić.

U sledećem broju Magazina Tabloid objavićemo detalje iz iskaza svedoka, koji su davali različite izjave, kojima su stvarali utisak da je Andrea prelazila ulicu dok je na semaforu bilo crveno svetlo za pešake i da je trčala i naletela na Mitrovićev džip.

antrfile

Optužnica protiv Mitrovića

Prvo osnovno Javno tužilaštvo u Beogradu je 21. avgusta 2015, dve godine nakon saobraćajne nesreće, podnelo optužni predlog protiv okrivljenog Aleksandra Mitrovića.

- Postoji opravdana sumnja da se okrivljeni Aleksandar Mitrović dana 18. jula 2013. godine, u 22 sata 45 minuta i 52 sekunde, u Beogradu, na kolovozu Ustaničke ulice, iza raskrsnice sa ulicom Mihaila Todorovića, kao učesnik u saobraćaju na putevima, nije pridržavao saobraćajnih propisa, pa je time ugrozio javni saobraćaj, te doveo u opasnost život ljudi, tako da u svakoj situaciji koju vidi ili ima razloga da predvidi može bezbedno da zaustavi vozilo ispred pešačkog prelaza, svestan da usled takve vožnje može doći do nastanka saobraćajne nezgode i nastupanja teže posledice, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti, pri čemu je bio u stanju da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, svestan da je njegovo delo zabranjeno, na taj način što je krećući se kolovozom ulice Ustaničke iz smera Bulevara kralja Aleksandra u smeru prema ulici Vojislava Ilića, iza raskrsnice sa ulicom Mihaila Todorovića, na izlasku iz raskrsnice, upravljajući terenskim motornim vozilom marke BMW model X6, brzinom većom od 81,28 km/č, krećući se desnom saobraćajnom trakom, dok mu je svetlosnim saobraćajnim znakom prolaz bio dozvoljen - zeleno svetlo, na obeleženom pešačkom prelazu, prednjom levom bočnom stranom vozila, udario pešaka, maloletnu ošt. Andreu Bojanić, koja je već stupila na obeleženi pešački prelaz, dok joj je svetlosnim saobraćajnim znakom prolaz bio zabranjen - crveno svetlo, dolazeći vozilu s leve strane, te je ostvaren kontakt prednjeg dela leve bočne strane vozila i spoljašne strane desne potkolenice i unutrašnje strane leve potkolenice pešaka, desne butine i desno kukno sedalnog predela pešaka, potom gornjih delova tela pešaka sa levim nosačem krova, usled čega je odbacio telo pešaka, koje se zaustavilo u blizini razdelnog ostrva, na 29 metara od mesta kontakta, da bi okrivljeni bez zaustavljanja nastavio vožnju, te je u stanju da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i da je isto zabranjeno a hteo je njegovo izvršenje, ostavio bez pomoći lice čije povrede je svojim vozilom prouzrokovao - maloletnu ošt. Andreu Bojanić, a koja je od zadobijenih povreda usled razorenja za život važnih moždanih centara preminula na mestu događaja, čime je izvršio krivično delo Teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, u sticaju sa krivičnim delom Nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. Krivičnog zakonika - navodi se u optužnom predlogu, koji je u sudskom postupku zastupala zamenica javnog tužioca Milena Božović.

antrfile

Bezuslovna smrt

U obdukcijskom zapisniku Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu navodi se da su "povrede nanešene dejstvom tupine, teškog i zamahnutog mehaničkog oruđa, a u konkretnom slučaju nastale su u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, i u vreme nanošenja u svom skupnom sadejstvu predstavljale su bezuslovno smrtnu povredu, zbog nagnječenja i razorenja moždanog tkiva sa sledstvenim oštećenjem za život važnih moždanih centara, višestruko prelomljenim kostima krova i baze lobanje i kostiju lica".

- Krvni podlivi u levom slepoočno-temenom predelu, oko rane, koža neposredne okoline je na površini dečjeg dlana, otečena, krvlju podlivena; koža u predelu spoljašnjeg ugla leve obrve, na dva mesta mrljasto; koža u levom jagodišnom predelu mrljasto; koža u predelu spoljašnjeg ugla desnog oka skoro čitavom površinom; tkivo poglavine u desnom slepoočnom predelu u zadnjoj trećini skoro čitavom površinom; tkivo poglavine u levom slepoočnom difuzno mrljasto i u desnoj polovini čeonog predela je na 3 cm udesno od srednje uzdužne linije glavi na površini promera 4x3 cm krvlju podliveno; desni slepoočni mišić je čitavom površinom nagnječen, krvlju podliven, a u zadnjoj trećini mišić je uzdužno raskidan, neravnih, krvlju podlivenih ivica i strana; meka moždanica mrljasto i delom površinasto krvlju podlivena. Razderno-nagnječne rane: u desnom slepoočnom-temeno-čeonom predelu, na oko 7 cm iznad gornjeg pola korena desne usne školjke i na 8 cm udesno od prednje srednje uzdužne linije glave, nalazi se poprečno postavljena rana duga 7 cm, širine od 3 cm, neravnih, krvlju podlivenih ivica i strana, u uglovima spojenih mostićima očuvanog tkiva, a prostor i dno rane čini kost lobanje; u levom slepoočno-temenom predelu, na oko 8 cm iznad korena leve ušne školjke, i na oko 11 cm ulevo od srednje uzdužne linije glave, poprečno postavljena rana duga oko 2,5 cm, širine do 1 cm, neravnih, krvlju podlivenih ivica i strana, spojenih mostićima očuvanog tkiva. Nagnječenje i razorenje moždanog tkiva: tkivo velikog mozga je u predelu moždanih krakova na spoju sa moždanim mostom skoro ucelo raskidano, krvlju prožeto, a moždani most je na mestu spoja sa produženom moždanom površinasto predvojen, nagnječen; u predelu osnovične strane levog slepoočnog režnja i delom čeonog sa leve strane, kao i u predelu moždanih jedara, tkivo je prosoliko i sliveno nagnječeno, krvlju prožeto, tamnocrvene boje - navodi se u obdukcijskom zapisniku.

antrfile

Oštećenja na džipu

Aleksandar Mitrović je pobegao s mesta nesreće. Posle nekoliko minuta vožnje, parkirao je auto u jednu sporednu ulicu i telefonom pozvao roditelje, da ih obavesti šta se desilo i pita šta da radi. Željko Mitrović je došao po njega, pa su, posle konsultacija s advokatima, zajedno otišli u policiju.

Policija je Mitrovićev BMW X6 pronašla i utvrdila oštećenja.

"Uočena su oštećenja leve strane vetrobranskog stakla uz levu ivicu je razbijena u vidu paukove mreže i linijski - horizontalno je naprslo od leve ivice. U visini gde su konstatovana oštećenja na vetrobranskom staklu, uočeno je udubljenje prednjeg stuba. Prednji branik je ispao iz ležišta na levoj strani, a zaštitna maska je oštećena i otpala. Prednji levi far je otpao. Prednji levi blatobran je polomljen, a iznad prednjeg levog točka su otpali pojedini delovi. Poklopac motora je ulubljen i potisnut ka desnoj strani. Vazdušni jastuci nisu aktivirani. - navodi se u zapisniku s uviđaja.

antrfile

Spomenik ove epohe

Knjiga "Andrea Bojanić - Zločin bez kazne", u digitalnom i u štampanom izdanju, nije samo svojevrsni spomenik učenici Andrei Bojanić (1996 - 2013), koja je tragično izgubila život u saobraćajnoj nesreći u Beogradu, u Ustaničkoj ulici, 18. jula 2013. godine.

Knjiga je i čas anatomije srpskog pravosudja, hronologija protivzakonitog i antiustavnog političkog uticaja na rad sudova i svedočanstvo o jednom nehumanom i korumpiranom režimu na početku XXI veka u Srbiji.

Sadržaj knjige čine autentični dokumenti, hronološki rasporedjeni od 18. 7. 2013. do danas, uokvireni predgovorom advokata Danka Cvejića i pogovorom novinara Filipa Mladenovića. U zaključku knjige je tekst Andreinog oca Save Bojanića "Čuvam osmehe tvoje od zaborava".