Kontranapad
Uzroci i
posledice nasilja na stadionima ili dugo putovanje u bolju prošlost
Malo pića i malo krvoprolića
Uspeh
srpske fudbalske reprezentacije nakon izvanredne pobede nad Rumunima (5:0),
kojom je overen trijumfalan pohod ka Južnoj Africi na predstojeći planetarni samit najboljih selekcija u najvažnijoj
sporednoj stvari na svetu, proslavljen je burno širom Srbije.
Odlazak na Mundijal 2010. u Južnu Afriku, nakon 2006. godine u Nemačkoj, ima
posebno značenje: prvi put naša fudbalska reprezentacija osvaja dva uzastopna
učešća na svetskom samitu najboljih fudbalera
Miroslav Vislavski
Pola veka je bilo
potrebno da naši fudbaleri ponove rezultate koji su nas svrstavali među svetsku
fudbalsku elitu. Zbog toga je mnogo razloga za slavljenje svih pristalica
sporta u Srbiji i neizbežnih najviših državnih zvaničnika. Boris Tadić, Ivica
Dačić, Božidar Đelić, Snežana Marković-Samardžić, Dragan Šutanovac, često su
bili u kadru kamera javnog servisa - kako iz lože Zvezdinog stadiona
pevaju Bože pravde, raduju se golovima Belih orlova i,
konačno, nazdravljaju šampanjcem u znak velike pobede i uspeha...
To što su zakonom
propisali da nema alkohola na sportskim borilištima, trebalo je da znaju da se
na njih jednako odnosi kao i na one huligane koji nas kompromituju i promovišu
na najgori mogući način. Državni tužilac je požurio da "opravda"
predsednika Tadića, rekavši da ne treba poistovećivati protokolarno
nazdravljanje šampanjcem sa nalivanjem pićem onih koji prave nerede na
stadionima i sportskim borilištima. Lako je saglasiti se sa ovakvim stavom. Ali
ne i sa onim ko ga daje...
"Navijačke
grupe" je država trebalo već odavno da disciplinuje. Da ima države!
Ali Srbija dugo luta za državom. U sportu se to najbolje i dugo očitava.
Najavljena zabrana pojedinih navijačkih podgrupa (?!) slika je nemoći i lutanja
države u obračunu sa organizovanim "navijačkim"
grupama. Umesto da primenjuje Zakon o sprečavanju nasilja, da ga pooštri i
sprovodi svuda i na svakom mestu, vlast se odlučila da - u cilju zaštite
pojedinih ministara koji su nam razbili zemlju i ekonomiju - drakonskim merama
pooštrava novinarsku i medijsku javnu reč! Ne treba onda da čudi što se širom
Srbije i svuda gde nastupaju naši klubovi i reprezentacija, poput poslednjeg u
Litvaniji, pojavljuje transparent sa prepoznatljivim likom mladića koji je
gurao upaljenu baklju žandaru u usta, na kome piše: "Pravda za
Uroša!" U čemu je onda
zahtev za pravdom?
Ako državni organi misle
da je premlaćivanje do tragične smrti Francuza Brisa Tatona rezultat i problem navijačkih grupa i
"navijačkih strasti", onda pokazuju nezrelost ili i dalje
manipulišu građanima Srbije. Problem je u njima - što su pomešali babe i žabe,
što su levi bili desni, a ortodoksni desni postali najveći borci za socijalnu
pravdu... Problem je što nemaju karakter: hoće da demonstriraju svoj
evropeizam, a u osnovi su nacionalno opterećeni do šovinizma... Problem je što
naočigled sveta koji još nije promenio istorijske činjenice i zakone, u ime
srpskog patriotizma i "dostojanstva" na velika vrata
rehabilituju poražene u Drugom svetskom ratu... Preostaje da to urade sa
fašističkim Nemcima, Mađarima i drugim
koji su poraženi od "zlikovaca" što su
oslobodili zemlju, na čelu sa partizanima i Rusima... Problem je što po svetu
jure kao muve bez glave i ne znaju gde i kuda udaraju - da li sada ka Istoku,
sutra ka Zapadu, prema nesvrstanima, Kini...
Dakle, kada se desi
tragedija kao što je premlaćivanje do smrti jednog mladog Francuza (ne ponovilo
se!), onda treba dobro razmisliti da li to treba pripisati fudbalskim
navijačima. Jer, uradio je to onaj koji je u Srbiji masakrirao svoje roditelje,
a onda njihove ostatke u delovima raznosio po kontejnerima... Uradio je to otac
koji je silovao svoje ćerke... Uradio je to neki mladić koji je silovao staricu
od osamdeset godina... Uradio je to onaj koji je razbio i opljačkao našu
zemlju... Zločin je uradio produkt politike i vremena koji dugo traju u ovoj
zemlji.
Zlo i zločin ne treba
zaboraviti. To mora da bude velika pouka. Jednako kao što je nedostojanstveno
zaboraviti sva zla koja nam je pre deset godina priredilo društvo koje zovu
NATO, među kojima su istaknuti bili naši istorijski saveznici - Francuzi.
Uvažavajući stav najviših državnih funkcionera koji su pokazali iskrenu žalost
za mladim Francuzom, i njihov predlog da jedna ulica u Beogradu dobije njegovo
ime, građanin Srbije istovremeno, s punim pravom, želi da njegovi državnici
imaju jednake emocije i principe i prema svakom domaćem stradalniku. Da imaju
iste principe i odlučnost u osudi zločina i incidenata poput onih koje su naši
rukometaši doživeli na Svetskom prvenstvu u Zadru... Ili nedavno u Varaždinu
kada su mladi orlići bili izlagani najvećim uvredama, kao pre
dvadeset godina, povicima "braće" Hrvata: "Srbe
na vrbe" i "Ubi, ubi Srbina" ili "Četničke
pičke". Osudu je doživeo samo naš igrač Tomić, koji je svoj
pogodak proslavio imitacijom pucnjave iz "Kalašnjikova".
Na sceni je sunovrat morala, šizofreni napadi
frustriranih i ispuštenih generacija i pojedinaca koje je ostavila porodica, o
kojoj država nije vodila računa. A državu vode oni koji najviše morališu i
uživaju u privilegijama - do zloupotreba sa ogromnom cenom. Ovi koji su danas
na sceni, ne mogu prenebreći da su proizvođači barem polovine ukupne propasti
Srbije.
Proces bez prestanka
Aleksandar-Saša
Stanković je poznati lik Novog Sada. Posebno starijim Novosađanima i
ljubiteljima fudbala. Bio je dugo u FK Vojvodina,
pa je bio čovek za sve i čovek od poverenja. Sport je voleo od najranije
mladosti i beše veliki pristalica najvećeg kluba u Pokrajini. Neko vreme se
okušavao u boksu, ali mu se više dopalo da bude u blizini fudbalskih asova FK Vojvodina.
U
klub je ušao nakon povratka iz inostranstva. Imao je atraktivne automobile,
bavio se taksiranjem i ugostiteljstvom. Bio je desna ruka prvim operativcima Vojvodine od polovine
osamdesetih: Ljubi Španjolu, Miloradu
Kosanoviću, Cvetku Riđošiću, Svetozaru Šapuriću, Nestoru Sremčevu, Miroslavu
Vislavskom... Kasnije, kada je smenjen grobar kluba Miodrag Kostić, kada su navijači pod
njegovim i vođstvom povratnika Cvetka
Riđošića preuzeli kormilo posrnule Voše, biran je za potpredsednika Skupštine i bio upravnik
Fudbalskog centra Vujadin Boškov!
Na ovom mestu zadrža se dve godine, a kasniji problemi sa zdravljem zbog
srčanog udara odvojili su ga od kluba njegove mladosti i života.
Dok
je služio Vojvodini, paralelno je sa nevenčanom suprugom Ljiljanom Dožić, inače
udovicom, razrađivao prestižni restoran Džet-set, koji je dugo bio stecište novosadske fudbalske i
svakojake druge elite ondašnje Jugoslavije. Raspad zajednice sa ženom naveo ga
je na samoodbranu prilikom ataka njenog novog partnera. U toj borbi, da bi
sačuvao sebe, Saša je nevenčanoj ženi
okačio drugi muški život na dušu. Sud ga je oslobodio odgovornosti.
Usledilo
je osamnaestogodišnje isterivanje pravde oko imovine. I mada nije bio
zadovoljan, prihvatio je rešenje Okružnog suda u Novom Sadu da mu se nadoknadi
20 odsto vrednosti imovine stečene u zajedničkom životu sa Ljiljanom Dožić. Zaludu je bilo sve. "Pravedni" Vrhovni sud
Srbije je ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu i vratio je na početak.
Saša javno sumnja u pravednost ishoda, jer su u radnju umešani advokatski i
sudski moćnici iz Novog Sada. Tvrdi da je na sceni korupcija.
Već
na početku novog postupka, predmet je vraćen sudiji Opštinskog suda u Novom
Sadu Milani Miličković. Način na koji je sudija "ušla" u predmet, sluti
novu sudsku sapunicu. Prvo ročište, 18. maja ove godine, nije održano zbog
tehničkih razloga, pa je zakazano sledeće za drugu polovinu septembra. Međutim,
nakon teksta "Vava podmazuje,
Sonja presuđuje", koji je objavio Tabloid u drugoj polovini maja, a u kome je pisao o
osamnaestogodišnjem sporu, sudija Milana
Miličković požuruje drugu raspravu!
Našla je termin baš kada sudovi svoj rad
privode kraju pred letnji raspust. Rasprava je zakazana i opet NIJE ODRŽANA
13. jula. Sledi treće ročište, zakazano za 18. septembar. Ni ovo ročište NIJE
ODRŽANO, jer se građevinski veštak Milivoje Duvnjak nije odazvao pozivu. A nije
zbog toga što je još uvek bio u zakonski dozvoljenom roku (15 dana) od
izdavanja rešenja koje mu je naložila sudija u predmetu. Sudija je određivala
termin ročišta, ona je izdala rešenje veštaku, ali nije vodila (ili jeste?!)
računa o zakonskim rokovima. Kada je o veštacima reč, zanimljivo je da je u
procesu koji je prethodio reviziji postupka pred Vrhovnim sudom, veštačio Miroslav Grujić Guta, koji je bio
podstanar kod pravnog zastupnika tužene strane, poznatog novosadskog advokata Vladimira Horovica, koji je uspeo da
obori prvobitnu presudu pred najvišom sudskom instancom.
Sledeću
raspravu sudija Milana Miličković je zakazala
za 16. novembar 2009. Ako je ceniti po uvodu u obnovu postupka, očigledno je da
se nastavlja sa taktikom odugovlačenja i zamajavanja prava, ali još više
pravde, koja je običnom građaninu postala nepoznanica ili iluzija. Korupcija i
opstrukcija su odlike našeg pravosuđa. Da li je onda čudno kada očajni
gubitnici istine i pravde, oni koji nemaju moć uticaja na sudove sem vere u
pravnu državu, posežu za rešenjima poput ne tako davnog krvavog slučaja u
Odžacima?