Diplomatija

 

Smešna strana tragedije srpske diplomatije (3)

 

 

Pozovi M radi povraćanja

 

Povodom tekstova iz prethodna dva broja Tabloida "Kako sam sistematski uništavan od idiota" i "što mi ne zapališe moooj konzulat", posvećenih konzulu Srbije u Rijeci Miri Jegdić, javio nam se M.J. iz Karlovca sa svojim "amandmanima" i dopunama nekih tvrdnji izrečenih u tim tekstovima

 

M.J

 

Karlovac - Predstava o diplomatskom predstavniku neke zemlje, pogotovo tzv. matične, ne mora uvek da se poklopi sa realnim životom i faktičkim stanjem stvari. čini se da se upravo to i tako dogodilo u slučaju gđe Mire Jegdić, konzula žerana u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, osobe koja bi, zbog pokazanog radnog elana i hiperaktivnosti, mogla da obavlja brojne korisne poslove u oblasti preduzetništva ili sitne trgovine, ali u diplomatiji nikako. Ili bi mogla samo igrom slučaja, i to veoma, veoma privremeno...

 

 

 

Slučaj „parking“

 

...Međutim, i ovakva hipoteza glatko pada u vodu ako se ima u vidu bizaran slučaj koji nam je svojevremeno, kao bruku i sramotu, prepričao jedan Srbin zaposlen u riječkom javnom komunalnom preduzeću za parkinge, održavanje javnih površina itd. Naime, onaj ko je ikada bio u Rijeci zna da je tamo teže parkirati se u centru, na primer u okolini zgrade Konzulata, nego u okolini Jelačića placa u Zagrebu ili Terazija u Beogradu, i to i u saobraćajnom špicu. Zbog toga se Jegdićkin prethodnik, generalni konzul Dušan Mrdović, koji je bio dobar sa riječkim gradskim vlastima, potrudio da se za potrebe Konzulata (tačnije zvanih i nezvanih gostiju, nepredvidivih situacija, rezervnih opcija i sl.), na deset metara od ulaza u Konzulat, dakle u srcu gradskog jezgra, obezbedi jedno parking mesto, da se označi horizontalnom i vertikalnom signalizacijom, da se "pobodu kočići" i mesto ogradi lancem (što je uključivalo i odgovarajuće, za Konzulat besplatne, građevinske radove). Naš izvor tvrdi da je tim povodom došlo i do brojnih žalbi okolnih hendikepiranih "tragača" za parking-prostorom, uključujući čak i neke državne agencije, kojima takva privilegija nije omogućena (pre svega zbog toga što Konzulat ima vlastitu garažu za službeno vozilo, u koju se dolazi kroz pasaž često zakrčen vozilima).

Ali, već nekoliko meseci po dolasku u Rijeku, konzulica Mira Jegdić je od javnog preduzeća ultimativno zatražila raskid ugovora o zakupu tog parking-mesta, jer joj "to uopšte ne treba". U najmanje dva navrata "delegacija" preduzeća je dolazila u Konzulat da konzulicu ubeđuje da ne otkazuje ugovor, jer: a) ta privilegija košta samo, bednih i debelo privilegovanih cca 150-160 kuna (1.500-1.600 dinara) za jedno tromesečje, a svaki slučajni prolaznik će joj odmah ponuditi desetostruko veću sumu za korišćenje tog parking-mesta, b) otkazivanje tog ugovora povuklo bi i politički obojeno pitanje njegovog potpisivanja, te ko je kome tu besplatno ustupao prostor koji se plaća suvim zlatom i zašto je to baš srpski konzulat a ne neka druga firma, c) ušteda bednih 100 evra godišnje za to parking-mesto nije nikakav razlog da se sada ponovo na istom mestu vrše građevinski radovi - vade ukopani metalni stubići, saniraju tragovi, uklanja signalizacija itd. - jer sama ta operacija košta više nego mnogogodišnja izdvajanja za to parking-mesto. Naš sagovornik je tvrdio da su i radnici samog Konzulata nudili da privatno preuzmu plaćanje tog parking-mesta, makar i samo za "zlu ne trebalo", jer je suma zaista zanemariva, ali konzulica je ostala neumoljiva - iz apsolutno neobjašnjivih razloga ugovor o zakupu po cenu života mora da bude raskinut.     

Ljudi iz komunalnog preduzeća bili su toliko konsternirani da se podrazumevalo kako nikakav sličan komunalni ustupak Konzulatu neće biti učinjen pa makar na njega pao asteroid, a konzulica Mira Jegdić postala je u internim krugovima sinonim za neuviđavnu i iracionalnu osobu besmislene logike.

 

 

Mardović „gospodin čovek“

 

... Iako je generalni konzul Dušan Mrdović, prethodnik gđe Jegdić na mestu šefa Konzulata u Rijeci, bio "sterilna" osoba i nije mnogo držao do običnog sveta, pa ni taj svet do njega, ipak je slovio za "gospodina čoveka", sa kakvim-takvim diplomatskim manirima i ponašanjem u celini. Ostaće ovde upamćen kao diplomatski predstavnik države, koji je značajan deo mandata marionetski propagirao raspad te države i promociju druge u nastajanju (Crne Gore). Kao takav, bio je u prisnim odnosima i imao je ugled među vlastima u županijama na svom konzularnom području, a bio je i relativno često intervjuisan i citiran u ovdašnjim medijima. Nakon njegove smene posle otcepljenja Crne Gore, gđa Jegdić je to diplomatsko "gospodstvo" istog trenutka srozala na najprizemniji mogući nivo, podilazeći potrebama i gugutanjima još prizemnijih pojedinaca, koji su njenu očiglednu prizemnost poistovetili sa "ženom iz naroda" naspram suvišnog "gospodina čoveka". Isto tako, otkad je stupila na dužnost, s njom nije objavljen niti jedan jedini "ozbiljan" intervju (ako izuzmemo nekoliko kratkih izjava u vezi s kojima se Mira Jegdić jednostavno nije mogla zaobići). Mrdović ih je imao na svakih tri-četiri meseca. 

Verovatno zbog toga nije slučajnost što konzulica Jegdić nije niti nasledila niti preuzela niti uspela da osvoji "srca" hrvatskih vlasti, što je jedan od uslova i za dobrobit Srba u ovim krajevima (bilo joj je bitnije da se "dopadne" nekim Srbima koji niti hoće niti mogu da pomognu ni sebi a kamoli srpskom kolektivitetu).

 

Kad kamiodžija zaplače

 

... Septembra 2008. imao sam profesionalnu obavezu da se pozabavim slučajem vozača kamiona koji se zove Zoran Prole, iz Bačke je Palanke, a čiji je tegljač sa kontejnerom, dok je ovaj regulisao carinske formalnosti u riječkoj luci, sa obale - skliznuo u more. U kabini tegljača, koja se našla pod vodom, bili su svi njegovi lični dokumenti, uključujući i pasoš, i nešto malo novca. Policija je, naravno, odmah izvršila uviđaj i ubrzo iz vode izvadila i njegove dokumente, ali je morska so potpuno izbledela sliku u pasošu. Tako su svi ostali podaci iz pasoša bili čitljivi, ali se lik na fotografiji nije video. Policija je Zorana Proleta odmah uputila u Konzulat da mu se izda putni list, kako bi se čovek mogao vratiti u zemlju. Međutim, hrvatska policija, koja je tu operaciju smatrala običnom formalnošću, jer je o nesumnjivom identitetu nesrećnika govorio ne samo sadržaj pasoša (makar i sa oštećenom slikom) nego i brojni drugi dokumenti, propratni carinski papiri i bizarnost same situacije, nije računala s tim da u Konzulatu Srbije stoluje Mira Jegdić. Za razliku od hrvatske policije, po kojoj je sve bilo jasno i očigledno, gđa Jegdić je pošla od toga da ništa nije jasno i da je sve sumnjivo, pa i sam nesrećnik, jer "otkud ona zna da Z. Prole nije nešto mutio sa slikom". Da rezimiram, kamion se našao pod vodom 6. septembra. Tek 10. septembra gđa Jegdić je zatražila od vlasti u Srbiji proveru identiteta "osumnjičenog", da bi 12. septembra stigla saglasnost da se mučeniku izda putni list. Za to vreme se Zoran Prole u majici i kratkim pantalonama, u onome u čemu je izašao iz kamiona pre nego što je ovaj skliznuo u more, muvao po Rijeci od nemila do nedraga.

Međutim, celu ovu priču pričam zbog jednog detalja: kad se Zoran Prole, državljanin Republike Srbije, kojem se dogodilo to što se dogodilo, makar koliko bilo bizarno i neverovatno, pojavio u Konzulatu i stao pred "kneza" (čitaj konzulicu Miru Jegdić), ova se, iako je bila upoznata sa celokupnom predistorijom slučaja, da je čovek posle svega i doslovno ostao samo u gaćama, na njega obrušila poput kobre: "Ko ti je dozvolio da takav ulaziš u Konzulat? Ovde se mora ulaziti pristojno obučen!". Jedan radnik Konzulata potvrdio mi je da je Z. Prole, koji je odmah "sproveden" u već legendarnu biblioteku-kaznionicu, posle toga dugo naglas plakao, ne verujući da mu se to zaista događa, u "njegovom" Konzulatu u koji je došao da traži pomoć.

 

Ne znam ja ništa, samo kažem

 

U komunikaciji sa nama, tzv. dijasporom, kako god nas videla i čime god nas sma(t)rala, ponaša se paternalistički, pre bi se reklo vlasnički nego pokroviteljski. Neki se radi kakvog sitnog ili trenutnog interesa uključe u takvu igru, ali čim vide da ništa ne dobijaju (neka sitna donacija, poklončić), otkazuju poslušnost i "saradnju".

Još i pre nego što je dobila simpatičan nadimak konzul-žderan (ne zna se da li zbog količina koja može da pojede ili zbog načina na koji to čini) pokazala je afinitete prema kontroli tuđeg novca, onog kojim hrvatska država i lokalna samouprava finansiraju aktivnosti, manifestacije i "hladni pogon" institucija srpske zajednice. Upozorenje da će to da se dogodi, mi sa istoka njenog carstva dobili smo prvo iz njenog bližeg okruženja, iz srpskih organizacija u Rijeci, a potom i iz Pule. Radi se o tome da je konzulica dala sebi za pravo da pojedince iz srpskih organizacija proziva i traži im "izveštaj" o dobijenim i utrošenim parama, pa i "program aktivnosti" koji će tim parama ostvariti. Osetivši da će konzulica da ih uvali u velike neprijatnosti ako se sazna da predstavniku strane države podnose raport o novcu dobijenom od hrvatskih poreskih obveznika, neki su je (prvo oni u Istri, pa onda oni u Rijeci) veoma brzo i, čak, grubo otkačili. Tako se dogodilo da, zbog početne bahatosti, kasnije, kad je od konzulice iz matice zaista traženo da dostavi podatke o svim redovnim prihodima srpskih organizacija, a radi pravljenja prioriteta za pomoć nekima od njih iz zemlje, ni takve podatke, iako su inače javni i dostupni javnosti, gotovo niko nije hteo da joj dostavi. Kasnije, kada smo počeli da konkurišemo za neke programe Ministarstva dijaspore i Ministarstva kulture Srbije, podrazumevalo se da se projekti šalju njoj na "verifikaciju" i "stručnu" ocenu, čak i kad o njima objektivno ne (treba da) zna ništa.   

Ako se izuzmu neki korisni potezi, koji su imanentno svojstvo njenog položaja, funkcije i radnog mesta, pravo je čudo kako gospođa konzulica gura sebe da posreduje u stvarima u kojima za posredovanjem nema potrebe. Ona bi da iz Rijeke, pa i naredbodavnim tonom, posreduje, čak i sekretariše, između dvojice pojedinaca ili dve organizacije u Karlovcu ili Vojniću, ili između institucija u Srbiji i ovdašnjih pojedinaca. često svima prosleđuje imejlove upućene njoj lično iz neke institucije u Srbiji, ili institucijama u Srbiji privatne imejlove njenih "štićenika". Tako ponekad pola dijaspore dobije imejl upućen Miri Jegdić koji počinje, recimo, sa "Draga Miro, evo baš smo se vratili sa godišnjeg... Bilo lepo vreme... A u vezi s onim što si mi pisala o sadnicama...". Ili, o tome da je poslala imejl Peri službeno obaveštava Miku, da je obavestila Miku povodom Pere obaveštava Radu, sa sugestijom da Rade obavesti Jovana, Milovana i Milku. Na kraju kruga je celokupna dijaspora obaveštena o toku njene svesti.

Gđa Jegdić će bez ustezanja, iako se u to uopšte ne razume, logikom preduzimača ("nije moje da se mešam, ali je sigurno...") da šalje svoje direktive-predloge ko koga da kandiduje za koju umetničku nagradu ili koja je politička partija za nas najbolja. A politička vidovitost i učenost gđe Jegdić naročito je došla do izražaja tokom proteklih lokalnih izbora. Tamo gde je na izborima učestvovalo više srpskih stranaka, tačno je znala za koju će "svi Srbi da glasaju, jer tu je matematika jasna". Tamo gde su srpske stranke (SDSS) tek osnovane i prvi put izlaze na izbore (Primorsko-goranska županija i Grad Rijeka, te Istra) tačno je znala da će to biti "trijumfalan rezultat", jer će, "naravno", "svi Srbi da glasaju za srpsku stranku". Rezultat pomenutih izbora bio je na njenom konzularnom području katastrofalan, a najkatastrofalniji tamo gde je objektivno mogla najviše da utiče - u njenoj neposrednoj blizini. Iako bi to, ipak, mogla da bude samo anegdota, uz male izuzetke, što dalje od nje - rezultat bolji.

 

I bogati povraćaju

    

I "životni projekat" gđe konzulice Mire Jegdić, u vezi sa upravo ovim područjem, koje ona naziva "povratničkim", pri čemu "povratnicima" naziva čak i one koji su se, kako ovde govore, upravo (po)vratili iz šopinga u Minhenu ili iz obilaska svojih švajcarskih računa, doživeo je debakl. Naime, konzulica se ponudila da bude medijator i posrednik između nekih srpskih institucija, pre svih Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima i Instituta za ratarstvo i voćarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kao najvećih donatora, i dijaspore u ovom delu Hrvatske. Ona je na sebe (zar sumnjate!) preuzela ulogu dobročinitelja u posredovanju između Novog Sada i "sirotinje i bede" u "povratničkim sredinama" u Lici, na Baniji i Kordunu. Donacija obuhvata poljoprivrednu mehanizaciju, uključujući i traktore, semenski kukuruz, voćne sadnice (jabuke, kruške, breskve), sadnice vinove loze i sl. Pomenuti Fond i Institut pokazali su se u zaista lepom svetlu i na visini istorijskog zadatka, slali su koliko su mogli, a to nije bilo malo, i pošteno. Međutim, u procesu "posredovanja" Mire Jegdić donacije su, ukupno uzevši, završile u pogrešnim rukama. Tačnije, ono što je, po propagandi, namenjeno povratnicima, da stanu na noge i osposobe se za samostalan život, dakle za sirotinju koja nema početni kapital pa startuje od nule, završilo je kod onih koji niti su povratnici niti su siromašni. Naprotiv, neki su i bukvalnoi milioneri, u kunama ili evrima, svejedno. To što su najčešće i u kakvoj-takvoj vlasti, makar i srpskoj, samo potvrđuje princip.

Možda bi bilo nepravedno reći da je to bio cilj gđe Mire Jegdić, ali je činjenica da je to epilog njene organizacije, tačnije njenog haosa. Tako je, umesto u ruke hiljada jadnika na koje pomislimo kada kažemo "donacija", "bivše ratno područje", "povratnik", "povratnička sredina", sve što je došlo raspodeljeno na ruke svega nekoliko pojedinaca, koji bi glatko preživeli i bez toga, koji već imaju neke prihode (pa i državnu službu, što je ovde velika stvar) ili kojima je to profit na profit. Tako je najagilniji među njima, Dragan Bjelivuk iz Vojnića, koji je u život gđe Jegdić ušao kao predsednik Veća srpske nacionalne manjine Vojnića, direktor zadruge "Naša zemlja" (zadruga je, inače, formalni uslov za doniranje mehanizacije) dobio i traktor, i dodatne mašine, i prikolicu, i sadnice, i kukuruz... Ovde je medijski propraćen njegov sukob za drugim članom njegove "zadruge" kojemu nije dao da se posluži tim doniranim traktorom, pa čak ni nekom sušilicom, koja je, navodno, i dobijena na zahtev i za potrebe tog koji je tražio. Razlog koji je "čuo od Bjelivuka": to je njegov "privatni traktor". Pa onda Nikola Pavić, koji se Miri Jegdić poklonio (i vodio je na janjetinu) kao potpredsednik opštine Vojnić. Gospodin Pavić je jedan od najbogatijih ljudi ovog kraja, zemljoposednik poznat po stadu od 600-1.000 ovaca. Ako je njemu zapelo da od države Srbije, preko gđe Mire Jegdić, dobije navodno 1.000 čokota vinove loze (pa se silno razljutio jer je očekivao duplo više, i toliko zemlje je pripremio), onda pred tom činjenicom treba skinuti kapu. Pa gđa Danica Mićić, inženjer elektrotehnike, predstavnik srpske nacionalne manjine za opštinu Lasinja, koja je dobila više stotina sadnica voća. Pa Milorad Delić iz Vrhovina, baš kako se zove ne nekakav "povratnik" nego predsednik opštine Vrhovine, koji je dobio više stotina sadnica voća. Pa zadruga "Svarun" iz Vojnića, koja je takođe jedan od najvećih primalaca donacija iz Srbije, iako se kao "kontakt" sa Zadrugom javlja gđa Andrić, supruga Nebojše Andrića, bivšeg HDZ-ovog predsednika opštine Vojnić (kojemu je Nikola Pavić bio potpredsednik), takođe jedan od bogatijih ljudi ovog kraja.     

Istini za volju, treba reći da pomenute ličnosti ni slučajno nisu donacije izložili propadanju (čega je takođe bilo), niti su ih otuđile (bilo i toga). Naprotiv, kod većine njih voćnjaci napreduju odlično i stručnjaci ih navode kao primer domaćinskog ponašanja. To, međutim, ne potire činjenicu da su donacije otišle u ruke bogatima, ali barem najmanje siromašnima, da budu još bogatiji, a ne onima koji se pominju u patriotskim frazama i lažnim socijalnim i povratničkim floskulama. A sve to gotovo isključivo zahvaljujući gđi Miri Jegdić, kojoj, dok je likovala u ulozi mecene o trošku vojvođanske vlade, ni najmanje nije smetalo što su joj "jadni povratnici" - bogataši.

Moguće da je, videvši kako se pojedincima poklanjaju odjedanput stotine i hiljade sadnica, Srpsko narodno veće i to imalo u vidu kad je u proleće ove godine takođe doniralo sadnice na Kordunu, u Baniji, Lici i Dalmaciji, ali najsiromašnijima, i to po tri, četiri, pet ili ekskluzivnih - deset komada po osobi.

Konačno, prema našim saznanjima, najnoviji "projekat" Mire Jegdić je pokušaj opskrbljivanja donacijama iz Srbije izvesne Jadranke Radulović, koja ima značajnu imovinu u "povratničkoj" Drežnici kod Ogulina. Prema informacijama iz Rijeke, i gđa Radulović je formalno spremna da prima donacije jer ima svoju zadrugu. Inače, verovatno je bogatija od svih gorenavedenih. Direktor je i vlasnik tvrtke Radulović d.o.o. za građenje i promet nekretninama, na internetu se može naći i kao vlasnik Obrta za posredovanje i usluge "11". Pa, poreski obveznici u Srbiji - na zdravlje! 

 

 

P.S. Prema informaciji dobijenoj posle slaganja ovog teksta, konzul-žeran u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci Mira Jegdić pozvana je da do 10. septembra napusti Hrvatsku i vrati se u zemlju. 

 

 

 

Uticaj i bojkot

 

Kad se sve sabere, a i po vlastitoj kuknjavi, Miri Jegdić je, prema dostupnim podacima, samo jedan od četiri župana na njenom konzularnom području (onaj iz Ličko-senjske županije) odgovorio na poziv da je primi u uobičajenu kurtoaznu posetu po stupanju na dužnost. Koliko je poznato, ovaj karlovački i onaj istarski nisu joj čak ni odgovorili na ponudu (koja se, inače, automatski prihvata i samo se utanačuje termin posete), a onaj primorsko-goranski napravio je posebno uvredljiv gaf: on je, zapravo, napravio oproštajni sastanak za Dušana Mrdovića, odlazećeg prethodnika gđe Jegdić, a Miru Jegdić je pozvao da tom činu prisustvuje, čime je odao počast odlazećem, smenjenom "izdajniku", a ponizio novog legitimnog diplomatskog predstavnika države Srbije. Mi u dijaspori smo se čudili kako je moguće da jedan diplomata na takvu uvredu dobrovoljno pristane. A to je i Hrvatima bio signal o kakvoj se osobi radi.

Isto tako, od četvorice župana, za vreme Mire Jegdić (za razliku od vremena Mrdovića) samo je jedan, uz sve prigodne pozive, kročio u zgradu Konzulata, i to onaj primorsko-goranski (Komadina) iz Rijeke. Desilo se to na kraju treće godine mandata gđe Jegdić, i to neposredno pred lokalne izbore u Hrvatskoj, te se podrazumevalo da Komadina na takav način apeluje na Srbe da ne glasaju za novoorganizovanu SDSS u tom delu Hrvatske, nego za njegovu SDP, kao što je to bilo do tada. Zanimljivo je, na primer, da čak ni gradonačelnik Rijeke Vojko Obersnel, figura uticajna i u hrvatskim razmerama, čovek koji je kod Mrdovića svraćao u Konzulat na kafu (a više puta je bio u službenim posetama), za vreme Mire Jegdić niti jedan jedini put nije ni prišao Konzulatu, a pogotovo se nije odazvao na brojne pozive povodom raznih kulturnih ili državnih prilika!

 

 

Nismo tu

 

Jedan zanimljiv detalj. Kad je konzulica 9. maja ove godine, bila subota, povodom Dana borbe protiv fašizma polagala venac na spomen-kosturnicu u Prkosu Lasinjskom kod Karlovca, očekivala je da se tamo skupe Srbi iz ovog kraja i cele Karlovačke županije. Nije, međutim, osim lokalnih stanovnika, došao niko, jer smo u to vreme organizovano sređivali devastirani spomenik na Petrovoj gori. Kad je konzulica završila u Lasinji, koja je, inače, svega par desetaka kilometara od Petrove gore, učinilo joj se da bi nama gore na Petrovoj gori bila velika čast da prekinemo posao i da njoj ukažemo počast pa je počela da zove mobilnim koga zna: "Da li da dođem?", "Koga tamo ima?", "Sad ću ja da dođem, nemojte slučajno da odete?". Kad se s naše strane "žice" saznalo da bi Mira Jegdić da dođe, nastalo je opšte mahanje rukama i nogama: "Kaži da nismo tu, evo baš sad završavamo i krećemo... Za pola sata? A, ne, sigurno nećemo biti tu!". Valjda je i ona shvatila, pa posle desetominutnog "bušenja" odustala.