Uvodnik
(Pr)osudite sami
Smrt i
hronično srećnih
Milovan Brkić
Prošlog meseca na zemunskom groblju
sahranjena je gospođa koja je bila prijateljica
mog pomoćnika i mene.
Živela je na Kipru skoro
dve decenije, bila je srećno udata, majka dvoje
dece, zaposlena, materijalno obezbeđena. Umrla je u snu, u 45. godini.
Raspitujući se o njenoj smrti,
Nikola je od njene najbolje drugarice dobio odgovor da
je Ivana umrla od hronične sreće! Nije imala problema sa novcem, imala
je srećan brak, dobar posao, naprednu
decu.
Ožalošćeni njenom smrću,
Nikola i ja razmišljali smo
o životu, njegovoj prolaznosti, konstatujući koliko smo
samo privremeno na ovom svetu,
i da o njemu,
u krajnjem slučaju, drugi odlučuje. Sudbina, recimo.
Svake večeri polovina građana Srbije leže praznog stomaka.
Polovina građana nema nikakve prihode,
a ni nadu da će im se, uskoro,
pružiti šansa da do posla dođu.
Prostačka pohlepa ljudi iz
gornjih struktura Demokratske stranke i G 17 Plus, i njihovih koalicionih partnera, opustošila je sela, prevarila
seljake, otela im za male pare njihovu letinu, njihov trud, znoj,
muku...
Novi bogataši, koji su
postali vlanici preduzeća, fabrika, zemljišta, a koji
ni pismo majci ne umeju da sastave, uveli
su svoja surova pravila i zaposlene tretiraju
kao stoku, kao robove.
Aktuelna vlast je sve učinila
da zaposleni nemaju nikakvu radno-pravnu zaštitu. Inspekcije rada, sudovi, sindikati,
samo su ikebana.
I dok milioni građana gladuju, očajni kako da plate komunalne
račune, da deci kupe knjige
i đake opreme
za početak školske godine ili
studente pošalju na školovanje,
a bez prebijene pare u džepu, skotovi iz vrhova Demokratske
stranke i G 17 Plus, i njihovi finansijeri,
razmeću se vilama, jahtama, voznim parkovima, organizuju prijeme, bahanalije, orgije i sabiraju
milione evropskih novčanica.
Žena, ćerke, tast i
tašta Borisa
Tadića letuju u Grčkoj, u najskupljim apartmanima, pod budnim okom telohranitelja. Sve o trošku
poreskih obveznika.
Dok u školama učenici gladnih stomaka slušaju predavanja,
predsednikove ćerke su dobile na
poklon čistokrvnog konja, sa pedigreom,
koji košta
stotinu hiljada evra, kao poklon.
Naravno, njihov otac ima svoj
raspusni život. Jake policijske snage čuvaju ga dok
se njegovo mlohavo telo, ophrvano teškom bolešću (lupus) odaje užitku sa
podvođenim mu dečacima i devojčicama. Predsednik želi da bude nobl,
što bi rekla gospođa živka ministarka.
I dok razmišljam o Ivaninoj
smrti, o smrti žene koja je živela
po meri hrišćanskih normi, neodoljivo
mi se nameće pitanje: odakle
toliko životinjske pohlepe u malim kurvinim sinovima koji danas vladaju
Srbijom kao Neroni? Jer, naši odlasci iz
života nikad nisu predvidljivi. Pa i životi tih
skotova nisu pod punom zaštitom,
bez obzira na to što našmrkani
kokainom, opijeni vlašću i moći
oni misle da su večni,
i da jedino
takav život ima smisla.
Iako poštujem deset
Božjih zapovesti, neka mi Bog oprosti, uvek nekako imam na umu uverenje
da bi živote ovih tvorova trebalo
prekratiti, da bi milioni građana makar dobili nadu
da će njihova deca osetiti slast
mleka, čokolade ili praznog pasulja,
ako je nerealno razmišljati o mesu
koje je kod nas najskuplje u Evropi.
Verujem da bi nam Bog oprostio
grehe ako bismo skratili hroničnu sreću i zadovoljstvo naših vlastodržaca.