Glad

 

Zašto i zbog koga milion i po građana demokratske Srbije svakodnevno nemaju šta da jedu

 

 

Vuci siti, a stado gladuje

 

 

Armija nezaposlenih u Srbiji svakim danom se povećava. Mesečno i do deset hiljada ljudi ostaje bez posla. Glad, kao prirodna posledica ovakvog stanja, pojavljuje se kao avet koja zastrašuje sve brojniju sirotinju. Siti u te aveti, po pravilu, nikada i nisu verovali. Samo u Srbiji je moguće da se jedna televizijska stanica oseti pozvanijom od države, sprovodeći akciju skupljanja humanitarne pomoći gladnima. U isto vreme predsednik Republike obilazi mesto snimanja televizijske serije "Selo gori, a baba se češlja". To je takođe moguće, ali samo u Srbiji

 

 

Nikola Vlahović

 

 

Zvanični statistički podaci govore da više od 600.000 građana Srbije živi ispod granice siromaštva, te da su najugroženiji ljudi stariji od 65 godina, da 150.000 dece, uglavnom uzrasta do 14 godina, bukvalno gladuje i da ih je još toliko na ivici ili ispod granice apsolutnog siromaštva. Ali, šta je statistika a šta stvarni život?

Život u Srbiji govori da je svaku statistiku neophodno pomnožiti brojem 3. Pa ni tada ta slika nije sasvim realna.

Samo oko 155.000 ljudi redovno prima neku vrstu socijalne pomoći. Ostali su prepušteni raznim stvarnosnim nemilostima. U 58 narodnih kuhinja hrani se 21.000 korisnika. Država je došla na ideju da i preostale narodne kuhinje pozatvara. Ili je nekome neprijatno da pogleda istinu u oči ili je na delu nezapamćeni sadizam.

U Srbiji sada ima 3.100 hraniteljskih porodica, sa 4.000 dece, oko 45 odsto stanovništva starijeg od 60 godina živi u porodici sa prosečnim mesečnim prihodom manjim od 4.000 dinara! Od tog broja, manje od trećine prima socijalnu pomoć.

Država je zbog ograničenih budžetskih sredstava utvrdila cenzuse koje pojedinac mora da ispuni da bi dobio pomoć. U praksi to izgleda ovako: petočlano domaćinstvo dobija pomoć od oko 10.000 dinara, pa kad tih 10.000. dinara bude podeljeno na 30 dana, jasno je da je u pitanju 60 do 70 dinara dnevno koje može da potroši svaki član porodice. Ali u šta?

Država i njena statistika znaju i da prevare. Našminkane činjenice iz 2007. godine pokazale su da se broj siromašnih u Srbiji u odnosu na 2003. godinu prepolovio, ali podaci iz 2008. pokazali su da je stanje potpuno suprotno!

Osim zastrašujućeg podatka da 150.000 maloletnika doslovno gladuje, još tri puta toliko njih nalazi se na ivici siromaštva.

Glađu su zarobljene opštine jugoistočne i centralne Srbije, pa se čak i u Vojvodini povećao broj siromašnih, te danas iznosi preko 10 odsto od ukupnog stanovništva, što je neverovatno za jednu prirodno bogatu regiju. Opet po zvaničnoj statistici, oko 21.000 ljudi hrani se u narodnim kuhinjama jer nema drugog načina da biološki preživi, a desetostruko više njih bi došlo "na kazan" da tih tužnih institucija ima više. Podaci o potrošnji hrane takođe govore za sebe. U Srbiji se troši 3,5 puta manje junetine i 2,5 puta manje mleka i mlečnih proizvoda po stanovniku nego u Evropskoj uniji. U Srbiji se troši 4,3 kilograma junetine godišnje po stanovniku, a u EU 14,4 kilograma, mleka i mlečnih proizvoda 100 kilograma, dok je potrošnja u EU 245 kilograma.

Sa druge strane, agrarna politika svih demokratskih vlada do danas je najblaže rečeno kriminalna. Da je to tako, najbolje govori podatak da je ove i prošle godine u Srbiji zabeležen rast cena poljoprivrednih proizvoda za 24 odsto u odnosu na prosečnu cenu u 2006. i za 19,4 procenta u odnosu na decembar 2006. godine. Donedavno, proizvođači su dobijali 20 do 21 dinar za litar sirovog mleka, što je bilo skandalozno malo.

"U Srbiji niko ne sme da umre od gladi!" ili "Mi imamo viškove hrane!" omiljene su parole svih posleoktobarskih koalicija zajedno. Ali, ko je spreman da položi račune i snosi odgovornost za sramotu koja viri iza svakog ćoška ove zemlje?

Brojni su razlozi zbog kojih bi svaka odgovorna vlada učinila niz radikalnih koraka ili  podnela kolektivnu ostavku. Jer, u današnjoj demokratskoj Srbiji barem 500.000 hektara obradive zemlje zaraslo je u korov, ljudi prodaju kuće u unutrašnjosti veličine 200 do 300 kvadratnih metara, i to zajedno sa obradivom zemljom, samo da bi kupili pedesetak kvadratnih metara stana u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, a preostali stočari i poljoprivrednici prepušteni sebi prosipaju mleko, gaze kupus, bacaju maline, svinje hrane tonama jabuka.

 

Makrobiotički kurs svih režima

 

Mada bi Srbija od poljoprivrede mogla da ima finansijsku imperiju evropskih razmera, zbog nebrige se od celokupne obradive zemlje navodnjava samo nekoliko procenata. Zbog toga je prosečan prinos kukuruza oko 4-4,5 tona po hektaru, dok je, recimo, u Holandiji taj prinos i do 7 tona, mada je reč o zemlji u kojoj su magla, oblaci i kiša stalna, a sunce retka pojava. Konačno, ne treba ni to zaboraviti, država je sve učinila da otera seljake sa sela, te je već decenijama u Srbiji sramota biti seljak. Uprkos činjenici da je stanje u proizvodnji hrane tragično, najtraženije zanimanje je menadžer prodaje!

Sa druge strane, bez obzira na masovno otvaranje gigantskih prodajnih centara, i domaći i strani trgovci imaju problem sa nabavkom dovoljnih količina hrane od domaćih proizvođača. Jer ili su otkupne cene male ili odgovarajućih proizvoda nema dovoljno ili ih uopšte nema.

Ministarsvo poljoprivrede Srbije, počev od onog koje je za vreme DOS-a vodio Dragan Veselinov, završno sa današnjim koje vodi Saša Dragin, kao i sve dosadašnje vlade, najodgovorniji su za takvo stanje. Razne reforme ovog sektora dovele su do potpunog zamiranja ideje da poljoprivreda bude prioritet Srbije. Naravno, način tih reformi sugerisan je iz Evropske unije. A tamo su već odavno formirani karteli za određene vrste proizvoda. Ko će u Srbi šta da seje i šta da žanje, propisaće Brisel. Ovdašnje vlade i koalicije oduševljene su tom idejom. Ali nije narod koji gladuje. 

 Istraživanje problema socijalne bede nikada nije bilo popularno u režimima koji su narcisoidni i koji sebe žele da vide u propisnom medijskom ogledalu... Ovakvim sistemima bez sistema to je isto što i pretnja sveukupnom društvenom poretku u kome bi vlastodršci morali da se odreknu dobrog dela svojih privilegija, a uspešni privrednici svojih monopola i enormnih profita.

Naravno, to nikako nije moguće jer bi postojeća politička i finansijska vrhuška morala da se preda zakonima nekog novog uređenja. Takve stvari nikad ne dolaze mirnim putem. Čudno, ali glad u svakoj državi na svetu podrazumeva i potencijalnu revoluciju ili haos. U Srbiji je ona generator depresije, porodičnih obračuna i najšireg spektra samoubilaštva... O pobuni nema ni govora.

Pre više od petnaest godina emitovan je televizijski spot u okviru kampanje za otvaranje takozvanih narodnih kuhinja, a tekst propagandne poruke je glasio: "Tu, pored vas, nevidljivi, stotine, hiljade ljudi ne znaju da li će danas jesti. Deca, penzioneri, učitelji i radnici...." Tadašnji dvojni moral imao je svoju nadripatroitsku pozadinu sa političkim sloganom: "Ješćemo i korenje ako treba!"

Ali ko je danas, u novom veku i kakvom politikom, doveo do toga da u zemlji sa 5 miliona hektara poljoprivrednih površina postoji problem gladi i institut narodnih kuhinja?

 U čemu se to razlikuje nemoral režima iz devedesetih od nemorala današnjih demokratskih režima, ako je posle makrobiotičke ideologije Slobodana Miloševića na scenu došla ideja o prodavnicama za siromašne pod nazivom SOS, čiji je izumitelj i finansijer niko drugi nego jedan ovdašnji monopolski trgovinski lanac?

 Zašto se u zemlji koja je prirodno bogata i klimatski idealna problemi rešavaju ostvarenjem ideologije Mirjane Marković o civilizaciji siromaštva?

Zar ne bi upravo ona danas bila ponosna na licemernu akciju jednodnevnog uzdržavanja od prežderavanja i na donaciju neke "Viktorija grupe" koja će tokom sledećih 12 meseci biti upotrebljena za snadbevanje postojećih javnih kuhinja širom Srbije i otvaranje novih? I ko je, uopšte, "Viktorija grupa"?

 Donacijom u hrani od preko pola miliona evra, a uz logistiku televizije B92, javnost je saznala da je reč o kompaniji koja ima nekoliko hiljada zaposlenih i da je u pitanju jedan od najvećih proizvođača ulja u Srbiji i najveći prerađivač soje na Balkanu.

Progovorio je i izvesni Zoran Mitrović, predsednik Upravnog odbora "Viktorija grupe", pozivajući i druge kompanije da se pridruže donacijama u akciji borbe protiv gladi u Srbiji. Zazvučalo je pošteno:

"Učešćem u ovoj humanitarnoj akciji želimo da damo svoj doprinos u borbi protiv gladi, a ujedno da naše partnere, prijatelje i konkurenciju motivišemo da nam se pridruže u ovom plemenitom gestu"

Donacija "Viktorija grupe" sastoji se od 100 tona jestivog ulja sa povećanim sadržajem vitamina A - nove robne marke "iskon", 500 tona brašna, 200 tona sojinih ljuspica i par stotina tona krompira.

"Viktorija logistik", jedna od firmi "Viktorija grupe", prevoziće hranu do javnih kuhinja...

Da li je sve ovo bio prevashodno posao države ili je država pustila da "Viktorija grupa" (čija god da je) spoji korisno i humano? Činjenica je da se donator nije ustezao od samoreklame (a što ne bi kad je ovoliko dobrodušan!); činjenica je takođe da u vezi sa celom ovom akcijom Vlada Srbije javno nije nijednu reč progovorila.

Čemu nas uči ćutanje onih koji bi trebalo da budu najglasniji? Korumpirana državna administracija, monoplisti, ovlašteni bogatuni svih ideologija i najsirotiji deo ovog naroda, na drugoj strani, to je idealan scenario za pravljenje novih ekstraprofita.

 

 

 

Statistička i stvarna sirotinja

 

 

Zarada od gladi, taj monstruozni izum lažnog slobodnog tržišta, konačno je stigao i u Srbiju. Treba samo izračunati. Koliko je to televizijskih minuta i sati kompenzacionog reklamiranja "Viktorija grupe" tokom trajanja akcije? Koliko je dobro za "Viktorija grupu" što će ovom akcijom, kao lider čistog milosrđa, povesti za sobom i stare i nove poslovne partnere? Kada bi, uopšte, ovoliko profitabilne plemenitosti "Viktorija grupa" mogla da pokaže da nije toliko gladnih? Proizvodi li ova država gladne za potrebe jasne demarkacije naše klasne suštine ili za potrebe čistog profita proverenih režimskih prijatelja? Kad srpska vlada javno odgovori na ova i slična pitanja i sama pokrene sličnu akciju bez lukrativnih ideja, neko će nekad i poverovati da je sve čisto a da su samo kontejneri prljavi.

Jer, socijalno dno je sve šire i sve vidljivije... Čak 23,5 procenata stanovnika jugoistočne Srbije je siromašno, a na ivici egzistencije nalazi se 13,2 odsto stanovnika zapadne Srbije, 11,4 odsto stanovnika istočne Srbije, 9,7 odsto stanovnika Šumadije, 7,9 procenata stanovnika Vojvodine i 4,2 odsto stanovnika Beograda.

Prema najnovijim istraživanjima vanevropskih institucija, Srbija je po broju onih koji nemaju dovoljno hrane četvrta u regionu sa 12 odsto gladnog stanovništa. Ispred Srbije, po broju onih koji nisu imali dovoljno hrane za sebe ili svoju porodicu, nalazi se Makedonija, gde je 21 odsto anketiranih reklo da se suočilo sa nedostatkom hrane, kao i Bugarska sa 17 odsto i Rumunija sa 14 odsto.

 

Zvanična, od države procenjena granica siromaštva u Srbiji, određena na temelju jednog potrošača, u proseku iznosi manje od 72 evra mesečno. Na osnovu toga, ispod granice siromaštva nalazi se nešto više od deset odsto građana Srbije (blizu 800.000 ljudi). U ovu kategoriju ne spada jedna posebna podvrsta koja se surovim birokratskim rečnikom zove " materijalno nedovoljno obezbeđeni", jer bi tada broj statističke sirotinje iznosio 1.600.000 ili 20 procenata ukupnog stanovništva!

 

Neposredno nakon pada režima Slobodana Miloševića, već 2002. godine, objavljen je podatak o 250.000 porodica koje se nalaze u zoni ekstremnog siromaštva. Privatizacijom državnih preduzeća, bez poštovanja socijalnih programa, došlo je do naglog siromašenja, pa je tako, osim blizu milion zvanično nezaposlenih, ukus bede osetilo još oko 700. 000 ljudi koji se bave takozvanom sivom ekonomijom i dnevnim preživljavanjem. Mada se Srbija još uvek nalazi u kategoriji srednje razvijenih zemalja, u poređenju sa zemljama regiona istočne Evrope, činjenice govore da je nebriga države za nezaposlene i gladne takva da su pobune gotovo izvesna stvar. No, gladan čovek nije sposoban čak ni za takvo nešto.

Decenije uličnih protesta i teška razočaranja usled politike kompromitovanih vođa nekadašnje opozicije, ugasile su takvu mogućnost u ovoj generaciji. Pokojni srpski premijer Zoran Đinđić, već na početku svog kratkotrajnog mandata obznanio je da će tranziciju preživeti nekoliko miliona ljudi, da će najbogatijih stotinak kompanija i isto toliko najbogatijih porodica voditi glavnu reč u ekonomiji, a da će sve ostalo stanovništvo živeti u socijalnoj bedi, te da država mora naći načina da deo njih prevede u srednju klasu. Naravno, taj se proces nije desio niti je to bilo moguće u uslovima surovog liberalnog kapitalizma u kome pobeđuje jači, drskiji i vlastima najbliži.

 Svetska banka za obnovu i razvoj, govorom brojki o bruto nacionalnom dohotku zemalja ovog regiona, govori da je Slovenija i dalje pet puta ekonomski jača od Srbije, Hrvatska dva puta, Makedonija približno jednako siromašna kao i Srbija, a Bosna i Hercegovina na skali ispod svih. Siromaštvo u Srbiji je približno na istom nivou kao u Rumuniji (10,5 odsto), manje nego u Albaniji, a veće nego u Bugarskoj i Poljskoj. Statistički rečeno Srbija je deset puta siromašnija od Poljske i pet puta od Turske, a samo je u Albaniji stepen siromaštva veći.

Upravo zbog ekonomske bede miliona ljudi u Srbiji, upadljivo je opao i kvalitet ishrane. Ali ima i paradoksa. Mada je glad više nego očigledna, u Beogradu na tone hrane završava u kontejnerima. Tokom prošle godine Gradska inspekcija je uništila skoro pet tona prehrambenih artikala, uglavnom onih kojima je istekao rok trajanja, a i dalje su bile u slobodnoj prodaji.

Da ima efikasne politike i redovnog praćenja potencijalnih viškova, ta hrana bi uvek mogla biti dar sa nebesa za mnoga gladna usta kojih ima i u prestonici i u celoj državi.

Uprkos svemu, država i dalje kao osnovni kriterijum siromaštva uzima novac potrošen u toku jednog meseca, pa je nepobitno utvrđeno da je 8.360 dinara prag siromaštva. Neko je procenio da je za hranu, higijenu, odeću, prevoz i ostale potrebe dovoljno toliko. Da li je ovaj državni genije na ličnom primeru iskusio takav jedan eksperiment, nije poznato...

 

 

 

 

Danas svaki građanin štrajk glađu može da obavi u krugu svoje porodice.

                            (Aleksandar Baljak)

 

 

 

 

 

Umrli smo, ne možemo doći

 

 

Poslednjeg dana oktobra 2006. godine u Subotici je dvoje ljudi umrlo od gladi. U opštini koja važi za bogatiju opštinu u Srbiji, umrli su Viktorija Vojnić-Hajduk (78) i njen sin Ivan (57). Obdukcija je precizno utvrdila da je uzrok Ivanove smrti perforacija čira na želucu i teško unutrašnje krvarenje, a da je njegova majka Viktorija, koja je bila nepokretna, pretrpela moždani udar.

Procenjuje se da je majka umrla sedam, a sin tri dana pre toga i da je Ivan nakon smrti majke bio u takvom stanju da nije mogao nikoga da obavesti.

 Stručnjak iz Beograda koji je u subotičkoj bolnici obavio obdukciju bio je šokiran stanjem u kojem su se tela nalazila i spoznajom da su kod oboje mišići potpuno atrofirali, što je bila direktna posledica dugotrajne gladi.

Nije poznato kako su majka i sin preživljavali, ali se pretpostavlja da su se izdržavali tako što je Ivan povremeno popravljao stare električne aparate koji su pronađeni u kući. Nisu imali ogrev, a grejali su se tako što su palili novine i krpe.

 Na kapiji, ispred njihove trošne porodične kuće, ostala je poruka da od 1. novembra mogu da dobiju obrok u Narodnoj kuhinji.

 

 

 

 

Kameno doba i zidanje sirotinje

 

 

Za porodicu Mihajlović sa beogradske opštine Čukarica, Nikola Tesla, slavni srpski naučnik i izumitelj naizmenične struje, još se nije ni rodio.

Davne 1934. godine, dok se po Makišu plovilo šajkama, na jednom parčetu suve zemlje predak ove porodice je podigao malu kuću od cigala. Iako je još onda Beograd bio snabdeven električnom energijom, ona ovde nije mogla da bude uvedena zbog močvara i ritova kojima je kuća bila okružena. Posle rata ceo Makiš je isušen, počela je gradnja svuda oko kuće Mihajlovića, struja i druge tehničke novotarije dobijali su svi oko njih, samo oni ne.

Otkako je posle smrti oca 1978. preuzeo mesto glave porodice, Branislav Mihajlović od nadležnih traži da mu se u domaćinstvo uvedu bar voda i struja. Na nekih 400 metara od njegove kuće nikao je centar MUP-a sa strujom, vodom, kanalizacijom i telefonskim vezama. Branislavljevu kuću su zaboravili. Isto tako je bilo i kada je na drugoj strani puta niklo industrijsko naselje. Svuda oko Mihajlovića stigla je civilizacija, samo su oni ostali u kamenom dobu.

   "Ja sam invalid", govori Branislav. "Primam materijalnu pomoć, za celu porodicu to je 12.300 dinara mesečno, plus dodatak za negu moje teško bolesne ćerke u visini od 6.700 dinara. A EPS mi traži 6.500 evra da bi mi uveli struju!"

   Porodica Mihajlović ima pet članova, a pre nekoliko godina im je došao i sin preminule Branislavljeve sestre, maloletni A. S. Za sve njih čukarički Centar za socijalni rad izdvaja celih 19.000 dinara mesečno, gde su uračunate i posebne potrebe njihove teško obolele ćerke Svetlane.

   "Da nije bilo pokojnog Veselina Boškovića, ni vodu još ne bismo imali", nastavlja Branislav. "Ja sam pisao svima živima da nam pomognu. Nebojša Čović i Svetlana Gruden, tada gradonačelnici, primili su me i na razgovor od koga nije bilo nikakve konkretne koristi. Ovaj današnji, Đilas, neće ni na pismo da mi odgovori, kao da mu pišem sa Meseca, Bože me oprosti."

   Pre tri godine list Večernje novosti je organizovao sakupljanje humanitarne pomoći za Mihajlovićeve. Javili su im se kasnije i rekli da su čitaoci ukupno uplatili nešto više od  100.000 dinara i da su novac poslali čukaričkom Centru za socijalno. U Centru su tvrdili da nikakve pare nisu dobili i tu i tako se završava priča o pomoći javnosti.

Iako bolestan, Branislav je uspeo da dozida još jedan sprat i kupatilo na kući koja nema struju. Čak je napravio nekih 30 metara makadamskog puta koji vodi do njegove kuće - sve svojim i rukama ukućana i prijatelja.

Jedno od novodozidanih odeljenja koristi maloletni A. S. Stidi se svog položaja i ne želi da mu se pominje ime. Redovno ide u školu, a živi od ujakove pomoći. Socijalno ne daje ni dinara za njega - kažu da ima živog oca koji treba da ga izdržava. A. S. im je odgovorio da ga oni nađu i da mu naplate, jer on to ne može. Od tada mu se niko više iz socijalnog nije obraćao. A. S. priča:

   "Bio je u socijalnom neki Miodrag Pavlović, koji je vodio moj predmet. Taj nije znao ni da idem u školu."

   Ništa bolji nisu ni drugi, poverava Branina žena Biljana:

   "...Pre nekoliko godina u socijalnom na našem predmetu je radio izvesni Milan. Kada sam išla u glavno socijalno u Ruskoj ulici, on mi je rekao da ih slažem kako nas redovno obilazi. Ja to nisam učinila i od tada nam se više ni ne javljaju. Olivera Bulatović, koja je došla na mesto pomenutog Milana, možda nas i obiđe jednom godišnje ili jednom u dve godine, i to je sve."

   Sada nadležni hoće da im oduzmu i ćerku Svetlanu, koja je postala punoletna, ali ne može da živi bez tuđe pomoći i nege. Kažu: nema uslova da boravi u porodičnoj kući.

   "Neka nam daju struju, pa će imati uslova da ostane sa nama", protestuje Branislav. "U ovoj kući joj osim struje ništa ne nedostaje. Negujemo je od rođenja, zašto ne bismo to i dalje mogli?"

   Na samo četiri bandere za dalekovod, kako Mihajlovićevi mere rastojanje do okolnih kuća, na mestu gde je bio u bombardovanju uništeni centar za obuku MUP-a, grad je napravio naselje za nekih tridesetak romskih porodica iseljenih s prostora ispod mosta Gazela.

To naselje ima i struju, i vodu, i kanalizaciju. Grad je, čak, postavio i satelitsku antenu da dojučerašnji žitelji jednog od najvećih kartonskih naselja na Balkanu mogu da koriste i televizore koje su dobili na poklon.

   "Nemamo mi ništa protiv njih, i oni treba da imaju ljudske uslove za život", objašnjava Biljana, "ali nam nije jasno kako je to grad imao pare da njima pokloni tridesetak kompletno novim nameštajem i belom tehnikom opremljenih kućica, a nema para da pobije te četiri bandere koje nas, starosedeoce, odvaja od sveta?"

   U kući žive i dva đaka. Kako uče u zimskim danima, kada mrak pada već u vreme dok se iz škole vraćaju kući? Pod svećom, odgovaraju obojica.

   "Domaći često radim u prevozu, jer putujem oko pola sata do škole", priča nam A. S. "Nekad odem i kod nekog od prijatelja da malo učim. Veš isto tako perem, ako ga ne operem na ruke, u vodi koju zagrejem na smederevcu. Stariji brat mi je u samačkom hotelu, pa nekad odem i do njega da učim, operem veš i,  jednostavno, budem malo u civilizaciji."

 

 

 

Koliko su siromašni Amerikanci?

 

Za oko 36 miliona stanovnika koji žive u Sjedinjenim Državama, Biro za popis tvrdi da su siromašni. Oni to najverovatnije i jesu kada se porede sa ostatkom stanovništva, ali isti biro iznosi statističke podatke o siromašnim familijama, u kojima, između ostalog, piše:

Čitavih 46 odsto siromašnih vlasnici su prostora u kojem žive. Prosečna kuća siromašne porodice sastoji se od tri spavaće sobe, uz to ide i dnevna soba, jednog i po kupatila, garaže i verande ili dvorišta.

·  Klima-uređaji nalaze se u 76 odsto kuća siromašnih.

·  Samo šest odsto tih kuća je prenaseljeno. U proseku svaka osoba raspolaže sa po dve sobe.

·  Skoro 75 odsto siromašnih poseduju automobil. Nekih 30 odsto imaju dva ili više automobila.

·  Kolor televizor nalazi se u 97 odsto kuća u kojima žive siromašni.