Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (2)

 

Turci neće tutorstvo

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše: Darko Tanasković

 

Mustafa Kemal-paša Ataturk (1881-1938), istinski omiljen u narodu i slavljen kao spasilac otadžbine posle sloma u Prvom svetskom ratu, odbacujući osmanlijsku prošlost i oslobađajući se dotrajalih institucija Carstva, zasnovao je Republiku Tursku (1923/24) kao modernu, nacionalnu i sekularnu (laičku) državu, po uzoru na evropske. Nizom odlučnih, dobro smišljenih, a dosledno i brzo sprovedenih korenitih reformi u svim sferama društvenog života i državne strukture, izveo je jedini uspešni svetovnjački prevrat u islamskom svetu.

Njegov rezultat je savremena Turska, u kojoj su učinci kemalizma, uprkos višedecenijskoj tihoj (re)islamizaciji i "neoosmanizaciji", i dalje jasno vidljivi, društveno i mentalno stabilizovani i institucionalno otporni. Do znatne mere su, verovatno, i ireverzibilni, tako da je teško zamisliti da Turska ikada postane slična Saudijskoj Arabiji ili Iranu. Upravo je konkretni uspeh kemalizma učinio da se on protokom vremena pretvori u konzervativnu ideologiju, usredsređenu na očuvanje postignutog, a nesposobnu za prilagođavanje izmenjenim unutrašnjim i spoljašnjim okolnostima.

Kako zapažaju neki autori, pre nego u koherentnu ideologiju, dogmatski kemalizam se izrodio u nervozni sekularistički i nacionalistički refleks, spreman da prepoznaje neprijatelje laičke i unitarne Turske, ali ne i kadar da im trajno i delotvorno parira, oslanjajući se na široku društvenu bazu, koju je ubrzano gubio. Tvrdim kemalistima bliska je bila čak i deviza: Za narod, uprkos narodu! Sekularnost/laičnost u kemalističkoj interpretaciji izvrgla se u radikalni sekularizam/laicizam, koji je u religiji kao takvoj video najveću opasnost za društvo i njegov napredak. Turski sociolog Ahmet Kuru objašnjava da je, tipološki posmatrano, turski sekularizam po beskompromisnosti blizak francuskom, jer mu je u istoriji obeju država prethodio ancien régime, "brak između stare monarhije i religijske hegemonije", što, recimo, nije bio slučaj sa SAD (A. T. Koru, Debates on Secularism in Turkey: Secularism and State Policies towards Religion: The United States, France, and Turkey, Njujork, 2009, 23).

 

Prikrivanje (re)islamizacije

 

Za razliku od kemalizma, koji je bio revolucionaran, pa je, kao i većina revolucionarnih ideologija, involuirao ka dogmatizmu, neoosmanizam je nastupao kroz institucije, bio fleksibilan i napredovao evolutivno. Prema oceni turskog analitičara Suata Kiniklioglua, uspon neoosmanizma posledica je nesposobnosti republikanskih doktrina da stvore sekularnu etiku i moralni kodeks koji bi odgovarali potrebama turskog društva, a posebno sveobuhvatnoj i sveprožimajućoj globalizaciji (S. Kinýklýorlu, "The return of Ottomanism", Today's Zaman, 20. 3. 2009).

Uzima se da kemalizam počiva na šest osnovnih principa, tzv. šest strela. To su: republikanizam (cumhuriyetzilik), revolucionarnost (inkilvpzýlýk), laicizam (lviklik), državnost (devletzilik), nacionalizam (milliyetizilik) i narodnjaštvo (halkzýlýk). Bez obzira na to što se svim ovim načelima u "školskim priručnicima" kemalizma pridaje podjednak značaj, lako je složiti se s onima koji, pogotovo u njegovom kontrastiranju s neoosmanizmom, kao dva noseća stuba Ataturkove revolucionarne i modernizatorske državotvorne ideologije navode beskompromisni sekularizam (laicizam) i asimilacionistički turski nacionalizam, sažet u shvatanju da svi državljani Turske, bez obzira na etničko poreklo, pripadaju "turskom političkom narodu", odnosno turskoj naciji (v. npr. C. Taţpýnar, "Turkey's Middle East Policies - Between Neo-Ottomanism and Kemalism", Carnegie Papers, 10, 2008, 4-5).

Da bi se pouzdano ispitao odnos između kemalizma i neoosmanizma, kako doktrinarno tako i praćenjem njegovih istorijskih metamorfoza, neophodno je sagledati kakav je njihov stav prema ta dva stuba kemalizma. Ne može biti sporno da su isključivi kemalistički laicizam i islamizam nepomirljivi, a kako je islamizam objektivno stalno išao pod ruku s neoosmanizmom, za neoosmaniste je uvek najveći problem bio kako prikriti ili bar relativizovati rastuću (re)islamizaciju turskog društva od pedesetih godina prošlog veka naovamo. Jedan od načina bio je i ukazivanje na objektivno visok stepen faktičke sekularizovanosti i na srazmernu versku tolerantnost u osmanskim vremenima, posebno pred kraj Carstva, u vreme modernizacijskih, tzv. tanzimatskih reformi poslednjih sultana. Tako je stvoren stereotip s obeležjima političkog mita koji se i danas neguje, o nekom posebnom, umerenom, "rumelijskom" turskom islamu, spojivom sa zahtevima modernih vremena.

 

Državotvorne ideologije

 

U vreme predsednika Ozala procvetala je i kentaurska teza o tzv. tursko-islamskoj sintezi (Türk-Ýslvm Sentezi), koja ni danas nije ništa izgubila na aktualnosti. Bio je to izlaz iz tesnaca za neoosmanističku, delom i prozapadnu elitu u Turskoj, koja je legitimitet vlasti zasnivala na kemalističkim političkim i institucionalnim pretpostavkama, a i za one van Turske, pre svega u SAD i delimično u Evropi, kojima je bilo bitno da se Turska, budući važan geopolitički partner i vojni saveznik, prikaže kao dokaz spojivosti i održivosti sprege islama i demokratije, a onda u tom pogledu i kao uzor drugim muslimanskim državama.

Kemalistički turkocentrični nacionalizam takođe je u nedvosmislenoj opreci s osmanskom nadnacionalnom teokratijom i državnim poretkom jedne administrativno sjajno organizovane muslimanske imperije, koja, u skladu s islamskim poimanjem i primenjivanjem tolerancije, pripadnicima drugih monoteističkih vera omogućava čak i prilično visok stepen ispoljavanja kulturnih specifičnosti, sve do pojave pravog kosmopolitizma u velikim gradskim središtima. Takav ulepšani obrazac, drag neoosmanistima, bezmalo kao nekakva moderna multikulturalnost ante litteram, nailazio je na ogorčeni otpor kemalista, zastrašenih mogućnošću da se tim kanalom politički legitimišu i probiju razbijački zahtevi raznih separatista, prvenstveno kurdskih. Zauzvrat, neoosmanistima je, uslovno rečeno, selektivno pogodovalo panturkističko protezanje ambicija turskog nacionalizma ka prostranstvima azijske prapostojbine, jer je ideja o vaspostavljanju jedinstva svih turskih naroda stvarala koordinate u koje su se uklapale i turske zajednice u zemljama koje su svojevremeno pripadale Osmanskom carstvu, pored ostalih, i one na Balkanu.

Neoosmanizam turske politike bio je stoga prinuđen da stalno iznalazi praktične formule ravnoteže i kompromisa s kemalističkim nacionalizmom, u čemu je ispoljavana zavidna inventivnost. Jedna od posledica potrebe da se neprestano izmiruje nepomirljivo i spaja nespojivo, s ostvarivanjem neoosmanistički shvaćenog državno-nacionalnog interesa kao imperativom pred očima, jeste i lako pribegavanje dvostrukim standardima i providnim obmanama, što je, uz pragmatizam, još jedna od karakteristika neoosmanističkog unutrašnjopolitičkog i spoljnopolitičkog nastupa o kojima valja pomno voditi računa.

Razmatranje odnosa između neoosmanizma i kemalizma ne bi bilo potpuno kad se pored svih razlika i suprotnosti, ne bi ukazalo i na jednu njihovu veoma važnu zajedničku odliku - patriotizam i lojalnost državi. Iako nacionalno "komotniji" od izvornog kemalizma, neoosmanizam je uspešno "interiorizovao paradigmu turskog nacionalizma" (Taspýnar, nav. delo, 17) i ne dovodi u pitanje istorijska postignuća Republike Turske, kao ni postojeći model "nacije-države" (Nation State). I kemalizam i neoosmanizam su u osnovi državotvorne ideologije, s tim što je kemalizam u tom pogledu bio neuporedivo skromnijih geopolitičkih pretenzija od sadašnjih zagovornika koncepta geografske i istorijske dubine.

Ukazujući na pogrešnost preteranog insistiranja na opoziciji sekularisti/kemalisti - islamisti, kojom mnogi analitičari nastoje da objasne suštinu savremene društvene i političke dinamike u Turskoj, pojedini politikolozi smatraju da bi pažnju trebalo usmeriti ka rastućem turskom nacionalizmu kao reakciji na nekorektno ponašanje Zapada prema državi koja već više decenija uzaludno pokušava da dokaže svoju pripadnost modernoj zapadnoj civilizaciji. Taj reaktivni nacionalizam prožima i islamiste i kemaliste, iz čega bi se mogao roditi svojevrsni "turski degolizam" (v. npr. C. Taspýnar, "Turkish Gaullism?", Today's Zaman, 12. 4. 2010). Da pragmatičnim neoosmanistima u dosezanju spoljnopolitičkih meta nije strano ni posezanje za simbolima omraženog kemalizma paradigmatično potvrđuje akcija izgradnje spomen-doma u makedonskom selu Kodžadžik, gde se nekad nalazila kuća Ataturkovog oca, uz istovremeno pokretanje inicijative za osnivanje kulturnog centra Turske u skopskom Kuršumli hanu (v. Politika, 18. 8. 2009).

Na osnovu svega razmotrenog, neoosmanizam je moguće najsažetije odrediti kao ideološki amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma.

 

"Vratar zapadne demokratije"

 

Iako se kemalizam sve do danas nominalno održao kao turska državna ideologija i neprikosnovena nacionalna platforma, njegova erozija počela je srazmerno rano, već desetak godina nakon Ataturkove smrti. Time je, objektivno, krenuo postepeni proces (re)islamizacije društvene i političke sfere. Neoosmanizam niko nije pominjao, ali on je faktički već bio na delu. Ortodoksni kemalizam sprovođen je sve dok je na čelu države bio Ataturkov najbliži saradnik, omiljeni Ismet Ineni (1884-1973), kasnije u više navrata i premijer, ali u uslovima višepartijskog sistema. Oštriji turski kritičari neoosmanizma smatraju da je baš Ineni, odlukom o uvođenju višestranačja (1946), donetom pod pritiskom Zapada, zadao prvi, a možda i odsudni udarac kemalizmu, koji se izgleda dosledno mogao održavati jedino pri postojanju samo jedne, vladajuće političke snage, Ataturkove Republikanske narodne partije (CHP).

Već na prvim slobodnim parlamentarnim izborima (1950), novoformirana disidentska, a u odnosu na kemalizam realno opoziciona Demokratska partija, odnela je ubedljivu pobedu. Period upravljanja izrazito prozapadne demokratske vlade (1950-1960), na čelu s premijerom Adnanom Menderesom (1899-1961), tokom koje je Turska (1952) postala i članica NATO-a (od "varvarina na kapijama Zapada" prometnula se u "vratara zapadne kapije"!), samo prividno paradoksalno doneo je i prve ozbiljnije znake (re)islamizacije.

Paradoks je prividan, jer bi se logički očekivalo da prozapadna i proislamska orijentacija budu suprotstavljene. Međutim, pokazaće vreme, demokratizacija diktirana zapadnim standardima u muslimanskim državama pre ili kasnije na vlast zakonito dovodi (pro)islamističke partije, jer ni u jednoj od njih, pa čak ni u ustavno laičkoj i do visoke mere sekularizovanoj Turskoj, islam u narodu nije izgubio status glavnog uporišta ličnog i kolektivnog identiteta, duboko usađenog sistema vrednosti i orijentira u društvenom životu. Svetovnjački poredak moguće je održavati isključivo nekim vidom diktature simulacijski zaodenute u ruho parlamentarne demokratske procedure. Tako je proces modernizacije dugoročno stvorio uslove za jačanje islama, što je naročito došlo do izražaja od sedamdesetih godina prošlog veka (v. I. Ortaylý, N. Yalzýntaţ, M. Türkcne, Türkler ve Ýslamiyet, Istanbul, 2008, 174-176).

Prva faza tihe islamističke restauracije u Menderesovo doba uvedena je nizom dalekosežnih mera. Između ostalog, najpre u osnovne, a zatim i u srednje škole vraćena je veronauka, počelo se s gradnjom novih džamija, islam je osvojio i radijske programe, a 1951. godine otvorene su škole za imame i propovednike (imam-hatip liseleri), budući rasadnici islamističke intelektualne, administrativne i političke elite, na koju su sve veći uticaj ponovo počeli da vrše moćni derviški redovi, koje je Ataturk bio zabranio kao uporišta "mračnjaštva i nazadnosti". Neki od najaktivnijih pobornika islamizma u turskoj politici (T. Ozal, J. Ozal, N. Erbakan...) duhovno su bili povezani s nakšibendijama, osmanskim mističkim redom tradicionalno spregnutim s politikom. Istovremeno, iz verskih i desničarskih krugova počelo se pozivati na uzbunu protiv komunističke pošasti, čime je, kako se izrazio kemalistički ideolog Redžep Peker, "jedan otrov upotrebljen protiv drugog".

Oštrica državne represije je tako promišljeno skrenuta s islamizma na jednu svetovnu ideologiju (v. npr. R. P. Kondakč˙n, Turci˙: vnutrenna˙ politika i islam, Jerevan, 1983, 85-113), što je svakako pogodovalo "puzećem" neoosmanističkom projektu. Zanimljivo je u ovom kontekstu zapaziti da je Ajdin Menderes, sin svrgnutog Adnana Menderesa, posle pobede AK partije na izborima 2011. godine, ganuto izjavio da u "ogledalu Erdoganove duše vidi svoga oca", potkrepivši to konstatacijom da je pobednička stranka, kao i svojevremeno Demokratska, izrazila osećanja miliona, tihe većine Turaka koja želi da se oslobodi bilo čijeg tutorstva (vesayet), pri čemu je mislio na kemalističke krugove i na vojsku (v. F. Czkan, "Tayyip Bey'de babami gcrüyorum", Star, 20. 6. 2011).

 

Generalske packe

 

Vojni udar (1960) samo je trenutno vratio snagu izvornom kemalizmu, da bi već na prvim slobodnim izborima opet pobedila jedna opoziciona stranka, Demirelova Partija pravde. Izuzetno vešt politički taktičar, Sulejman Demirel (r. 1924), najpre premijer, a docnije i predsednik Turske, nije otvoreno podržavao (re)islamizaciju, ali je sistematski ukazivao na pozitivnu ulogu "umerenih" islamskih pokreta i bratstava (nurdžija, fethulahdžija...) u sprečavanju širenja radikalnih fundamentalističkih tendencija, što je u punom skladu s neoosmanističkom tezom o kompatibilnosti demokratije, realističnog sekularizma i umerenog (turskog) islama.

Kako se ne bi ogrešili o Ataturkovu zabranu, derviški redovi se obnavljaju u obliku vakufa, pobožnih zadužbina koje prerastaju u prave holdinge, centre finansijske i neformalne ali u mnogo čemu odlučujuće društvene moći, kao u pozno osmansko doba. Predvodnik fethulahdžijskog pokreta, neke vrste islamskog Opus Dei, Abdulah Gulen (A. Gülen, r. 1941), koji ponajviše boravi u Americi, izrastao je u jednog od najuticajnijih muslimanskih duhovnih lidera našeg vremena. Zahvaljujući pomalo misterioznoj finansijskoj moći i simpatijama koje uživa na Zapadu kao prototip modernizovanog, tolerantnog i prihvatljivog "muslimana za XXI vek", a i u "prosvećenim" intelektualnim krugovima turske desnice istovremeno naklonjenim i islamizmu i nacionalizmu, ovaj propovednik razumljive reči i jednostavne, umirujuće poruke, kontroliše više od tri stotine osobenih škola u Turskoj i dve stotine na prostorima od Balkana do Kine, kao i osam univerziteta. Otvorio je čak i 11 škola u iračkom Kurdistanu, a 2008. godine i prvi univerzitet u ovoj oblasti, čije je kretanje ka nekom vidu autonomije s paradržavnim atributima posle napada na Irak silno zabrinjavalo Ankaru. U tim školama obrazuju se nosioci ideje sadržane u viziji "turskog sveta od Jadrana do Kineskog zida", s kojom je Turgut Ozal posle okončanja hladnog rata pozvao naslednike Osmanskog carstva da izvrše svoju (proširenu) istorijsku misiju (v. M. Marković, "Spoljna politika Turske na početku 21. veka", Međunarodna politika, 60, 1136, 2009, 21). Turski generalitet je u Gulenovoj globalističkoj "ofanzivi osmeha" nepogrešivo prepoznao perspektivno najveću opasnost po laički karakter Turske, što je tog opreznog verskog lidera navelo da ode "na lečenje" u SAD, gde su njegove ideje naišle na dobar prijem.

Dejstvujući kao garant i zaštitnik kemalizma, armija, ta država u državi, ponovo je intervenisala (1971), ali se dostignuti stepen (re)islamizovanosti pokazao kao teško poništiv. Upravo u godinama koje su usledile dolazi do sukcesivnog formiranja, i gašenja od strane vojnog establišmenta, dveju islamističkih političkih partija na čijem je čelu bio isti lider, inženjer Nedžmetin Erbakan (r. 1926) - Partije nacionalnog poretka (1970) i Partije nacionalnog spasa (1973). Erbakan postiže solidne rezultate na izborima i učestvuje u koalicionim vladama, što mu omogućava da u nekolikim domenima institucije Kemalove laičke republike postepeno odozdo potapa podizanjem ustava pred islamističkom plimom, naročito u oblasti verskog školstva.

Stanje u društvu se komplikuje, a ideološki sporovi poprimaju ekstremne i dramatične forme. Usled žestokih sukoba levice i desnice, Turska dolazi na ivicu građanskog rata. Generali ponovo kreću u akciju, i organizuju novi državni udar (1980), radi odbrane svetih tekovina kemalizma, samo što će se ovoga puta u izvršenju tog zadatka osloniti i na svetu snagu islama. Boreći se za spas kemalizma, uliće dodatnu snagu njegovom glavnom protivniku, što će im, rezultativno posmatrano, sa stanovišta deklarisanih namera učinak najblaže rečeno osenčiti dvosmislenošću.

                                                                                                                                                 

                                                                   Nastaviće se