Tabloid je pozvan
Snabdevanje narodnih kuhinja vojna tajna
Umrli smo, ne možemo doći
Sistem finansiranja narodnih kuhinja u Beogradu zasnovan je na onoj
narodnoj "pola pije, pola Šarcu daje". Da bi prikrile otimačinu od
onih najsiromašnijih, beogradske vlasti su spremanje hrane za gladne poverile
vojsci, a ona je ceo posao podvela pod vojnu tajnu. Tako se zatvorio krug da bi
mirno moglo da se krade daleko od očiju
javnosti
I.M.
Svakodnevno se u Beogradu sprema oko 15.000 obroka za
narodne kuhinje, odnosno za najsiromašnije građane prestonice. Godinama je ove
obroke pripremalo i distribuiralo privatno preduzeće Lido
a.d. iz Zemuna. Nedavno je ovaj ugovor raskinut i ubuduće će hranu da kuva
Vojska Srbije.
Zvanični razlog za promenu dobavljača bila je cena. Lido
je pobedio na tenderu sa cenom od 160 dinara po obroku, dok je vojska naknadno
ponudila jela za samo 100 dinara. Šezdeset dinara na 15.000 obroka dnevno nije
nimalo zanemarljiva ušteda. Sa te strane bi sve bilo u redu da nema onog čuvenog
balkanskog "ali".
Protiv Lida je tokom godina podnet čitav niz
krivičnih prijava, koje su sve redom završile u korpi za otpatke. Osnova za ove
krivične prijave bio je loš kvalitet hrane koja se delila i koja je vredela
daleko manje od dogovorene cene. Godinama su se topli obroci sastojali od samo
tri jela: pasulja, pirinča ili testenina.
Nekoliko kontrola grada Beograda je potvrdilo da su
obroci ispod propisanog kvaliteta, ali se ništa nije preduzimalo. A i zašto bi,
jer se i na nesreći najsiromašnijih lepo zarađuje.
U svemu ovome je Lido bio samo sitan šraf u
dobro uhodanom mehanizmu krađe. Za 15.000 obroka dnevno Lidu se uplaćivalo
2.400.000 dinara, odnosno 24.000 evra pri srednjem kursu od 100 dinara za evro.
Koliko su zaista vredela isporučena jela niko ne zna, jer se nikada nije ni
sprovela neka ozbiljnija kontrola.
Lido je bio zadužen
samo za pripremanje i distribuciju jela i to po broju porcija koje naruče
gradske službe za socijalno staranje. Dakle, Lido ne može da bude kriv što
je na spiskovima redovno bio i veliki broj osoba koje više nisu koristile
usluge narodnih kuhinja, da li zato što su preminule, odselile se ili prestale
da budu socijalni slučajevi.
O ovome je svojevremeno bilo obavešteno i Okružno
javno tužilaštvo u Beogradu u slučaju Ktr 2052/05 koje nije našlo osnova za
pokretanje krivičnog postupka protiv osumnjičenih.
Kada je trebalo za dobavljača uzeti vojsku, i ovaj
argument je potegnut kako bi se Lido privoleo da ne pravi probleme kod
jednostranog raskida ugovora.
Nisu gradske vlasti naprasno postale poštene, pa odlučile
da prestanu da se bogate na račun najsiromašnijih, već su postale uplašene.
Direktor privatizovanog Lida 2002. godine je Aleksandar Arsić, čiji
je brat poznati glumac Tihomir Arsić. Tihomir
je, na nesreću Lida, i visoki funkcioner
SNS-a. Samim tim je inače sitna karika u lancu krađe, Lido, postao
bezbednosni rizik za pare uvek željnih vlastodržaca. Ne daj Bože da Aleksandar
odluči da preko svog brata opoziciji dostavi stvarne obračune hrane koja se
naplaćuje i one koja se isporučuje.
Sa druge strane, sve u vezi sa vojskom je u ovoj
zemlji najstrože čuvana tajna. Tako će i obračuni za spremanje hrane za narodne
kuhinje takođe biti skrivani od očiju neprijatelja koji nikada ne spava.
Problem u celoj ovoj računici leži u činjenici da ni
u najbolja vremena tri velike vojne kuhinje u Beogradu (Topčider, Banjica i
Zemun) nisu u mirnodopsko vreme uspevale da pripreme više od 6.000 obroka
dnevno. Čak i pod uslovom da je sva oprema preživela bombardovanja i pljačke
sprovedene pod firmom vojne reforme, kao i da se kuhinje iz mirnodopskog
prebace u ratni režim, nikako nije moguće pripremiti više od 10.000 obroka
dnevno.
Već iz ovog podatka je uočljivo da nadležni organi
unapred znaju da je oko trećine obroka namenjeno "mrtvim dušama",
odnosno osobama koje ne mogu da koriste usluge narodnih kuhinja iako se nalaze
na odgovarajućim spiskovima. Tako će svakog dana vešti organizatori ove prevare
nesmetano u džep moći da stavljaju najmanje pola miliona dinara. Malo li je na
ovu glad?