Srbija: lopovska vlast ili država lopova
Korupcija i kleptokratija
Korupcija vlada svetom i naravno Srbijom. Svi su saglasni, i međunarodne
i domaće
analize, i političari i analitičari i novinari, i vlast i opozicija, da je naš
najveći
problem korupcija, pa ipak malo, veoma malo se uradilo na njenom suzbijanju. Zašto? Pa,
suviše je onih koji su upleteni i koji mute vodu. Zapravo, oni koji bi trebalo
da rade protiv korupcije, sprečavaju istinsku akciju jer bi mogla doći i do
njih. Svesno se stvara zabuna, tako da mnogi i ne razumeju o čemu je
tu reč
Piše: Mile Isakov
Svi govore o borbi protiv korupcije, a misle na
različite
stvari. Nekakva borba se i vodi, ali efekti su tako mali da bi se mogli
zanemariti. Moglo bi se čak reći da
nema nikakvih rezultata, jer korupcija je ovladala državom do te mere da
kontroliše i sve aktivnosti i ljude koji tu borbu treba da vode.
Sam sistem je izgrađen na korupciji i koruptivan je. Vlast je korumpirana,
a manje-više i svi njeni nosioci, kao i svi oni koji bi trebalo da je
kontrolišu. Ako ništa
drugo, korumpirani su već samim tim što su
postavljeni na ta mesta - poslanika, tužioca ili sudije, ili
direktora Agencije za borbu protiv korupcije. Analitičari i mediji, koji bi
trebalo da sve to raskrinkavaju u javnosti, takođe su korumpirani, pa se "borba" uglavnom
svodi na povike "dršte lopova", sve sa ciljem da se potraga usmeri u
drugom pravcu.
To se najbolje vidi na raznim televizijama koje se
same ne bave korupcijom u svojim redovnim programima, osim što izveštavaju o
hapšenjima pojedinih lopova i grupa, uz informacije iz vlasti o "velikim
uspesima" u borbi protiv nje. Samo povremeno organizuju posebne emisije u
kojima se "ozbiljno" razgovara o toj pošasti. U takvim emisijama obično učestvuju korumpirani
urednici medija, korumpirani istraživači javnog mnenja i korumpirani eksperti, jer na tim
mestima ne bi mogli ni biti oni koji to nisu, odnosno ne bi mogli biti tako "uspešni" i "ugledni" da
zasluže poziv
u emisiju.
Častan izuzetak, koji samo potvrđuje pravilo, jeste Brankica Stanković sa svojim Insajderom,
ali nju niko ni ne poziva na takve mudrolije. Verovatno ne bi ni došla iz
najmanje dva razloga, najpre zbog toga što ona ne ume da priča tako umno a da ništa ne kaže, a onda i zbog toga što joj je zbog njenog
direktnog i konkretnog govora, vrlo direktno i konkretno ograničeno kretanje, budući da živi pod policijskom
prismotrom. Ne zna se samo da li oni to nju čuvaju od korumpiranih bitangi, ili njih od nje.
U odsustvu takvih novinara kao što je Brankica, o
korupciji se pričaju uvek
iste načelne priče, kako je to velika i
opasna bolest, kako je zahvatila sve pore našega društva i tako dalje i tako bliže. Trala, lala, la. A
onda se konkretno i najoštrije opali po doktorima i medicinskim sestrama, saobraćajnim policajcima i šalterskim službenicima, i najviše po
narodu koji im uporno poklanja viski, kafu, bombonjere ili plaća turu pića i meze. Time se tema
potpuno izvrće i
marginalizuje, a narodu nameće osećaj
krivice i tako oduzima pravo da postavlja pitanja o pravoj korupciji. Ruku na
srce, svi smo to radili, svi smo bar ponekad častili neke od inkriminisanih u znak pažnje i zahvalnosti za
ljubaznost i trud.
Ormari brojnih lekara koje poznajem snabdeveni su
pićem bolje
od fri šopa, a
fioke šalterskih
službenika
kao omanji dragstor kafom i čokoladama. Ali, neće biti da to znači da smo svi u korupciji, odnosno pokvareni. A i oni koje tako darujemo,
najčešće to primaju više iz
želje da uzvrate poštovanje i ne uvrede ljude koji su za to odvojili možda i
poslednju crkavicu, nego što će od
toga imati neke koristi. Dakle, dosta više o tome. Nije to ta korupcija. U
najgorem slučaju to
može biti
sitan mito, kakav inače praktikujemo i unutar najbliže familije, čiju naklonost i pažnju, pa i ljubav, često kupujemo raznim poklonima.
Daj da vidimo šta je prava korupcija, ona koja nam
svima radi o glavi i koja stvara klimu u kojoj je mito isto što i prelazak ulice u
kojoj nema pešačkog prelaza jer nema ni
asfalta. U takvoj ulici svaki prelazak je nepropisan, ali i normalan.
Korupcija je nešto drugo, korupcija podrazumeva,
pre svega, nezakonito korišćenje društvenog i državnog
položaja i moći, radi sticanja
sopstvene koristi. U prevodu to znači potkupljivost i pokvarenost. Korupcija ima viševekovnu tradiciju i
iskustvo, pa je usavršila mehanizme tako da joj je teško ući u trag i još teže pribaviti dokaze. Stoga se u
modernim, demokratskim državama korupcionaške afere uglavnom završavaju sudom javnosti i takozvanom moralnom odgovornošću.
Naše iskustvo, tim povodom, najviše podseća na vic o tome kako je
našeg čoveka
krenula karta u pokeru kad je shvatio kako se, u visokom društvu gospode sa
Zapada, igra na poverenje i ne pokazuju karte posle licitiranja. Zahvaljujući tako izvitoperenom
shvatanju demokratskih pravila igre, u našim uslovima su razvijena veoma
kreativna rešenja korupcije u svim situacijama. Tako se formira i sama vlast,
jer su i koalicije, naročito one postizborne kada se namiče većina, čista korupcija.
Pogledajmo, na primer, kako je formirana naša
aktuelna vlada, koalicijom koja je nama predstavljena kao vrhunac demokratije,
a zapravo je školski primer korupcije. Pošto su u prethodnom mandatu podržavali
manjinsku vladu DSS-a i Koštunice, očekivalo
se da će
espeesovci posle izbora napraviti sa njima koaliciju i tako se ušunjati u novu
vlast, na mala vrata. Ali, Demokrate su rešile da oni po svaku cenu preuzmu vlast u svoje
ruke i tajno su ušli u
pregovore sa dojučerašnjim zakletim
neprijateljima, nudeći im više od suparnika, na šta ni
jedni ni drugi nisu imali pravo, niti su bili ovlašćeni.
Trgujući tako sa onim što nije njihovo, trgujući državnim funkcijama i
novcem, ali iznad svega i našim obrazima i našom sudbinom, vratili su u život i osnažili partiju koja je
voljom građana bila
u odumiranju. Pogazili su tako i svoje obećanje da nikada neće sa SPS-om praviti bilo kakve kompromise i
pogodbe, ali što je još gore, pogazili su i sve napore i žrtve većine građana u decenijskoj borbi
protiv njihovog režima. Ne
samo da su time prevarili i izneverili svoje birače nego su se upustili u najopasniju korupciju sa
nesagledivim posledicama, kršeći ne
samo moralne norme i principe nego i zakone.
Da bi se i sami dokopali vlasti, najpre su, neovlašćeno i mimo zakona,
rehabilitovali partiju koja je odgovorna za svekoliko propadanje države i njenih građana, za kriminal, pljačku, ratove i zločine, a onda i brojne
njene kadrove koji su, po zakonu o lustraciji, morali biti isključeni iz politike i naravno
vlasti na duže vreme.
Ali, najgore je to što su im predali i značajne delove vlasti i upravljanje opštim dobrima na koje oni
nikako nisu imali pravo, ni zbog krivice koju od ranije imaju, ni zbog broja
glasova koje su dobili, odnosno podrške koju su u tom trenutku imali među građanima, a koja je bila
dovoljna tek da jedva pređu cenzus.
Da podsetim, tako su se u rukama onih kojima građani to nipošto ne bi dali, našli
policija i svi tajni dosijei, najkrupnije infrastrukturne investicije,
obrazovanje i najveće
bogatstvo ove zemlje - energija i gas. I šta se onda čudimo što su se tako osilili i što osvajaju sve veću podršku, kad je kupuju
autoritetom države i
njenim, odnosno našim
novcem. I šta onda
očekivati
od takve vlasti i takve države, osim korupcije. Kako se ono što je nastalo korupcijom može boriti protiv
korupcije? Kako se mi možemo osloboditi korupcije
kad smo prinuđeni da
biramo između onih
koji su manje ili više
korumpirani.
Zbog svega toga, a ne pokvarenih lekara i policajaca,
mi spadamo u najkorumpiranija društva, u grupu država u kojima je korupcija
toliko rasprostranjena da se može shvatiti kao poseban vid društvenog poretka
poznat pod nazivom KLEPTOKRATIJA. Kleptokratija je izraz kojim se opisuje
stanje u državi u kojoj je korupcija najviših političkih institucija dovedena do nivoa kada vlast
postoji zarad lične
dobiti pojedinaca i stranaka koje je čine, na račun opšte populacije i često bez skrivanja. Sama reč - kleptokratija - potiče od grčkih reči KLEPTOS (lopov) i
KRATOS (vlast, država). U slobodnom prevodu to znači - lopovska vlast ili
država lopova. Vrlo prepoznatljivo, zar ne? Kleptokratija se najčešće javlja u državama trećeg sveta i državama u tranziciji.
Kleptokratska praksa se razvija u različitim oblicima na raznim nivoima vlasti, a
najpoznatiji su primeri:
- Nameštanje privatizacije (prodaje državnih preduzeća);
- Iznuđivanje novca od poslovnih
ljudi;
- "Ugrađivanje",
uzimanje određenih
procenata od poslova koji se dodele određenim firmama kroz nameštene tendere i javne
nabavke;
- Protivusluge
u novcu ili poklonima (stanovi, automobili, akcije u preduzećima, skupi satovi,
putovanja i hoteli);
- Pronevere
novca iz državnih fondova;
- Skretanje
stranih investicija u svoju korist;
- Zloupotrebe
sredstava od poreza;
- Razne šeme
pranja novca.
Dakle, mi ne živimo u demokratskoj državi kao što nas ubeđuju, mi živimo u carstvu
korupcije i kleptokratije.
Korupcija podrazumeva, pre svega, nezakonito korišćenje društvenog i
državnog
položaja i moći, radi
sticanja sopstvene koristi. U prevodu to znači
potkupljivost i pokvarenost.