FELJTON

Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (1)

 

Kome treba zemlja pljačkaša, hohštaplera i šljiva

Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove romana Nemoj da mi umreš, Sofija Kirstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.

U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti

….

Probudila se pri slaboj svetlosti, polako, gotovo nevoljno i za trenutak nije mogla da se seti gde se nalazi. Grmljavina, zbog koje se tokom noći nekoliko puta dizala iz sna, počela je da se gubi na rubu meke ravnice sna. Detonacije su bile preteće, neprijatne, odjekivale su kao tupe eksplozije, čas daleko, čas tako blizu, tako da bi se stresla i osetila bespomoćnom pred tim snagama, tamo napolju. Još nerasanjena u sparnoj sobi, nazrela je vatru i naga tela koja naporno rade, usredsređeno. Vreteno se vrtelo, nit se odmotavala, noćne lampe su mutno svetlucale, a koluti s pletivom išli su napred-nazad na osnovi tkanja i stvarali stilizovane likove, koji su u procesiji išli podignutih ruku ispred sebe.

I nekoliko minuta pošto se probudila bila je još dopola u tom nejasnom snu koji je polako bledeo. Prozor se tokom noći, zbog vetra, zatvorio. Otvorila ga je. Stajala je i udisala svež vazduh. Rominjalo je, i više nije bilo sparno. Preko vlažnog travnjaka, tamo u šumarku na ivici velike livade, izmaglica je plovila poput koprenastog vela koji se prvo vijorio između hrastova i žbunja, a zatim istopio i nestao kada se približio pošljunčanim stazama i fontanama. Crkveno zvono je gromoglasno udarilo šest puta; tri minuta kasnije snažno je zazvonilo još jedno zvono, a malo potom začula je kako mujezin zavija s minareta, izdaleka oglašavajući treću obdanicu.

Zvuk točkova kočije koji se kotrljaju po pošljunčanoj stazi napolju poručio je: dan se pokrenuo. Povetarac je uvrtao zavese, tamo-amo. Jednako neuračunljiv kao i vetar, pomislila je. Koji li je ono nemački pesnik nešto rekao o tome?

Još uvek troma od premalo sna, ponovo se ušunjala pod jorgan, okrenula se na stranu, s rukom ispod glave, i pokušala da još malo odrema, a onda je osetila kako joj desno rame leži na dušeku kao da joj nosi čitavo telo dok su je nagi nožni prsti, koji su provirivali, prijatno hladili. Franc je spavao. Disao je teško, razaznala mu je čelo, opazivši kako se u polumraku vlažno sija.

Oprezni dah vetra ponovo je zadigao zavese. Jutarnja kiša okupala je drveće, cveće, travnjake i pošljunčane staze, ali ona je prepoznala slab dašak sumpora iz toplih izvora koje je juče posetila i u kojima se temperatura držala na više od 60 stepeni. Lečile su sve vrste bolesti, te vode, govorilo se, i dobrostojeći ljudi iz čitave Evrope su još od starih vremena pokušavali baš na ovom mestu da nađu sebi leka i podvrgavali bi se najrazličitijim kurama. Stanovali su ili ovde ili u hotelu Bosna - koji je sada bio bez gostiju i uređen za nju i njenog voljenog - ili u uglednim hotelima Hungarija i Austrija, ili pak u nekom od mnogih malih pansiona koji su podignuti ovde u gradiću, samo kilometar i po od glavnog grada vojvodstva. Sve je bilo tiho. Sve je čekalo. Odsustvo zvuka otvorilo je čula za sladunjave jutarnje tuge; da li se to u vazduhu oseća jasmin ili ljiljan? Opijajuća slatkoća ulazila je kroz otvorene prozore, bila je to vlaga; moglo je već da se nazre kako će dan biti isto toliko vreo kao jučerašnji. Ali možda neće biti tako težak? Kao da je nebo postalo lakše.

Napokon žena prestolonaslednika

Radost joj je odjednom ispunila grudi. Kao u otkrovenju, shvatila je zašto se smeši. Danas, 28. juna, navršava se tačno četrnaest godina otkako su Kajzer i njegov savet proglasili da se ona i Franc mogu venčati. Pod izvesnim uslovima, razume se. Ona je bila grofica iz češke loze; njenoj porodici nedostajao je viši rang i značajni posedi koji su se očekivali od prestolonaslednikove žene. Njihova deca, ako ih budu dobili, morala bi unapred da se odreknu svakog carskog položaja, a ona je morala da se pomiri s time da je nikada neće tretirati kao kraljevsko visočanstvo u pozorištu, u operi, na dočecima, na kongresima, na javnim prijemima i večerama, za vreme povorki i o praznicima.

Ratifikaciju bračnog dogovora slavili su svake godine kao praznik, i više od toga; to je bio čas njihovog trijumfa, njihov srećan trenutak, čiji smisao niko drugi nije mogao razumeti. Dvanaest godina je prošlo od tog dana kada je ona, kao dvadesetogodišnjakinja, prvi put zaplesala s njim, pa do onog dana kada je Francu dopušteno da je uzme za ženu. Dvanaest godina se borio da je dobije. Danas se navršava četrnaest godina otkako se carska kuća smilovala da odobri brak. Tri dana kasnije su se verili. Odmah se rasanila kada je pomislila na to, pridigla se lako, poput ptice.

Juče je razgovarala telefonom s Maksom, najstarijim sinom. Treba da ima ispit u dvorskoj školi, s druge strane planina, daleko na severu, u drugom kraju carstva, i ima tremu kako će ispitivaču odgovoriti na pitanja. Ona, nažalost, nije mogla da prisustvuje ispitu, a i Franc je rekao da mu je žao što će biti odsutan, a bio bi pravi praznik sedeti tamo i misliti kako oni nisu ništa više od sasvim običnih roditelja, jednako smešno ponosnih i jednako nesposobnih kada treba proceniti sopstveno dete, jednako uznemirenih time kako nepravedno nastavnik može da postupa baš sa njihovim sinom.

Franc je i dalje spavao. Izdaleka je čula pevajući, gotovo zapomažući glas. Bio je to mujezin s minareta; pozivao je bogobojažljive na molitvu. I ona bi uskoro trebalo da pođe na molitvu ali, naravno, ne u džamiju već u kapelicu koja je bila uređena u hotelu, baš povodom njihovog boravka u njemu.

Da, želela je da se pomoli. Moliće se Bogu za taj mali zametak koji nosi ispod pojasa. Svakog dana je zahvaljivala svojoj sudbini na tome što se tako neočekivano dogodilo, i izvesnost ju je ispunjavala tajanstvenom radošću. Novi gost će povesti svet unapred, jer na isti način na koji su to mala Sofija, Maks i Ernst, i ovaj građanin sveta, na putu, takođe je plod ljubavi i božje vere.

A to je bilo i čudo volšebno. Kada se njihov najmlađi sin rodio, pre šest godina, akušer joj je rekao da više nikada ne sme da ima decu. Tada je zamalo izgubila život. Težak porođaj je vodio teškim krvarenjima a dugotrajna groznica ju je iscrpela; sinčić je takođe bio slab i jedva je preživeo. Čitavu godinu oboje su bili zanemoćali i bolešljivi.

Hrišćanska vera, koju su delili ona i Franc, zabranjivala im je da koriste sredstva za sprečavanje začeća. Lekar je stoga naredio uzdržavanje, ali kako bi dvoje zaljubljenih bilo u stanju da zauzdaju vatru u srcima? Nastavili su da vode ljubav s istom željom i istim žarom. Pomislila je kako je patnju ustanovio Gospod naš; osećala se delom božanske prirode kada bi toplota zagolicala u žilama ljubavi.

Ali, ništa se nije dogodilo. Nije više ostajala trudna. Prirodna starost je učinila svoje. Tako je barem verovala. Ona i Franc su prestali da misle na nešto drugo osim na to da su i dalje međusobno zaljubljeni, a kada je mesečno krvarenje izostalo poverovala je da joj to opet starost namiguje. Nekoliko nedelja kasnije krv joj se sjurila u glavu i osetila je nesvesticu i mučninu, i uskoro je saznanje prostrujalo kroz nju kao čista radost. Opet je zatrudnela.

- Gotovo da sam dama u izvesnim godinama, rekla je posramljeno.

- Ti si kao proleće, rekao je on.

- Imam četrdeset šest godina, rekla je.

- Još se ne usuđujem da poverujem u to. Budućnost će pokazati. Zadržaćemo ovo za sebe.

I obećanje su održali. Niko za to nije znao. Čak ni dvorski lekar. Nasmešila se kada se toga setila, napola već opet utonula u sanak.

Ali onda se stresla, jer su se odjednom pojavili jasniji obrisi iz pređašnjeg sna za koji je mislila da ga je zaboravila. Slike ukrućenih tela su prolazile u titravoj svetlosti; ispijena i patnička lica sijala su u svetlosti koja je igrala, neumoljivo obuzeta svojim poslom na razboju, i na neki način je shvatila kako postoji nekakva veza između tih lica i ukrućenih tela u profilu koji su ustali s pletenih tepiha praveći se da ih se sve to oko njih uopšte ne tiče.

Neki novi svet

Danas je Vidovdan. Pokušala je da se drži svetlosti koja se sada probijala kroz zavese; vonj vlažne trave i oporog lišća golicao je u nozdrvama a zamirući zvuk mujezinovog glasa i dalje je ostao da lebdi među zidovima. Istovremeno je u prostoriju ulazio sladak, otužan miris ljiljana. Veliko, veličanstveno cveće tradicionalno je bilo vesnik nevinosti i čistote. Nosilo je ime Sarajeva, i čitav grad je bio posut njime, u parkovima, lejama, rotondama, na medaljonima, diplomama, zastavicama, ali isto tako cvet su opevali mnogi bosanski pesnici. Pogledaj ljiljane na poljani kako rastu. Ja sam ruža, ljiljana u dolini. Usne tvoje su kao ljiljani. Procvetaćeš raskošno, kao ljiljan.

Bio je jun i leto je počelo, a ona je bila zrela žena. Ipak je sa sobom uvek nosila uspomene iz vremena kada je bila devojčica i igrala se sa starijom braćom u velikom vrtu kod kuće; štitili su je oni i Isus, koji je uvek bio prisutan i kod jutarnjih razgovora o Bibliji u kući njenog detinjstva. Nosila je belu haljinicu; iskočila je ni iz čega i mislila je da će jednog dana princ ujahati u vrt i odvesti je na belom konju.

Franc se nije baš isticao kao princ iz snova kada ga je prvi put srela. Znojio se i pri najmanjem naporu, kretao se gotovo s mukom, često je u uzbuđenju nekontrolisano skakao. Ipak ga je zavolela jače nego što je mislila da je moguće. Dobar, veran i predan muž poklonio joj je troje dece i uzdigao je u novi svet. I žrtvovao sve zbog nje.

- Ti ili niko, rekao je. - Carstvo nema nikakve vrednosti ako nemam tebe.

Odjednom zagrmeše zvona zazvonivši izdaleka, još jednom. Sada su pozivali na jutarnju misu u katedrali, u centru grada. Pokušaću da odspavam još malo, pomislila je i okrenula se na drugu stranu. Još mogu da odremam jedan sat.

Pred njima je bio dug dan. Radovala se što će ponovo videti pletilje i vezilje, tkalje na razbojima i švalje s turskih bazara i te živopisne tepihe, šalove i bluze koji će biti izloženi u Većnici u kojoj će primiti Franca i nju. Radovala se sunčanom danu, ulicama punih svečano odevenih ljudi, orkestrima, smehu, čašama s vinom na velikim poslužavnicima, govorima i životu. Da, biće to divan dan.

Svet je napredovao, svi su se u tome slagali, a i ona sama je to mogla videti svojim očima. U velikim gradovima, ulicama su zvonili tramvaji, a uveče bi s uličnih svetiljki zasvetlelo tako da se više niko nije plašio mraka, a mnoge radnje u glavnim ulicama bile su osvetljene preko čitave noći, poput božićnih prizora Hristovog rođenja. Iz hotela je mogla telefonom da razgovara s decom koja su bila na drugoj strani planina, više od sto pedeset kilometara odatle ma pomisli koje je to čudo a juče je njen muž iz Njujorka primio sasvim frišak telegram, kojeg je u hotel doneo glasnik u zelenoj uniformi.

Evo i ona se vozila u lepom železničkom vagonu sve od Beča dovde, do malog banjskog grada, pored Sarajeva, i kada za nekoliko sati budu uzeli voz do grada, šest ili sedam otvorenih automobila dovešće se do perona da bi ih bezbedno proveli ulicama Sarajeva.

Da, svet je plovio u pravom smeru. Da medicina nije razvila te čudesne vakcine, desetine hiljada ljudi bi stigla besmislena smrt od kolere, difterije, boginja ili neke druge užasne bolesti o kojima je tako mnogo slušala kao devojčica. Lekari su uspeli da ovladaju većinom boleština, i mnogi boravci po sanatorijumima u detinjstvu i mladosti spasli su Franca od razarajuće tuberkuloze. On je bio samo jedan od hiljada koji su spasli život s novim lekovima i dijetama koje su prepisivane. Ipak, ostalo je još mnogo da se pređe na tom putu do društva o kojem ona sanja, do društva u kojem hrišćanska vera prožima sve, do društva u kojem neće biti podela na Srbe i Mađare, Nemce i Italijane, do društva u kojem će muškarci i žene biti ravnopravni, i u kojem neće postojati viši i niži slojevi, već će svi biti jedno, u Isusu Hristu.

To će biti društvo koje će krasiti milosrđe i ljubav, u kojem će zle snage a one će, avaj, vazda obitavati u srcima ljudi ipak biti pod prismotrom milosrđa i dobre volje naprednijeg dela čovečanstva. Ne treba ići u rat protiv zla, govorio je Franc. To bi bilo isto kao dati đavolu prst koji je ovaj toliko čeznuo da zgrabi.

Zloslutni snovi

Zadremala je malo. Duhovi iz noći ponovo su se javili. Ovog puta je kroz san klizio carski brod Ujedinjene snage, opet prepun ukrućenih tela u neprirodnim položajima. Bio je to isti laki ratni brod koji je Franca doveo iz Trsta, duž dalmatinske obale, i dalje uzvodno Neretvom, dokle god je reka bila plovna. Odatle ga je dovezao voz do ovog malog predgrađa u kojem se ona već bila smestila kada je on stigao.

Nije želela da veruje u snove. Samo seljaci i starci veruju. Svoju veru položila je u Boga. Ljudi su jedni drugima želeli dobro. Nisu oni stvoreni sa zlom namerom u srcu tu se nije slagala s jevanđelistima. Ako bi prevladala mudrost, snage stvaralaštva bi pobedile. Ovde u Sarajevu svak' je mogao da vidi kako muslimani, Jevreji, pravoslavci i katolici žive jedni pored drugih, i kako su stvorili mirno društvo.

Minareti, sinagoge, kubeta i tornjevi isticali su nadu u spas i ljubav. Ljudi su živeli pod različitim nebesima, molili se različitim bogovima, odevali se različito, govorili različitim jezicima, koristili različita pisma i računali vreme i godine na različite načine, ali koliko je ona mogla da razume nisu želeli ništa drugo do da razviju ljubav i poštovanje prema drugima. Najveća stvar na svetu je ljubav. S tom izrekom su, izgleda, svi mogli da se slože.

Ali se ipak ne slažu. Možda na rečima, ali ljudi nisu tako stvoreni. Svet bi bio dobar kada bi ljudi to želeli. Postoje nepravda i tlačenje. I mržnja, samoljublje i gramzivost. Ima ljudi koji žive od toga što šire takva osećanja, likuju nad time, to im je najvažnije u životu, oni su zavisnici od moći, opija ih, osećaju se jaki kada koriste moć i kada druge nateraju na kolena.

Ona je sve to iskusila. Nekoliko puta je srela patuljastog, bistrog komandanta oružanih snaga u carstvu, Konrada fon Hecendorfa. General od autoriteta, plemić visokog porekla mislio je da je njen Franc kukavica i da vrda kad god stigne. Ih, kako se samo varao u tome!

Sofija je znala da je Konrad sebe smatrao kao od brega odvaljenim, žestokim i oštrookim, i čula je ljude na dvoru kako govorkaju da ima mladu ljubavnicu koja je, kao i njen ljubavnik, bila u braku, ali je na svoje veliko iznenađenje primetila da on ipak uživa duboko poštovanje i kod kajzera i kod oficira, između ostalog i zahvaljujući tome što je isijavao snagu i želeo je da skrši sve pojedince, organizacije i grupe koji su se suprotstavljali svetom jedinstvu monarhije. Franc joj je rekao da Konrad želi u rat protiv male kraljevine Srbije na istočnoj granici, zato što mnoge nacionalističke vođe u toj zemlji žele da otcepe Bosnu od kajzerove šape i da je pripoje svojoj državi, za koju se nadaju da će prerasti u Veliku Srbiju i koja bi trebalo da uključi sve slovenske narode na jugu; štaviše, najmilitantnije vođe ne bi imale ništa protiv da usput progutaju i nekoliko stotina hiljada Mađara i Rumuna.

Tokom mnogih večera koje je Sofija priredila za članove Ministarstva rata u svom zamku u Bemenu, saznala je da nacionalisti u Srbiji imaju mnogo sledbenika u svojoj zemlji. Ali Franc joj je ispričao da ih podržavaju i mnogi koji govore srpski i neguju srpsku kulturu izvan granica, između ostalog i u Bosni, koja je potpala pod kajzerovu vlast na trideset šest godina i sada je već šestu godinu deo dvojne monarhije, Austrougarske, dakle, još od 1908.

Nacionalistički zanesenjaci u Srbiji oblačili su narodne nošnje, pevali su pesme koje su veličale nekadašnje borbe protiv pagana, obožavali svoje svece i junake koji su se borili za slobodu, a pojedini od njih mislili su da njihov narod predstavlja viši oblik ljudskog roda od ostalih naroda. Najvatreniji među njima osnovali su nacionalna udruženja, kao što su Narodna odbrana ili Mlada Bosna, neki su marširali u demonstracijama i pisali pamflete, drugi su se učlanjivali u tajne i nezakonite organizacije koje su nosile zloslutna imena kao, na primer, Ujedinjenje ili smrt, ili Crna ruka, i vežbali kako da rukuju oružjem, spremali se za dizanje mostova i drumova u vazduh ako to otadžbina bude od njih zatražila. Oni najvatreniji pili su šljivovicu i govorili o ustanku i borbi za slobodu, dok najopasniji nisu dirali ni rakiju ni žene, već su tiho sanjali o tome da postanu mučenici za svetu stvar.

Konrad je želeo da pohapsi nacionalističke agitatore unutar granica vojvodstva, a posebno ovde u glavnom gradu, Sarajevu, i da pošalje vojsku na istok da jednom za svagda uključi tu jogunastu susednu državicu u monarhiju, tako da se ućutkaju oni koji kukuriču o pobunama.

Franc se, pak, snažno protivio takvoj politici. I premda nije bio general, ipak je bio prestolonaslednik. Jednom je rekao kako mu ni na kraj pameti ne pada da osvaja zemlju koja se sastoji od pljačkaša, krijumčara, hohštaplera, i u kojoj ima samo šljiva. Franc nije bio humorista, ali povremeno bi se njegova zdrava narav probudila i tada bi do srži jasno video stvari onakve kakve jesu. Ona se ponosila njime zbog njegove snažne volje u ovoj stvari, pred kojom je bio usamljen sa svojim gledištem.

Neženja iz Beča

Sofija je čula gospođicu Lanjus iz susedne sobe. Velečasni je sigurno stigao da održi molitvu u kapelici, koju su vlasti dale da je radnici i slikari srede baš povodom njihove posete. Zamahnula je nogama iz kreveta, stavila stopala u papuče, protegla se i videla u ogledalu. U njemu je susrela sopstveno lice, s rukama iznad glave uokvirene crnom kosom koja je od noćašnje vlage postala kovrdžava, vitak vrat, srećne oči. Da, bile su vedre uprkos sablastima iz snova. Približila se ogledalu i posmatrala.

Ne, ni traga jeseni, pomislila je. Leto u punom jeku, i dalje. Ali ne uobražavaj. Obline varaju a lepota prolazi; samo ona, koja se Gospoda boji, biće hvaljena. Snaga i dostojanstvo njena su odežda i ona sa smeškom čeka vreme koje će doći. Da li će i to moći?

Naćulila je uši, jer je dvorska dama u susednoj sobi upravo zazveketala lavorom ili bokalom, kao da je oprezno podseća da je došlo vreme. Sećala se onog vremena kada je i sama bila dvorska dama, a gospođica Marija Kristina, veoma mlada nadvojvotkinja, bila je plemkinja koju je dvorila. Sofija je bila istovremeno ponosna i smerna zbog toga što je iako čak nije ni govorila maternji jezik vladara Austrougarske dobila službu u porodici koja je u srodstvu sa kajzerom, u velikom zamku okruženom ogromnim vrtom s topolama, živim ogradama, cvetnim alejama, šetalištima i belo okrečenim zidinama.

Kao da je juče bilo, seća se grozničavog komešanja kada su među osobljem počele da kruže glasine o tome kako treba da ih poseti sam prestolonaslednik, neženja iz carskog grada, Franc Ferdinand. A dvorjani su govorili kako bi tu došao verovatno zato da bi se bolje upoznao s mladom Marijom Kristinom.

Za vreme jedne večere u velikoj sali nadvojvoda je obznanio da čekaju prestolonaslednika.

- Svi moraju dati sve od sebe kako bi poseta bila što uspešnija, rekao je. I Sofija i drugi dvorjani i dvorjanke su shvatili da se nadvojvoda Fridrih i njegova žena nadaju da će njihova ćerka biti izabrana za sledeću caricu!

Pre toga, pre nego što je Franc postao prestolonaslednik, i nadvojvoda i njegova žena govorili su krajnje potcenjivački o neženji iz Beča. Ali smrt ne sledi naše želje, rekao je nadvojvoda Fridrih, i nju malo zanima šta žele dvor i carska porodica, pa je uklonila s puta sve kandidate za carski presto, tako da je došao red na Franca.

Nastaviće se

 

 

Franc se nije baš isticao kao princ iz snova kada ga je prvi put srela. Znojio se i pri najmanjem naporu, kretao se gotovo s mukom, često je u uzbuđenju nekontrolisano skakao. Ipak ga je zavolela jače nego što je mislila da je moguće. Dobar, veran i predan muž poklonio joj je troje dece i uzdigao je u novi svet. I žrtvovao sve zbog nje.

 

Franc joj je rekao da Konrad želi u rat protiv male kraljevine Srbije na istočnoj granici, zato što mnoge nacionalističke vođe u toj zemlji žele da otcepe Bosnu od kajzerove šape i da je pripoje svojoj državi, za koju se nadaju da će prerasti u Veliku Srbiju.

 

Franc se snažno protivio takvoj politici. I premda nije bio general, ipak je bio prestolonaslednik. Jednom je rekao kako mu ni na kraj pameti ne pada da osvaja zemlju koja se sastoji od pljačkaša, krijumčara, hohštaplera, i u kojoj ima samo šljiva.