Postdemokratija
Život i priključenija u
odsustvu parlamentarne demokratije
Predsednik protiv
predsednika
Kada će Srbija postati uređena pravna država socijalne pravde? Kad
većina političara bude uhapšena. Kada će to biti? Malo sutra. Ili možda malo
kasnije? O ovim i drugim dilemama postdemokratskog društva piše Tabloidov
kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve
Vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.
Piše: Mile Isakov
Kao
što je Lenjin govorio za Socijalizam, i pogodio, tako će i Demokratiji glave
doći mangupi u sopstvenim redovima. Naročito u tranzicionim državama u kojima
je njena destrukcija započela odmah po formalnom uvođenju.
Nekritički kopirajući sve, pa i
antidemokratsku praksu razvijenih zemalja, demokratski pripravnici u svoje
programe razvoja unose i taj virus, sa kojim se demokratska društva sa
tradicijom mnogo lakše nose zato što demokratske institucije po inerciji, ipak,
još funkcionišu. Tek formirane, takve institucije kod nas, nisu se još ni
etablirale, jer njihovi funkcioneri i činovnici, postavljeni tamo po partijskoj
pripadnosti, tek treba da se uče. Imajući u vidu da su tamo i dospeli mimo
sveta i reda, takvi prirodno brže usvajaju razne marifetluke nego pravila i
norme.
Ako Srbija ikad bude uređena pravna
država, većina političara će biti uhapšena. Odnosno, postaće to tek ako budu
pohapšeni. Kako stvari stoje to znači NIKAD.
U ovoj zemlji Ustav i zakone, za primer,
ne poštuju čak ni oni koji su ih doneli i koji su najodgovorniji za njihovo
sprovođenje, pa kako onda građane uveriti da oni moraju i očekivati od njih da
se ponašaju u skladu sa propisima, koji se, uzgred, svaki čas menjaju.
Primera je mnogo ali red je da počnemo od
najkrupnijih. Od glave.
U
članu 115, Ustava Srbije piše: „predsednik Republike ne može obavljati drugu
javnu funkciju ili profesionalnu dužnost", a naš predsednik države
istovremeno je i predsednik jedne političke partije, što je nesumnjivo javna
funkcija. To je kršenje Ustava, mada je Ustavni sud, sebi u bradu promrmljao
nešto drugo, niko ne zna šta. O poštovanju demokratije, njenim načelima i
principima, kao što je podela i stroga odvojenost zakonodavne, izvršne i sudske
vlasti, naprimer, da i ne govorimo.
Zakonsko bezakonje
Predsednik Republike trebalo bi da bude
predsednik svih građana podjednako, a to prosto nije moguće ako istovremeno
mora da radi u interesu svoje partije, koju lično i predvodi. Mada u članu 5,
Ustava, piše da „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je
potčiniti sebi", partije na vlasti upravo to čine uz blagoslov i direktno
učešće predsednika Srbije. Po Ustavu predsednik ne bi smeo ni da se meša u rad
Vlade, pa ipak on njome praktično rukovodi i potpisuje međudržavne ugovore u
ime Vlade Srbije!
Zatim, Ustav garantuje imovinu lokalnoj
samoupravi i Pokrajini, ali ona im je oduzeta 1996. i još uvek im se ne vraća.
Baš kao što se ni građanima ne vraća nacionalizovana imovina posle drugog
svetskog rata. To je takođe direktno kršenje Ustava. Ako nema zakona o restituciji,
zakon o lustraciji postoji, ali se ne primenjuje. Postoji i zakon o sukobu
interesa, postoje i poslanici koji su ga izglasali, a i dalje sede u dve tri
fotelje. Postoji i zakon o finansiranju političkih partija, a kao da ga nije ni
bilo, donosi se novi?
Političke stranke koje su i donele oba zakona,
na očigled javnosti troše desetinu puta više novca nego što su im legalni
prihodi i nikom ništa. Usvojeni su i zakoni o javnim nabavkama i korupciji, a
partije i dalje uredno reketiraju one kojima nameštaju poslove mimo tendera ili
preko reda. I tako beskonačno. Kada vlast tako nipodaštava Ustav i zakone, kako
se onda može očekivati da ih poštuju građani? Kako će oni koji selektivno, po
sopstvenoj volji i nahođenju, primenjuju propise za čije su sprovođenje
nadležni i odgovorni, ubediti građane da ih se pridržavaju i plaćaju debele
kazne za njihovo kršenje?
Jedan u dva
Očigledno
„zakoni su za protivnici", kao što je govorio Pašić, i donose se više zbog
toga što je to uslov evropskih integracija, nego sa ubeđenjem i rešenošću da se
njihovom primenom uređuju prilike u zemlji. Prosto se prepisuju i štancuju, pri
čemu ta hiperprodukcija zakona stvara bezakonje, baš kao što i preterana
upotreba vitamina, stvara hipervitaminozu i umesto da jača, zapravo slabi opštu
otpornost organizma.
Višak
zakonodavstva, pokazatelj je nepostojanja društvenih vrednosti, svesti i
odgovornosti, više nego pravne uređenosti društva.
Ozbiljnim
ljudima ne treba zakonom zabranjivati da skaču pod voz, niti ih obavezivati da
u tom istom vozu ustanu i ustupe mesto za sedenje starijem. Ali najvišoj vlasti
u Srbiji, očigledno, treba doneti zakon o poštovanju zakona.
Predsedniku
Srbije, izgleda, posebnim zakonom treba zabraniti da u isto vreme bude i
predsednik jedne partije, jer na taj način, svojim dvoličnim ponašanjem, nanosi
štetu i državi i sistemu vrednosti na kojem počiva demokratsko društvo.
Da
je principa i časti, svaki predsednik partije bi trebalo da podnese ostavku na
tu dužnost već onog momenta kada se kandiduje za predsednika svih građana, a
najkasnije u trenutku kada biva izabran na to mesto.
Tako
bi sasvim sigurno bio bolji predsednik države, a i ličnim primerom na najbolji
način doprineo sazrevanju društva i afirmaciji istinskih demokratskih vrednosti
i pravne države. Naravno, tako bi stekao i autoritet i moralno pravo da i od
drugih, pre svega u vlasti, ali i od građana, zahteva to isto, da se ponašaju u
skladu sa interesima društva i po pravilima u te svrhe utvrđenim.
Ovako
kad svi znaju da on navija za jednu partiju i sve što radi podređuje interesima
te, svoje partije, sve ostale svrstava u građane drugog reda, čime nanosi
veliku štetu društvu i kompromituje principe ravnopravnosti i jednakosti pred
zakonom.
Ili jesi ili nisi
Ako
imalo drži do demokratskih principa i fer pleja, predsednik države jednostavno
ne bi smeo da bude aktivan ni u jednoj partiji i ne bi smeo da učestvuje u
izbornim kampanjama za opšte izbore. Uprkos svojim ubeđenjima i simpatijama, ne
bi smeo nikoga da favorizuje, jer ne sme da zloupotrebljava svoj položaj i
autoritet funkcije predsednika Republike. Ne bi smeo da se meša ni da utiče na
izbornu volju građana, kada su u pitanju parlamentarni ili lokalni izbori, jer
pored Ustava mora da poštuje slobodnu volju birača.
To
je znao čak i Milošević, da ni u njegovom sistemu, u kojem mu se sve moglo,
nešto ipak ne može. Neke stvari prosto ne idu zajedno pa je i jedan takav
diktator, makar samo formalno, ipak zamrznuo svoju funkciju predsednika partije
u trenutku kada je istakao svoju kandidaturu za predsednika svih građana. Nije
nas naravno ubedio da je postao demokrata, ali je znao da bez toga tek nema
nikakve šanse.
Zbog tako ambivalentne pozicije predsednik
države, koji je i predsednik jedne stranke, često gubi orijentire i meru,
mešajući se u sve i svašta, i kad treba i kad ne treba, pri čemu najčešće
ostaje nejasno kada govori kao predsednik, a kad kao Predsednik.
Kada preuzme stranački barjak ume bogami i da
žestoko opali po mnogim problemima, od korupcije do nepristojno bogatih tajkuna,
i po Vladi i po pravosuđu, (po policiji ne sme jer to nije njegovo, nego
Dačićevo, a bez Dačića i SPS- a on ne može), ali kad se preobrati u vođu države
sve to biva relativizovano i razblaženo u moru objektivnih poteškoća izazvanih
svetskom ekonomskom krizom.
Vremenom
je otkrio da takva dvostruka uloga može zgodno da posluži kao izgovor za mnogo
što-šta. Za razne greške i nedoslednosti, uvek može da se izvuče objašnjenjem
da nije on to uradio ili rekao kao ovaj predsednik, nego kao onaj predsednik. A
opet, ako zatreba, nije da nije rekao.
Mi znamo da On zna
Naravno
sve su to samo jeftine dovitljivosti dorćolskog tipa, jer dovoljno je da
Predsednik Republike samo ponekad okrene glavu pred pljačkom i krađama državne
imovine, pa da padnu u vodu svi zaveti o socijalnoj pravdi i zakoni za borbi
protiv kriminala i korupcije. A toga ima, ohoho! Zna on bolje od nas za takve
slučajeve u kojima glavne uloge imaju visoki državni funkcioneri, kao i oni u
lokalu, ali ne može da reaguje kako treba jer među njima ima i onih iz njegove
partije, koji to rade pre svega za potrebe stranke, zadržavajući deo i za sebe
kao nadnicu za strah, i za ćutanje ako slučajno budu uhvaćeni. A ne sme ni na
koalicione partnere, koji ga ucenjuju, jer može da izgubi većinu. Tako i predsednik
postaje saučesnik ozbiljnih krivičnih dela. Zna on i to, ali isto tako zna da
za njega zakoni ne važe, osim kad se sam prijavi da plati kaznu (slučaj
šampanjac) kako bi dokazao suprotno. A kad i mi znamo da on zna, onda postaju
uzaludne sve priče i svi propisi. Samo hapsana pomaže, ali ko da hapsi kad su
svi u igri? A i hapšenje treba da bude po zakonu. Kojem zakonu? Pa onom koji
proizilazi iz Ustava, koji se takođe ne poštuje.
Predsedniku Srbije, izgleda, posebnim zakonom treba zabraniti da u isto
vreme bude i predsednik jedne partije, jer na taj način, svojim dvoličnim
ponašanjem, nanosi štetu i državi i sistemu vrednosti na kojem počiva
demokratsko društvo.