Francuska
Bogato propadanje:
ćuti, sedi, ni za di si nisi
Narod je uvek najpodobniji krivac
Francuzi i traže krivca za svoju bedu i krizu koja ne
prolazi. Nekog žrtvenog jarca koji bi na sebe preuzeo odgovornost nemaštine i
skupoće. Nekog koga bi okrivili za svoje laži i neuspehe u prethodnom mandatu
jednog pogrešno izabranog čoveka
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Kad se guzonje zavale u fotelje, teško ih iko može iz njih izvući. Nema
sile koja će da ih nagovori da sami ustupe mesto, osim nekom svome. I tako,
jedni te isti se stalno smenjuju na vlasti i drugim važnim položajima. Usput
obavezno drmnu koje milionče, napune džepove i slamarice, ulože u neku firmicu
i polako se troškare po zemaljskim rajevima, od Sent Tropea do Sejšela.
I dok svoju decu školuju po skupim univerzitetima i preko reda ubacuju na
dobra mesta, oni u isto vreme otpuštaju sirotinju kao tehnološki višak i
nabijaju nove dažbine i poreze. Priču znate napamet, zar ne. Ipak ovo nije
analiza domaćih uslova života niti je to neka definicija naše vlasti, već se
radi o prikazu utisaka koje Francuzi ispoljavaju kada su u pitanju njihove la
guzonje de lux.
Brzinsko
zaključavanje
Ovde je predizborna kampanja u punom jeku te se laže i maže na sve strane.
Na TV ekranima defiluju veliki mozgovi i potencijalni spasioci. Sve pametniji
od pametnijeg, da objasne raji zbog čega su upravo oni pravi izbor koji će sve
da promeni iz temelja i da najzad otvori slavine za med i mleko. Sutra šišamo
gratis. Na ekranima guranje k'o u tramvaju, pomeri se da stanem na tvoje mesto.
Brkata ministarka ekonomije Kristin Lagard, koja sebe smatra lepoticom, izgleda
da nije zadovoljna svojom platom pa traži bolji posao. Ona je ta koja je
zamenila zatočenog Stros-Kana na mestu velikog inkvizitora Međunarodnog monetarnog
fonda. Da zapečati sudbinu malim državama i spasi Francusku koja je pet puta
dužnija od Grčke. Skandal je zapravo bio u tome što je dama obišla planetu i
predstavljala svoj CV o državnom trošku i za vreme radnog vremena. Ali ko mari
za pravila i zakon poštenja u svetu gde ni prirodni zakoni više ne važe. Svi bi
da budu poznati i bogati, a u Velikom bratu ima samo nekoliko mesta.
U istoriji Francuske nikada nije bilo više kandidatura za kandidata za
radno mesto u Jelisejskoj palati. Od bakice i bivšeg javnog tužioca Eve Žoli,
koja je Finkinja te nerazgovetno nabada francuski jezik, pa sve do Sarkozija,
koji iako je rođen u Parizu pravi početničke greške u pisanju svojih tekstova
pa ga cela država javno ismejava kao polupismenog. Već desetak kandidatura su
najavljene a biće ih sigurno duplo bivše kada prođe ovo dugo toplo leto i kada
se izbori malo približe. Valjda je tako zbog krize, pa ko vele ljudi - daj šta
daš. Makar i predsednik države, nije loše za početak. Ugovor na pet godina, 25
soma plata, plus stan i hrana, a da ne pominjemo besplatan prevoz, državna kola
i avion, mogućnost poslovne pratnje. Ovakvo ismejavanje najviše državne
funkcije veoma je uobičajeno u Francuskoj, pogotovo otkada je Sarkozi na
vlasti. On je banalizovao najvišu funkciju i nije ni čudo da se danas gotovo
svi humoristi uglavnom bave vređanjem i omalovažavanjem politike i političara.
Sve same lopurde, sve sami banditi, čuje se na sve strane kao
opšterasprostranjeno mišljenje. Narodu je političara i novinara preko glave.
Doduše, mediji kao neki plaćenici, ne ostaju dužni narodu. I oni imaju svoje
razloge za krizu koja se instalisala.
- Francuzi su mućkare! Ovim rečima započeo je TV dnevnik, da bi se najavili
rezultati naručene ankete o šteti koju državni budžet trpi zbog raznih utaja
poreza, lažnih bolovanja i falsifikovanih papira. Cifra je veoma elastična, jer
sve prevare nisu otkrivene pa se procenjuje na nekih deset do dvadeset
milijardi evra godišnje. Toliko se para vrti u Francuskoj podzemnoj ekonomiji,
piše Le Parisien. Utaja poreza je nacionalni sport ne samo u Grčkoj, koju
optužuju za sve zlo sveta, već i u "moralno" razvijenim zemljama.
Francuska računa na tri milijarde godišnje, a sigurno je utaja mnogo žešća.
Pola milijarde koštaju zamišljeni bolesnici i oni koji izmišljaju mnogobrojnu
familiju da bi dobijali razne socijalne pomoći.
Među strancima, pogotovo onima iz Afrike, u modi je trenutno prevara u tri
čina. Najpre se obezbede papiri, a onda se dovlači familija. Stari roditelji se
prijavljuju kao nezbrinuta sirotinja. Po francuskom zakonu, koji liči na
švajcarski sir, lako je dobiti neku minimalnu pomoć pa čak i pravu penziju.
Onda dolazi drugi čin velike pljačke. Roditelji se vraćaju u Afriku, a penzija
i dalje teče pa čak i mnogo godina nakon smrti, jer nema ko da obavesti
administraciju o promenama u familiji. A kad se nađe malo vremena,
administracija je već zaključala kancelarije i otišla na odmor. Krug se
zatvara... I sad - ko je kriv za izgubljene milijarde.
Kad oligarhija
pojede demokratiju
Ipak glavna tema svih razgovora ili mnogobrojnih piskaranja po novinama su
letnji raspust i godišnji odmori. Nema na trulom zapadu važnije stvari od
letnjeg raspusta i godišnjeg odmora. Pogotovo je to istina u Italiji i
Francuskoj. Na vratima Francuske privrede ovih dana kači se velika tabla:
zatvoreno zbog godišnjih odmora! Cvrčak filozofije: ne radimo do kraja leta, a
država se ponovo otvara tek polovinom septembra. Ne, nije to samo sada, u
kriznom periodu, već otkada znam za Pariz, a znam ga evo tačno 40 godina. I tako
svakog leta: seks, droga i muzika pre svega, za ostalo - lako ćemo. Kultura
latinska, tradicija galska, privilegije ostale iz kolonijalnog doba. Ima se -
može se. Fabrike zatvaraju, bar one koje nisu preseljene u Kinu. One koje nisu
zatvorene, rade ko usporeni film. Otaljavaju se poslovi, onako, sa pola radne
snage.
Po putevima krkljanac, gužve. Leto stiglo, more zove. Zar leto na latinskom
nije naziv za krevet, ligenštul i ostale odmarajuće površine.
Francuska administracija je posebno poranila sa zaključavanjem svojih
kancelarija. Za bilo kakvu papirologiju najčešći odgovor je - dođite nam opet,
ali najesen. Rulja je na startu za juriš ka jugu i Mediteranu. Azurna obala je
na drugom mestu po prihodima koje donosi, a tu su i ostale lepote i skupoće
širom prelepe države koja je navikla da živi od turizma. Osim turizma tu je i
industrija luksuza i ostalih šarenih laža, koje k'o glista ribe privlače bogate
snobove i korumpirane političare iz celoga sveta. Industrija koja je nekada
bila ponos pete sile sveta, malo po malo delokalizovana je skoro cela na Daleki
istok. Mnogo hvaljeni i original francuski automobili, pežo, sitroen, reno, kao
i avioni tipa erbas danas su uglavnom strane proizvodnje, i to čak sa preko 80
odsto sastavnih delova. Slično je sa mnogom drugom robom pa čak i sa
prehrambenim proizvodima na kojima je udaren štambilj made in France.
Da bi odgovaralo pravoj istini možda bi trebalo sitnim slovima dodati ispod
štambilja i ono čuveno ali malo morgen. Jedino zaposleni u turizmu trljaju ruke
i jedva čekaju da počnu da leše turiste. Kriza ili ne, Francuska je uvek puna
turista, ona je čak prva destinacija na svetu sa preko 80 miliona ovčica koje
svakog leta dolaze ovamo na šišanje i brijanje do gole kože.
Pariz, grad svetlosti, sa svojim muzejima, restoranima, šampanjcem,
krpicama i rasprodajama glavna je meta, sa oko 26 miliona posetilaca. Nekada su
to bili Ameri i Japanci, a danas su to uglavnom novopečeni bogataši iz Kine,
zatim naftodršci iz arapskih pustinja i ruski oligarsi. Ruke trljaju i agencije
za nekretnine. Kao i u svakoj krizi, lov u mutnom je omiljena igra svih
milijardera. Pariz je na rasprodaju. Manji stanovi se doduše teško prodaju, ali
zato za one luksuzne nema frke. Čak vlada nestašica, jer ima više kupaca nego
što može da se ponudi. Evo, pre neki dan javljaju na vestima kako je neki baja
doleteo iz Rusije, zemlje gde u principu vlada žešća beda ili bar velika kriza,
i pljune 100 miliona evrića za gajbu od 1000 kvm na kvadrat. Vest je prošla ne
kao neko čudo po sebi, zbog cene, već kao prilog rasprodaji francuske baštine
ljudima koji borave maksimum par nedelja godišnje u svojim vikendicama od 100
cigli.
Oligarhija je pojela demokratiju, spasavaj se ko može, ovo je kraj sveta,
kukaju Francuzi i traže krivca za svoju bedu i krizu koja ne prolazi. Nekog
žrtvenog jarca koji bi na sebe preuzeo odgovornost nemaštine i skupoće. Nekog
koga bi okrivili za svoje laži i neuspehe u prethodnom mandatu jednog pogrešno
izabranog čoveka.
Tako je poznati časopis Le Point nedavno posvetio ceo broj onima koji su
francusku ekonomiju gurnuli pod led. Prozvani su mafije dokera, kontrolora
letenja, farmaceutske kompanije, investicioni fondovi ili start-up Firmi koje
preko interneta zarađuju veliko blago Ali su navedeni i članovi ogromnog
aparata vlasti, pogotovo oni u Senatu koji baš debelo koštaju Državu. Neki
krivci ipak uspevaju da skinu ljagu sa sebe Kao što će najverovatnije biti
slučaj sa Štros Kanom čovekom koji je optužen za silovanje jedne crnkinje. Sada
je jasno da dama laže i muva drogu bar prema poslednjim informacijama svi
okreću ćurak.
Setimo se samo da je Tabloid bio prvi i gotovo jedini u celom svetu koji je
posumnjao U iskrenost žrtve i pretpostavio neku zaveru. Prema pisanju jednog
deputata Sarkozi loše sanja u poslednje vreme i to ne samo zbog onog vatanja za
kragnu koje jasno govori koliko je voljen prvi čovek u Državi.
Eto, vidite i sami, vi koji kukate na golo preživljavanje u Srbiji, znajte
da ni u Francuskoj nije mnogo bolje, a osim toga, kako reče jedna moja
prijateljica, oni nemaju trubače ni čoček na astalu oko vangle sa pečenim
prasencetom. Ko može da živi u takvoj zemlji. Da se čovek zapita.
Konkurs za krivca
Francusko razočaranje u
njihov korumpirani sistem vlasti nije ništa bolje od srpskog. Mnogi ga čak
upoređuju sa pravom i dobro organizovanom mafijom. Sa druge strane, same vlasti
smatraju sebe simbolom moći i legalnosti te sve otvorenije napadaju sirotinju
raju. Nisu pare otišle na ratovanje po Libiji i Avganistanu, niti je skup
predsednikov avion, već je za deficit kriv - francuski narodni lopovluk.
Ukratko, za sve loše u državi slobode i ljudskih prava krivi su sami Francuzi
i, naravno, stranci koji tu žive. Doduše oni ne napadaju svoje neprijatelje
direktno, već zaobilazno, putem medija i preko podobnih istomišljenika i profesionalnih
ulizica.