Po(d)setnik
Povodom posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Srbiji
Ni slično,
sestro, ni slično
Silazak Dmitrija Medvedeva među Srbe bio
je višestruko koristan: Borisu Tadiću je povećao nivo kiseline u želucu,
Krkobabićeva tašta sad se šepuri po komšiluku, Dinkić je dobio milijardu koju
nije tražio, a sam Medvedev je navukao trajan osmeh na lice kad je video koga
su Rusi oslobađali pre 65 godina
Ivan Molotok
Svoji
smo, nema potrebe da se lažemo i mažemo, niti da se u običnim, prizemnim
stvarima gađamo suvoparnim eufemizmima. Zbog toga svaku priču o rusko-srpskim
odnosima glatko možemo da počnemo onom, navodno anegdotom, o curi koja je u
kupeu voza svako malo pa - prdnula. Međutim, svaki put se odmah potom i
zakašljala pokušavajući da imitira čudne zvukove odozdo, ne bi li saputnici
pomislili da ono što su čuli zapravo nije ono što su čuli nego da im je,
eventualno, plod pokvarene mašte. Sve dok, posle ko zna kog puta, neki od
prisutnih džentlmena nije pomirljivo konstatovao: "Ni slično, sestro, ni
slično!"
Kako
stvari stoje, nekako tako bi i "majka Rusija" mogla da tretira
Srbijine trajne teškoće u nadimanju. Radi se o tome da je Srbija prema Rusiji
oduvek imala ambivalentan odnos, kakav imaju dve sestre različite starosti,
socijalnog i bračnog statusa, pogleda na svet i objektivnih mogućnosti. Taj
odnos se nije promenio od Ivana Groznog i Petra Velikog do Medvedeva. Sve
apokalipse koje su u međuvremenu menjale svet, menjale su nužno i odnos između
dve fizički razdvojene sestre, od ljubavi do mržnje, od ignorisanja do
strahopoštovanja, od transplantacije bubrega do noža u leđa. Nikakvi
sanstefanski ugovori, prvi, drugi i ini svetski ratovi, informbiroi i sankcije
nisu mogli da poremete taj istorijsko-genetski kod, bez obzira na to kakvi ga virusi
ugrožavali i bez obzira na to ko bio kliconoša. U tom rodnom odnosu, a po
logici veličine i moći, Srbiji je uvek zapadalo da mnogo mrzi ili mnogo voli,
da se duri ili da preti, a Rusiji da bude nadmeno cinična i pakosna, pokatkad
bezosećajna i zlobna, ali se uvek znalo, znalo se, šta je i kako je. I
kad god je mlađa sestra Srbija osećala potrebu da starijoj Rusiji kaže da,
zapravo, može bez nje i da joj je, zapravo, možda i bolje bez nje, da je,
zapravo, to sasvim sigurno, da je, ukratko, skoro pa ne voli, Rusija je nekako
znala da odgovori: "Ni slično, sestro, ni slično!"
Bio je praznik
Čini
se da se upravo takvo nešto dogodilo i povodom i tokom posete Dmitrija
Medvedeva Srbiji. Iako se jedan deo državnog i političkog establišmenta ponašao
kao da je posetom Medvedeva surovo kažnjen, ali da urođenu im pristojnost i
državničku kurtoaziju, radi kakvog-takvog interesa države, mogu tih par sati da
žrtvuju u nedostatku pametnijih poslova (predsednik Srbije Boris Tadić sve
vreme je imao izraz kao da mu radi kiselina u stomaku, gradonačelnik Beograda
Dragan Đilas baš se nekako bio nameračio da naudi ruskom ambasadoru Konuzinu
isprsivši u prve slavljeničke redove izvesnog gradskog činovnika Krkobabića;
jednu od najznačajnijih ličnosti ruskog državnog establišmenta, ministra za
vanredne situacije Sergeja Šojgua uvalili su u nadležnost Ivici
Dačiću, koji se verovatno jedini nije obrukao...), a drugi kao da je sa
neba sišao sam Mesija, pa su u napadima servilnosti i takođe urođenog im
idiotizma gosta čak i štipkali kako bi bili sigurni da je od krvi i mesa,
najbolju potvrdu onog istorijsko-genetskog koda dala je amorfna (beo)gradska
masa.
Ta gotovo dvomilionska masa, i sama žestoko
podeljena unutrašnjim ideološkim, političkim, socijalnim, statusnim, staleškim,
psihološkim pa i fizičkim barijerama, opštim odnosom prema rusko-srpskom
sindromu pa čak i ideološkim i istorijsko-političkim tumačenjem samog formalnog
povoda za dolazak Medvedeva u Beograd - 65. godišnjice oslobođenja (!?)
Beograda od strane Crvene armije (!?) - ponela se gotovo unisono, kao da je
kakav crkveni blagdan, kada nisu poželjne zle misli i svaka netrpeljivost.
Utisak je bio da bi građani spontano, po svojoj svesti i savesti, i bez ikakve
policije, ograničenja i komunalnih službi, po nekom nepisanom protokolu učinili
sve da taj dan bude praznik, a ne haos izazvan histeričnom blokadom. To je
nešto što Medvedevljevu posetu čini suštinski, organski drugačijom od, na
primer, one američkog potpredsednika Džoa Bajdena sa sličnim bezbednosnim statusom.
I ne samo to. Iako su se, kako je rečeno, srpski funkcioneri i ovom prilikom
otimali da dokažu da su glasnogovornici ove ili one sfere uticaja ili interesa
(evropejci, evroskeptici, nacionalisti, globalisti, rusofili, amerikanofili i
sl.) niko se nije (beznadežno) trudio da svoj individualni separatizam uobliči
u nekakav ozbiljniji ako ne baš anti a ono kontraruski princip. Kao da je duh
velike Rusije na Medvedevljevim leđima, a ne racionalni otklon, nekako unapred
blokirao ili učinio smešnim svaki takav pokušaj.
Oni
koji su vadili iz naftalina ruske greške u odnosu na Srbiju ipak su bili
blagoglagoljiviji, ili im je pružano više šansi da se iskažu. Tako su se neki
setili "modernih početaka" rusko-srpske averzije i odnosa u kojima su
navodne uzajamne političke zvrčke bile njihova najjača potka.
U
detektovanju "prapočetka sukoba" ovaj put najdalje se otišlo u 1989.
godinu, kada je, Mihail Gorbačov u Beogradu posetio prvog čoveka Srbije
Miloševića. Milošević je svom domaćinu pričao o istorijskoj neminovnosti
demokratizacije u SSSR-u, a Milošević Gorbačovu o "socijalizmu kao
svetskom procesu", koji "niko nikada neće ugroziti".
Malo
potom, i jedan i drugi doživeli su u svojim zemljama demokratsko-vatrena
krštenja. Jedan srpski nacionalista, rusofil i miloševićevac ovako je opisao
početak devedesetih godina prošlog veka i rusko-srpske odnose tokom rata na
ovim prostorima: "Naše najveće razočaranje je svakako pravoslavna Rusija,
koja je, zbog podozrenja prema muslimanima u azijskom delu bivšeg Sovjetskog
Saveza i rivalstva sa Zapadom, bila predodređena da nas bar malo podrži.
Slobodan Milošević se, međutim, 'potrudio' da i ta podrška bude maltene
nikakva.
Najpre
je preko svojih pouzdanika pozdravio neuspeli državni udar u Sovjetskom Savezu,
a potom je pogrešno procenio da doskorašnji komunisti u Vrhovnom sovjetu Rusije
sigurno dobijaju, i da vlada nešto liberalnijeg Borisa Jeljcina neće biti dugog
veka. Kako su, pak, Jeljcin i njegova vlada, a ne Vrhovni sovjet, predstavljali
Rusiju u međunarodnim organizacijama, takvo igranje na pogrešnu kartu u Rusiji
grdno nam se osvetilo. Umesto da nas odlučno podrže, predstavnici Rusije su
uvek glasali za uvođenje sankcija protiv naše zemlje i njeno praktično
isključenje iz međunarodnih organizacija, pravdajući to navodnom činjenicom da
su morali glasati za predložene mere da bi za uzvrat dobili izvesno
'ublažavanje' prvobitnih znatno oštrijih predloga".
Slično
je bilo i povodom raspleta kosovskog pitanja, Rambujea i bombardovanja Srbije,
kada se smatralo da Rusija sistematski nedovoljno čini da zaštiti Srbiju od
ničim izazvane agresije i u borbi za njenu pravednu stvar. Rusi su (prvo
Jeljcinova pa kasnije i Putinova administracija), sa svoje strane, što javno
što diplomatskim kanalima, unapred upozoravali Miloševića da ne mogu i ne žele
da post festum saniraju njegove iracionalne, nenajavljene i neusaglašene poteze
i procene i da ih njegove ucene približavanjem Zapadu ni najmanje ne
tangiraju.
Ima tu i većih sestara
Svrgavanje
Miloševića i dolazak DOS-a na vlast doneli su otvoreno priklanjanje nove srpske
nomenklature Zapadu i distanciranje od Rusije, i to tako i toliko da je Zapadu
bilo beskorisno, a Rusiji smešno. Jedina šteta bila je na strani Srbije.
Sporazum o slobodnoj trgovini između Rusije i SRJ iz avgusta 2000. godine
(dakle, sam kraj Miloševićeve vladavine), ratifikovan od strane dosovske
skupštine 2001, bio je ruska ponuda koja je trebalo da Srbiju stavi na čvrste
noge, jer joj je širom otvoreno ogromno i gladno robe rusko tržište.
Bilo je to, međutim, kao da slepcu pokazujete
Monalizu, jer, kao ni onda, Srbija ni dan-danas ne zna šta bi s tim Sporazumom
(u međuvremenu uveliko poboljšanim). Jedini svetski dinkićevski patent trebalo
je da bude zloupotreba privilegovanog "sestrinskog" Sporazuma za
prosleđivanje tuđe robe (i to izuzetih iz carinskih olakšica) na rusko tržište,
što su Rusi, na zaprepašćenje dinkićevske oligarhije, pročitali i odbili.
Konačno, značajan šamar srpskim srebroljupcima bila je odluka ili stav da sa
njima, ako je već takva stvar, treba razgovarati jezikom novca, jezikom na
kojem su srpski bezgaćnici insistirali kao na demokratskoj tekovini zapadne
civilizacije. I opet su oni koje ni pas nije imao za šta da ujede stručno
procenjivali boju ruskog novca i markirali ga kao tajkunski ili netajkunski.
Problem sa čistoćom ruskog novca eskalirao je
toliko da je predsednik Putin 2005. godine zbog "brojnih poniženja"
kojima su izloženi potencijalni ruski ulagači u srpsku privredu iskalio bes na
jadnom Borisu Tadiću, pitajući ga da li je i njemu logično da se Srbija
"majke Rusije" seti samo kada joj treba glas u Savetu bezbednosti UN.
Iz istog razloga Putin je čekao i Koštunicu, ali je ovaj hrabro ostao kod kuće
ne otišavši na nacionalnu izložbu "Srbija 05" koja je organizovana u
Moskvi.
Zanimljivi
su i srpski finansijski maniri, koji nagle obrte dobijaju gotovo isključivo kad
su u pitanju Rusi. Kredit od milijardu dolara (200 miliona za sanaciju budžeta
i 800 miliona za saobraćajnu infrastrukturu, metro...), koji je Tadić iskukao
od Medvedeva kad je počinjala kriza i koji je Medvedev "doneo" sa
sobom, preko noći, medijskim manipulacijama, umesto privilegije postaje - ruska
podmetačina. Ono što je samo po sebi privilegija (jer traženi krediti, na
primer, istovremeno nisu odobreni malo "rođenijim" ruskim sestrama -
Ukrajini i Belorusiji) postaje predmet sumnje, uz pitanja cene, uslova i, čak,
svrsishodnosti. Čim se ne vidi ucena, a u pitanju su Rusi, mora da im je mnogo
visoka cena! Jer, eto, MMF i Svetska banka daju kredita koliko hoćemo. Toliko da
naši "bankari" neće da preuzmu ni odobrene kvote (pretpostavlja se -
zbog zelenaških uslova).
Očigledno tumbanje cele zemlje naglavačke i
sistemski zahvati u srž državne strukture (upravo popisuju hiljade državnih
službenika za izbacivanje s posla), pre svega kao MMF-ovi kreditni uslovi, zato
prolaze nezapaženo. Šta reći na kuknjavu kako su nas Rusi opelješili, takoreći
primorali da im besplatno ustupimo NIS za tričavih 400 miliona evra i 500
miliona investicija. I taman kad bi neko pomislio da su u igri bile pretnje
tenkovima i balističkim raketama, izađe onaj isti Šojgu i konstatuje:
"Dobro, nemojte da prodajete ako vam je jeftino. Vi ste procenili, vi
ste ponudili cenu, mi smo kazali da pristajemo". I to je bilo
jedino tačno i jedino relevantno. Istovremeno, u Upravnom odboru NIS-a smenjuju
rukovodioce za kaznu što su kupili
"mačku u džaku". Naime, u kompaniji za koju se tvrdilo da
donosi dobit, Rusi su pronašli navodni gubitak od 86 miliona evra, koji srpska
strana osporava.
Kad ih strefi blef
Možda najvažniji detalj
u novokomponovanim rusko-srpskim, parama obojenim, odnosima jeste svest,
tačnije iskustvo ruske strane da se njihovi investitori u Srbiji ne smatraju
ozbiljnima, a da se njihov kapital smatra spekulativnim. Uz to, ruski vlasnici
srpskih firmi čak tvrde da se bojkotuju proizvodi preduzeća u koje je ušao
ruski kapital. Kao primer navodi se preduzeće "Jastreb" koje proizvodi pumpe za hidroelektrane (a u toku je i
sertifikacija atomske elektrane), čije proizvode državna Elektroprivreda Srbije ne kupuje, nego nabavlja slične iz Nemačke. Slična situacija je sa preduzećem "Majdanpek"
koje proizvodi bakarne cevi. Uzbunu među ruskim partnerima
uneo je i glas da će "Fijat" u Kragujevcu
izgraditi fabriku autobusa, što bi dovelo u pitanje
rusku investiciju u "Ikarbus" itd.
U iskonskom strahu od nepoznatog, ovdašnji kursisti minornih
nevladinih organizacija i polaznici kojekakvih bezbednosnih tečajeva na Zapadu,
zabrinuti za svoje sitne i besmislene perspektive, nisu u stanju da iščitaju ni
aksiomatske poruke koje su povodom gostovanja Medvedeva došle iz Rusije i pre
samog Medvedeva. Ruskim analitičarima je to više nego očigledno, ali oni nisu u
centru zanimanja naših zečeva. Dve od mnogih su na toliko velikim udicama da je
prosto neverovatno s kakvom lakoćom su ih naši somovi progutali. Radi se, s
jedne strane, o odnosima u trouglu Srbija - EU - Rusija i, s druge, o
"novom bezbednosnom konceptu u Evropi" u kojem Srbija "ima
značajno mesto". Naime, gotovo da nema ruske instance sa koje se nije
eksplicitno čulo da Rusija ni na koji način niti želi niti može niti hoće da
opstruiše logičan put Srbije u Evropsku uniju.
Specijalna veza s Rusijom nije u koliziji sa Srbijom u EU, a
osim skidanja bede s vrata Rusija od tog čina može da ima i značajne koristi. Isto
tako, priča o zahtevu za nekim novim svrstavanjem Srbije u neki novi
"Varšavski pakt", kako bezbednosne Medvedevljeve poruke čitaju
ovdašnji laici, samo je diplomatski blef i mali test srpske državničke
inteligencije, namerno bačen među morone da bi se malo uplašili i iznervirali,
a malo zabavljali glupostima i trivijalnostima. Nema nikakve nove ruske
odbrambene strategije u koju bi bila uključena Srbija. Ruski stratezi možda
imaju mana, ali mazohisti nisu.
Konačno, u zamenu za sve čime ih je preplašio, Medvedev je
od braće Srba i sestre Srbije dobio protokol i kulturno-umetnički program kojeg
se ne bi postideli ni u "Lazi Lazareviću". Da je znao šta ga čeka, ne
bi ostao samo osam sati nego dva, koliko je potrebno da sleti, uzleti i prepadne
onog Krkobabića.
Brojke
Ruska Federacija je već
duži niz godina prvi ili drugi spoljnotrgovinski partner Srbije po obimu
realizovanog uvoza, a peti ili šesti po vrednosti izvoza.
Ruske
kompanije su od 2002. godine investirale u Srbiji milijardu evra.
Trgovinska
razmena između dveju zemalja je prošle godine iznosila oko četiri milijarde dolara. U
prvoj polovini ove godine je upola manja nego u istom razdoblju 2008.
Pokrivenost srpskog uvoza izvozom iznosi 15 posto.
Nije
uspelo
- Tvrtka Basic
Elements ruskog milijardera Olega Deripaske bila zainteresovna za
privatizaciju RTB Bor. Nije uspela.
- Ruski avioprevoznik Aeroflot
bio zainteresovan za preuzimanje Jata, opterećenog gubicima od oko 300
miliona evra i starom flotom. Međutim, Rusi su tražili da u paketu bude i
aerodrom.
- NBS nije
bila spremna da prihvati ponudu Konvers grupe da kupi akcije Kulske banke. Reč
je o korporaciji teškoj nekoliko stotina milijardi dolara, koja u svom sastavu
ima nekoliko banaka, a usko je vezana za energetski sektor. Valjana
argumentacija za to odbijanje nije pružena.
- Nije bilo prihvaćeno
učešće ruske telekomunikacione kompanije Alfa grup, koja je bila zainteresovana
za kupovinu Mobtela, takođe bez valjane argumentacije.
-
Rusi odustali od kupovine građevinske
kompanije Mostogradnja, fabrike građevinskih mašina 14. oktobar
iz Kruševca, Fabrike automobila Priboj, Fabrike štofova Kula i
drugih.
Realizovano
- Lukoil 2003.
na tenderu kupio Beopetrol za 117 miliona evra, uz obavezu investiranja
85 miliona evra i socijalni program težak oko osam miliona evra.
- Britansko-ruska
industrijsko-investiciona kompanija Midlend Risors Holding investirala je u
privredu Srbije oko 30 miliona evra. Ova kompanija je kupila za 14 miliona evra
kontrolni paket akcija (51%) velikog mesno prerađivačkog kombinata Karneks
iz Vrbasa, isto toliko akcija i u preduzeću za proizvodnju gumenih zaptivnih
proizvoda Gumaplast, Inđija. Pored toga, oni su danas vlasnici 37 odsto
kapitala lanca srpskih restorana "Stari grad", 48 odsto kapitala Luke
Pančevo, a zajedno sa firmom Ist Point kupili su i kontrolni paket
akcija Beogradske pekarske industrije.
- NBS izdala dozvolu za rad Moskovskoj banci.
Prema podacima Centralne banke Rusije, ova banka zauzima 4. mesto po aktivi
(oko osam milijardi eura). Po kapitalu od 756,23 miliona evra na 6. je mestu, a
treća je, posle državne Zberbanke i Vnještorgbanke, po visini depozita.
- Firma Stepana Gasporjana 2003. kupila Fabriku
kože u Užicu, ali je taj ugovor kasnije raskinut.
- Ruski kapital učestvovao u privatizaciji firme Goša
Fom iz Smederevske Palanke. Kompanija Koks udružila se sa
konzorcijumom zaposlenih u tom palanačkom preduzeću, i Fom je prodat za
7,5 miliona evra.
-
Ruski Metropol na berzi kupio
državni paket od 75 odsto akcija beogradske turističke agencije Putnik
po ceni od oko 43 miliona evra.
- Firma Harvinter
uložila u privatizaciju Termoelektra 800.000 evra 2007. godine.
- Ruska firma Viza
kupila beogradsku gumaru Rekord. Posle dve godine kompanija je prekinula
proizvodnju i povukla se iz Srbije.
- Gazpromnjeft
kupio 51 posto akcija NIS-a za 400 miliona evra i obećanih 500 miliona evra
investicija.
- Rusi kupili Ikarbus za 7,2 miliona evra. Ikarbus
kasnije kupio Autodental, što se pokazalo kao promašaj.
- Ruska kompanija Metallorukav,
automobilska delatnost, uložila u privatizaciju 600.000 evra 2007. godine
- Kupovinom
84 odsto kapitala (3,3 miliona dolara) vlasnik srpskog preduzeća za proizvodnju
bakarnih cevi Majdanpek iz Majdanpeka postala je rusko-švajcarska
kompanija Alpina Grup (sa ruske strane partner je Uralska
rudarsko-metalurška kompanija iz Jekaterinburga) 2004. godine
- Tu su još i
značajna zajednička ulaganja, kreditiranje projekata i viši oblici saradnje
ruskih firmi sa našima itd.
Uvoz
- izvoz
Najzastupljeniji
proizvodi u našem izvozu u Rusiju su:
- pokrivači podova i
tapete od impregnisane podloge - 12,36%
- hartija, karton,
premazani plastičnim masama - 10,12%
- lekovi, gotovi i
ostali, za maloprodaju - 8,72%
- ploče parketne od
drveta - 5,56%
- rendgeni za medicinu,
hirurgiju i veterinu - 4,51%
- provodnici - 2,87%
- jabuke, sveže, ostale
- 2,49%
- posuđe, od gvožđa ili
čelika, emajlirano - 2,30%
- šljive, sveže - 2,09%
- dizalice mostne i
portalne, pretovarni mostovi - 2,09%
Najzastupljeniji
proizvodi u našem uvozu su:
- nafta, sirova, ostalo
- 45,73%
- gas prirodni u
gasovitom stanju - 26,38
- aluminijum sirovi
nelegirani - 6,03%
- žica od rafinisanog
bakra - 3,02%
- laka ulja za preradu u
specifičnim procesima - 1,75%
- rude gvožđa i
koncentrati, aglomerisani - 1,74%
- monoamonijum fosfat i
mešavina sa diamonijum fosfatom - 1,38%
- porozni amonijum
nitrat za eksplozive, ostalo - 1,26%