Restitucija
Vraćanje nacionalizovanog: hronologija laži i obmana
Nećemo
njihove ostavke nego našu imovinu
Poslednjih dana sredstva javnog
informisanja su po ko zna
koji put pokrenula diskusiju o nacionalizovanoj imovini. Nažalost, jedino se novine i televizija ozbiljno
bave ovim problemom. Oni koji bi trebalo da ga
reše, u tim se razgovorima obično bave alibi temama, a ne i suštinom, kaže
u svom obraćanju Tabloidu potpisnik sledećih redova
...
Sredinom prošloga
veka komunistička nepravda je nacionalizacijom oduzela privatnu imovinu i koristila
je pedeset godina. Demokratska pravda u poslednjih dvadeset godina, sem lažnih
obećanja, nije po tom pitanju
uradila ništa. Istini za
volju, početkom devedesetih godina prošloga veka Skupština Republike Srbije donela je zakon na osnovu
kojeg je vraćen deo poljoprivrednog zemljišta, a nedavno
i Zakon o vraćanju crkvene
imovine, koji čami na Ustavnom
sudu i služi
kao dobar izgovor za nedonošenje mnogo obećavanog Zakona o denacionalizaciji.
Ministarstvo za
privredu i privatizaciju u oktobru 2002. godine pokreće inicijativu o ubrzanoj privatizaciji. U želji da sprečimo ponovnu
otimačinu, nas nekoliko iz Sremske
Mitrovice obraćamo se istom Ministarstvu
sa molbom da se nacionalizovana imovina izuzme iz aukcijske prodaje.
Tadašnji zamenik ministra, a sadašnji premijer, g. Mirko Cvetković, odgovara nam: "...Ova imovina se ne prodaje već ostaje samo
na korišćenju, bez obzira
na promenu vlasnika... Prodajom 70 odsto društvenog
kapitala menja se samo vlasnička struktura nad delom
kapitala. To znači da kupac kapitala
stiče 70 odsto akcija - kapitala društvenog preduzeća,
a ne stvarna prava na imovinu subjekta
privatizacije, pa samim tim ni na
imovinu čije se izuzimanje iz privatizacije
traži."
Dana 7. novembra
2007. godine poslali smo sa istom
namerom pritužbu Agenciji za privatizaciju
Republike Srbije i od nje
dobili isti odgovor koji nam
je pet godina ranije poslalo Ministarstvo za privredu i
privatizaciju: "...Ta se imovina
ne prodaje".
Nisu prošle ni tri nedelje od tog odgovora, a ista agencija je izvršila prodaju
sporne imovine gđi Svetlani Nemčević, koja je kupila Vojvodinu - TP Tekstil za izvesnog Zorana Vujića Vujketa iz Surčina,
a on je ovih dana ponovo
prodaje Mladenu Kneževiću iz Sremske Mitrovice. Napred navedene citate uputio sam
g. Slobodanu Iliću, državnom
sekretaru u Ministarstvu finansija i rukovodiocu
radne grupe za izradu zakona
o denacionalizaciji, sa sledećim pitanjem:
"Pošto su mi državni zvaničnici odgovorili da se ta imovina ne prodaje, a država je ipak prodala, znači li to da će trgovac
obeštetiti kupca naše imovine
vraćajući
mu pare, ili preko obveznica, a našu imovinu nama vratiti?"
Dobio sam sledeći odgovor:
"Može se načelno reći da stvari
u imovinskoj masi subjekata privatizacije koji su privatizovani
u skladu sa Zakonom o privatizaciji ne ispunjavaju uslove da budu predmet
naturalne restitucije, jer bi to bilo u suprotnosti sa načelom poštovanja
stečenih prava kupaca u postupku privatizacije".
I tako smo došli do suštine.
Umesto da prvo donese Zakon
o denacionalizaciji i vrati otetu imovinu
na najbezbolniji način, država donosi
Zakon o privatizaciji koju ubrzano sprovodi
od 2002. godine. Zakončić o prijavljivanju nacionalizovane imovine samo je zgodan paravan za dobijanje
vremena i odugovlačenje, pa iako je do juna 2006. godine 140.000 pojedinaca prijavilo svoju imovinu, a sledećeg meseca
je istekao rok Zakonu o privatizaciji, po hitnom postupku
taj rok je produžen za još
godinu dana i otimačina na
zakonit način mogla je da se nastavi. Uzgred, i komunistička vlast je radila zakonito na osnovu
Zakona o nacionalizaciji.
Sredinom 2009. godine g. Slobodan Ilić, rukovodilac
radne grupe za izradu Zakona
o denacionalizaciji, pompezno
izjavljuje da će podneti ostavku (kao da mi imamo
nešto od toga) ukoliko Zakon o denacionalizaciji ne bude do kraja godine
prosleđen vladi. Istu izjavu daje
i 22. decembra 2009. godine, a pošto smo pri kraju
2010. godine nedavno je oprezno izjavio da će ova vlada u svom mandatu doneti
taj zakon. Ministar Oliver Dulić tvrdi da je naturalna
restitucija nemoguća i da mu je "stvarno žao" da stvarni vlasnici
zemljišta na kom je bila
srušena kasarna,
a sada tamo niču jeftini stanovi,
protestuju, jer, bože moj, "sporno zemljište
je državno i sve je pravno čisto", ono je pre 60 godina "verovatno oduzeto", ali tu su svih
tih godina "tutnjali tenkovi i kamioni i
niko se nije žalio".
Kakvo licemerje!
Uočili ste da mu je "stvarno žao", "da je sve pravno čisto"
i da je "pre 60 godina verovatno oduzeto". Ne može se naturalno vratiti, kao i ostala
oteta imovina, jer su je on i
njemu slični u međuvremenu prodali pa im je sad preostalo da štite narod
i poreske obveznike od stvarnih
vlasnika te imovine i od
Zakona o denacionalizaciji,
koji će, ako se donese, svakog našeg građanina
dovesti do prosjačkog štapa. O sirotim tajkunima da i
ne govorimo.
Poslednja vest: Ministarstvo finansija, koje bi trebalo da bude predlagač
Zakona o denacionalizaciji,
stopiralo je rad na njemu do daljnjeg
i odbija da govori o detaljima.
U poslednjoj vesti nigde ne piše, čak ni sitnim slovima,
da je g. Slobodan Ilić podneo
već nekoliko puta najavljivanu ostavku.
prim. dr Dimitrije Stojšić,
Sremska Mitrovica