(P)likovi

Vučić sve luđi: skica za psihološki portret - od maničnog do depresivnog i nazad

Suze Voljenog Vođe

Svi simptomi psihičkog oboljenja Aleksandra Vučića su sve vidljiviji, ne samo stručnjacima, već i laicima. Njegova neskrivena manija veličine, ali i ugroženosti odavno su dijagnostifikovani i poznati su svim obaveštajnim službama i diplomatama na svetu, čime je Srbija duboko kompromitovana. Još je gore to što od te i takve osobe zavise životi miliona stanovnika ove države koje on bespoštedno izgladnjuje ubeđen da im čini dobro.

Milan Malenović

U svojoj autobiografskoj knjizi "Vučić i ja privatno", koja će uskoro biti objavljena, Đorđe Višekruna na jednom mestu navodi kako je sa Aleksandrom Vučićem znao satima da razgovara o Titu ili Staljinu. Vučić se, navodno, za diktatore iz prošlosti interesovao zbog svoje ljubavi prema istoriji.

Vučića istorija zaista interesuje, to je nesporno. Međutim, njegovo višesatno pričanje o Titu sa tim nema nikakve veze.

Njegovi sagovornici su u tim trenucima mogli da primete pravu transformaciju aktuelnog srpskog premijera u ličnost o kojoj se pričalo. Bilo je svakom objektivnom posmatraču u to vreme jasno da se on divi velikim diktatorima, kakvi su bili Tito i Staljin.

Uživao je u detaljnim opisima stvaranja i održavanja kulta ličnosti. Posebno ga je zadivilo to što su Josifa Visarionoviča Staljina mnogi veličali i slavili i u trenucima dok su bili izvođeni pred streljački stroj. U zloglasnim radnim logorima robijaši su pravdali Staljina rečima kako on ne zna za sve strahote kroz koje oni prolaze, jer da zna, došao bi i spasao ih.

Dok je prepričavao po ko zna koji put ove anegdote, Vučiću su se od ushićenja sjajile oči. Želeo je, tvrdi Višekruna, da i on sam dosegne taj nivo apsolutne vlasti na kome podanici šapuću njegovo ime i u trenucima dok ih po njegovoj volji ubijaju.

Već tada se moglo zaključiti kako Vučić ovaj narod smatra stokom kojom može da se vlada samo uz pomoć batine.

„Psihološki profili Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića" priredila je grupa interdisciplinarnih stručnjaka, koju su predvodili dr Milutin Nikolajević i dr Todor Trifković, čiji rad je objavljen u knjizi Vojislava Šešelja „Vikiliks mi javlja". Posmatranjem bioloških, psiholoških i socijalnih elemenata ponašanja lidera SNS-a, naučnici su utvrdili ozbiljne mentalne poremećaje.

"...Iza prividnog osećanja nadmoći, ispoljenog kompleksa više vrednosti i narcizma, u Vučiću se skriva duboko potisnuto osećanje manje vrednosti, nesigurnosti i anksioznosti. Mimikrija i laži, mahanje raznim papirima pred kamerama, a u privatnim razgovorima hvalisanje da u svemu čega se dotakne žanje uspeh, pokazali su jednog drugačijeg Vučića, koji baš i nije toliko skroman, porodičan i predan istinskoj borbi za interese srpskog naroda. On je nesiguran i nesposoban da se uhvati u koštac sa problemima, već ide linijom manjeg otpora zbog nedostatka savesti. Uplašen pogled i raširene zenice, kao i gomila izgovorenih besmislica i neargumentovanih kleveta, ukazuju na činjenicu da je on emotivno nestabilan, zgažene sujete, bolesno ambiciozan. Vučić je postao daltonista za ljudska osećanja i društveno-moralne vrednosti. Ta psihološka slika čini ga potpuno imunim na osećanje srama i griže savesti. Zbog potpunog odsustva savesti, on nema 'kočnice', tako da prilikom ostvarenja svojih ciljeva povređuje druge. On nema poteškoća da se infiltrira u sve aspekte društva jer je manipulativan, dobro se maskira, pri čemu koristi sve vrste reči, gestove, laži, a druži se samo sa onima od kojih može imati koristi. Može da bude simpatičan, šarmantan i da ostavlja utisak nekoga u koga se čovek može pouzdati. Pri tome uvek pokušava da druge optuži da rade ono što on radi ili namerava da uradi...".

Psiholozi su ga opisali kao „egocentričnog varalicu, podmuklog i nepoštenog".

Laž je pri tome njegovo glavno oružje. Svi koji su ga upoznali primetili su ovu njegovu osobinu, jer on laže i kada za tim nema potrebe. Kada mora da laže, on to čini još beskrupuloznije.

U vreme dok je vrhuška SNS-a još zajednički sedela u centrali stranke na Novom Beogradu, kabinet Vučića je samo uski hodnik delio od kabineta Tomislava Nikolića. Stranački funkcioneri, koji još nisu bili svesni promene balansa moći posle koje je Vučić, iako formalno samo zamenik predsednika stranke, de fakto postao neprikosnoveni lider, a znajući njegovu sklonost ka lažima, odlazili su kod Nikolića koga su smatrali poštenijim i iskrenijim.

Ovo im Vučić kao veliki osvetoljubivac i još veće zlopamtilo, nikada nije ni zaboravio, a još manje oprostio.

Ne prepoznaje ljudska osećanja ni moral

U vreme predizborne kampanje 2012. godine, seća se Višekruna u svojoj knjizi, Vučić je i šakom i kapom unapred prodavao državne funkcije. Dešavalo se da je isto ministarsko mesto i po dva, pa čak i tri puta prodao platežno sposobnim donatorima.

Vučić ovo nije činio samo zato da bi se dokopao još nekog miliona evra, mada njemu novca nikada nije dosta, već zato što je, kako eksperti tvrde, on "daltonista za ljudska osećanja i društveno-moralne vrednosti". Njega ne interesuju ni tuđa osećanja koja vređa svojim bezočnim laganjem, niti sudbina ljudi koji su neretko zajedno sa svojom poslednjom parom Vučiću poveravali i svoju, kao i sudbinu cele svoje porodice.

"Vučić je orijentisan samo na sebe, motivisan da u svim interpersonalnim odnosima ostvari ličnu korist i zadovolji hedonističke i unilateralne potrebe", tvrdi dalje u svojoj studiji stručni tim na čelu sad dr Nikolajevićem i dr Trifkovićem.

"Korist za sebe, on stavlja na prvo mesto i nalazi opravdanje za hedonističke pozicije, koje su mu osnovna ideja vodilja. Egocentrizam i egoizam utiču na njegovo nemoralno ponašanje. Nema obzira za druge ljude, ne interesuju ga tuđe muke i potrebe. Pun je predrasuda, neosnovanih i nerealnih stavova koje teško menja. Znanje o tome šta je moralno, nije dovoljno da neko bude moralan. To se najpre odnosi na psihopate. Oni po pravilu znaju šta je društveno moralno, a šta je društveno neprihvatljivo, odnosno nemoralno, ali ne prihvataju za sebe društvene principe moralnosti kao principe sopstvennog ponašanja. Vučić ima znanje o moralnom, ali nema samokritičnost, osećanje krivice i stida."

Upravo iz egocentrizma i egoizma proizilazi Vučićeva želja da se identifikuje sa poznatim diktatorima iz bliske nam prošlosti.

I u slučaju Tita, kao i u slučaju Staljina, Vučića je opčinjavalo to kako su mase naroda slavile onoga ko ih tlači. Na vojnim paradama u Moskvi su nošene predimenzionirane slike Vođe i to neretko od ljudi čiji su nabliži srodnici umirali u nekom od radnih logora.

Još više je Vučića fascinirao Josip Broz Tito sa kojim je delio i sklonost ka hedonizmu i luksuznom životu.

Ono po čemu najviše pamtimo Titov kult ličnosti jeste grandiozni slet za njegov rođendan sa uručivanjem Štafete madosti na kraju. Desetine hiljada gledalaca na tribinama stadiona JNA u Humskoj ulici u Beogradu, hiljade učesnika koji su nedeljama pre toga naporno vežbali svaki detalj bogate koreografije i milioni gledalaca ispred malih ekrana,- svi oni su bili samo dekoracija koja je trebala da ulepša vrhunac večeri, trenutak kada neki zadihani omladinac ili oznojena omladinka ustrči uz stepenice pravo do Titove lože kako bi mu predala štafetu koju su prethodnih nedelja kroz celu bivšu Jugoslaviju nosile hiljade probranih partijskih članova.

Upravo tako nešto je za svoj rođendan 2011. godine poželeo Aleksandar Vučić za sebe.

Veber o vođi i sledbenicima

Višekruna u svojim sećanjima danas ne može više sa sigurnošću da kaže ko je prvi izgovorio ideju da se Vučiću 5. marta 2011. uruči povampirena Štafeta mladosti, ali je siguran kako je to bila zamisao samog Vučića.

U svom okruženju Vučić je stalno imao takojeviće i klimoglavce čija je jedina uloga bila da glasno govore ono što Vođa misli. Uvek je bilo dovoljno ljudi kao što su Marko Đurić, Aleksandar Jovičić ili Slaviša Mićanović Mićan, koji su razvili zapanjujuću sposobnost da čitaju Vučićeve misli i da rade baš ono što je on želeo, bez da to mora bilo ko da im kaže.

Neko od njih je tako početkom 2011. pomenuo uručivanje štafete Vučiću na njegov rođendan. Vučić nije pokazivao nikakvo oduševljenje tom idejom, jer je u njegovoj prirodi da smatra kako je sasvim prirodno da mu se ukazuju najviše počasti. Oni njemu najbliži su osećali da je zadovoljan.

Same organizacije nošenja štafete i svojevrsnog sleta u prostorijama stranke prihvatio se Višekruna kao jedini sposoban da bilo šta konkretno odradi. Ostali su jedino umeli da klimaju glavom.

Preko Vučićevog profila na Fejsbuku, koji je u to vreme kao administor vodio Višekruna, članovi su pozvani da pošalju najlepšu pesmu posvećenu Vođi, kao i neku sliku. Stiglo je više hiljada radova.

Problem koji je iskrsao pred organizatore bile su finansije. Vučić nikada ni dinara od svojih para nije dao stranci, niti je dozvoljavao da se novac njemu namenjen troši za stranačke potrebe. Srpska napredna stranka je u to vreme još uvek bila mala opoziciona partija neizvesne budućnosti, a za njenog lidera je još uvek slovio Tomislav Nikolić, zbog čega se nije našao ni jedan imućniji sponzor koji bi investirao nekoliko desetina hiljada evra u grandioznu organizaciju Vučićevog rođendana.

Na kraju je sve odrađeno daleko skromnije nego što se na početku zamišljalo. Umesto štafete ili nečega što bi na nju ličilo, Vučiću je uručena originalna korica neke publikacije o Titovoj štafeti, simbolično popunjenoj značkama koje su prikazivale buduće ordenje na grudima Aleksandra Vučića. Svi su odlično znali da je bio pomalo ljubomoran na svoj uzor, Josipa Broza, koji je čak tri puta bio odlikovan ordenom Narodnog heroja.

Višekruna u svojoj knjizi navodi: „Tito je svakako bio Vučićev uzor i inspiracija za naše akcije. Pokloni koji su tog dana pristizali u centralu stranke bili su brojni i vredni: od skupocenih odela do satova.

U ime Facebook prijatelja ja sam predao Vučiću Štafetu mladosti i najlepšu pesmu posvećenu njemu, napisanu od jedne mlade dame iz Zrenjanina, koja je tada još uvek verovala u promene, a zove se Selena, kao i rukom naslikanu sliku (Vučićev portret) koja je pobedila po broju lajkova na njegovom Facebook profilu."

Vučić nije pokazivao ni da je razočaran, ali ni da je zadovoljan. Za njega je ova ceremonija bila samo još jedna prilika da se pokaže kao pravi Vođa, okružen vernim podanicima. On je u tome uživao i utonuo je u svoj virtuelni svet u kome je već na sebi imao belu maršalsku uniformu.

Teatralno, kao pravi državni lider, on je nekima od prisutnih podelio stranačke značke. Jednu od njih je svojeručno na rever zakačio Višekruni, kao da se radi o državnom ordenu prvog reda. Nedostajalo je još samo da prisutni kleknu pred njega i da ih on, udarcima mačem po ramenima, proizvede u vitezove svog okruglog stola.

„Narcisoidna ličnost, kakva je Vučić, sklona je obožavanju moći i uopšte takvoj projekciji. Izražena crta njegove poremećene ličnosti je autoritarna sklonost. Odlikuje se visokim stepenom bespogovornog podređivanja moćnom autoritetu, prema kojem ima nekritički servilan odnos. Za Vučića je karakteristično da ispoljava slepu poslušnost prema autoritetima, što je još jedan dokaz da nema svoje „Ja". To pokazuje da on poseduje podanički mentalitet bez svesti", zaključak je analize koju su na više od sto strana napisali dr Nikolajević i dr Trifković.

Omiljeni Vučićev filozof, Maks Veber, opisao je jedan poseban vid autokratije. Ovaj tip vlasti nastaje u doba velikih kriza i potresa, a obeležava ga pojava „harizmatskih vođa" ("harizma" znači višu obdarenost). To su ličnosti koje imaju specifičnu obdarenost koja se smatra natprirodnom.

Harizmatska vlast obogotvorava ličnost vođe i pretvara je u legendu i mit naročito za mase novih pristalica koji se priključuju pokretu. Vođa najčešće sam odlučuje. a njegova volja postavlja se kao najviši razlog iznad kojeg nema daljeg kriterijuma. Veber je uočio da „harizma zna samo za unutrašnju određenost i svoje sopstvene granice".

Nosilac harizme uzima zadatak koji mu je određen i na osnovu svoje misije zahteva da mu se drugi pokoravaju i slede ga. Kakav će rezultat biti, zavisi od toga da li će on to postići. Ukoliko podanici ne priznaju njegovu misiju. njegovi zahtevi propadaju, ukoliko ga oni priznaju, on je njihov gospodar sve dok „osvedočenjem" uspeva da očuva njihovo priznanje.

Postojanje harizmatičnog autokrate, dakle, po Veberu zavisi od sledbenika, a ne toliko od vođe. Sledbenici su krivi što im je dodeljena sudbina ovaca koje prate ovna predvodnika čak i na njegovom putu u propast.

A 1. Klicanje unapred naučenih parola

Aleksandar Vučić se u potpunosti uživeo u ulogu neprikosnovenog "Voljenog vođe", kakvim smatra Josipa Broza Tita. U doba doživotnog predsednika SFR Jugoslavije škole, fabrike i institucije su prestajale da rade kada bi on stizao sa nekog svog putovanja po svetu ili dočekivao nekog od mnogobrojnih svetskih državnika sa kojima se sastajao. Svi zaposleni su morali da odlaze na doček "najvećeg sina naroda i narodnosti" i da, stojeći u špaliru radosno mašu državnim i partijskim zastavicama glasno kličući unapred naučene parole. Ni kod velikog Titovog imitatora, Vučića, ne sme da bude drugačije.

Kada je posle prošlogodišnjih poplava obilazio Obrenovac na ulicama su ga organizovano "spontano" dočekivali zaposleni iz javnih preduzeća i državne uprave kojima je pod pretnjom otkaza naređeno da se tu pojave i glume oduševljenje. Bile su zatvorene čak i predškolske ustanove kako bi zaposleni mogli da dočekaju Vođu, tako da su mališani ostali kod kuće. Da bi mogli da ih čuvaju roditelji su uzimali slobodne dane ili izmišljena bolovanja. Koliko je privredu koštala ova Vođina aktivnost niko nije izračunao. Isto se desilo i prilikom nedavne Vučićeve posete Kosovu.

Dopisom Ministarstva prosvete Srbije broj 05/15 od 9. januara 2015. godine svi direktori srpskih škola na Kosovu su obavešteni da, uprkos raspustu koji je bio u toku, oni i svi njihovi zaposleni moraju da dođu na otvaranje bolnice u mestu Pasjane, kao i na kasnije otkrivanje spomenika kralju Milutinu u Gračanici. Ova radna obaveza je proglašena, jer je svečanosti predvodio Aleksandar Vučić lično.

U preko dvadeset autobusa, od kojih su neki došli iz uže Srbije, a drugi su bili sa samog Kosmeta, organizovano spontano okupljeni narod je vozan sa jednog na drugo mesto na kome će se pojaviti Vučić i pustiti po neku krokodilsku suzu.

Pre nešto više od godinu dana u Severnoj Koreji je pogubljen Džang Song Tek, teča predsednika Kim Džong Una i neformalni drugi čovek države. Jedna od optužnica je glasila kako na dočecima "Mladog Vođe" Džang nije dovoljno euforično aplaudirao!?

Nije daleko dan kada će to biti neoprostiv greh i Srbiji koju vodi "Voljeni Vođa", Aleksandar Vučić.

A 2. Karakteristike manične faze

Pojedini stručnjaci, na prvom mestu forenzički psiholozi koje smo konsultovali, veruju da Aleksandar Vučić boluje od bipolarnog afektivnog poremećaja, poznatijeg kao manično-depresivna psihoza.

Problem sa ovom psihozom je to što se ona teško dijagnostifikuje, jer se simptomi mešaju sa simptomima nekih drugih poremećaja, kao što su alkoholizam ili narkomanija.

Ova psihoza se karakteriše ponavljanjem epizoda manije i depresije i ranjivošću tokom celog života.Često su prisutni subsindromalni simptomi, kao i jasno izražene epizode manije i depresije (abnormalno povišeno i sniženo raspoloženje). Njihova učestalost i intenzitet variraju.

Depresije karakteriše natprosečno loše raspoloženje i umanjena motorika. Kod jakih deprsija dolazi do samoubilačkih ideja (u konkretnom slučaju stalno Vučićevo pričanje o tome kako mu se bliži kraj, kako mnogi žele da ga ubiju...).

Manijakalnost je nasuprot tome obeležena pojačanom motorikom i neumornim kretanjem koji neretko idu zajedno sa euforičnim ili preosetljivim raspoloženjem. Pri tome je sposobnost shvatanja realnosti kod obolelih značajno redukovana, pa oni često zapadaju u probleme.

Za Vučića se zna da izuzetno malo spava, što je karakteristika manične faze, kao i da je sklon nekontrolisanim izlivima osećanja (lomljenje brave u besu, na primer).

Medijski spektakl bilo je i iznošenje nekog deteta iz zavejane kolone vozila kod Feketića, kao i unezvereno veslanje bez cilja i plana po poplavljenom Obrenovcu. Cilj ovih akcija je stvaranje utiska da je Vučić superioran, gotovo da poseduje natprirodne sposobnosti. Neko ko misli da ovaj narod u to može da ubedi, očigledno nije svestan realnosti. Daning-Krugerov efekat je kognitivni poremećaj. Njegove posledice su da osobe sa manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu. Ovaj poremećaj je pripisan metakognitivnoj nesposobnosti pa individua ne može da prepozna svoje greške

Stručnjaci tvrde da „kada se za nekoga kaže da je psihopata, to nije dijagnoza - takva dijagnoza ne postoji u medicini - već se radi o psihološkom konstruktu koji služi da se opiše određeni profil ličnosti".

Sve pomenuto je zalečivo, ako ne i izlečivo, ali jedino kada se lečenju pristupi na vreme.