Deportovanje
Odluke nemaèkih vlasti otvorile moguænost trgovine
izbeglicama sa Kosmeta
Leši
se vraæa kuæi
Više od 10.000 izbeglica sa Kosova i Metohije uskoro bi iz Nemaèke moglo da poðe put kuæe. Ne dobrovoljno, da budemo precizniji. Nemaèka vlada veæ radi na sporazumu
sa vlastima u Prištini, po kome bi u
južnu srpsku pokrajinu godišnje
bilo deportovano do 2.500 osoba sa ovog podruèja
Piše:
Milan Malenoviæ
Prema proraèunima takozvane vlade Kosova, za
poslednjih petnaest godina ovu pokrajinu je put Zapada napustilo skoro 400.000
ljudi. Nemaèke statistike pokazuju da u ovoj zemlji ima oko 55.000 izbeglica sa Kosova
i Metohije, od èega je bar polovina njih došla
za vreme NATO agresije na tadašnju SR Jugoslaviju. Današnje Kosovo je siromašna zemlja bez moguænosti da svojim stanovnicima obezbedi i minimum minimuma potrebnog za život, zbog èega se emigracioni talas nastavlja.
Kada je sredinom oktobra procurila vest da su se u Tisi utopili emigranti
sa Kosova dok su pokušavali da se ilegalno dokopaju Evropske unije, jedan od zvaniènika takozvane vlade Kosova odmah je zatražio
da EU i Kosovo u najskorijem roku dodele tzv. beli šengen kako bi se ovakve
nesreæe u buduænosti izbegle. "Ljudi na Kosovu nemaju posla, nemaju prihode i zato su
primorani da odlaze," saopštilo je takozvano ministarstvo unutrašnjih
poslova Kosova, "Neophodno je da EU odobri bar radne vize sezonskim
radnicima."
Povratak tek za pola veka
Odgovor nemaèke vlade, kao što
se i oèekivalo, išao je u suprotnom pravcu: izbeglice sa Kosova moraju da se vrate u zemlju
svog porekla. Po opšteprihvaæenom
mišljenju, Nemaèka nije doseljenièka zemlja, a posle ustavnih promena iz 1993. godine nije ni zemlja koja
rado prima izbeglice. Dobijanje statusa azilanta u Nemaèkoj
je danas veoma teško, a postupak provere toliko je ubrzan
da se veæina izbeglica ni ne smesti kako treba, a veæ
dobije rešenje da napusti zemlju. Iz razlièitih, tehnièkih razloga, veæina izbeglica sa Kosmeta nije mogla da
bude deportovana, pa je tako stekla pravo na privremeni boravak dok se ne
steknu uslovi za njihov povratak. Ti uslovi su se, po mišljenju berlinske vlade, stekli u poslednje vreme.
Meðutim, prostim uporeðivanjem brojki, taènije
broja onih koji veæ sada èekaju
na deportaciju (a to je 14.000 ljudi), odnosno onih kojima æe u doglednoj buduænosti biti iscrpljeni svi
pravni lekovi koji ih još legalno drže u Nemaèkoj (ne raèunajuæi tu tamnu brojku onih koji æe tek da podnesu zahtev za
azil - po pravilu onda kada ih policija zatekne bez dozvole boravka), a to je
još nekih 40.000 ljudi, sa brojkom od 2.500 osoba èije
je deportovanje planirano na godišnjem nivou, dolazimo do
zakljuèka da æe problem kosovskih izbeglica biti rešavan
narednih pola veka. Ima li to smisla?
Naravno da ima, ako se za cilj ne postavi povratak lažnih azilanata koliko održavanje u životu lažne kosovske države. Kosovo, sa svojom ruiniranom
privredom jedini devizni prihod ostvaruje od strane pomoæi, šverca narkotika i - trgovine ljudima. Tako posmatrano azilanti u Nemaèkoj postaju žrtve meðudržavnog trafikinga na najvišem nivou. Jer da bi
povratak izbeglica uopšte mogao da zapoène, neophodno je prvo stvoriti uslove za to. Na prvom mestu, tu je potreban
centralni prihvatni centar, èija se izgradnja upravo
planira na jednoj od lokacija u blizini Prištine.
Posle toga, potrebno je stvoriti manje, lokalne prihvatne centre širom Kosova u kojima æe izbeglice da žive što je moguæe bliže svojim nekadašnjim mestima boravka. Najvažnije, meðutim, jeste finansiranje njihovog boravka u pokrajini dok ne naðu posao i sopstvene izvore prihoda.
Totalna beda i svakodnevna diskriminacija
Iako veæ duže vreme u Prištini deluje služba
koja za raèun nemaèke vlade povratnicima iz Nemaèke pomaže pri pronalaženju posla, njeni skromni rezultati ne
ostavljaju mesta optimizmu. Sva je prilika da æe
povratnici dugo vremena morati da žive od tuðe pomoæi, zbog èega prištinske vlasti u ovom trenutku sa vladom u Berlinu uveliko pregovaraju o
ceni koju æe Nemaèka morati da plati za svakog izbeglicu koga deportuje nazad na Kosovo.
Poseban problem pri povratku predstavljaæe
dokazivanje porekla imigranata, buduæi da privremene
kosovske institucije ne raspolažu originalnim matiènim knjigama. Po izveštaju Frontexa (Evropske
agencije za operativnu saradnju na spoljnim granicama) sa sedištem u Varšavi, ovo je i ranije predstavljalo veliki problem, s obzirom na to da su se
Albanci, pa èak i neki nealbanci iz razlièitih zemalja, proglašavali
izbeglicama sa Kosova kako bi stekli pravo na boravak koji im je obezbeðivala stvarna nemoguænost deportovanja na ratom
razoreno podruèje.
Svojevremeno je UNMIK pokušao na Kosmetu da organizuje
provere na terenu da li je neki emigrant sa tog podruèja,
ali se od toga ubrzo odustalo kada se shvatilo da su poglavice fisova spremne
da lažno svedoèe ako im se da odgovarajuæa nadoknada.
U želji da se dokopaju planiranih 2.000 evra po glavi izbeglice, kosovske
privremene institucije su veæ najavile da æe se pri sprovoðenju planiranog projekta povratka
azilanata ponašati
"nebirokratski", što znaèi da æe
status izbeglice sa Kosova potvrditi svakome ko to izrièito
želi.
Trenutna raèunica pokazuje da je samo za izgradnju
potrebne infrastrukture i boravak povratnika tokom prve godine po deportaciji,
neophodno izdvojiti oko pedeset miliona evra. Zatim dolazi oko 2.000 evra po
glavi izbeglice od sledeæe, druge godine primene
plana.
Naruku prištinskim vlastima ide i poslanik "levice" u Bundestagu
i ekspert za pitanja unutrašnje politike Ula Jelpke,
koja veæ lobira za višestruko obezbeðivanje
sigurnosti povratnika. "Veæina njih su Romi," nedavno
je izjavila Jelpkeova u obraæanju medijima, "njih
na Kosovu èekaju totalna beda i svakodnevna diskriminacija." Nezaposlenost meðu kosovskim Romima doseže skoro sto posto, tvrde
dobro upuæeni.
Nemaèka vlada, sa druge strane, tvrdi da je došlo
do dramatiènog smanjenja etnièkih tenzija, i voljna je da
dodatnim sredstvima obezbedi sigurnost povratnika. Prištinska
vlast zadovoljno trlja ruke.
Zanemarljiv
broj dobrovoljnih povratnika
U godini NATO agresije na Jugoslaviju, 1999, u Nemaèkoj je registrovano 95.333 izbeglica, od toga oko 30.000 etnièkih Albanaca, što æe reæi - bezmalo jedna treæina. Najveæi procenat još uvek se nalazi u izbeglièkim
prihvatilištima u Nemaèkoj, buduæi da do sada nisu postojali
zakonski okviri koji bi privremene kosovske institucije naterali da ponovo
preuzmu svoje izbeglice.
Gotovo zanemarljiv procenat (pominje se brojka od oko 900 ljudi, dakle
nešto manje od dva odsto ukupnog broja izbeglica sa Kosmeta) iskoristio je
prošle godine uvedenu moguænost dobrovoljnog
povratka uz nadoknadu od 750 evra po èlanu porodice. Veæina ovih povratnika
je veæ ponovo u Nemaèkoj ili nekoj drugoj
zemlji EU podnela nove zahteve za priznavanje azila.
Iako ogromna veæina kosovskih
Albanaca u Nemaèkoj zahtev za
priznavanje statusa politièkog izbeglice traži tek pošto ih policija zatekne
tokom ilegalnog rada ili boravka, ni ekonomski momenat azilantskog statusa nije
za zanemarivanje.
Svi azilanti imaju pravo na
besplatan smeštaj, hranu, odeæu i do 40 evra meseèno za džeparac. Posle prve godine boravka stièu i pravo na dobijanje radnih dozvola, pa samim tim i na legalan rad.
Jedan broj emigranata sa Kosova, meðutim, ove privilegije koristi samo na poèetku svog boravka u Nemaèkoj,
odnosno do momenta dok ne naðu
neki ilegalan posao koji æe im obezbediti
bolji život od onog u prihvatilištu.
Nesigurnost
i meðu Nemcima
U želji da prištinske vlasti ne dovede u još teži položaj zbog
netrpeljivosti koju veæina Albanaca oseæa prema nealbancima, nemaèka
vlada je naglasila da æe se pri readmisiji
voditi raèuna o etnièkom poreklu povratnika, tako da æe grupe po moguænosti biti mešovitog sastava.
Dok opozicija tvrdi da su manjine na Kosovu diskriminisane i progonjene,
nemaèko ministarstvo unutrašnjih poslova naglašava da je predviðeni plan u okvirima
evropskih standarda poštovanja ljudskih
prava. Po njihovom mišljenju, Romi u takozvanoj Republici Kosovo ne moraju da
se plaše samo zbog svog porekla. Osim toga, naglašavaju zvaniènici, u svakom
pojedinaènom sluèaju æe se još jednom, pred sam povratak, proveravati da li postoje realne opasnosti koje
zahtevaju zaštitu u inostranstvu.